Ima nešto u teoriji o imenima. Ako se zovete Ronaldo, ne možete biti ništa drugo do fudbaler. I to ne bilo kakav, nego jedinstven. Fenomen.

Ó Fenómeno je najtačniji nadimak koji je Ronaldo Luis Nazario de Lima mogao da dobije zbog onoga što je predstavljao u svetu fudbala. Nijedan drugi ne bi tako dobro pristajao čoveku, kojem je samo pola karijere bilo dovoljno da se svrsta u najuži krug najboljih svih vremena.

Ona druga polovina uništena je konstantnim povredama, sa kakvima se malo ko suočavao u vrhunskom sportu.

Jedna od čuvenijih izjava legendarnog Dijega Armanda Maradone glasi:

„Kakav bih ja tek igrač bio da nije bilo kokaina…“.

Na tom tragu, nama ostaje da se zapitamo kakav bi tek igrač Ronaldo bio da nije bilo povreda (!?).

Kakve bi partije prikazivao u najzrelijem igračkom dobu, ako je dosegao onakav nivo do 23. godine, kad je morao na dvogodišnju pauzu, posle koje više nista nije bilo isto.

Da li bi onda postojao razlog da se polemiše o sve popularnijoj GOAT trci?

Odgovore na ta pitanja nikada nećemo dobiti, ali nas to ne sme sprečavati da se iznova i iznova podsećamo lika i dela čuvenog Brazilca.

Baviti se fudbalom, na bilo koji način, a ne biti do detalja upoznat sa onim što je Ronaldo činio, isto je što i baviti se hirurgijom bez znanja iz anatomije.

Suština predestinacije jeste da je čovekova sudbina unapred predodređena. Takva teorija se u Ronaldovom slučaju ne može dovesti u sumnju.

Još u ranom detinjstvu, bilo je jasno kojim putem će krenuti. Mada, kad ste rođeni u Brazilu nemate mnogo dilema oko toga čime ćete se baviti u životu. Na barem prvih 10 mesta stoji fudbal, a zatim se, tu i tamo, na listu ugura odbojka, nekad košarka, povremeno neki drugi sport…

Izbor dečaka iz Rio de Žaneira bio je lak i njegovu majku Sonju to nimalo nije radovalo.

„Kad god je trebalo da bude u školi, ja sam ga pronalazila kako igra fudbal na ulici. Znala sam još tad da sam svoju bitku izgubila“, govorila je ona na činjenicu da je njeno treće dete u 11. godini napustilo školovanje kako bi se posvetilo fudbalu.

Jednostavno, Ronaldo je sve vreme znao šta hoće i nije želeo da ga bilo šta sputava u nameri da postane vrhunski fudbaler, napadač svetske klase, prava „devetka“… U zemlji gde je to najlakše i najteže biti.

Prvi fudbalski koraci, oni van uličica Bento Ribeira, načinjeni su u lokalnom futsal timu. Od starta je bilo vidljivo odskakanje u odnosu na vršnjake, pa i one starije, i, kako obično biva, to nije promaklo „lovcima na talente“.

Ovom „lovcu“ je ime bilo Žairzinjo. Da, „onaj“ Žairzinjo je pronašao Ronalda.

Usledila je proba u voljenom Flamengu. Na prvom treningu ostavljen je sjajan utisak, ali je odlazak na drugi propao zbog nedostatka novca za autobusku kartu.

San o igranju za Rubro-Negre raspršen je i pre nego što je počeo, te je 13-godišnji Ronaldo, umesto u slavnom klubu, završio u Sao Kristovau.

Na izlazak na seniorsku scenu nije dugo čekao. Svega tri godine u juniorskim kategorijama Sao Kristovaoa bile su dovoljne da Fenomen zavredi transfer u Kruzeiro i u prvom timu tog kluba debituje 25. maja 1993.

Da je nova zvezda rođena i da vrlo lako može da zasija blistavije od legendarnog Pelea, postalo je jasno samo nekoliko meseci kasnije, kad je 17-godišnji napadač postigao pet golova u duelu sa Baijom.

Nebo je tog trenutka postavljeno za granicu.

U nastavku je Ronaldo doneo klubu iz Porto Alegrea trofeje u šampionatu Mineirao i brazilskom kupu sa 44 gola na 47 mečeva otklonivši sve sumnje da je prevazišao nivo tamošnjeg fudbala.

Autobusku kartu za odlazak na trening u Flamengo nije mogao da priušti, ali su mu pogoci obezbedili onu znatno skuplju – avionsku. Destinacija je bila Holandija, Ajndhoven.

