Beskrajno Biljanino trofejno carstvo

Blog ostalo 27. apr 202212:00 > 02. maj 2022 20:10 1 komentar
Privatna arhiva

Zvuči nestvarno, nerealno, a da li tako nešto zaista postoji? Da li ste čuli za nekog ko je tokom 28 godina igračke karijere u košarci osvojio 24 trofeja? Da li znate ko je skoro 90 odsto igračkog veka proveo u matičnom klubu i odbio basnoslovne ponude drugih, samo zbog strasti i slasti šampionskog slavlja u rodnom gradu? Da li znate ko je osoba koja posle aktivnog bavljenja košarkom nikom nije zamerila što, spletom okolnosti, nije imala oproštajni meč i neko vreme provela u zaboravu?

Povezane vesti

Biljana Stanković, nekadašnja reprezentativka Jugoslavije i lider šampionskog vršačkog Hemofarma. Ljudina i igračina. Virtuoz, čigra u igračkom dobu, a sada u ulozi trenera, košarkaški znalac, koji sve detalje voljenog sporta ima u malom prstu, ili malom mozgu, kako već hoćete.

Elokventna, neposredna i iskrena, u evociranju sećanja za Sport Klub sipa reči brzinom kojom je nekada nemilice punila protivničke koševe. Krećemo od svojevrsnog trofejnog rekorda, što bi se košarkaškim, statističkim rečnikom reklo: 24 od 28! Uz konstataciju da ne znamo sličan primer… Ubedljivo je najtrofejnija u istoriji ženske i muške košarke na prostorima SFRJ!

„Malo je nedostajalo da bude 28 od 28, 2014. godine sam kratko igrala za tim Radivoj Koraća, koji je pre mog dolaska osvojio regionalnu ligu. Ali, ne žalim se, 24 trofeja je, da ne budem lažno skromna, izuzetno dobar prosek za 28 godina na parketu. Srećna sam zbog svih tih predivnih godina, proputovala sam ceo svet, od Brazila do Kine, stekla brojna prijateljstva, košarka me je zaista ispunila i usrećila“, započela je razgovor za Sport Klub Biljana Stanković, nekadašnji vihorni bek i plejmejker, borac bez mane i straha.

Blistav trofejni put

Biljana Stanković je rođena 11. septembra 1974. godine u Vršcu, visoka je 177 cm, igrala je na pozicijama beka i plejmejkera. Igračka karijera joj je trajala od 1990. do 2017. godine, kada je postala trener.

Bila je članica Hemofarma od 1990. do 2012. godine, Partizana u sezoni 2012/3, Vršca 2013/4, Radivoj Koraća 2014. godine, Spartak Noginska 2014/5, Temišvara 2015/6 i ponovo Vršca u takmičarskoj godini 2016/7.

Ubedljivo je najtrofejnija u svetu košarke na bivšim jugoslovenskim prostorima, sa 24 osvojenih trofeja. Sa Hemofarmom ima 6 prvenstvenih titula i 6 osvojenih nacionalnih Kupova u vreme Jugoslavije, a u Srbiji, takođe sa klubom iz Vršca 3 državne titule i 5 Kupova. Niz sezona je sa velikim uspehom bila kapiten Hemofarma i Vršca. U dresu Partizana osvojila je 2013. godine triplu krunu (elitnu domaću ligu, Kup i regionalnu WABA ligu). I kao članica Radivoj Koraća prigrlila je 2014. godine pobednički pehar u domaćem šampionatu.

Privatna arhiva

U reprezentaciji Jugoslavije, a potom Srbije i Crne Gore imala je 52 zvanične utakmice, tri puta je učestvovala na Evropskom šampionatu i jednom na Svetskom prvenstvu.

Kao trener debitovala je 2017. godine u muškom timu Pančeva, bila je pomoćni trener u ženskoj juniorskoj reprezentaciji 2016. godine, a u kadetskoj 2017. godine. U sezoni 2018/9. vodila je ženski tim Skalagrimur na Islandu.

Trenutno nadgleda rad mlađih selekcija u ŽKK Vršac, a već dve godine je selektor ženske kadetske reprezentacije Srbije. Dobitinica je brojnih pojedinačnih sportskih i društvenih priznanja.

