Zaboravljeni Alijev MMA meč sa japanskim kečerom

Skener 26. jun 202011:24 > 11:48
REUTERS/ KYODO Kyodo

Retki su sportisti koji imaju blistaviju reputaciju od „Najvećeg“ – legendarnog boksera Muhameda Alija. Ipak, jedan bitan trenutak njegove karijere kao da je pao u zaborav. Iako mu ga neki možda zameraju, utisak drugih (među koje spada i autor) je pozitivan i dodatno utvrđuje Alijevu zaostavštinu.

Jedno je sigurno – sve je to bilo dosta čudno.

Godina je 1976, a neprikosnoveni prvak sveta u superteškoj kategoriji nalazi se u „Nipon Budokan“ areni u Tokiju, i to u krajnje neprijatnoj situaciji. Međutim, nije to problem na koji biste pomislili kada govorimo o Aliju – pred njim nije lokomotiva Džo Frejžer, ni „Godzila“ Džordž Formen, niti bilo ko sličan.

Onaj koji je u krajnje opasnu situaciju doveo brbljivog momka iz Lujvila je inspirisani Antonio Inoki, japanski profesionalni rvač, ili srpskim narodskim rečnikom – „kečer“. Bio je to jedan od pionirskih MMA mečeva, koji su dalje utrli put sportu koji se danas podrazumeva pod terminom „mešovite borilačke veštine“.

Molim? MMA Muhamed Ali?!

Povezano

Da, taj uvrnuti MMA meč se zaista odigrao, i to pred 14 i po hiljada tradicionalno veoma pažljivih japanskih ljubitelja borilačkog sporta. U Japanu je na televiziji duel pratilo 54 miliona gledalaca, a u SAD je „pej-per-vju“ za taj okršaj kupilo više od dva miliona osoba. To je danas drugi najgledaniji MMA meč u istoriji, a nadmašila ga je tek 2018. godine borba za titulu između Habiba Nurmagomedova i Konora Mekgregora. Neki ljudi kažu da je MMA meč između Alija i Inokija u svetu posmatralo preko 1,4 milijarde ljudi.

Pa kako je onda zaboravljen? Nema logičnog odgovora.

Sve je toliko konfuzno, pa bi najbolje bilo raščlaniti – koji je kontekst ovog MMA spektakla? Muhamed Ali je te 1976. godine jedna od najpoznatijih osoba na čitavom svetu, ne samo u sportu. Kao što je Majkl Džordan bio devedesetih godina ili kao što su Mesi, Ronaldo i Nejmar zajedno danas.

Momak koji se rodio pod imenom Kasijus Marselus Klej Junior nalazi se u tom trenutku u svojoj drugoj vladavini kao neprikosnoveni šampion sveta, takoreći na vrhuncu karijere nakon koje su ga ljudi prozvali ilustrativnim nadimkom „Najveći“.

Don Morley/Allsport/Getty Images

Dogodile su se mnoge stvari u turbulentnom Alijevom životu do te tokijske večeri:

– nosio se sa rasnom segregacijom od mladosti;
– latio se boksa i sjajno napredovao;
– sa 22 godine postao svetski šampion šokiravši Sonija Listona;

– promenio ime i prešao u islam;
– odbio da ratuje u Vijetnamu;
– služio trogodišnju zatvorsku kaznu zbog toga;
– postao ikona čitavog pokreta i jedne generacije;

– vratio se boksu i doživeo prvi poraz od Frejžera;
– postao neprikosnoveni šampion po drugi put pobedivši u Zairu Formena;
– odbranio pojaseve na Filipinima osvetivši poraz od „Smoukin“ Džoa.

Muhamed Ali je bio nesumnjivi gigant istorije 20. veka od te mere da je danas teško predstaviti njegovu veličinu, a naročito je bio kolosalan u junu te 1976. godine. MMA Događaj u Tokiju odvijao se nepunu godinu posle „Trilera u Manili“, priredbi za koji je čuo svako ko i ovlaš prati sport, ali i meča u kojem je u ringu Ali nepovratno ostavio deo sebe.

Pa zbog čega bi onda Ali želeo da stavi rizikuje zdravlje u sportu u kojem je bio potpuni početnik? Kao i obično, više je faktora prisutno.

Reuters/Action Images

Prvo, Amerikanac je uvek iskazivao interesovanje ka drugim borilačkim veštinama – sredinom sedamdesetih godina predano je radio sa Džun Gu Rijem, ocem američkog tekvondoa.

„Gospodin Ri me je naučio tekvondo udarcima – toliko su brzi da ne možete da ih vidite“, govorio je Ali, karakteristično ispaljujući reči.

I zaista, posle tih seansi sa Rijem, Ali je dodatno usavršio prednji direkt u povlačenju, bitan i neočekivan udarac u arsenalu tokom svoje pozne karijere.

