Petnaestog dana decembra, horoskopski gledano, rođendan slave strelci. A kakav je tek on bio strelac... Reklo bi se sudbinski, ali zvuči i ironično i tragično, s obzirom na to da nije bio miljenik sudbine. Zato na pomenuti datum možemo samo setno da se podsetimo kako bi Slobodan Boban Janković danas napunio 57 godina.

Legendarni košarkaš Crvene zvezde ušao je u legendu kao vanserijski igrač, ali i kao jedan od najvećih tragičara u svetu sporta. Posvećen Zvezdi, miljenik navijača, bio je po mnogo čemu poseban. Po stilu igre, ponašanju, lucidnosti, srčanosti, poštenju i neposrednosti. Njegova karijera i život su ostali kao tužno podsećanje, primer i opomena, a u mnogo čemu ostaje uzor. A na mladima je da izvuku pouke.

Naime, zbog sekunde nesmotrenosti i nervoze, 28. aprila 1993. godine, Janković je napravio sebi pakao od života. Verovatno nema tog ljubitelja košarke i sporta koji nije čuo za događaj ili pogledao snimak i jezivu scenu kada se Janković, u dresu Panioniosa, nezadovoljan sudijskom odlukom zaleće u konstrukciju koša i udara glavom u betonski zid ispod table. I posle toga je usledila agonija jednog od najtalentovanijih i najoriginalnih jugoslovenskih igrača tog doba, da bi se 13 godina kasnije nekadašnja igračka gromada preselila u večnost.

A košarkaški počeci dečaka radoznalog i nemirnog duha nas vraćaju u njegovo detinjstvo. Otac Dragoljub je bio veliki Zvezdaš i želeo je da mu sin postane fudbaler Crvene zvezde. Međutim, Boban je bio mnogo viši od vršnjaka i na insistiranje majke Radmile odveli su ga na Mali Kalemegdan, na probna testiranja za generaciju rođenu 1963. godine i mlađe. U osnovnoj školi „Prva proleterska“ na Dorćolu, Crvena zvezda je testirala zainteresovane dečake, ali od njih tridesetak posle nekoliko meseci trenerski vuk Mile Protić izabrao je samo Jankovića. Boban je skretao pažnju na sebe u svim mlađim selekcijama crveno-belih, pa je Protić pozvao trenera seniora Zvezde Ranka Žeravicu da pogleda tog “zanimljivog klinca”, a čuvenom strategu je bilo dovoljno pet minuta da mlađanog Jankovića prekomanduje u A tim.

Sa nepunih 17 godina je debitovao za prvi tim Crvene zvezde i to je bačen u vatru na večitom derbiju 29. novembra 1980. godine, dakle protiv Partizana! Baš po meri mladog, žestokog fajtera, koji je u porazu svog tima (89:87) iskoristio manju minutažu i postigao četiri poena.

Nije zazirao od nikoga, ali iako ga je krasio veliki talenat nije voleo mnogo da trenira, uvek bi se oslanjao na inteligenciju i pružao neverovatne partije. Već sledeće sezone 1981/82 dobija veću šansu i igra na više utakmica, a samim tim i postiže više poena i polako počinje da se nameće, pa je odigrao 29 mečeva i zabeležio 57 poena. A kod Žeravice je stasao u originalnog univerzalca, igrao je na nekoliko pozicija, bio je prvi bek dvometraš na jugoslovenskim prostorima.

Bio je veran klubu sa Malog Kalemegdana, kojem se vraća posle odsluženja vojnog roka u Prijedoru, gde je takođe trenirao i bio veoma omiljen, da bi u sezoni 1983/84 odigrao 38 utakmica i postigao 237 poena. Te godine je odigrao sa Zvezdom prva dva finala, u Kupu Radivoja Koraća, kao i ono čuveno u plej-ofu sa Cibonom. Ali, trofeji ga nisu hteli ni tada, ni kasnije, sve do kraja karijere.

Blistava karijera bez trofeja

Slobodan Boban Janković je rođen 15. decembra 1963. godine u Lučanima, a preminuo je 28. juna 2006. godine na Rodosu. Kada je imao sedam godina njegova porodica se preselila u Beograd, gde se školovao i napravio prve košarkaške korake. Igrao je u Crvenoj Zvezdu, Vojvodini i Panioniusu.

Za Crvenu zvezdu je debitovao sa 17 godina i u najdražem dresu tokom 12 sezona odigrao mnoga finala, ali mu je ostao žal za neosvojenim trofejima. Sezonu 1990/91 proveo je u Vojvodini, a u redove beogradskih crveno-belih vratio se 1991. godine i odigrao još jednu sjajnu sezonu. U ligaškom delu beležio je 25,5 poena po meču, a bio je i najbolji strelac plej-ofa sa 106 poena na šest utakmica.

U ekipi sa Malog Kalemegdana na 326 utakmica imao je skor od 201 pobede i 125 poraza i postigao 3.481 poen. Košgeterski rekord ostvario je 1990. godine na meču protiv Zorke iz Šapca, koji je Zvezda dobila 109:88, kada je postigao 39 koševa. Najbolji strelac u redovima crveno-belih je bio u sezonama 1989/90 i 1991/92 .

Nije bio član A reprezentacije, ali je za nacionalni tim Jugoslavije igrao na dve Balkanijade, 1984. godine je u Grčkoj osvojio srebrnu medalju, a 1985. godine u Skoplju zlatnu.

