Godine 1903. mladi novinar i biciklista Žorž Lefevr smislio je trku koja je trebalo da spase posrnuli sportski list L'Auto. Plan je upalio preko svake mere. Od prve etape do Liona, pa sve do trenutka kada je Moris Garen prešao ciljnu liniju u Parizu, tiraž novina naglo je skočio. Ali zajedno sa slavom, rodila se i senka koja ovu trku prati već više od jednog veka.

Tur de Frans odavno nije samo biciklistička trka. To je priča duga preko sto godina, ispunjena izdajama, prevarama, tučama i tragedijama. Lista pobednika gotovo je jednako duga kao i lista onih koji su uhvaćeni u prevari. Šta jednu sportsku trku pretvara u sagu o ljudskoj slabosti? Možda baš to što se na uzbrdicama Alpa i Pirineja prelama sve, od heroizma do očaja.

Kada se publika umešala u trku

Garen, prvi šampion u istoriji, već naredne godine dobio je grub podsetnik koliko strasti ova trka budi. U Sent Etjenu su ga navijači domaćeg favorita Antoana Fora fizički napali, zajedno sa još jednim takmičarem. Incident je prekinut intervencijom organizatora i policije  Diskvalifikovan je sa još trojicom vozača jer su se nedozvoljeno snabdevali hranom tokom trke.

Slične scene ponavljale su se decenijama. Godine 1975. jedan navijač istrčao je na stazu i pesnicom udario petostrukog pobednika Edija Merksa izazvavši povrede zbog kojih je trpeo bolove tokom trke. Belgijanac je trku završio na drugom mestu, žaleći se na bol skoro do samog cilja. Ono što je trebalo da bude njegova šesta pobeda pretvorilo se u trku punu grimasa od bola.

A onda 2021. nemački vozač Toni Martin sudario se sa kartonskim znakom koji je žena iz publike držala uz sam rub puta, okrenuta leđima koloni dok je mahala kameri. Usledio je jedan od najgorih lančanih padova u istoriji sporta. Dvojica vozača morala su da napuste trku, a još osmorica su zbrinuta zbog povreda. Žena je kasnije uhapšena u Francuskoj, pošto su organizatori prvo najavili tužbu, da bi je potom povukli.

Pobeda koju niko nije želeo

Nije svaki skandal nastao iz prevare. Ponekad je publika sama presudila. Godine 1956. potpuni autsajder Rože Valkovjak, u poslednjem trenutku dodat ekipi Nord-Est-Centra, neočekivano je osvojio Tur. Umesto slavlja, na cilju ga je dočekalo razočaranje gledalaca koji su priželjkivali pobedu mladog favorita Žaka Anketila. Jedan novinar je opisao da je aplauz zvučao kao naricanje. Naredne godine Valkovjak je pao na začelje, a potom se tiho vratio u fabriku automobila u kojoj je radio pre svoje pomalo ogorčene slave. Njegova priča pokazuje da prezir publike ume da boli jednako kao i diskvalifikacija.

Kada izdaja dođe iz sopstvenog tima

Bernar Ino, vozač nadimka Jazavac, bio je poznat kao neustrašiv vođa i isto toliko zastrašujući protivnik. Otvoreno se sukobljavao sa organizatorima i s prezirom gledao na sudije. Godine 1980, kada je pozvao ostale vozače da voze sporije u znak protesta protiv pravila o vremenskom limitu, deo pelotona nije podržao protest. Morao je sam da juri one koji se nisu složili, i napustio je trku u nemilosti publike.

Šest godina kasnije usledila je možda najpoznatija izdaja u istoriji trke. Amerikanac Greg Lemond pomogao je Inu da pobedi 1985, uz obećanje da će mu se sledeće godine vratiti uslugom. Prve etape 1986. tekle su skladno, pa su se dvojica saigrača zajedno, ruku pod ruku, popela na vrh Alpe d’Ijeza. A onda je, tokom zajedničkog televizijskog intervjua, Ino izjavio da će pobednika odrediti tek završni hronometar, kao da poriče dato obećanje. Lemon je na kraju ipak osvojio Tur, ali je put do pobede bio načet Inovim napadima i medijskim sumnjama u iskrenost njegovog obećanja.

Smrt na padinama Ventua

Najmračniji trenuci ipak nemaju veze sa rivalstvom. Britanac Tom Simpson bio je 1962. prvi Ostrvljanin koji je obukao žuti dres. Do 1967. važio je za najboljeg vozača britanske reprezentacije. Te godine se razboleo u ranim etapama, ali je tvrdoglavo nastavio, sve dok nije stigao do zloglasnog Mon Ventua, planine koju zovu Provansalski džin.

