Žućko, legenda koja živi – bio je veći od Jugoslavije

Blog ostalo 4. nov 202022:49 > 22:57
print screen

Više od pola veka nije živ, ali živi uspomena na košarkaškog velikana. Živa stvar, jezik, vremenom se menja, ali jedna reč ne gubi snagu. Legenda. Uvek jaka da opiše i posvedoči. Pa tako i 5. novembra na dan rođenja Radivoja Koraća, slavnog košarkaša.

Pre tačno 82 godine u Somboru je rođen je, ne samo proslavljeni, jedinstveni igrač, nego i posebna, avangardna i harizmatična ličnost. Junak jednog doba, čije delo je ostalo da svedoči o prvom usponu jugoslovenske košarke šezdesetih godina prošlog veka.

Za prekratak život od svega tri decenije (tragično izgubio život u saobraćajnoj nesreći 2. juna 1969. godine) ostavio je neizbrisiv trag. Bio je predodređen za velika dela, pravo otkrovenje, virtuoz pod obručima, jednako posvećen košarci, nauci i umetnosti, govorio je nekoliko jezika, plenio neverovatnim osobinama i svestranošću. U svemu je bio perfekcionista, jedino što nije uspevao je da skromnošću prikrije nesumnjivu vanserijsku vrednost. Ostao je upamćen kao jedan od najboljih košarkaša bivše SFRJ, sjajan individualac, ali i vispren timski igrač.

Već na početku blistave košarkaške karijere, kao šesnaestogodišnjaku, dogodio mu se sudbinski susret sa legendarnim Borislavom Stankovićem, tadašnjim trenerom BSK (kasnije OKK Beograd). Pažnju na Žućka, kako su Koraća zvali zbog riđe kose, Stankoviću je skrenuo pomoćni trener BSK, Dragan Glišić, rekavši mu da se radi o velikom talentu.

„Korać je najpre bio stidljiv i povučen do trenutka kada je uzeo loptu. Čim je počeo da šutira sa raznih pozicija bilo je jasno da je reč o budućem vrsnom košarkašu. Bilo je dovoljno naučiti ga samo da vodi loptu, jer je šuterske sposobnosti imao urođene, bio je rođeni šuter,“ izjavio je Glišić svojevremeno.

Od tada nije prošlo ni tri godine, a Korać je, dakle, kao devetnaestogodišnjak, debitovao u domaćoj elitnoj, prvoj ligi i sve ostalo je istorija!

Čak sedam puta zaredom je bio najbolji strelac šampionata. Bio je to i ostao rekord, koji još niko nije oborio na ovim prostorima, sa prosekom poena po utakmici u tih sedam sezona – 32,7. 

Podvizi su se ređali kao na traci. Sa ekipom OKK Beograd osvojio je četiri prvenstva Jugoslavije (1958, 1960, 1963, 1964. godine) i tokom decenije u plavo-belom dresu odigrao je 169 utakmica, postigavši fantastičnih 5773 poena (34 po meču).

Još se prepričava Žućkov košgeterski podvig, kada je u januaru 1965. godine u Hali 3 Beogradskog sajma, na meču Kupa šampiona protiv švedskog Alvika postigao neverovatnih 99 poena. Samo koš delio ga je od rušenja rekorda Vilta Čemberlena, koji je na jednoj NBA utakmici ubacio 100. OKK Beograd je pobedio 155:57, a na dve utakmice sa Šveđanima Korać je ubacio 170 poena.

Pružajući blistave partije za OKK Beograd na vrhunskim kontinentalnim takmičenjima tri puta je biran u najbolji evropski tim. Kao već velika zvezda započeo je 1967. godine inostranu karijeru u Belgiji, u šampionskom Standardu iz Liježa i naravno, bio je prvi strelac prvenstva, a naredne sezone, igrajući za Petrarku iz Padove, poneo je titulu najefikasnijeg pojedinca italijanske lige sa 592 poena na 22 utakmice.

Za jugoslovensku reprezentaciju debitovao je sa 19 godina, igrao na četiri Evropska prvenstva i na tri je bio prvi strelac, u Beogradu 1961. godine (216 poena), u Vroclavu 1963. (239) i u Moskvi 1965. (195). Sa nacionalnim timom je osvojio dve srebrne medalje na EP (SFRJ 1961. i SSSR 1965.), dve na Svetskim prvenstvima (Brazil 1963. i Urugvaj 1967.) i Olimpijskim igrama (Meksiko 1968.), kao i bronzu na EP (Poljska 1963. godine).

Bio je nezaustavljivi levoruki košgeter, odigrao je 157 međunarodnih utakmica i postigao 3153 poena, za tadašnje prilike imao je izvanredan prosek od 20,1 poen po utakmici.