Utkala je sebe u narandžasti Hemofarmov dres, ugradila dušu, srce i telo u njega, godinama ga natapala znojem, kao i onaj sa državnim grbom, a snažan pečat ostavila je i u timovima Partizana, Radivoj Koraća, Spartak Noginska, Temišvara i naravno, Vršca. Ljubitelji sporta pod obručima je pamte kao motornu snagu vršačkog Hemofarma, u doba ekspanzije kluba, devedesetih i dvehiljaditih. Pamte se spektakli ženske košarke u gradu pod Kulom, domaći i međunarodni u čuvenoj dvorani „Hemijske škole“, a zatim i u „Milenijumu“. Vezano za Stankovićevu dovoljno govori podatak da je sa Hemofarmom osvojila većinu svojih trofeja, tačnije, 20, od toga šest šampionata i šest Kupova Jugoslavije i SCG zajedno, a tri titule i pet Kupova u Srbiji. A to su ujedno i svi trofeji koje je Hemofarm ikada osvojio!

„Svaki trofej za mene predstavlja nešto posebno i dragoceno, svaki ima svoj put i priču, ali proslave su mahom bile identične. Znalo se, šampanjac na parketu hale i ja obavezno šišam makazama mrežice koša. Mnogo stvari me čini ponosnom, recimo, rado se sećam da smo dve godine bile neporažene u svim takmičenjima, imale smo 54 pobeda uzastopno, a igrale smo tada i u Evroligi. Ušle smo u TOP 8 Evrolige, samo pola koša nas je delilo od plasmana na fajnal-for na utakmici sa Galatasarajem u Istanbulu. Dva puta smo pobedile Burž, koji je te sezone osvojio Evroligu. Bile smo tako blizu evropskog podviga“.

Privatna arhiva

Iza nje je ostalo pregršt fantastičnih utakmica, mnogih se seća sa radošću, ali sa najvećim ushićenjem izdvaja jednu.

„Meč u Vupertalu u Nemačkoj na kojem smo izborile prolaz u TOP 8 Evrolige. Bilo je sjajno, na tribinama 4.000 ljudi, uglavnom, naših navijača, Srba, koji su tamo živeli. Došlo je i rukovodstvo Hemofarma iz predstavništva u Frankfurtu da nas bodri, ma, bio je pravi spektakl! Igralo se 14. januara, zvanični spiker nam je čestitao pravoslavnu Novu godinu i sad mi se koža ježi kad se setim. Letele smo po terenu i pobedile sa pola koša. Na parket se sjatila gomila ljudi, tu je krenulo slavlje, da bi se nastavilo u srpskoj kafani gde se uz trubače okretalo jagnje i prase. Tu je bio i zatvoreni bazen, u koji smo skakale u odeći. Domaćin slavlja nas je vozio kombijem do hotela, a mi presrećne, raspevane, zaista, nezaboravno!“

Doživljaji za pamćenje dogodili su se i u Brazilu.

„Tamo smo bile učesnice klupskog Svetskog prvenstva. To je bilo nešto posebno, lepota Brazila je neopisiva, vatrena atmosfera u dvorani, muzika, đuskanje, frenetično navijanje na utakmicama. To treba doživeti“.

Privatna arhiva

Sledi digresija i selidba iz toplog Brazila na hladni Island, gde je pre tri godine provela zanimljivu polusezonu kao trener ženske ekipe u mestu Borgarnes, četrdesetak kilometara od Rejkjavika.

„Kod njih je ženska košarka poluprofesionalna, ali imala sam solidan tim sa dve Amerikanke i dobre rezultate. Neko bi rekao hladan Island, hladni ljudi, ali ja sam doživela božanstvene trenutke. Toliko topline i empatije. Vodili su me da upoznam lepote te zemlje, tamo gde je snimana „Igra prestola“, taj ambijent je čaroban i mističan, pa na ugašeni vulkan, videla sam fantastične gejzire, išli smo džipovima na glečere. Neverovatna iskustva! Na Islandu je skup život, ali zato običan čistač snega ima platu 4.000 dolara. A ljudi iz kluba su pokazali veličinu kada mi je otac preminuo, sedeli su i tugovali samnom, bukvalno su plakali. Nudili su mi platu unapred, misleći da ih napuštam. Rekla sam im da idem da sahranim oca i vraćam se za nedelju dana, jer me na Islandu čeka posao, koji je za mene svetinja. Tako je i bilo“.

