Čovek zbog kojeg Muhamed Ali nije „Najveći“

Skener 22. avg 202022:52 > 23:25
Allsport UK/ALLSPORT

To bi trebalo da je lako, zar ne? Muhamed Ali je najveći bokser svih vremena – u to niko ne sumnja. Čak i njegov nadimak to sugeriše – “Najveći”. Možda bi o tome trebalo malo razmisliti.

Boks je mnogo stariji od većine sportova koje danas gledamo, ili je makar mnogo duže u fokusu sportske javnosti. Košarka je npr. postojala pre sto godina, ali nikome nije bila zanimljiva. Boks je pre sto godina bio najpopularniji sport na svetu.

Logično je da su zaboravljene stvari koji su najveći akteri ovog sporta radili daleko pre rođenja današnje bokserske publike, jednostavno je bilo suviše davno. Međutim, podvizi iz tog vremena vrlo su uporedivi sa današnjim rezultatima i ne treba ih odbacivati.

Povezano

Mnogi novinari koji prate boks i danas smatraju najuspešnijim bokserom, najboljim borcem, “Šugara” Reja Robinsona, apsolutnog šampiona velter i srednje kategorije u posleratnim godinama. Tehnički i mentalno, Robinson se smatra najvećim u istoriji, njegovoj kombinaciji tehnike, snage i volje verovatno niko nije prišao. Toliko je plenio da je zbog njega i skovan termin “paund for paund”, hipotetsko poređenje boraca van ustaljenih kategorija – ideja kojom se barata i danas.

Međutim, nije korektno porediti borce različitih kategorija – jednostavno je teško govoriti o njima jer imaju različitu konkurenciju, ali i zbog toga što drugačiji gabariti zahtevaju nekada potpuno suprotne veštine. Skoro kao potpuno drugi sport.

Zato, treba se držati iste kategorije – to je barem lako, ko je najbolji bokser među najvećim ljudima? Argumenti za Alija su u ovoj raspravi izuzetno snažni i za očekivati je da mnogi baš njemu podare taj laskavi epitet “najvećeg”.

Don Morley/Allsport/Getty Images

Međutim, shvatanje Alija kao jedinog relevantnog kandidata za mesto najboljeg svih vremena u ovoj diskusiji toliko je duboko ukorenjeno među bokserskim fanovima, da mnogi o tome govore bez ikakvog kritičkog otklona. Sama ideja da bi neko drugi mogao da zauzme to mesto deluje egzotično.

Muhamed Ali je imao sve što je bilo potrebno za takav status – rezultate, dominantne predstave, mečeve sa velikim rivalima koji će se zauvek pamtiti, atraktivan stil boksa, sulud nivo popularnosti među navijačima, nemerljiv značaj za svoj narod u trenucima velikih kriza.

Ali šta ako postoji još neko ko je ispunjavao svaki od tih kriterijuma na jednako impresivan način kao čovek rođen pod imenom Kasijus Klej? Teškaš koji je, uprkos Alijevom kolosalnom značaju za istoriju sporta, uradio više. Neko ko je – bio veći.

Nije to bio Tajson, kao ni Kličko, ni Luis, ni Holms, ni Forman, ni Frejžer, ni Liston… Niko iz modernog doba. Bio je to Džo Luis.

Treba truda da bi se iz pozicije internetom prožetog 21. veka istinski razumeo kontekst u kojem je ovaj čovek ispisao jednu od najneverovatnijih i najslojevitijih sportskih priča 20. veka. Kakva je životna perspektiva jednog od osmoro dece koje se rodilo 1914. godine u ruralnoj Alabami bez bukvalno ikakvog obrazovanja? Takva je bila situacija u kojoj se po rođenju našao Džo Luis Berou, sin težaka, koji je postao jedna od najpoznatijih osoba na čitavom svetu u osvit Drugog svetskog rata.

Taj momak, bez praktično imalo izgleda uspešne budućnosti, postao je neko ko je nadilazio rasne podele tog doba i, što je najvažnije, postao nada čitavog jednog naroda.

