Danas se vozi poslednja, 21. etapa ovogodišnjeg Tur d'Fransa.

Na startu u Toariju, Tadej Pogačar imao je 6 minuta i 26 sekundi prednosti u odnosu na Remka Evenepula, tako da bi – u teoriji – Belgijanac mogao da proba to da nadoknadi tokom 88,7 kilometara vožnje do Jelisejskih polja.

Ali, olimpijski šampion iz Pariza 2024. to neće uraditi, niti će to njegov tim Red Bul Bora tražiti od njega, sve i da je razlika 26 sekundi.

Ovo su novi šampioni Tura!

Iako ne postoji pravilo koje brani napad na vodećeg u generalnom plasmanu poslednjeg dana trke, postoji duboko ukorenjen džentlmenski dogovor između timova, vozača, ali i organizatora trke da se to ne radi.

Razloga je više, a sve počinje od toga da je u prethodnih 20 dana i preko 3.000 kilometara, od kojih je bar polovina provedena na strmim padinama Pirineja i Alpa, bilo sasvim dovoljno prilika da se najbolji obračunaju među sobom.

Poslednja etapa Tura, kada se završava na Jelisejskim poljima, obično ima dva potpuno različita dela:

– do ulaska u Pariz etapa je gotovo ceremonijalna. Vozač u žutoj majici pozira sa timom, fotografiše se, nazdravlja šampanjcem i prima čestitke. Smatra se da je generalni plasman već odlučen tokom planinskih etapa i hronometara.

– po ulasku u završne krugove Jelisejskim poljima (mada je u poslednje vreme dodato i brdo Monmartr) počinje prava trka, ali uglavnom za etapnu pobedu. Tada napadaju begunci i sprinteri, dok ekipe najboljih vozača na turu (žuta, zelena, tačkasta i bela majica) obično drže peloton na okupu.

Tadej Pogačar je natčovek!

U tom delu nastupa organizator, koji je davno, davno tražio od timova da najbolji u pojedinačnim kategorijama ne učestvuju u rizičnim krugovima po Šanzelizeu, jer se vozi po makadamu i moglo bi da se dogodi da poslednjeg dana, u sred Pariza, padnu, povrede se i odustanu oni koji su bili najbolji nakon prethodnih 20.

Šta ako, ipak, Evenepul napadne? Ukoliko bi neki rival prekršio bonton i napao žutu majicu, čitav peloton, uključujući i ekipe koje nisu direktno zainteresovane za generalni plasman, krenuo bi u poteru kako bi sačuvao integritet trke.

Ipak, nije zabranjeno napasti žutu majicu. Vreme se i dalje računa i lider, tehnički, može da izgubi Tur. Najpoznatiji primer dogodio se 1989. godine, kada je Greg Lemond poslednjeg dana na pojedinačniom hronometru preuzeo žutu majicu od Lorana Finjona i osvojio Tur sa osam sekundi prednosti.

Hronometar je, međutim, drugačija trka u odnosu na etapu, biciklisti izlaze jedan po jedan i sprintaju najbolje što mogu.

Te godine, Finjon je imao veliku prednost, ali je stazu od 24,5 kilometara izvezao 58 sekundi sporije od Amerikanca, tako da nije imao na koga da bude ljut, osim na sebe.

Ipak, to je jedinstven primer u istoriji, koji se danas neće ponoviti, tako da i pre samog starta možemo da proglasimo Pogačara za trećeg uzastopnog, a ukupno petog šampiona najprestižnije trke na svetu, dok je njegov mlađi kolega Isak del Toro ostati u beloj majici koja pripada najboljem mladom vozaču.

Najviše titula na Turu:

5 – Žak Anketil (1957, 1961, 1962, 1963, 1964)
5 – Edi Merks (1969, 1970, 1971, 1972, 1974)
5 – Bernard Ino (1978, 1979, 1981, 1982, 1985)
5 – Migel Indurain (1991, 1992, 1993, 1994, 1995)
5 – Tadej Pogačar (2020, 2021, 2024, 2025, 2026)
4 – Kris Frum (2013, 2015, 2016, 2017)
3 – Filip Tis (1913, 1914, 1920)
3 – Loazon Bobe (1953, 1954, 1955)
3 – Greg Lemond (1986, 1989, 1990)

*napomena: Pogačar će zvanično postati šampion kada bude završena 21. etapa.

Sa zelenom i tačkastom majicom je već drugačije, bodova za sprintere i penjače biće i danas tokom 21. etape, ali je prednost koju su juče stekli Mads Pedersen i Ričard Karapaz nenadoknadiva, tako da su sve četiri pojedinačne kategorije rešene u subotu tokom „kraljevske etape“ u Alpima.

Momci su tog dana „popeli“ 5.450 metara nadmorske visine, tako da je red da se danas opuste, slikaju, mahnu navijačima, nazdrave šampanjcem i svi zajedno uživaju u podvigu zvanom – završen Tur d’Frans.

A, to znači 74 sata surovog trkanja po ravnicama, brdima i planinama tokom tri nedelje jula.