Posle nekoliko padova i nesigurnih pokreta po putu, odbio je savete svojih menadžera i krenuo dalje. Ubrzo se onesvestio i preminuo na licu mesta. Toksikološki nalazi pronašli su tragove amfetamina i alkohola u njegovom organizmu, kombinaciju koja je u uslovima velike vrućine doprinela tragičnom ishodu. Veruje se da je taj prenos uživo prvi put pokazao smrt izazvanu dopingom. Slučaj je otvorio pitanje koliko su menadžeri uopšte smeli da odlučuju o nastavku trke u vremenu kada je zloupotreba lekova bila masovna pojava.

Afera koja je obeležila čitavu epohu

Ako je Simpsonova smrt bila upozorenje, Festina afera iz 1998. bila je potvrda najgorih sumnji. Tokom trke, u pratećem automobilu francuske ekipe Festina pronađena je velika količina zabranjenih supstanci. Otkriće je pokrenulo istragu koja je skrenula pažnju celog sveta na sistemski doping u biciklizmu. Od tog trenutka, veza između ovog sporta i dopinga postala je gotovo neraskidiva u javnoj svesti.

Svetska antidoping agencija od tada budno prati svaku etapu. Reputacija trke nikada se nije sasvim oporavila, a poneki tvrde da i ne može.

Vozači koji su izgubili svoje titule

Sredina dvehiljaditih bila je posebno bolna. Amerikanac Flojd Landis je 2006. nosio žuti dres i delovao kao siguran pobednik, sve dok u jednoj etapi nije izgubio osam minuta. Onda je usledio spektakularan povratak. Dobio je narednu etapu i približio se vodećem vozaču na manje od minuta, a potom ga prestigao u hronometru i osvojio trku. Uzorak urina uzet nakon tog čudesnog preokreta dva puta je pokazao prisustvo sintetičkog testosterona. Flojd Landis je naknadno diskvalifikovan i oduzeta mu je titula sa Tura 2006 zbog dopinga.Iste godine su dvojica glavnih favorita, Ivan Baso i Jan Ulrih, isključena zbog umešanosti u Operaciju “Puerto”, veliku antidoping istragu u Španiji.

Godinu dana kasnije, danski vozač Majkl Rasmusen vodio je trku kada ga je sopstvena ekipa Rabobank izbacila iz takmičenja. Isključen je jer je kršio pravila o prijavljivanju lokacije i davao netačne informacije o dostupnosti za doping kontrole.  Timovi moraju da znaju gde im se vozači nalaze zbog mogućih antidoping kontrola. Rasmusen je kasnije priznao da je između 1998. i 2010. koristio eritropoetin, hormon rasta, testosteron i čitav niz drugih supstanci.

Pa ipak, ni to nije bio kraj. Španac Alberto Kontador je 2010. ostao bez treće titule pošto je bio pozitivan na klenbuterol. Njegova karijera, koju su mnogi videli kao prirodni nastavak ere velikih šampiona, zauvek je obeležena tom mrljom.

Slučaj koji je uzdrmao ceo sport

Ime koje se i danas prvo spomene kada se povede reč o prevarama jeste Lens Armstrong. Glasine o dopingu pratile su Amerikanca više od decenije. Onda je američka antidoping agencija (USADA) utvrdila da je koristio nedozvoljena sredstva tokom gotovo čitave karijere.

Skandal je potresao ceo sportski svet, koji je Armstronga godinama slavio kao heroja što je pobedio rak i posvetio se humanitarnom radu. Oduzeto mu je sedam titula osvojenih na Turu, a izrečena mu je i doživotna zabrana takmičenja u biciklizmu u okviru sistema Svetske biciklističke unije i antidoping pravila. Pad sa tog pijedestala bio je toliko dubok da je promenio način na koji navijači gledaju na svaku veliku pobedu.

Zbog svega toga Tur de Frans nosi dvostruko nasleđe. Tu su nezaboravni usponi na Alp d’Ijez i trijumfi koji oduzimaju dah, ali tu su i imena izbrisana iz knjiga rekorda, priče koje ovaj sport pamti sa nelagodom. Satirični film „Tour de Pharmacy“ iz 2017. na svoj način je sažeo tu reputaciju, pretvarajući deceniju skandala u gorku komediju.

Hoće li se trka ikada potpuno osloboditi te senke? Možda i neće. Ali baš ta napetost između veličine i pada čini da svakog jula milioni ljudi ponovo sednu pred ekrane, pitajući se ko će ovog puta izdržati do Pariza, i po koju cenu.