Allsport UK/ALLSPORT

“Svi smo u njega gledali kao u junaka. ‘Ako Džo Luis može da bude prvak sveta, možeš i ti to da uradiš’, majke su govorile deci”, ispričala je Maja Andželou, jedna od najvećih afroameričkih pesnikinja.

I to je ono što je najimpresivnije u vezi sa Luisom – put koji je prešao od dečaka koji je 25 centi za čas violine zapravo trošio na čas boksa, do nepobedivog šampiona uz kojeg je u doba oštre rasne segregacije stala gotovo čitava Amerika.

Kada se porodica Berou preselila iz Alabame na industrijalizovaniji sever države u potrazi za zaposlenjem, Džoova karijera je počela da se razvija. Imao je preko 50 amaterskih borbi pre nego što je rešio da se oproba u profesionalnim vodama.

Ipak, na putu nesumnjivo talentovanog momka nalazile su se brojne ozbiljne prepreke.

„Da bi uspeo, moraćeš da budeš duplo bolji od belaca“, rekao je Luisu Čepi Blekburn, Luisov trener i nekadašnji zatvorenik, koji je znao da Luis neće imati pošten tretman.

#related-news_0

Iako na snazi nije bila zvanična segregacija belih i crnih boksera, posle vladavine Džeka Džonsona kao svetskog šampiona u superteškoj kategoriji bilo je jasno da promoteri belaca neće dozvoliti svojim klijentima mečeve protiv elitnih crnih boksera. A na tom vrhunskom nivou već je bio Luis, koji je u tom periodu rešio da se zbog zvučnosti otarasi prezimena Berou i postane „samo“ Džo Luis.

Džek Džonson (prvak sveta od 1908. do 1915. godine) bio je toliko omražen među belim delom ljubitelja boksa da od kraja njegove šampionske vladavine nijedan crnac nije dobio priliku da bude ni izazivač u meču za svetsku titulu. Džonsona je beksrajno radovala činjenica da pobeđuje belce koji ga mrze, pa je koristio svaku priliku da to istakne, a njegove bele savremenike frapirao je podatak da je imao ženu belkinju, što se tada smatralo skandaloznim.

Zbog toga su promoteri od Džoa hteli da naprave nešto potpuno suprotno – crnog momka koji se ponaša po meri bele publike. Treba dati kontekst – koliko god da je položaj Afroamerikanaca u Alijevo doba (šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka) bio mučan, on je i dalje bio prilično lagodan u odnosu na ono što je taj narod trpeo dvadesetak godina ranije – u Luisovoj eri.

Luis je postajao sve bolji i bolji i pred sobom je „čistio“ konkurenciju. To je možda zgodan trenutak da se spomene tehnička strana najvećeg teškaša svih vremena.

Tedi Atlas, jedan od najvoljenijih bokserskih kometatora današnjice, a pritom i veoma uspešan trener, opsivao je Luisove udarce kao „reš“ – najčešće kratke i oštre, ali ispunjene ogromnom silinom. Luis je bez dileme najbolji „kratak“ udarač svih vremena, odlikovala ga je i ekstremna preciznost i ekonomičnost u napadima. Džo je u ofanzivi uvek bio obazriv, ali munjevit i njegove kombinacije su donosile sjajne rezultate. Ne tako sjajne po protivnika, doduše.

”Pre bih se prekriven medom borio protiv medveda nego što bi stupio u ring sa Džoom – medved bi bio brz sa mnom, a Džo bi mi lomio rebro po rebo”, duhoviti Jutjub komentator napisao je ispod jednog od brojnih snimaka koji približavaju silu velikog šampiona.

Kada je pobedio italijanskog džina Prima Karneru postalo je jasno da je spreman za velika dela, ali možda i najpoznatiji meč tokom Luisovog uspona na vrh bio je onaj sa Maksom Berom, nekadašnjim prvakom sveta. Boksovali su na stadionu Njujork Jenkisa pred nešto manje od 100 hiljada gledalaca, a izvori kažu da je čitav Harlem utihnuo kako bi na radiju slušao prenos Džoovog meča. “Bombarder” nije razočarao – u četvrtoj rundi je “nokautirao” slavnog Jevrejina, a Harlem je proključao!