Ruska blanko ponuda koja se (ne)odbija

Pamti Biljana Stanković sezonu u Evrokupu kada je Hemofarm bio u grupi sa moskovskim Spartakom, čiji gazda je bio čuveni ruski bogataš Šabtaj Kalmanovič, veliki poklonik ženske košarke, koji je bezuspešno pokušao da je angažuje.

„Imali su svetski drim-tim u klubu, igrala im je tada najbolja igreačica sveta, Amerikanka Liza Lesli i najbolje Ruskinje. A mi mlade, talentovane i silno motivisane, Tamara Radočaj, Suzana Đorđević, Marija Došen, Marina Mandić i ostale. I izgubimo u Rusiji tesno, na dve lopte. Nije im bilo svejedno pred revanš u Vršcu, pokazalo se opravdano, jer smo im na svom terenu nanele jedini poraz te sezone. Tada me Šabtaj pozvao da pređem u Spartak i ponudio blanko ček! Šokirao se kada sam to glat odbila! Rekla sam mu da se u mom gradu uskoro završava dvorana „Milenijum“, u kojem želim da podignem pehar pred čovekom, koji je mnogo učinio za mene i moj klub, a to je Miodrag Miša Babić. Bio je u šoku. Svi su me ubeđivali da prihvatim, govorili su mi da nisam normalna, ali ja sam ostala dosledna u vernosti prema mom Hemofarmu. Kako sam i želela, uskoro sam podigla pehar u „Milenijumu“, a sutradan me je nazvao Kalmanovič i čestitao i rekao da je gledao prenos i pokušao da dokuči moje razloge. Tada smo se dogovorili da ćemo da razgovaramo o saradnji za iduću godinu, ali nedugo potom Kalmanovič je ubijen. Mnogi mi kažu da sam pogrešila što nisam otišla u Rusiju kad sam dobila prvi poziv, ali ne žalim ni za čim, uvek sam išla onako kako me je srce vodilo“, ispričala je Stankovićeva.

Vratimo se Biljaninom igračkom dobu, tačnije njenim počecima. Ni ta priča, kao i sve ostale u njenoj fantastičnoj karijeri, nije obična. Da bi postala košarkašica morala je da se dogodi, ni manje ni više, nego otmica!

„Kao dete sam bila živahna i nestašna, igrala sam sjajno fudbal, već je bila gotova stvar, trebalo je da dođu ljudi iz državnog prvaka, niškog Radničkog, da me vode. Igrala sam sa dečacima u Vršcu ispred hotela „Srbija“ na livadici, a naišao je trener košarkašica Miroslav Popov, kojem je moj nastavnik fizičkog ispričao kako „ima jedna mala, kojeg god sporta se dohvati, razbija“. Priđe mi Miroslav i bukvalno me uvuče u auto i kaže: „Vodim te u halu na košarkaški trening, samo da probaš“. Ja mu kažem da sačeka, samo da pobedim ekipu vojne zgrade u fudbalu, ali ne vredi, bio je uporan. Bukvalno me je oteo. I tako ja uđoh u košarkašku salu i nikad iz nje ne izađoh“, uz širok osmeh je ispričala Biljana Stanković, Biks, kako je drugarice zovu.

Zvuči nadrealno, ali posle samo četiri dana je ušla u prvi tim! Naprečac se srodila sa narandžastom loptom. I onda su se vrtoglavo ređale sezone, od Banatske lige, Vojvođanske, Prve B lige, pa plave i bele lige, četiri, pet rangova do elitnog je protutnjala sa ekipom Vršca, koja je nagli uspon doživela pod imenom Hemofarm.

„Hemofarm je bio institucija. Neponovljiv klub. Vrhunski organizovan i po svemu bez premca. Imali smo sjajno rukovodstvo, na čelu sa predsednikom koncerna Hemofarm, Miodragom Babićem, koji je neverovatan čovek. Bio mi je kao drugi otac. Brinuo je o nama kao roditelj, pomagao nam u svemu i podržavao nas. Da sam mu rekla „malo mi šeta stopalo u patici“ sutra bi me u svlačionici čekao novi par patika. Zbog njega sam ostala toliko dugo u Hemofarmu, iz ogromnog poštovanja i zahvalnosti. Tačno u dan su nam stizale zarade, sve je bilo pod konac, imali smo sjajne uslove, pokretna ambulanta je bila uvek uz nas. Sve nam je bilo omogućeno na vrhunskom nivou, najbolji hoteli, pripreme, oporavak posle utakmica i treninga, lečenje od povreda, šta god je trebalo“.

