Ljubitelji sporta vole diskusije oko toga ko je najbolji svih vremena, a Formula 1 je jedan od sportova u kojem se mišljenja po tom pitanju mnogo razlikuju.

Da li je to Mihael Šumaher? Ili Huan Manuel Fanđo? Ili Alen Prost, Sebastijan Fetel ili Aerton Sena?

Zbog činjenice da su se bolidi toliko promenili tokom svih godina, pitanje je da li je uopšte moguće porediti drugačije ere. Ali, predavač na Univerzitetu Šefilda Endru Bel i njegove kolege su objavili rad koji pruža dokaz da je Fanđo najbolji svih vremena.

Mnogi sportovi se menjaju tokom vremena, ali nijedan kao Formula 1 u poslednjih šest i po decenija. Najbolja potvrda za to je izgled bolida, pošto savremeni bolidi kakve trenutno voze Lis Hamilton, Sebastijan Fetel ili Fernando Alonso nisu ni nalik onima koje je Fanđo vozio. Tada nisu postojala ni krila, ni spojleri, a vozači se čak nisu ni vezivali.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, bolidi u kojima je motor bio napred postali su zastareli kada je Džon Kuper smestio vozače ispred motora. Kasnije tokom te decenije, Kolin Čepmen je u Lotusu bio zaslužan za niz inovacija, od motora do aerodinamike, a tada je napravljen i veliki korak po pitanju bezbednosti.

Velike promene je doživeo i sam šampionat – trke su kraće nego ranije, ali ih je više tokom sezone. Uz sve to, bodovanje se razlikuje ne samo od onog kakvo je bilo na početku, već i pre desetak ili dvadesetak godina. Takođe, sport je mnogo profesionalniji nego što je ranije bio, a u prilog tome idu budžeti timova koji iznose nekoliko stotina miliona dolara godišnje.

Bel i kolege u svom radu jednostavno analiziraju pobede za svakog individualnog vozača. Svi ljubitelji auto-moto sporta znaju da čak i najbolji vozači imaju velike problem da dođu do pobede u lošem bolidu ili ne tako dobom timu, a njihov model je osmišljen tako da uzme sve to u obzir.

Prilikom analize, mesto koje je svaki vozač zauzeo se koristi kao varijabla u modelu u kojem se na više nivoa klasifikuju particije pod koje potpadaju timovi, kao i nivo na kojem su bili ti vozači i timovi tokom godina. Ti podaci variraju od godine do godine, tipova staza i vremenskih uslova, a u računanju su upotrebljene kompleksne jednačine.

Kada se sve uzme u obzir, nije veliko iznenađenje što se Fanđo izdvaja od svih vozača u istoriji Formuli 1. U svim listama koje su poslednjih godina pravile osobe koje nešto znaju o tom sportu, legendarni Argentinac je uvek pri vrhu liste, ispred vozača koji su se rodili decenijama pošto je on vozio. Njegova vožnja na zloglasnom “Nordšlajfeu” 1957. sama po sebi je dovoljna da pokaže kakav je vozač bio. Pošto je izgubio minut i po zbog problema sa točkom u boksu, neverovatnom brzinom je uspeo da sustigne rivale i devet puta nadmaši rekord staze duge 22,8 kilometara.

Odmah iza Fanđa slede Prost i Alonso, ali postoji velika razlika između njih dvojice delom jer su u analizi u obzir uzete pozicije na kojima su vozači završavali trke. Zbog toga mogu da postoje velike razlike zbog udesa ili kvarova. Zanimljivo, Šumaher je na tek šestom mestu, iako je statistički najbolji vozač u istoriji sa 91 pobedom, 68 pol pozicija i sedam titula. Razlog za to je činjenica da se vratio u šampionat tri godine posle prvobitnog povlačenja, kada u Mercedesu nijednog trenutka nije uspeo da nadmaši timskog kolegu Nika Rozberga, a o ostalim vozačima da ne pričamo. Kada se Šumaherovi rezultati od 2010. do 2012. godine ignorišu, sedmostruki svetski šampion bi zauzeo treće mesto, ispred Alonsa.

Kada se malo više zagrebe u podatke koje su izdvojili Bel i saradnici, vozači bi mogli da budu rangirani po svojim veštinama na različitim trkama – na klasičnim, uličnim i privremenim stazama, odnosno u suvim ili kišovitim uslovima. Fanđo i u takvim uslovima blista, sem na privremenim stazama na kojima je Šumaher još bolji, a takve piste se razlikuju od uličnih.

Međutim, svi oni koji tvrde da se sve na kraju svodi na bolide koje vozači voze. Istraživanje pokazuje da je uticaj bolida mnogo veći od samih vozačkih sposobnosti, tačnije, zaslužan je za 86 odsto rezultata. Takođe, veći deo efekta koji imaju timovi (dve trećine) je konstantan i ne menja se od sezone do sezone, iako postoje varijacije unutar timova iz godine u godinu. Drugim rečima, zaostavštine timova nadjačavaju sve druge efekte pošto se timovi menjaju iz godine u godinu. U prilog tome možda najbolje govori činjenica da je Alonso svoju poslednju titulu osvojio 2006. godine.