Međutim, teško da je interesovanje da druge discipline bilo Alijev primarni motiv. Jednostavno, pare su bile suviše dobre da bi laka prilika bila propuštena, a Muhamed je prolazio kroz drugi razvod, koji ga je prilično koštao. Prema danas dostupnim informacijama, američkom bokseru ponuđeno je više od šest miliona dolara da ima meč sa popularnim borcem sa Dalekog Istoka. Imajući u vidu Alijevu sposobnost da „jezikom“ dodatno promoviše priredbu, bilo je jasno da će zarada biti i mnogo veća. Tim slavnog boksera video je šansu da iskoristi stanje na tržištu i zagrizao.

Dolazimo do ključnog pitanja – koji je to sport uopšte bio? Takođe, da li je u pitanju bio „pravi“ meč ili je to bila sportska zabava poput današnjeg WWE?

#related-news_0

U početku je to definitivno trebao da bude „kajfabe“ – iscenirani duel u kojem je pre starta poznat pobednik i u kojem suparnici izvode uvežbane udarce i zahvate, a izgovaraju naučene replike zarad zabavljanja publike.

Antonio inoki je bio velika zvezda u Japanu u to vreme. „Puroresu“, japanski način izgovaranja engleskog termina „pro wrestling“, neotuđiv je deo kulture ove zemlje. Inoki je bio krupan momak (190 cm, preko 100 kg) i na scenu se probio kao štićenik velikog Rikidozana, oca ove discipline u Japanu. O samoj popularnosti „puroresua“ govori i činjenica da lokalni promoteri nisu želeli da Aliju za rivala daju nekog džudoku, karateku ili džiudžicu prvaka, onaj kojeg je publika najviše želela u ringu sa „Najvećim“ bio je upravo Inoki. S tim što treba posebno naglasiti – „puroresu“ je veoma opasna aktivnost, uprkos tome što je pobednik poznat. Ono što japanski profesionalni rvači rade u ringu i van njega, često je bilo brutalno, bolno i ne preterano mudro.

Došlo je vreme za medijsku promociju susreta – trenutak u kojem Ali može samo da zablista.

„Neće biti Perl Harbora, neće biti Perl Harbora“, uzvikivao je Ali, dok se nije ustremio na Inokija lično i njegov fizički izgled. Nije mu bilo potrebno dugo da mu nadene nadimak „Pelikan“ zbog naglašene brade.

REUTERS/ Toru Hanai

„Istući ću ga, kao što otac istuče sina kada nije dobar. A sudeći prema tome kako njegova vilica izgleda, ne mogu da promašim“, nije stajao Ali u svom vrcavom maniru promovišući meč.

Sve je trebalo da bude rešeno, bokserski novinar Džim Marfi navodio je kako je postojao čak i scenario – Ali je trebalo da „slučajno“ udari sudiju i nokautira ga, pa da mu priđe da vidi da li je dobro. U tom trenutku bi Inoki „raundhaus kikom“ udario Alija, a sudija, koji se u međuvremenu povratio od nokauta, dodelio bi pobedu Japancu zbog diskvalifikacije njegovog protivnika. Kada je to čuo, Ali je navodno bio rezigniran jer bi u tom ishodu bio poražen i odbio je „orkestriranu“ borbu.

Neki navode da se Ali uplašio Inokijevih udaraca nogama kada ga je video kako trenira pre meča i zatražio promene. Sa druge strane, postoji stanovište prema kojem je Inoki bio taj koji nije želeo da „glumi“.

„Kada imamo probu? Moramo da uvežbamo scenario“, navodno je rekao Ali po dolasku u Japan.

„Nema probe, biće ovo stvaran meč“, odgovorio je po toj priči Inoki, mada je njena verodostojnost definitivno diskutabilna.

Da li je baš sve tako bilo ne znamo, ne deluje naročito realno, ali je izvesno da je meč bio stvarna borba, iako po vrlo uvrnutim pravilima. Međutim, uvodne borbe bile redom „pro wrestling“ predstave, a Ali i Inoki su imali stvaran, premda veoma čudan dvoboj.

youtube printscreen

Ono što se definitivno zna je da su pravila utanačena u poslednji trenutak pred ulazak u ring. Ali bi pobedio ukoliko bi nokautirao Inokija, dok je Japancu za trijumf bilo potrebno da rvanjem „zalepi“ protivnika za pod u trajanju od tri sekunde. Ispostavilo se da je od svih tih zbrzanih pravila jedno bilo ključno, budući da ga Alijev tim skoro nije primetio. Inokiju su bili dozvoljeni „kikovi“ u bokserove noge – i stojeći, ali i dok se nalazi na podu.