Tokom Svetskog prvenstva 1994. u Sjedinjenim Državama, gde je sa klupe posmatrao put saigrača do titule, ubeđen je od strane Romarija, najboljeg fudbalera takmičenja, da prihvati ponudu PSV.

I Romariju su Filipsovci bili prvi evropski klub. Tamo je sa velikim uspehom igrao pet sezona i osigurao transfer u Barselonu, te je najbolje znao da je grad na jugu Zemlje lala savršeno mesto za mladog napadača.

Ispostavilo se da je Ronaldo dobio prave savete od starijeg kolege.

U Holandiji se od starta osećao kao kod kuće, samo je nastavio tamo gde je stao u Kruzeiru, i u fantastičnoj prvoj sezoni postigao je 35 golova na 36 utakmica.

Nije samo golgeterski učinak taj koji je ostavljao bez daha. Način na koji je jedan tinejdžer igrao bio je impresivan, baš kao i njegov zaštitni znak – dribling „elastico“.

 „Gledao sam ga na TV i pomislio ‘vau’! On je najspektakularniji igrač kojeg sam video. Stvari koje je radio, niko pre njega nije. Sad gledamo Mesija kako dribla šest igrača, ali u to vreme niko drugi nije mogao da učini tako nešto osim Ronalda“, govorio je Luis Enrike o stilu igre svog kasnijeg saigrača u Barseloni.

Posle 54 pogotka na 58 mečeva tokom dve sezone u PSV, Barselona je po svaku cenu želela Fenomena u svojim redovima i za njega je 1996. platila rekordnih 19.5 miliona evra.

Prelazak na potpuno novi nivo fudbala, onaj najviši, sa nepunih 20 godina često ume da uzlet pretvori u pad. Posebno kad se oko vrata nalazi teret težak rekordne sume novca. Svedoci smo propasti velikih potencijala u takvim situacijama bili i pre i posle toga, ali usledila je još jedna potvrda da ono Ó Fenómeno nije samo puki nadimak.

Ronalda ništa nije omelo u stvaranju magije širom španskih i evropskih stadiona u dresu Blaugrane. Na kraju 1996. postao je najmlađi dobitnik nagrade za FIFA fudbalera godine u istoriji, a u toj sezoni sezoni pored svog imena imao je 47 golova na 49 utakmica. Dovoljno za trofeje u Kupu pobednika kupova, Kupu Kralja i Superkupu Španije.

Titula u Primeri je izostala, ali 34 pogotka na 37 mečeva donela su Brazilcu Zlatnu kopačku, uz još jedan „ne tako bitan“ podatak. Narednih 12 godina čekalo se da u jednoj sezoni španskog šampionata neko postigne 30+ golova. Učinio je to Dijego Forlan.

Šta je 20-godišnjak činio protivnicima na Pirinejima, najbolje svedoče reči Kvintona Forčuna, koji se u dresu Atletiko Madrida tri puta susretao sa Ronaldom te sezone. Bili su to dueli Davida i Golijata…

„Prošao sam pored njega posle meča, bilo je to najbliže što sam mu prišao te večeri. Ako biste spojili Mesija, Kristijana, Nejmara i Ronaldinja, možda biste dobili ono što je Ronaldo radio te sezone. Nije bilo fer ono što je činio protivnicima“, priznao je defanzivac iz Južnoafričke Republike.

https://youtube.com/watch?v=zQwPlSFfFMk

To je ujedno bila i jedina Ronaldova sezona na Nou Kampu. Neuspeli pregovori oko novog ugovora izazvali su nezadovoljstvo, koje je iskoristio milanski Inter i novom rekordnom sumom od 27 miliona, koliko je iznosila otkupna klauzula, doveo brazilskog napadača.

Brza promena okruženja i odlazak u ligu poznatu po defanzivnom stilu igre ponovo je probudila određene sumnje.

Jedna sezona, 25 golova i proglašenje za najboljeg igrača lige, te predvođenje Neroazura do trofeja u UEFA kupu, bili su dovoljni da se one opovrgnu.

Ronaldo je dokazao da ni najbolji defanzivci sveta, ni najčvršće odbrane na Čizmi, ne mogu protiv najboljeg napadača. Radio je na terenu šta je hteo, kao onaj strašni lav u pesmi Duška Radovića.

Fenomen je postao preteča moderne „devetke“, koja igra i van šesnaesterca, učestvuje u kreiranju napada, asistira, dribla svakoga i sve, pogađa levom, desnom, glavom, sa distance i iz peterca, sa penala i slobodnog udarca… Sve. Kompletan paket, kao niko pre njega.

„Kreće Ronaldo u kontranapad, a Nesta i ja sami u odbrani…“, slikovito je Siniša Mihajlović opisivao okršaje sa Brazilcem iz mečeva Lacija i Intera.