Privatna arhiva

Biljana je i sama imala posve neobičan zdravstveni problem, zbog kojeg je i njena karijera došla pod znak pitanja…

„Imala sam 20 godina, pozlilo mi je na treningu, svi su se u panici sjatili oko mene, bila sam u predinfarktnom stanju, posumnjali su na koksaki virus. Bilo je veoma napeto, sećam se da su u Hitnoj pomoći lekari i medicinske sestre u jednom trenutku panično govorili „gubimo dete“. I sad kreće akcija kako da me prebace na kardiološku kliniku u Sremskoj Kamenici, a tamo se po dve godine čekao red za prijem i operacije. I naravno, to sve završi Miodrag Babić, odmah su me primili. Detaljno su me pregledali, stanje se stabilizovalo i čak je sve postalo komično. Radila sam testove opterećenja, hodala i trčala po pokretnoj traci, a svi su bili u šoku, jer se uopšte nisam zamarala. I profesor doktor mi kaže, problem je postojao, ali ga više nema. Nema tragova, ožiljka na srcu, pojavio se koksaki i ti, kao da si ga kijanjem odmah izbacila. I dodao je kako je to jedan u milion slučajeva“.

Savet lekara bio je da posle toga miruje mesec dana, ali…

„Sa priključenom infuzijom na ruci sam slušala radio prenos naše utakmice i samo sam maštala kako da se vratim u ekipu. Ne poslušam lekara, nego se već posle pet dana pojavim na treningu. Niko nije mogao da me spreči. Roditelji i svi su me zabrinuto gledali, ali bilo je jasno da je problem na srcu kao rukom odnešen, sve analize su to pokazale. I počnem sa ekipom da se pripremam za finale Kupa Jugoslavije. I odigram tako da me proglase za MVP Kupa i osvojim tada trofej, prvi Hemofarmov u istoriji. Tako sam osvojila svoj prvi pobednički pehar, na prelazu iz smrti u život“, uz smeh se priseća Biljana Stanković.

A sve to više i ne zvuči tako iznenađujuće kada se saznaju detalji o njenim fizičkim karakteristikama, što je zadivilo profesore na DIF-u i medicinske stručnjake. To je, svakako, doprinelo da Biljanin igrački staž traje toliko dugo, do njene 42. godine!

„Kada sam imala 18 godina profesor Vladimir Koprivica me je testirao i ustanovio da imam svega 9 odsto masti u mišićima, a recimo, Majkl Džordan ima 3,4 odsto. Profesor mi je tada rekao da slobodno mogu da igram do 45. godine. Tako bi i bilo da mi se nije pojavio problem sa tetivom, neka cistica, pa sam se trudila da to poštedim, a malo više opteretila koleno, ali sam zadobila ozbiljnu povredu. Usledila je operacija, zatim oporavak i odigrala sam još jednu sezonu. Međutim, ponovo se pojavio problem sa tetivom i tada sam odustala od aktivnog igranja. Igračka karijera mi je toliko trajala zbog fizičkih predispozicija i genetike, što je učinilo da na terenu budem prava zver. Kondicioni trener reprezentacije i takođe profesor na DIF-u Saša Jakovljević nam je radio klasifikaciju mišića i ja sam dobila najvišu ocenu A++“.

Pored toga, sledi još jedno objašnjenje.

„Ja sam deo generacije koja se po ceo dan igrala napolju, pela na drveće, trčala, igrala žmurke i drugih igara. I to me je formiralo. Za razliku od današnje dece, koja većinom samo gledaju u telefone. A s druge strane, mališani sada počinju prerano da se bave sportom, već i sa šest godina. Protivnik sam toga. Najpre zdravo detinjstvo, pa posle treniranje. Nekada je važilo pravilo 60 odsto talenat, a ostalo rad, a sada je 99 odsto rad i 1 odsto želja. O tim stvarima sam mnogo razgovarala sa divnim profesorom Koprivicom, koji mi je još tada govorio da košarku ne može svako da igra, da su neophodni poseban mentalno-fizički sklop i inteligencija“.

Privatna arhiva

Profesor Koprivica je bio kondicioni trener ženske reprezentacije kada se u veoma skromnim uslovima, ali sa velikom željom spremala za EP 2001. u Francuskoj.

