Ostaće upamćeni kao najtrofejnija generacija u istoriji srpskog sporta. I dalje su na najvećoj sceni, ali sredinom 2020. godine vaterpolo karta sveta pretrpeće tektonske promene.

Varerpolo reprezentacija Srbije ostace nakon Tokija bez Andrije Pralinovića, Filipa Filipovića, Stefana Mitrovića, Milana Aleksića, Duška Pijetlovića, Branislava Mitrovića i Gojka Pijetlovića. Nakon Rija već su se penzionisali bitni faktori u koncepciji igre Dejana Savića, Živko Gocić i Slobodan Nikić. Ključno pitanje, pre svega u srpskoj javnosti, imamo li naslednike za velikane igre i da li uopšte nekog zanima šta će biti sa najtrofejnijim sportom u Srba.

Da ima onih koji brinu, ima. Da znaju šta rade, znaju. Misli se pre svega na struku, na selektora Dejana Savića koji već razmišlja kao da će na klupi Srbije ostati još mnoga godina. Tako je hrabro žrtvovao Svetsko prvenstvo u Južnoj Koreji, gde su mesto gore pomenutih zauzeli povratnik Nikola Dedović (dugo igra u Nemačkoj, čak se spekulisalo da će uzeti nemački pasoš), Đorđe Lazić, Ognjen Stojanović, Strahinja Rašović, Radomir Drašovic, Dimitrije Rističević i Lazar Dobožanov. Njima treba dodati i Gavrila Subotića, koji nije igrao na SP, ali je svakako u Savićevoj projekciji nakon Tokija. A, Srbija u Koreji nije izgledala loše. Upisan je jedan poraz (od Španije u četvrtfinalu), osvojeno peto mesto…

Vaterpolisti posmatraju susret Španija- Japan pic.twitter.com/hNMRYQ8L48

— Water Polo Serbia (@WaterpoloSerbia) July 21, 2019

Znamo da ćemo u Dušanu Mandiću i Nikoli Jakšiću u budućnosti imati dvojicu od pet najboljih igrača sveta, tim koji će svakako biti u prilici da se bori za medalje, ali je utisak da dominacija odlazeće generacije nije iskorišćena da danas o srpskom vaterpolu pričama kao stožeru domaćeg sporta i u narednoj dekadi.

Možete da zamislite koliko je dečaka želelo da se bavi vaterpolom, dočekujući konstantno Prlainovića i društvo pred Skupštinom nakon što su uneli u Srbiju kilograme zlata sa najvećih takmičenja. I onih koji su to uradili, ali su u međuvremenu odustali zbog hladnih bazena, neisplaćenih stipendija, odlaska “preko bare” na studiranje…

Odavno od Dejana Savića znam podatak da je put Amerike krenulo preko 20 igrača rođenih 1995. i kasnije koji su bili u prvoj kategorizaciji, što znači projektovani za državni tim. U nedostatku uslova u domaćim klubovima izabrali su sigurnost i obrazovanje, ali i trening dnevno, što se kosi sa višegodišnjim sistemom rada ovdašnjih vaterpolo škola, koje podrazumevaju dva treninga tokom dana. Tako su ti momci, ne svojom krivicom, ostali “ispod radara”, a vaterpolo izgubio potencijalne asove, reprezentativce.

Klubovi koji bitišu na ivici egzistencije uticali su da nestanu igrači “srednje kategorije”, oni koji nisi za reprezentaciju, ali svojim autoritetom i iskustvom drže klubove, uvode mlade u sistem i skidaju im teret sa leđa u početnim godinama profesionalnih karijera. Takvi se danas bave drugim poslovima, jer od vaterpola ne mogu da žive, da prehrane porodice. Zato već godinama unazad srpski klubovi služe kao kanta za napucavanje, kako u Jadranskoj, tako i u Evroligi.

Sramota je i reći da su Partizan i Crvena zvezda zajedno “osvojili” nula bodova u dve sezone Evrolige! Još veća je sramota što srpskih klubova ove godine i nema u tom takmičenju! Opravdanje u mladosti igrača i nezagrejanim bazenima ne pije vodu, jer ovakvo stanje traje već godinama unazad, i ne radi se ništa da bude promenjeno.

