Hiljadu puta ste na radiju, u kafiću, u mnogim drugim prilikama čuli pesmu „Tainted Love.“ Ko je izvođač popularne verzije te pesme? Izvesni britanski sintpop bend „Soft Cell“, jedna od milion grupa sličnog senzibiliteta i zvuka.

Naravno da ne znate za njih – autor je tzv. „One hit wonder“, kako se kaže na engleskom, tj. „ćorava koka“, kako se na uvek živopsinom srpskom politički manje korektno kaže.

Slična stvar se dešava i u sportu – teško da će Lester Siti u narednim decenijama ponoviti senzacionalnu šampionsku titulu, koju su u Premijer ligi osvojili 2015. godine. Gaston Gaudio je uzeo taj mitski Rolan Garos 2004. godine, pa nijednom u karijeri nije prošao treće kolo GS turnira. Baster Daglas je imao „tu jednu“ pobedu nad Majkom Tajsonom, kojom se urezao u kolektivno sećanje čitave javnosti i postao neprikosnoveni šampion sveta u teškoj kategoriji. Van toga je bio tek prilično solidan teškaš, a titulu je izgubio već u sledećem meču.

Zvezda kratkog roka ima i u svakom sportu, a naročito plodno tlo za njih je i najjača košarkaška liga na svetu. Zapravo, sasvim je logično što NBA rađa mnogo jednokratnih superstarova – igraju se čak 82 utakmice, tokom kojih se glavne zvezde lako povrede ili na neki drugi način onesposobe, pa se nenadana šanse lako ukaže igračima manjeg rejtinga. To je naprosto priroda košarkaške igre – u svakom timu na parketu su u datom trenutku po petorica igrača – učinak jednog umnogome određuje uspeh čitavog tima.

Istorijskog velikana u košarci, kao i u drugim sportovima, čini kontinuitet kvalitetnih partija i pobeđivanja – kada decenijama radite ono što su činili Karim Abdul Džabar, Tim Dankan ili Medžik Džonson, onda završite karijere baš kao i oni – kao jedan od bogova igre. Sa druge strane, tu su igrači koji su demonstrirali da imaju talenat, fizičke predispozicije i kvalitet da igraju najkvalitetniju košarku na svetu, ali nemaju klasu koja bi im omogućila da to rade u stalno i približe se spomentutim asovima.

Nekada razlog za kratkotrajni sjaj „one hit wonder“-a bude povreda, nekada neusklađena očekivanja kluba, javnosti ili samog košarkaša, a nekada je u jasan uzrok jednostavno nemoguće uprti prstom – prosto, tako se ispostavilo.

U tekućoj NBA sezoni postoje igrači koji su „buknuli“ – niko nije očekivao da će se kamerunsko krilo Paskal Sijakam pretvoriti u košarkaša Ol-star perspektive. Krilni košarkaš Toronto Reptorsa ove sezone u proseku postiže 16,3 poena uz 7 skokova i fantastičnu i polivalentnu igru u odbrani – ubedljvo je prvi kandidat za nagradu za igrača koji je najviše napredovao. Ako je dobije, pred njim su dva puta – prvi je konitnuitet i uspon ka NBA sazvežđu, počastima, Kući slavnih, dok je drugi neumitni, postepeni, a vrlo često i nagli pad i potonuće u zaborav. O košarkašima prve vrste već je mnogo napisano, sa dobrim razlogom, a ponekad je zanimljivije prisetiti se koji su to igrači koji su blesnuli na po samo jednu sezonu u modernoj NBA istoriji.

Bobi Simons

Laureat je spomenute nagrade za igrača koji je najviše napredovao, i to 2005. godine, kada je priznanje dobio pre Dvejna Vejda (?!) i jasno ilustrovao razliku između „dva puta“ iz prethodnog pasusa. Simons je do danas podsetnik da u NBA igraju najbolji košarkaši sveta i da je mnogima jedino što nedostaje da bi se dokazali na najvećoj sceni samo prilika.