“Tada nam je profesor rekao da ćemo da igramo sve bolje i da imamo kvalitet za medalju. Bio je zadovoljan našim radom i potencijalom. Malo je falilo da se obistine njegove tvrdnje, bile smo blizu odličja. Da su uslovi bili bolji i sveukupna podrška uspele bismo. Kako god, napravile smo iskorak, tada smo prvi put pobedile moćnu selekciju Španije, osvojile peto mesto i izborile vizu za SP u Kini“.

A na narednom EP, 2003. godine u Grčkoj propuštena je šansa karijere, to je Stankovićevoj bilo treće učešće na najvećoj kontinentalnoj smotri. A tadašnja ženska reprezentacija SCG predstavljala je drim-tim, pored Biljane u sastavu su bile Slobodanka Tuvić, Gordana Grubin, Gordana Bogojević, Ana Joković, Lara Mandić, Daliborka Vilipić, Hajdana Radunović, Ivana Matović… Zasluživale su da obraduju naciju, a i sebe nacionalnom penzijom, ali sudbina je htela drugačije…

„Imale smo tada ekipu za zlato, ali neke stvari nisu funkcionisale u igri i ostale smo bez medalje. Šteta za sve nas iz tog sastava, ali šta je tu je, bilo je to vredno iskustvo. Posle toga je sve zamrlo u ženskoj reprezentaciji do pojave novog rukovidstva na čelu sa predsednikom Draganom Đilasom, potpredsednicom za žensku košarku Anom Joković i selektorkom Marinom Maljković.“

Neobičan početak je imala i u trenerskom poslu.

„Pitala sam mr. prof. Vladimira Ilića, trenera i osnivača kluba Kris kros iz Pančeva da li mogu da dolazim na treninge muškog tima, inače, drugoligaša, da posmatram kako se i šta radi i dozvolio mi je. Posle izvesnog vremena, kad je video da sam ja tu svakodnevno ponudio mi je posao trenera. I tako sam počela kao trener, prve sezone mlađih selekcija, a sledeće muškog drugoligaškog tima. Ljudi su dolazili da vide kako izgleda kada ja sa „metar i žilet“ vičem na muškarce dvometraše“.

Posle toga dobila je atraktivnu ponudu sa prestižne ruske košarkaške akademije.

„Sve je bilo dogovoreno, trebalo je da idem da radim u Rusiji, ali tada je počela pandemija korone i sve je propalo. Kao što sam ispričala, radila sam na Islandu, a prošle godine bila sam trener niškog Studenta, ali je ta saradnja prekinuta na kraju prvog dela sezone. Nakon toga, stigao mi je poziv iz ŽKK Vršac, iz mog kluba i grada. Trenutno sam tu, da pomognem, sa velikom ljubavlju pratim treninge klupskog podmlatka“.

Rad sa najmlađima joj očigledno prija što se pokazalo i na reprezentativnom planu, jer je bila član stručnog štaba ženske kadetske i juniorske reprezentacije Srbije, a pre dve godine je postala i selektor najboljih srpskih kadetkinja, sa kojima je usled otkazivanja EP zbog korone učestvovala na FIBA Čelendžeru u španskom San Fernandu i osvojila sjajno drugo mesto.

„Sa generacijom 2004/5. trebalo je da igramo na EP u Sarajevu, ali je otkazano zbog kovida, pa sam se fokusirala na godište 2005/6. i ostvraili smo vrlo dobar rezultat na Čelendžeru u Španiji. Želja mi je da izborimo plasman u A diviziju. Imamo fin sastav, dobro smo pokrivene na centarskim pozicijama“.

Naravno, Biljana ne propušta da istakne presudnu ulogu KSS, pre svega potpredsednice zadužene za žensku košarku, Ane Joković i Zorana Tira stručnog saradnika za rad sa mladima u KSS.

„Imam veliku podršku i stručnu pomoć potpredsednice za žensku košarku Ane Joković, moje nekadašnje saigračice u reprezentaciji i mog mentora Zorana Tira. Mogu da se pohvalim i sa sjajnim stručnim štabom, koji liči na složnu porodicu. Bivša igračica, a sada takođe trener, Vesna Džuver mi je pomoćni trener, Milan Ivanić je kondicioni, Luka Jojić fizioteraput. I Zoran Tir, veliki košarkaški stručnjak. Svi oni imaju ogromne zasluge za napredak devojčica. Recimo, imali smo situaciju da iz generacije, rođene 2005. godine, dve devojčice dohvataju obruč, a kada smo se vratili iz Španije sa Čelendžera čak njih sedam su to uspele. To dovoljno govori koliko znače reprezentativne pripreme i takmičenja“.