Pitate se ko je kriv? Ima ih na svim stranama, podjednako dele odgovornost. Sede u klubovima, ministarskim foteljama, političkim partijama…. Nedavno je država podelila novac klubovima i pomogla da prežive godinu, očišćen je ranije i dug Vaterpolo saveza, ali se ne vide nikakve promene. I nije poenta u tome da se podeli novac poreskih obveznika Savezu i klubovima, već da se on iskoristi u prave svrhe, da se uspostavi sistem ulaganja u sport. Da se omogući privrednicima da recimo budu oslobođeni plaćanja poreza u slučaju sponzorisanja klubova, u ovom slučaju vaterpola. Ne treba i ne sme ni jedan pojedinac da bude jači od sistema, potrebno je svima vreme u kome će sistem regulisati poslovanje sportskih klubova, u kome niko neće pomisliti da je neophodno i potrebno zahvaliti se nekom pojedincu…

Kad smo već kod politike, ne tako davno ovi fantastični momci su javno želeli da ukažu na sve probleme s kojima se suočavaju klubovi u Srbiji, svesni da su oni baza na kojima počiva vaterpolo sport. I šta se desilo? Žigosani su po medijima da žele da promene političku sliku Srbije, proglašavani opozicionarima! Samo zato što žele da pomognu svom sportu, da naslednicima ostave kakve-takve uslove za bavljanje vaterpolom, što imaju svest o tome koliko je važno u odrastanju jednog deteta kreirati atmosferu koja će mu pomoći da sport bude njegov izbor.

Necu širiti temu, jer bi me sačekale slične klasifikacije, a samo pripadam grupi onih koji smatraju da ovaj sport zaslužuje da mu svi bez rezerve pomognemo. Sećam se 2013. kada je Crvena zvezda prvi put postala prvak Evrope. Prlainović, Šefik, Duško Pijetlović, Rađen… Malo ko zna da im je u januaru 2013. rečeno da klub više nema novca i da su slobodni u izboru nove sredine! Održali su sastanak sa tadašnjim trenerom Dejanom Savićem i dogovorili se da igraju bez nadoknade do kraja sezone, verujući da bi uspeh mogao nešto da promeni, i postali su prvaci Evrope! Država ih je slavila, ali su oni krenuli u inostranstvo.

Partizan koji je objektivno lokomotiva srpskog vaterpola je 2011. poslednji put bio prvak Evrope, umnogome sastavljen od igrača koji su to isto uradili i sa Zvezdom. U međuvremenu, Partizan je maltene pred gašenjem, uz neverovatan podatak da ga i dalje vode ljudi koji su doveli do toga da dug prema državi stalno raste, da deca treniraju u nezagrejanim bazenima… Da li je moguće da ti ljudi uopšte misle da nemaju nikakvu odgovornost za takvo stanje, i da ih na istu niko ne poziva. Ne mogu samo država i političari da budu krivi, iako u ovoj zemlji politika kreira gotovo sve segmente društva, jer se u slučaju Partizana očigledno trošilo više nego što se imalo.

Šta je zaključak u celoj priči? Uživaćemo u 2020. gledajuci EP u Budimpešti i OI u Japanu. Poslednja dva takmičenja za momke koji nas više od decenije ispunjavaju ponosom. Šta god da urade, ispratićemo ih u zasluženu penziju. Njihovi naslednici su spremni, struka ih je uvela u sistem, pa možemo da konstatujemo da imamo generaciju koja će i u narednom olimpijskom ciklusu biti među najboljima na svetu. Posle toga, neka nam je Bog u pomoći. Uz svetle primere Šapca, kragujevačkog Radnickog, pojave Novog Beograda, ili posvećenosti vaterpolu, što kroz rad u trenerskom poslu ili sistemu rukovođenja, nekadašnjih asova poput Savića, Vujasinovića, Šapića, Šefika, braće Vasović, Gocića… malo je elemenata koji nas čine pozitivnim kada razmišljamo o budućnosti vaterpola sporta.

Skoro sam čuo da je neko izjavio kako ne bi bilo dobro da vaterpolo sport u Srbiji funkcioniše po sistemu na mađarski, jer bi “nas novac pokvario”. Bojim se da je nedostatak sistema već mnogo toga urušio, klubove doveo do gole egzistencije, a nesreća je što ovaj tekst može da se prepiše i prevede i na ostale kolektivne sportove u Srbiji. Pogotovo ako se klubovi ne zovu Crvena zvezda ili Partizan…