U ligu je došao kao pik druge runde nezavidnog pedigrea i u prve tri sezone imao skromne učinke za oko 17 minuta na parketu. U tom trenutku je Kventin Ričardson napustio Los Anđeles kao slobodan agent, a ne preterano preduzimljiva uprava najgoreg vlasnika u istoriji američkog sporta, Donalda Sterlinga, rešila je da minute na poziciji „dvojke“ popuni tako što će loptu u ruke dati „sledećem u redu.“ To je bio Simons, koji je šansu dočekao spremno i tokom sezone 2004/2005. na 75 utakmica (74 kao starter) u proseku ubacivao 16,4 poena, imao 5,9 skokova i 1,4 ukradene lopte, delujući kao legitimni NBA starter, a potencijalno i budući „granični“ Ol-star.

U leto 2005. godine postignut je novi kolektivni ugovor između sindikata NBA igrača i vlasnika, a Milvoki Baksi su rešili da svoj novac potroše na trogodišnji ugovor Simonsu – šta može poći po zlu, čeka ga karijera sjajnog NBA beka? Simons je bio lošiji u svakoj statističkoj kategoriji u odnosu na sezonu u Klipersima (13,4p, 4,4sk, u plej-ofu tek 6,6 poena u proseku), a u godini nakon te postalo je jasno da krivac za njegove sve lošije partije nije tek razlika u klimi između Kalifornije i Viskonsina.

Simons je do kraja karijere igrao još i za Nju Džersi Netse, San Antonio Sparse (tek dva meča), a igračke dane je završio u Klipersima, prisećajući se dana iz jedine sezone u kojoj je bio relevantan NBA igrač.

Džamal Meglor

Jedan od najopskurnijih učesnika NBA Ol-star utakmice u 21. veku uz Endrua Bajnama, Krisa Kejmana, Mehmeta Okura ili Volija Zerbijaka. Kanadski centar je nakon uspešne univerzitetske karijere na Kentakiju, tokom koje je bio i NCAA šampion, u NBA stupio kao centar ograničene odgovornosti i ne preterano razvijenog ofanzivnog asortimana – prva stanica bili su mu Šarlot Hornetsi.

Meglor nije imao mnogo prilike da igra iza centarskog dvojca koji su činili Elden Kembl i Pi-Džej Braun – bila je to kombinacija „teških“ visokih koja je u današnjoj NBA potpuno nezamisliva. Ipak, u sezoni 2003/2004, drugoj koju je franšiza igrala u Nju Orleansu, Meglor je postao starter i nametnuo se kao pouzdan centar i postizao je 13,8 poena uz 10,3 skoka po utakmici. To je bilo dovoljno da dobije poziv za „utakmicu svih zvezda“ i postane drugi kanadski Ol-star u NBA istoriji posle Stiva Neša. Doduše, pozivanje Meglora u Ol-star tim Istoka dosta je svedočilo i o snazi Istočne konferencije u to doba. Pored njega, kao debitanti pozvani su Majkl Red, Ron Artest i Kenjon Martin, a Meglor je na samom duelu, koji je u to vreme još imao izvestan takmičarski značaj, igrao veoma dobro – 19 poena i 8 skokova za 21 minut na parketu.

Šarlot je ispao u prvoj rundi plej-ofa, a naredne sezone Meglor je odigrao samo 22 susreta zbog povrede prsta. Nakon toga je poslat u Milvoki u zamenu za Dezmonda Mejsona, a nakon promene sredine Meglor nikada nije igrao jednako dobro kao u Hornetsima, niti je ikada kasnije postizao dvocifren broj poena u proseku u jednoj NBA sezoni.

Meglor je nastupao za Portland, Nju Džersi, Dalas, Majami i rodni Toronto, a nigde nije igrao zapaženu ulogu, mada bi trebalo naglasiti da su veliki udeo u tome imale i brojne povrede. Iza njegove košarkaške karijere ostao je samo podatak o iznenađujućem nastupu na Ol-staru 2004. godine, koristan za neki kviz, kao i vrlo solidni nadimak „Big Cat“ (Velika mačka).

Brajant Rivs

Kada već govorimo o nadimcima, ovaj korpulentni centar bio je takođe poznat po originalnom nazivu – Big Kantri, koji je dobro ilustrovao njegovo poreklo iz ruralnog dela Arkanzasa. Rivs je u ligu došao kao centar od kojeg se očekuje velika karijera i kao lice nove franšize – Vankuver Grizlisa.