Međutim, uprkos svim tim kvalitetima, za američku štampu on je bio nešto poput rariteta – crni čovek u vrhu svetskog boksa. Novinari su se utrkviali koji bi mu nadimak nadenuli, a svaki je imao rasnu komponentu – pobedio je onaj pod kojim je i danas poznat – Smeđi bombarder. Osamdesetak godina kasnije omaž mu je dao i Diontej Vajler, prozvan „Bronzanim bombarderom“ zbog svog uspeha na Olimpijskim igrama u Pekingu.

Dok je za novine on bio egzotika, za tamnopute ljude bio je predmet obožavanja – epitom rasnog ponosa. Luis je predstavljao nadu – ako su uslovi za takmičenje pošteni, jednaki za sve, crni ljudi mogu da budu najbolji na svetu. I to je najveća baština koju je za sobom ostavio Luis. On je postao slavan u doba “Velike depresije”, velikog ekonomskog sloma koji je naročito pogodio najsiromašnije – deo stanovništva koji su u ogromnoj meri činili crni ljudi.

#related-news_0

Iz pobede u pobedu mit o Luisu je rastao, ali je svoj prvi zastoj doživeo 1936. godine, kada je na spomenutom stadionu Njujork Jenkisa Luisa šokirao ponos nacističke Nemačke, omiljeni sportista Adolfa Hiltera – Maks Šmeling. Govorilo se da je Luis previše uživao u plodovima slave: izlascima, alkoholu i ženskom društvu, što je uslovilo poraz od sjajnog Nemca.

Ipak, on se brzo vratio putu pobeđivanja, a već u junu 1937. godine dobio je ponudu koja se ne odbija – šansu da se bori za titulu prvaka sveta. Protivnik je bio legendarni Džejms Bredok, a tim potpisom Luis je postao prvi crnac u borbi za titulu posle 29 godina i spomenutog Džonsona. Taj paraf je podrazumevao još jednu stvar, koja je u velikoj meri odredila Luisovu budućnost – on je u zamenu za priliku za titulu svojim menadžerima morao da ustupi veliki deo honorara, a rastući porezi u kombinaciji sa Luisovim neodgovornim ponašanjem prema novcu njegove pozne godine pretvorili su pakao.

Te 1937. Luis je još bio na vrhuncu svoje snage, pa je postao svetski prvak u borbi sa Bredokom, mada ga je “Buldog iz Bergena” bacio na pod u prvoj rundi. I tako je krenula najdominantnija serija odbrana titula u istoriji najteže divizije svetskog boksa – 25 uzastopnih odbrana titule planetarnog šampiona u periodu od 1937. do 1948. godine.

Dobar deo te vladavine obeležio je i Drugi svetski rat, tokom kojeg je Luis pomagao vojnicima SAD posećujući ih i koristeći lične veze da minimizuje ružne posledice rasizma. Ipak, tokom tog perioda nije imao mečeve, a njegov dug je znatno narastao.

Međutim, ono po čemu se najviše pamti taj fantastični period Luisove nadmoći je revanš-meč sa velikim rivalom Maksom Šmelingom. On se odigrao 1938. godine, u osvit najvećeg rata u istoriji čovečanstva i bio je to prvi put da je bela američka javnost većinski stala iza crnog sportiste i doživela ga kao svog. I dalje je postojao veliki broj Amerikanaca koji su se protivili činjenici da ih predstavlja crni čovek, ali je rast tenzija pred duel značio samo jedno – bilo je to više od pukog boks-meča, sportskog nadmetanja.

Implikacije tog meča veće su od bilo kog duela u istoriji boksa – “Rumble in the Jungle” ili “Thriller in Manilla” su možda više zaradili, ali su ljudi bliski Luisu i Šmelingu svedočili kako su se akteri osećali kao da su protagonisti geopolitičke krize i pod takvim tenzijama su stupili u ring.

Luis je u tom meču pokazao da porazi, mnogo više od pobeda, oblikuju istinskog šampiona. Razumeo je greške iz prvog meča i uspeo da nokautira fantastičnog Nemca. Čitava Amerika ga je slavila, a on je nastavio sa svojim nepreglednim pobedama.

