Kraj aktuelne fudbalske sezone označiće , po svemu sudeći, i završetak 13-godišnje ere Dijega Čola Simeonea na klupi madridskog Atletika. Vest o odluci argentinskog stručnjaka obznanila je početkom januara dobro obaveštena španska televizija u emisiji "Čiringito”, saopštivši da je Čolo o svojoj nameri da ode već obavestio predsednika Atletika Hila Martina.

Simeone, koji vodi madridski tim od 2011. godine, trenutno je trener na najdužim stažom u nekom od klubova evropske “petice”, tokom kojeg je doneo ’Jorgandžijama’ gotovo sve značajne domaće i međunarodne trofeje, forsirajući stil igre koji nije bio atraktivan, ali jeste (niz godina) rezultatski uspešan.

Zbog toga će, ukoliko se u međuvremenu ne predomisli (što je svakako moguće, ali, čini se malo verovatno), njegov rastanak sa klubom sa “Vanda Metropolitana“ na kraju sezone u kojoj Atletiko neće osvojiti nijedan trofej zaista predstavljati završetak jedne ere, ne samo u istoriji drugog po popularnosti madridskog  fudbalskog velikana. Jer Atletiko, nakon odlaska Dijega Simeonea, sigurno neće biti isti kao u periodu dok je on dirigovao njegovim “orkestrom”, a tek ostaje da se vidi hoće li filozofija koju je širio u sadašnjem klubu ostati unikat madridskih ’crveno-belih ili će je uspešno (i koliko dugo?) prezentovati i na nekom novom radnom mestu.

Da li su loši rezultati tokom ove sezone – u kojoj su ’Jorgandžije’ osvajanjem četvrtog mesta u grupnoj fazi Lige šampiona ostale i bez utešnog evropskog takmičenja, u Kupu kralja eliminisani u četvrtfinalu od Reala, dok u La ligi imaju ogroman zaostatak za rivalima iz ’El klasika’ – bili jedini razlog zbog kojih je Čolo zaključio kako je došlo vreme za rastanak? Sigurno je da su uticali na njegovu odluku, ali nam se čini da da su zapravo bili vrh ledenog brega, tačnije da su ga samo učvrstili u uverenju (koje je već ranije sazrevalo) – da je sa Atletikom uradio sve što je mogao i da jednostavno više nema mogućnosti da načini novi kvalitativni pomak.

Nekadašnji vezni fudbaler kluba sa tadašnjeg stadiona “Vinsente Kalderon” seo je na užarenu klupu Madriđana 2011. godine kada se Atletiko nalazio u ozbiljnoj krizi. Dvanaest godina kasnije čovek rođen 28. aprila 1970. u Buenos Ajresu može da se pohvali time da je u proteklom periodu odveo ’Jorgandžije’ do dve titule šampiona Španije (2013/14, 2020/21), po jednog Kupa kralja (2012/13) i Superkupa Španije (2014), te dva trofeja namenjena pobedniku Lige Evrope (2011/12, 2017/2018). Uz to je pod njegovom dirigentskom palicom Atletiko stigao i do dva pehara Superkupa Evrope (2012, 2018), ali će Simeone, verovatno, do kraja života žaliti što mu je u dva finalna obračuna sa Realom za dlaku izmakao onaj najvažniji međunarodni trofej – ušati pehar Lige šampiona.

Najbliži njegovom osvajanju bio je 24. maja 2014. godine – samo nekoliko dana nakon trijumfa u Primeri – kada su u lisabonskom obračunu madridskih rivala, Atletiko sekunde delile od pobede i prve titule prvaka Starog kontinenta. A onda je u trećem minutu nadoknade vremena Serhio Ramos –  baš kao i štoper Bajerna Švarcembek u 120. minutu produžetka briselskog finala Madriđana i Bavaraca iz daleke 1974. godine – izjednačio rezultat, što je bio udarac koji je potpuno slomio Čolovu družinu, koja je u produžetku primila još tri pogotka. Isti rivali su se ponovo sastali u odlučujućem duelu za trofej Lige šampiona dve godine kasnije u Milanu, i opet je ’kraljevski klub’ bio spretniji i srećniji, ovoga puta u penal ruletu. Poraz u milanskom finalu označio je zapravo kraj najboljih godina Simoneovog Atletika, iako su u kasnijem periodu njegove ere na “Vando Metropolitano” stigli još jedan trofej Lige Evrope (2018) i nova titula u Španiji (2021), osvojena najviše zahvaljujući poslednjoj velikoj golgeterskoj sezoni Luisa Suaresa u karijeri.