U vreme proširenja NBA na Kanadu 1995. godine, publici naviknutoj na hokej bila je potrebna zvezda sa kojom bi mogli da se poistovete, a iz današnje perspektive deluje da je momak sa američkog juga verovatno bio pogrešno rešenje. Ipak, Rivs je bio veoma dobar igrač – u ligu je došao kao šesti pik drafta i to nakon veoma dobre koledž karijere na Oklahoma Stejtu. Nakon solidne ruki sezone, usledile su druga i treća, tokom kojih je Rivs imao 16 poena, 8 skokova i dve blokade, uz odličnu igru na niskom postu, karakterističnu za centre tog vremena.

Nakon toga Rivs je počeo da oseća hronične bolove u leđima, a njegove statistike postajale su gore iz godine u godinu. U svojoj šestoj seriji u estetski hrabrom, tirkiznom drezu Grizlisa, Rivs je usred regularne sezone morao da prekine karijeru iz zdravstvenih razloga. To je bila velika šteta jer je Rivs zaista imao šta da ponudi NBA, a čak ga je nekoliko puta pohvalio i Šakil O’Nil, rekavši da je Rivs igrač protiv kojeg mu je bilo najteže da igra zbog ogromne snage.

Na Rivsovu žalost, „Grizliji“ iz Vankuvera beležili su katastrofalne rezultate, a ono što je ligu zabrinulo još više je to da publika u Britanskoj Kolumbiji nije bila mnogo zainteresovana za košarku pored „živog“ hokeja. Posete su bile vrlo loše, rezultati još i gori, a na kraju sezone u kojoj se Rivs povukao čitava organizacija se preselila u Memfis, Tenesi.

„Big kantri“ danas opravdava nadimak – rukovodi velikim rančom na kojem uzgaja stoku.

Dejna Baros

Da sažmemo karijeru Dejne Barosa i njegovu najbolju sezonu malo mlađim navijačima tako što ćemo je staviti u kontekst današnje NBA – bilo je to kao kada bi npr. Džodi Miks igrao čitavu karijeru kao što igra i sada, s tim što bi u samo jednoj sezoni „poludeo“ do granica Kleja Tompsona.

To se zapravo dogodilo u sezoni 1994/1995. kada je Baros, tada bek Filadelfija Seventisiksersa, naprasno postao klon Redžija Milera, kada govorimo o efikasnosti. Baros je za preko 40 minuta na parketu u proseku šutirao trojke sa više od 46 odsto uspešnosti (!), a ukupno je po meču ubacivao preko 20 poena. Ni u jednoj drugoj sezoni osim te nije prebacio 13 poena u proseku, a solidnu karijeru koja je trajala od 1989. do 2004. godine završio je sa 10,5 poena u proseku.

Baros je blistao, na meču protiv Hjustona, tima koji će u junu 1995. godine osvojiti titulu, ubacio je 50 poena, a postavio je i rekord NBA po broju uzastopnih mečeva na kojima je bio strelac van linije za tri poena – 89 utakmica u nizu! Rekord je oborio tek Kajl Korver u decembru 2013. godine.

Siksersi se nisu plasirali u plej-of uprkos odličnim Barosovim igrama, ubojiti bek je dobio titulu za igrača koji je najviše napredovao, a nastavak karijere mu je protekao po obrascu koji se već nazire – rukovođen dobrom sezonom ugovor je tog leta sa njim potpisao Boston, ali Baros nikada nije ponovio igre iz svoje „godine života“, iako je do sredine prve decenije 21. veka bio jedan od najboljih šutera lige po procentima.

Majk Džejms

Jasno, u pitanju nije Majk Džejms koji trenutno igra u Evroligi za ekipu Armanija, već njegov 15 godina stariji imanjak i prezimenjak, koji je takođe bio plejmejker. Ovaj Džejms bio je pravi košarkaški Globtrotter – bio je NBA šampion 2004. godine kao jedan od igrača sa klupe Detroit Pistonsa, igrao je u Austriji, Francuskoj, Kini i Turskoj.