„Jednostavno, lopta se lepila za njega. Dok sam ja morao da se guram pod košem i delim laktove, on, kako se namesti, tako mu je lopta sama ulazila u ruke,“ seća se Nemanja Đurić, vrsni reprezentativni centar i Koraćev saigrač.

Međutim, bajku je prekinula neopisiva tragedija. Korać je poginuo 2. juna 1969. godine u saobraćanoj nesreći, kod sela Kamenice u blizini Sarajeva vraćajući se za Beograd, posle revijalne utakmice reprezentacije Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine. Žućko je povratak iz Sarajeva odložio za naredni dan zbog obećanog intervjua novinaru „Oslobođenja“ i kako bi se odmorio. Odmah posle razgovora krenuo je automobilom za Beograd, želeći da stigne na predstavu “Kosa” u „Ateljeu 212“, ali je na 12 kilometara od Sarajeva izgubio kontrolu nad vozilom i poginuo na licu mesta.

Svedok ogromne tragedije bio je selektor jugoslovenske reprezentacije Ranko Žeravica, koji se sa suprugom Zagom nalazio u svom autu u blizini Koraća. Pokušali su da mu pomognu, ali nije bilo spasa. Ostalo je upamćeno potresno svedočenje Zage Žeravice o izjavljivanju saučešća Zagi Korać, Žućkovoj majci.

„Zagrlila me i rekla, na rukama jedne Zage se rodio, a na rukama druge Zage je umro. Taj trenutak mi je ostao kao jedan od najpotresnijih u životu,“ pričala je Zaga Žeravica o događaju, koji je duboko rastužio, ne samo Jugoslaviju, nego i celu košarkašku Evropu i šire.

Radivoj Korać je sahranjen uz najviše državne počasti u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, ispratilo ga je više od 10 hiljada Beograđana. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u Aleji. Na zahtev Josipa Broza Tita, predsednika SFRJ, Žućkov kovčeg je bio prekriven olimpijskom, a ne državnom zastavom.

„On je bio veći od zemlje koju je predstavljao. Pripadao je celom svetu,“ rekao je Tito tada.

KSS

Svetska kuća košarke (FIBA) je 1971. godine, na predlog tadašnjeg sekretara Vilijama Džounsa, pokrenula evropsko takmičenje pod nazivom Kup Radivoja Koraća. Pehar koji je dodeljivan pobedniku takmičenja zvao se Žućkova levica – otisak u zlatu, ali taj Kup je ugašen 2002. godine, a ime Radivoja Koraća sada nosi Kup Srbije.

Posle Žućkove tragične smrti košarkaške utakmice nisu igrane 2. juna po odluci KSJ, a OKK Beograd je zauvek povukao iz upotrebe dres sa brojem pet. U klupskom prostorijama su i danas izloženi Koraćeve patike i dres.

U Beogradu, na početku Knez Mihailove ulice stoji tabla sa natpisom – Ćošak Radivoja Koraća, jer je nekada tu bilo mesto Žućkovih sastanka sa poznanicima, prijateljima i obožavaocima. Danas ulice sa njegovim imenom postoje u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, Mladenovcu, Pančevu i Rumi i rodnom Somboru.

sport klub

U Alkobendasu, u predgrađu Madrida, Radivoj Korać je primljen u FIBA Kuću slavnih 1. marta 2007. godine, kada je otvorena ova renomirana institucija.

Radivoj Korać Žućko, legenda koja živi večno…

Doneo prvu ploču “Bitlsa”

Beograd i Jugoslavija šezdesetih pamte kako je Korać donosio modne trendove sa putovanja u inostranstvu. Doneo je prvu ploču „Bitlsa“, a u telefonskom pozivu iz Londona, direktno sa koncerta rekao:

„Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet.“

Obožavao je književnost, pozorište, slikarstvo, divio se Crnjanskom, Lubardi, Konjoviću, Andriću. Sa nobelovcem Andrićem je često pričao o književnosti.

Voleo je matematiku i fiziku, bio je izvanredan student, stigao do pred kraj studija na Elektrotehničkom fakultetu, diplomiranje je odložio zbog košarke, ali surova sudbina ga je sprečila da ga završi.

Poreklo iz ugledne porodice

Legendarni as je poticao iz ugledne porodice, majka Zagorka je bila iz stare somborske građanske familije Gradinski, dok je otac Bogdan, sveštenički sin, vodio poreklo iz Like.

Radivojev brat Đorđe rođen je 1940. godine u Somboru, a danas živi u inostranstvu. Posle Drugog svetskog rata, zbog školovanosti, Koraćevi roditelji su dobili premeštaj u Beograd, ali je Žućkov otac ubrzo osuđen na dve godine robije na Golom otoku.

Radivoj je u glavnom gradu pohađao osnovnu školu „Vuk Karadžić“, a zatim Drugu beogradsku gimnaziju.

Najčitanije vesti - Blog ostalo