Borci danas često govore da su pod velikim pritiskom – teško da je ikada postojao duel koji je nosio veći pritisak od revanš-meča Hitlerovog miljenika i crnog momka iz Alabame pred sam start najvećeg rata u istoriji čovečanstva. A Džo je taj meč nedvosmisleno rešio u svoju korist.

Posle rata Džo nikada neće biti isti, ali zabeležio je dve fantastične pobede nad legendarnim Džersi Džoom Volkotom. Ipak, titulu je izgubio 1950. godine protiv Ezarda Čarlsa i to je trebalo da bude kraj karijere velikog šampiona. Međutim, dugovanja mu to nisu dozvoljavala, a Luis je nastavio da boksuje na manje od dva meseca sa brojnim nedoraslim protivnicima kako bi zaradio što više novca, ali dug nije nestajao.

Poslednji meč karijere, onaj koji nije smeo da se dogodi i koji se ne bi dogodio da nije bilo duga, Džo je odradio 1951. godine protiv slavnog Rokija Marćana. Roki, jedini neporaženi teškaš-šampion u istoriji, propsino je istukao Džoa i tada je bilo jasno da više nema mesta za profesionalnu boksersku karijeru “Smeđeg bombardera”.

To nije bio kraj Džoovim (neuspešnim) pokušajima da se finansijski povrati – imao je mečeve profesionalnog rvanja (kečeri), učestvovao je u TV kvizovima, oprobao se čak nakratko i u golfu, ali je i tu naišao na rasističke otpore.

Vreme se promenilo, a mladi crni sportisti nisu imali razumevanja za suptilni način na koji se Luis u predratno doba sukobljavao sa sistemskim rasizmom, pa su ga Ali i ostali sportisti oštro kritikovali.

Treba reći da u to vreme Luis nije ostavljao mnogo vremena sebi da se bavi pitanjima od društvenog značaja, budući da je duboko ogrezao u prostituciju i bolesti zavisnosti, a posle brojnih paranoičnih epizoda bio je i na lečenju u specijalizovanim ustanovama.

Ipak, neki stari prijatelji nisu zaboravili Luisa, pa su mu našli “mesto pod suncem” – radio je, oslabljenog zdravlja, u Las Vegasu kao “domaćin” jednog poznatog kazina, a o Luisu se finansijski brinuo i njegov prijatelj iz dana planetarne slave – pevač Frenk Sinatra.

Luis je preminuo 12. aprila 1981. godine od srčanog udara, samo nekoliko sati posle svog poslednjeg javnog pojavljivanja – meča između Lerija Holmsa i Trevora Berbika, i to za titulu koju je on nekada nosio.

Vrlo je zanimljivo da je Maks Šmeling do same smrti ostao veoma dobar prijatelj sa Luisom. Ni u jednom trenutku nije delio gnusne ideje vlade svoje države iz vremena kada je boksovao sa “Smeđim bombarderom”, a finansijski je učestvovao u organizaciji Luisove sahrane.

Iako su iza njih stajale dve svetske ogromne zaraćene sile tog vremena, Luis i Šmeling su izgradili sjajan odnos.

Mark Sandten/Bongarts/Getty Images

***

Džo Luis je tokom bokserske karijere bio veći od bilo koga drugog. On je bio taj koji je vladao najtežom divizijom duže od bilo koga drugog i superiornije od ikoga u istoriji, i to u vreme vrhunske konkurencije.

Van borilišta, Luis je bio taj koji je čistom silinom svog talenta i rada odganao ideju da crni ljudi nisu dovoljno dobri da budu u svetskom vrhu. On je suočio svet sa činjenicom da su Afroamerikanci ti koji zaslužuju šansu.

Utro je put narednoj generaciji afroameričkih sportista predvođenoj Muhamedom Alijem, iako baš taj novi naraštaj nije dobro razumeo.

Ipak, Luis se nije našao na pobedničkoj strani istorije, ma koliko je pobeda ostvario u ringu i koliko ljudi van njega je inspirisao. Džo je zapalio vatru koju je Ali razbuktao i koja i danas gori, možda i snažnije nego ikad.

“Uradio sam najbolje što sam mogao sa onim čime sam raspolagao.”
– Džo Luis

Nikola Novaković (@nikolanvkvc)

Najčitanije vesti - Skener