I još jedna ilustracija značaja predanog rada Ane Joković na funkciji potpredsednice Saveza.

„Ana je toliko posvećena svom poslu i svesrdno pomaže u traženju talenata iz naše dijaspore. Do sada je pronašla niz takvih reprezentativki, razgovarala sa roditeljima tih devojaka, da prelome da igraju za Srbiju, pomogla da se završi sva neophodna administracija oko njihovog dolaska. A sada je aktuelno da u kadetsku selekciju kod mene dolaze devojčica iz Francuske i iz Australije. Ne bih još o imenima. Ova prva igra na „Akademiji Toni Parker“, mama joj je nekada igrala u Partizanu, a otac je selektor ženske kamerunske reprezentacije, inače francuski državljanin, pa ćemo imati srpsko-francusku meleskinju u timu! A roditelji druge devojke su Srbi, koji žive i rade u Australiji i njihova ćerka želi da igra samo za Srbiju. Zaista, sjajno!”

Dakle, u KSS ništa ne prepuštaju slučaju, a evo kako Stankovićeva vidi reprezentaciju nekad i sad.

Privatna arhiva

„Kada su u KSS došli Dragan Đilas, Ana Joković i Marina Maljković krenuo je uspon srpske reprezentacije. Uslovi za rad ženskog nacionalnog tima su izjednačeni sa onima koje imaju muškarci. Imaju na raspologanju vrhunske hotele, aparate za oporavak i lečenje, savršene pripreme i pripremne turnire, ogroman stručni štab, kako i treba da bude. Po Đilasovom odlasku to je nastavio predsednik Predrag Danilović. Na sve to nadovezao se Marinin stil i sistem rada na košarkaškom i psihološkom planu i uspeh je bio neminovan. U moje vreme imali smo izvanredne reprezentativke i timove, ali ni izdaleka takav vetar u leđa i podršku nacionalnog saveza.To su sve detalji bitni za uspeh jednog tima“.

A na ovaj način upoređuje sadašnji i nekadašnji stil košarkaške igre:

„Sada se igra na jedan potez, dva pasa i „pik en rol“ i kraj akcije. Sve ide brzo, što ima i svoju lepotu i prednost. A i mi smo, naprimer, kod trenera MIodraga Veskovića bile prva reprezntacija koja je igrala „meč ap“ odbranu. Lepša je košarka bila ranije, jer se igralo na šmek i na “kliker”, sada se više polaže na fizikalije i na trčanje. Doduše i zlatne igračice iz novijeg doba igraju „na mozak“, bili smo svedoci fenomenalnih partija Sonje Vasić i Jelene Bruks i ostalih devojaka. Sada se svuda traže takve moderne olraund igračice, na ceni su. Danas je sve nekako dinamičnije, a u moje vreme je bilo mnogo više vrhunskih košarkašica i na domaćoj i na međunarodnoj sceni. Košarka ne može da se igra bez pameti, to je sport inteligentnih ljudi. Nije tako lako provući, kako nam je govorio trener Vesković, prokletu loptu kroz metalni obruč, sa kojeg vise pertle…“

Kao što je poznato, kroz Hemofarm su prodefilovale brojne vrhunske igračice sa strane, poput Anđelije Arbutine, Slađane Golić, Slobodanke Tuvić, Lare Mandić, Daliborke Vilipić, Gordane Grubin, Danijele Ilić, Jelene Mirković, Gordane Bogojević, Sanje Vesel, Nine Bjedov, Katarine Lazić, Milke Bjelice, Ivanke Matić… Tu su između ostalih bile takođe, odlične košarkašice, Marina Mandić, Dara Kovačević, Tanja Stokić, Tamara Bajić, Stojanka Ostojić i mnoge druge. A od rođenih Vrščanki, pored Biljane, najveći doprinos su dale Julkica Marković Mitrašinović, Tamara Radočaj, Zorica Mitov, Danijela Rizvić, Marija Došen, Jelena Čerina i ostale…

Marinini principi rada za poštovanje

Naravno, Biljana Stanković ne krije sreću i zadovoljstvo zbog decenije uspeha aktuelne ženske reprezentacije Srbije i ističe, pored spomenute podrške KSS i sjajnih uslova, ulogu selektorku Marine Maljković.