Ipak, njegova daleko najbolja sezona došla je 2005/2006. u ekipi Toronto Reptorsa, u čijem dresu je na 79 utakmica (sve kao starter) u proseku imao 20,3 poena i 5,8 asistencija. U sezoni pre koje je, na razočaranje mnogih ljubitelja hip-hop kulture, komesar lige Dejvid Stern doneo ukaz o oblačenju košarkaša, Džejms je rešio da pokaže svima da nije samo igrač zadatka u uspešnoj ekipi, već da može i da „povuče“ ekipu kao vođa. Na njegovu žalost, tim u kojem je bio vođa nije bio dobar – Kanađani su imali svega 27 pobeda, a bili su i vinovnici NBA istorije – Kobi Brajant im je u nezaboravnoj večeri u Stejpls centru ubacio 81 poen.

Džejms je, sada već očekivano, na kraju sezone dobio novi ugovor, a potom je, verovatno još manje iznenađujuće, potpuno podbacio u novom angažmanu, postižući tek oko 10 poena za ekipu Minesota Timbervulvsa. Usledili su i egzotični međunarodni poslovi, a eklektičnu karijeru Džejms je okončao 2015. godine u razvojnoj ligi kao 40-godišnjak.

Dorel Rajt

Da je neko te 2011. godine rekao da ćemo šest godina kasnije Dorela Rajta moći da gledamo u Laktašima kao vedetu Igokee, bilo bi shvaćeno kao šala. Rajt je u prvoj sezoni u NBA delovao kao marginalac, epizodista koji će se šetati od kluba do kluba uz nemale boravke u razvojnoj ligi, pre nego što se otisne preko okeana – bilo na istok, u Evropu, ili na Zapad, u Kinu. Ipak, nakon bledih šest godina u dresu Hita, Rajt je promenio sredinu, došao u Golden Stejt i postao još jedan od za ovaj tekst karakterističnih jednokratnih instant-zvezda.

Kao starter na sve 82 utakmice prosečno je igrao preko 38 minuta, a davao je 16,4, poena uz 5,3 skoka, 3 asistencije i 1,5 ukradenih lopti po susretu – sve redom najbolji rezultati karijere. Nije se profilisao kao pouzdana šuterska podrška, što bi možda donekle bilo i očekivano, već kao jedan od ključnih igrača napada Ratnika. Možda ni te 2011. godine nije bilo realno očekivati da će izrasti u Ol-star igrača, ali je bilo sasvim realno videti ga kao člana petorke ozbiljne plej-fo ekipe tokom mnogih godina.

Međutim, neko drugo vreme je uzbrzo došlo u Ouklend, uskoro je Stef Kari konačno u kontinuitetu bio zdrav, potvrdio se kao najbolji šuter u istoriji košarke, sa njim su došle i druge zvezde, a Rajtova uloga u ligi se momentalno minimizovala.

Iako je i naredne sezone počinjao utakmice, bio je dosta neefikasniji, potom su usledili prelasci u Filadelfiju i Portland u kojima je bio sve manje i manje relevantan NBA košarkaš, pa je došlo do neminovnog napuštanja lige. Nakon epizode u Kini, neuspešnog pokušaja povratka u NBA, novi klub Dorela Rajta bila je Igokea – ABA-ligaš iz opštine Laktaši. U regionalnoj ligi Rajt je odigrao četiri meča i jasno demonstrirao svoj NBA pedigre – 26,8 poena u proseku na preko 48 odsto šuta bili su dovoljni da Rajta ekspresno lansiraju u bogatiji Bamberg. Trenutno je igrač Lokomotive.

Ako ništa drugo, ostaće upamćeno da je Aleksandrovac, pa makar i na kratko, bio dom jedne instant-NBA zvezde, kao i osvajača šampionskog prstena iz 2006. godine sa Majami Hitom.