Da su rezultati, ipak, važniji od načina do kojih se do njih stiže pokazalo je i to što je argentinski stručnjak čak četiri puta ( 2012/13, 2013/14, 2015/16, 2020/21) proglašavan za najboljeg trenera španske lige. Zahvaljujući uspesima postignutim na domaćoj i međunarodnoj sceni Atletiko je postao platežno sposobniji da dovodi vrhunska pojačanja (mada i dalje na tom planu zaostaje za finansijski najmoćnijim evropskim klubovima), a u Simoneovoj eri je usledila i selidba fudbalera u crveno-belim dresovima sa “Visente Kalderona” na novi moderni “Vanda Metropolitano“ stadion.

Ono što je uradio Dijego Simeone tokom više od decenije dugog boravka u madridskom klubu direktno je povezano sa načinom igre koji su – u u skladu sa šefovim direktivama – prezentovali njegovi “ratnici” na terenima Španije i drugih evropskih zemalja. Oni su zaista, poput beskompromisnih vojnika, hrabro i disciplinovano ratovali sa svojim rivalima, pri čemu je Čolova strategija počivala na uverenju da je granitna odbrana polazište svakog uspeha. Atletikove utakmice su bile teške za gledanje i u njima je uglavnom postizano malo golova, ali je u vremenu kada je ovaj tim bio na vrhuncu svoje moći vodeći pogodak ’crveno-belih’ davao malo nade protivniku da može stići do preokreta ili bar nerešenog rezultata. Bilo je naravno i iskakanja iz sistema, popute nezaboravne ubedljive pobede nad Realom (4:0) u martu 2015. godine, međutim to su u suštini bili izuzeci kojima se potvrđuje pravilo.

Problem je bio u tome što je ovaj Simeoneov dosadni, ali rezultatski uspešan fudbal s vremenom za protivnike postao pročitana knjiga, dok su igrački resursi koji su ga sprovodili na terenu jednostavno istrošeni. Zamene koje su stizale umesto otišlih važnih šrafova nisu bili na nivou svojih prethodnika, pojedinci poput ključnih igrača sredine terena Kokea i Saula su prešli fudbalski zenit, a dodatni problem je predstavljalo to što šef nije mogao (ili želeo) da ponudi uspešni alternativni sistem igre za već pročitanu knjigu. Nekada granitna odbrana madridskog tima postala je u poslednje dve sezone izuzetno šuplja, a napad nikako nije mogao da nadoknadi propuste defanzivnog reda pošto ofanziva nikad nije bila jača strana Simoneovog Atletika.

Očigledan primer Čoloeve nespremnosti da menja stvari jeste nedavni odlazak portugalskog napadača Žoaa Feliksa na pozajmicu u Čelsi. Talentovani 23-godišnji fudbaler za čiji je dolazak iz Benfike Atletiko u leto 2019. platio rekordnih 120 miliona evra nikako nije uspevao da se uklopi u Simeoneov ratnički sistem igre, tačnije rečeno Argentinac nije želeo da ga transformiše kako bi izvukao ono najbolje iz ovog neosporno kvalitetnog igrača. Feliks će se na leto verovatno vratititi u špansku prestonicu, ali tamo ga gotovo izvesno neće dočekati sadašnji trener koji će u ostaku oproštajne sezone u La ligi pokušati da svoju ekipu odvede do mesta na tabeli koje obezbeđuje nastup u Ligi šampiona.

Svemu mora doći kraj, pa tako i eri Dijega Pabla Simeonea na klupi Atletika. Kada na kraju tekuće sezone ode sa dosadašnjeg radnog mesta navijači madridskog kluba će ga pamtiti po osvojenim trofejima i radosti koju im je priređivao tokom proteklih godina, dok će verovatno svesno potisnuti iz sećanja ružnu igru svojih ljubimaca, kao i rezultatske neuspehe. Njegovi naslednici na “Vanda Metroplitanu” će pokušati da sa nekom verovatno sasvim različitom trenerskom filozofijom ostvare bar deo Čolovih uspeha. A on sigurno neće dugo čekati na novi posao, tokom kojeg će želeti da dokaže da nije samo trener za klupu madridskih ’Jorgandžija’, već stručnjak sposoban da stiže do trofeja i u drugim sredinama.