Takvo priznanje Mihe, koji nikad i nikome ne priznaje da je bolji, valjda dovoljno govori…

Godine 1997. osvojena je nova nagrada za FIFA fudbalera godine, da bi kao šlag na torti došla i prva Zlatna lopta, najprestižnije priznanje u svetu fudbala. Ako u međuvremenu nije, Ronaldo je tad i definitivno kupio sebi mesto u dvorani besmrtnih.

Paralelno sa vanserijskim partijama na klupskom nivou, postao je uzdanica selekcije Brazila i sve je moglo da dostigne vrhunac već 1998. na Svetskom prvenstvu u Francuskoj.

Sa četiri pogotka i tri asistencije, Fenomen je predvodio Selesao do velikog finala sa domaćinom, ali je u ključnom meču bio daleko od svog nivoa zbog epileptičnog napada neposredno pred početak. To je predstavljalo pretežak udarac za Brazilce, od kojeg nisu uspeli da se oporave, i odbrana svetske titule nije završena slavno – poraz 3:0.

Zdravstveni problemi uoči finala označili su početak onoga što će uslediti u narednim godinama – povrede sa kakvim se malo koji vrhunski sportista susretao.

U sledećoj sezoni odigrao je ukupno 28 utakmica za Inter, da bi krajem novembra 1999. „načeo“ problematično koleno. Povratak na veliku scenu trebalo je da usledi već u aprilu 2000, ali je u duelu sa Lacijom u igri proveo svega šest minuta, pre nego što je došlo do pucanja ligamenta i odlaska na dvogodišnju pauzu.

Bio je to trenutak kad je svet izgubio Fenomena kakvog je do tad poznavao. A tek mu je bilo 23 i vrhunac je bio pred njim…

Fudbalski bogovi su, ipak, odlučili da koliko-toliko isprave nepravdu prema Brazilcu i omoguće mu da svoju selekciju popne na krov sveta.

Posle dve operacije i dugotrajne rehabilitacije, Ronaldo se na teren vratio taman za Svetsko prvenstvo 2002. u Japanu i Južnoj Koreji. Samo je jedan cilj bio pred njim – osvajanje Zlatnog globusa i u tome ga ništa nije moglo zaustaviti.

Takmičenje je završio kao najbolji strelac sa osam golova, donevši Selesaou rekordnu petu titulu.

„Sve vreme sam zamišljao ovaj trenutak, koliko je nestvarno držati trofej u rukama. Moja velika pobeda je to što i dalje igram fudbal, a ovo je kruna svega“, poručio je Ronaldo posle Mondijala.

Tog leta je usledio povratak u Španiju, ali u redove madridskog Reala, kao deo projekta čuvenih Galaktikosa sa Zinedinom Zidanom, Luišom Figom, Dejvidom Bekamom, Robertom Karlosom…

Ronaldo bolji debi u novom klubu nije mogao ni da zamisli, pošto se protiv Alavesa upisao u strelce posle svega 61 sekunde u igri. Na krilima svetske titule i velikog povratka, imao je dobru uvodnu sezonu u Madridu i sa 23 pogotka u ligi doneo je Kraljevskom klubu naslov prvaka.

Iznad proseka su bile i naredne dve godine, ali ne i više od toga. Loši dani nazirali su se na horizontu. S vremena na vreme bi zablistao, poput het-trika protiv Mančester Junajteda nasred Old Traforda, međutim, polako je bivalo sve jasnije da postaje samo bleda senka onog igrača pre povrede.

Umesto priča o igrama, driblinzima i golovima, sve se više govorilo o njegovim problemima sa formom i kilogramima, na sve su se nadovezale i nove povrede, te je Ronaldov silazak sa velike scene postao neminovan.

Ukupno 13 utakmica za Real u sezoni 2006/2007. najavile su odlazak iz kluba i transfer u Milan. I na San Siru su problemi nastavljeni, povrede su se obnavljale, kilogrami takođe i više je vremena provodio na tribinama nego na terenu.

Zavesa se polako spuštala i napuštanje pozornice bližilo. Postavljalo se samo pitanje vremena kad će do njega doći… Došlo je nedugo posle povratka u domovinu i potpisa za Korintijans. Nešto više od dve sezone odigrane „na ime“ i zatim u februaru 2011. zvaničan odlazak u penziju.

Kraj nije bio slavan, kao ni drugi deo karijere. Sudbina je premalo vremena dala Ronaldu da bude Fenomen.

Ali, sve što je lepo kratko traje. Zato je Ronaldovo možda bilo i najlepše.

Toliko lepo da se o njemu, uprkos svemu i svakome, i dalje govori kao o onom Pravom.