Džeremi Lin

„One hit wonder“ ubedljivo najvećih razmera u istoriji košarke bila je 2012. godina za američkog plejmejkera poreklom sa Tajvana. Linova priča, njegova etnička pripadnost, situacija u kojoj je procvetao, grad koji ga je prihvatio kao svog junaka – sve je bilo „filmskije“ od bilo kog sportskog filma u fenomenu zauvek ovekovečenom terminom „Linseniti.“

Lin je bio prvi Amerikanac kineskog ili tajvanskog porekla u NBA, prvi predstavnik mnogobrojne zajednice u globalno veoma popularnom takmičenju. Na početku NBA karijere, bio je tzv. „mahač peškirom“, igrač koji služi da popuni broj jednog od 30 NBA rostera. Dolaskom u Njujork Nikse, verovatno najanksiozniji sportski klub na svetu, Linu se ukazala prilika da svoju priču predstavi čitavom svetu. Nakon zavidne akademske karijere na prestižnom Harvardu, Lin se u svojoj drugoj sezoni u ligi obreo u Medison Skver Gardenu, a nakon što su zbog povreda (očekivano) van terena bili Majk Bibi, Toni Daglas i Beron Dejvis, Lin je dobio svoju šansu.

Postao je prvi košarkaš od stapanja NBA sa ABA koji je na prvih pet mečeva koje je započeo imao u proseku više od 20 poena i 7 asistencija. Nakon trojke uz zvuk sirene protiv Toronto Reptorsa, apsolutnog vrhunca Linsenitija, Lejker Metar Vorld Pis trčao je sumanuto (kako drugačije?!) mašući pesnicama i vičući „Linseniti! Linseniti!“ Legenda je bila rođena.

 Lin se ubrzo povredio, a sledećeg leta je potpisao „mastan“ ugovor sa Hjustonom. Nikada nije postao superzvezda kakvom se u Njujorku činio – klubovi su se ređali, loše frizure takođe, a u 2019. Lin je i dalje u NBA, kao Reptor. Na njegovu žalost, u poslednjih nekoliko sezona više je bio povređen nego zdrav, a sada se smatra jednim od solidnih rezervnih plejmejkera u ligi.

Zaostasvština Džeremija Lina u NBA je ogromna, naročito u odnosu na košarkaški uspeh koji je ostvario. Ipak, mnogi ga ne vole i vide njegovu slavu kao pošast modernog društva – „ne bi se nikada tako proslavio da nije bio marketinški atraktivan zbog svog porekla i igranja u Nikima…“ Njegov značaj kao NBA igrača daleko je veći – Lin je pokazao da vredan rad, petlja u ključnim momentima i dobar stav mogu da naprave razliku između devetogodišnje karijere u NBA i igranja u belgijskoj ligi, koje mu se smešilo pre tog februara 2012. godine. Bez uvrede za belgijsku ligu.

***

Bilo je mnogih drugih igrača čije su NBA karijere obeležili kratke „munje“ popularnosti i uspeha. Nečije su karijere „osakatile“ povrede – dobar primer za to je Džoš Hauard, igrač oko kojeg su budućnost planirali Dalas Meveriksi. Neki su imali problema sa mentalnim zdravljem i nikada nisu mogli da ispune svoj potencijal, kao recimo nikad ostvareno defanzivno „čudovište“ Leri Senders.

Pred neke su jednostavno stavljena prevelika očekivanja, kao u slučaju plejmejkera Džonija Flina, a neki su svoj vrhunac doživeli kao tinejdžeri-rukiji – Tajrik Evans i Majkl Karter-Vilijams. Naposletku, neki su jednostavno imali sreće da im se „poklope kockice“ tokom jedne plej-of serije, koju su posle naplatili „suludim“ ugovorom – boljeg primera za to nema za nekadašnjeg centra podgoričke Budućnosti i Njujork Niksa – Džeroma Džejmsa.

Ako postoji jedno naravoučenije koje valja upamtiti uz svih ovih priča, to je saznanje da je biti vrhunski NBA košarkaš i zvezda najbolje lige na svetu ekstermno teško. Zbog toga svi treba da naučimo da „za igračkog života“ cenimo konstantu u elitnim predstavama Lebrona Džejmsa, Džejmsa Hardena, Kevina Durenta, Stefa Karija i ostalih velikana sadašnjice.