„Naše devojke su napravile sjajan niz uspeha tokom minule decenije. S obzirom da su se Sonja Vasić i Jelena Bruks oprostile mogu da govorim u prošlom vremenu i da kažem kako je to bio sjajno selektiran tim i skup vrhunskih igračica, ali očekujem da i u podmlađenom sastavu srpska reprezentacija nastavi da igra na visokom nivou. To su devojke nagovestile već u kvalifikacijama za EP, ali i nedavno u Beogradu na kvalifikacionom turniru za SP u Australiji, na kojem su izvadile vizu na superioran način. Sa Marinom Maljković sam imala odličnu saradnju kada mi je bila trener u Hemofarmu i u Partizanu, osvojile smo zajedno dve duple krune. Imam samo reči hvale za njenu posvećenost i profesionalnost. I sada, kao koleginice dobro sarađujemo. To je posebno važno, jer ja u kadetskoj selekciji spremam tu decu da bi jednog dana neko od njih obukao dres seniorske reprezentacije kod Marine. Moramo da negujemo iste principe i stil rada. Marina traži od ekipe brzinu, borbenost, kontranapade, presing u odbrani i požrtvovanost, to je opštepoznato“, objasnila je Biljana Stanković.

„Sve ih mnogo volim, a pored starijih, čuvenih reprezentativki prosto je bilo nemoguće da ne napreduješ. Mnogo mi je pomogla Nela Ilić, koja se na treninzima šalila samnom kad god bi me predriblala, ali me i učila, pokazivala cake. A kad sam naučila te finese obrnula se situacija i tad mi je rekla: „Baci pet, svaka čast!“ Sve su mi saigračice iz zlatne Hemofarmove generacije mnogo drage, pa da ih ne nabrajam, ima ih mnogo, da ne zaboravim nekoga. Sa tugom i setom se sećam pokojne Goce Bogojević. Spomenuću samo domaće Vrščanke, mog kapitena Julkicu Marković i Tamaru Radočaj, koja je proslavila našu žensku košarku osvajanjem zlata na EP 2015. godine u Budimpešti“.

Rado se seća i svih stručnjaka kod kojih je stasavala i nizala uspehe.

„Moj prvi trener je bio Vilijam Seleši, zahvaljujući njemu sam zavolela košarku, zatim, sa Miroslavom Popovim sam osvojila prve trofeje. Veliki trag na moj razvoj je ostavio Miodrag Vesković, koji me je za jedno leto transformisao iz beka u plejmejkera. Rekao mi je da za mene ima mesta u timu samo na „kecu“ i ako mi to odgovara da ne idem na more i ostanem u Vršcu da treniram individualno. I napravio je za tri meseca od mene plejmejkera, a nedugo potom sam ušla u TOP 5 igračica Evrolige na toj poziciji. Vesko mi je tog leta rekao: “Sada sam te naučio sve i dalje možeš sama”. I shvatila sam da je bio u pravu, jer sam uspevala na terenu da istovremeno sprovedem u delo sedam informacija od njega. Svakako, značajno je bilo prisustvo legendarnog Milana Cige Vasojevića, koji je imao funkciju direktora kluba, a kasnije sam izvanredno sarađivala sa Jovicom Antonićem, pa sa Marinom Maljković, naravno i sa Bogdanom Buljom.“

Reč po reč sa Biljanom, pa mogla bi knjiga da se napiše o njenoj blistavoj karijeri i zanimljivom košarkaškom putu, a ona sve sažima u dve kratke, naizgled obične, a tako jake rečenice:

„Veoma sam ponosna na sve šta sam postigla. Sama, isključivo velikim radom, niko me nije gurao…”

Rekosmo na početku teksta da je rekorderka na ovim prostorima sa 24 trofeja. A ko zna, možda ih legendarna Biks ima 25, 26, ili 27…To su oni nepisani, nezvanični, fiktivni… ali ništa manje važni… Pa, svakako, među tim dodatnim jedan bi joj trebalo dati za fer-plej, drugi za dugovečnost, a treći za vernost voljenom klubu.

Biljana Stanković. Jedna i neponovljiva. Znaju to svi u ravnici pod Vršačkim bregom i Kulom. I šire, dokle doseže njeno trofejno carstvo…

Komentari (1)

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Blog ostalo