Trka sa vremenom u Singapuru. Poznat kao Lion City ili Grad lava. Da se makar nešto uhvati od drugog treninga. Temperatura, iako je noć pala, 28 stepeni. Vlaga ne 100, nego 200 posto. Kada se na to dodaju kofer i ranac, dobije se skoro tačka ključanja.

povezane vesti

Dominacija: Ferari i na drugom treningu jedan, dva

Formula 1

15. sep 2023 0

Formula 1

15. sep 2023 0

Ferari jedan, dva na prvom treningu u Singapuru

Formula 1

15. sep 2023 2

Formula 1

15. sep 2023 2

Na ulasku u padok kontrola. Sve prolazi detaljnu proveru. Prošli su i ranac i kofer. Zapištalo je kada sam prošao.

„Stanite ovde“, govori policajac sa kapom, ispod koje izbijaju graške znoja.

Uzeo je detektor, koji sve vreme pokazuje zeleno. Osim kada dođe do donjeg dela stomaka. Tada postaje crven i počne da pišti. Nekoliko puta mi podiže majicu i proverava. Ne znam šta očekuje.

„It must be button (Mora da je dugme)“ pokazuje na pantalone i pušta me konačno da prođem.

Brzo ostavljam kofer i jurim makar nešto da vidim. Kasno. Trening je već završen.

Lekler brzo izlazi iz boksa Ferarija i ide prema restoranu Skuderije. Hamilton maše onima koji su gosti padoka. I on se brzo udaljava. Ferstapen je najstrpljiviji. Aktuelni i budući prvak sveta strpljivo se slika i deli autograme. Nije ga zabrinuo loš rezulat na treningu.

Na svakom koraku kamere. Reporteri sumiraju učinak na prva dva treninga. Gosti padoka neumorno slikaju. Imaju priliku sad pa ko zna kad.

Gužva se polako razilazi. Nisam uradio bog zna šta. Vreme ovaj put nije bilo saveznik. Mokar i natovaren ko mula, krećem iz padoka. Na izlazu opet provera. I opet isti policijac. Kao pre 10 minuta.

Stvari su prošle. Ne i ja. Opet pištim kod donjeg dela stomaka. I sada već drug policijac mi ponovo podiže majicu. I sumnjičavo klima glavom. Pokušavam da pomognem.

„Maybe it is button“

„It must be button“, oduševljeno je rekao. Kao da istu proceduru nismo malopre prošli.

Ko zna dokle bi išao da nije utvrdio da je baton.

Konačno izlazim. Teglim stvari i sudaram se sa ljudima. Treba sada naći liniju plavu liniju metroa, koja vodi do Čajna tauna ili ti Kineske četvrti. Hodam kao u lavirintu između hotela Pan Pacifik i Mandarin. Kako god krenem, uvek se vratim na istu tačku.

Kao spas se pojavuljuje šest devojaka. Kineskinje. Nose akreditacije.

„Kako da dođem do plavog metroa“ i pokazujem mapu na telefonu i ime hotela u Kineskoj četvrti.

Prva na čelu sa paž frizurom je pogledala i rekla.

„Možete sa nama. Mi idemo u tom pravcu. Veoma ste visoki“ nasmejala se i pokazala smer u kojem treba da idemo

Dok smo razgovarali, drugarice su se gurkale. Krenuo sam za njima. Samo je trebalo da se spustim niz pokretne stepenice. Ulazimo zajedno u metro. Kineskinje pričaju i smeju se. Jedva ih registrujem. Glava je već počela da pada od umora.

„Sada izlazimo“, rekla mi je drugarica sa paž frizurom „Idemo na izlaz A. Dovešćemo vas mi do hotela“.

I neobična družina je tako nastavila put. Izašli smo na „A“ izlazu. I ušli u Kinu. Bukvalno. Sve je ispisano kineskim znacima. Ulice okićene, a miris hrane na svakom koraku. Posle nekih 200 metara, devojka mi je pokazala.

„Ovo je vaš hotel“.

„Hvala vam puno“, klimnuo sam glavom.

„Nema na čemu“, rekla je Kineskinja sa širokim osmehom i mahnula.

Mahalo je i pet njenih drugarica. Sve dok nisam stigao do vrata. Okrenule su se i krenule prema metrou. Izgleda da im nisam bio usput. Samo su se sažalile nad sudbinom visokog momka. I otišle u vlažnu singapursku noć.

Jedva sam se domogao kreveta. Kroz polusan su prolazile slike. Ispraćaj Kineskinja je istisnuo doček policajca Batona. Dugme ili baton se okrenulo na lepšu stranu.