Baš zbog tog pravila meč je i izgledao toliko čudno. Amerikanac je stupio u ring u bokserskom stavu, a od uvodnog gonga Inoki je ležeći, ili čak sedeći, udarao Alijeve noge – na taj način ga je sprečavao da ga deklasira u boksu, što bi svakako bio slučaj, a ipak mu je nanosio štetu, što će se kasnije i te kako videti.

Rezultat je bio dosadan, a ponekad čak i smešan meč. Inoki se „suljao“ po podu, a Alijev boks je time bio neutralizovan. Amerikanac je pogodio dva prednja direkta tokom čitavog meča – duhoviti savremenici su ubrzo izračunali da je zaradio tri miliona dolara po udarcu.

#related-news_0

Inoki je iz nekog razloga odbijao da počne sa rvanjem, u kojem bi imao veliku prednost. Kada je meč konačno završen remijem, Ali je počeo da se hvali kako su rvačke tehnike potpuno neefikasne kada im se suprotstave udaračke. Međutim, narednih decenija porodica Grejsi i svi ostali praktikanti brazilskog džiudžicua, samboa i grčko-rimskog rvanja nepobitno su opovrgli Alijeve samouverene tvrdnje.

Meč Alija i Inokija je po onome što je pružio publici bio pravi fijasko, a čak se ni rezervisani Japanci nisu libili da to negodovanjem iskažu. Takvim antiklimaksom se okončala jedna od najčudnijih borilačkih predstava svih vremena, a možda je i najveći utisak zaborav u koji je pala čitava ova manifestacija.

Vrlo retko će se govoriti o njoj, naročito u pogledu uticaja na događaje koje će u svetu borilačkog sporta uslediti. Međutim, duel Alija i Inokija nije bio bez posledica na budućnost sporta, naprotiv. Hibridne borilačke veštine uvek su postojale, ali se tek od 1993. godine i održavanja priredbe UFC 1 one se pod imenom MMA posmatraju kao zaseban sport. Ekstremno popularni američki bokser i „puroresu“ zvezda imali su legitimni MMA meč te 1976. godine, iako su pravila bila skoro potpuno drugačija od današnjih MMA regulativa.

Meč je imao odjek i na buduće karijere dvojice aktera. Inokijev život je zasebna i veoma nesvakidašnja priča. Čovek koji se rodio kao Kandži Inoki, proslavio se po umetničkom imenu Antonio Inoki, a trenutno je poznat kao Muhamed Husein Inoki. Karijera mu je dugo trajala i tokom nje bio je jedan od najpopularnijih Japanaca, a krajem osamdesetih postao je i poslanik u parlamentu te države.

Pregovarao je sa Sadamom Huseinom lično oko puštanja japanskih talaca pred start Zalivskog rata. Zajedno sa jednim od najvećih „kečera“ svih vremena Rikom Flerom tokom devedesetih je organizovao WWE priredbe u Severnoj Koreji, ali to je već neka druga priča. Trenutno je „paralelno musliman i budista“, u penziji je i živi u Japanu. Ima 77 godina.

Carlo Allegri/Getty Images

„Kandži-Antonio-Muhamed“ je tokom opisanog meča udario Alija nogom više od 100 puta tokom tih bizarnih 15 rundi, a imao je i obuću koja je dodatno „osakatila“ slavnog boksera – kožne cipele sa limenim ojačanjem. „Najveći“ je morao da bude hospitalizovan zbog krvnih ugrušaka i bio je u zabrinjavajućoj situaciji zbog infekcije koja se pojavila, a njegov promoter Bob Arum se seća da je čak i amputacija u jednom trenutku bila „u igri“.

„Ali nije dovoljno odležao posle meča sa Inokijem i ubrzo se vratio kako bi nastupao na nekim egzibicionim mečevima. Nikada nije povratio svoje noge posle tog meča“, izjavio je legendarni Alijev doktor Ferdi Paćeko.

Od duela sa Inokijem do kraja karijere, koji je ozvaničen pet i po godina kasnije, Ali nije imao nijedan nokaut.

***

Legendarni džudoka Džin Lebel učestvovao je još 1963. godine u prvom MMA duelu prenošenom na televiziji, a protivnik mu je bio bokser Majlo Sevidž. Zanimljivo je da je upravo Lebel bio sudija u ringu u duelu Alija i Inokija i na taj način im predao pionirsku baklju ranog MMA.

„Ali i Inoki su utrli put. A danas mnogi njime idu“, objasnio je Lebel najjezgrovitije. I potpuno je u pravu.

Da nije bilo ovog zaboravljenog-nezaboravnog borilačkog „cirkusa“, budućnost meštovite borbe bila bi znatno drugačija.

Nikola Novaković (@nikolanvkvc)

Najčitanije vesti - Skener