Napredovao je i obarao lične rekorde u Zvezdi i narednih sezona, a igračku nadgradnju doživeo kod trenera Vlada Đurovića jer mu je dodeljena liderska uloga. Zatim ga je igrački oblikovao i Zoran Moka Slavnić, podstičući ga da što više koristi šut za tri poena. A bio je i sjajan i u odbrambenim zadacima.

“Boban po talentu nije zaostajao za najvećim igračima poput Dražena Petrovića, Dragana Kićanovića i ostalih. Istina je da nije bio preterano veliki radnik na treninzima, ali da je na terenu sve nadoknadio talentom i košarkaškom inteligencijom”, rekao je svojevremeno Vlade Đurović o Jankoviću.

Iz tog perioda postoji i anegdota, kada se kladio u 100 franaka sa velikim prijateljem fudbalerom Partizana Vladimirom Vermezovićem da će Zvezda, kao totalni autsajder dobiti moćni Partizan, za koji su igrali Divac, Paspalj, Đorđević, Grbović i tako je i bilo. Boban je bio jedan od najboljih igrača na derbiju, a Vermezović je u šali ovako prokomentarisao izgubljenu opkladu: “Gledaj ga kako igra kada su 100 franaka u pitanju”.

Kao po nepisanom pravilu, Boban je protiv Partizana pružao najbolje partije, nije se štedeo, pobeda nad večitim rivalom mu je predstavljala najveću draž i znao je to da na karakterističan način proslavi. Mnogo puta je isticao kako mu je Duci Simonović idol jer je i on protiv Partizana pružao vrhunske partije.

Nezadovoljan tretmanom u Zvezdi 1990. godine otišao je u Vojvodinu, gde je odigrao jedno prvenstvo i pomogao Novosađanima da osvoje peto mesto u ligi, što je bio njihov najbolji plasman do tada. Naredne godine vraća se u Beograd, u voljeni klub i na 27 utakmica i postiže 662 poena za Crvenu zvezdu i biva proglašen za najkorisnijeg igrača, MVP šampionata. Sjajna igra ga je dovela i na širi spisak reprezentativaca Jugoslavije za Olimpijske igre u Barseloni 1992, ali zbog sankcija koje su bile uvedene našoj zemlji i to mu je ostao neostvaren san.

Sudbina je htela da protiv Partizana odigra prvu i poslednju zvaničnu utakmicu u matičnom klubu, upravo treća utakmica finala plej-ofa 1992. godine mu je bila oproštajna u najdražem dresu, u njegovoj Crvenoj zvezdi. Posle toga mu se put ponovo ukršta sa trenerom Đurovićem, koji ga je pozvao da igra za grčki Panionios. Atinski tim je tada angažovao i američkog, još neafirmisanog igrača Pi Džeja Brauna, kao 29. pika sa drafta, pa je bilo mnogo sumnji u njihove mogućnosti. Međutim, ubrzo je srpsko-američki tandem demantovao sve skeptike, ubrzo se o njima pričalo i pisalo kao o najjeftinijim, a najboljim pojačanjima.

Sin Vladimir Zvezdina želja

Pored izvanredne igračke sezone, 1990. godina je Jankoviću donela radost i u privatnom životu, 5. marta 1990. dobija sina Vladimira, koji je nasledio oca na košarkaškom terenu. Ostalo je upamćeno da je Vladimir sa 16 godina, na dan očeve smrti maestralno odigrao utakmicu za juniorski tim Panioniosa i postigao 28 poena. Već godinama je javna tajna da Crvena zvezda želi da dovede Vladimira u svoje redove.

“Voleo bih da igram u Crvenoj Zvezdi, u klub u kojem je moj otac stekao afirmaciju. Bilo bi lepo da i ja jednog dana obučem crveno-beli dres, to bih doživeo veoma emotivno. I to bi bila zaista velika čast. I za mene i za porodicu Janković”, izjavio je Vladimir Janković.

Boban je na premijeri za Panionios ubacio 30 poena i naprečac postao ljubimac navijača, a ekipa umesto da se bori za opstanak, plasirala se u plej-of i borila za titulu. I u Kupu Radivoja Koraća su činili čuda, pa su tako čak italijanski Mesađero, za koji je igrao Dino Rađa, eliminisali iz takmičenja. Pobedili su ih usred Rima, a Boban je na toj utakmici postigao 41 poen!

Štampa je narednih dana nadugačko pisala o novom srpskom Leriju Birdu… A saigrač iz Panionisa, koji je kasnije napravio NBA karijeru, Pi Džej Braun rekao je da kada Boban ima svoje veče to nije košarka, već veče Bobanove kreacije. Međutim, Janković je čvrsto stajao na zemlji, nikakvi hvalospevi i uspesi ga nisu poneli, a mnogo kasnije je te dane opisao na potpuno spontan i prirodan način.

„Čitava Evropa je pričala o nama, najjeftiniji i najbolji par stranaca. Jednom prilikom smo gostovali u Italiji ekipi Masađera, za koju je tada igrao Dino Rađa. Postigao sam 41 poen i pobedili smo u Rimu. Štampa je davala naslove ’srpski Leri Bird’, a sve što sam im rekao bilo je: ’Ljudi, ja sam samo jedan Guza, koji je igrao basket u Beogradu’“, objasnio je svojevremeno Boban Janković.

Ništa ga nije promenilo, ni uspesi, pobede, rekordi, ostao je isti, jednostavno, igrao se košarke. Pošto su tada prema Jugoslaviji na snazi i dalje bile ekonomske i sportske sankcije, on je gledao svaki slobodni trenutak da skokne do Beograda i nesebično pomaže svima. Napunio bi kola namirnicama, pa donosio porodici i prijateljima. A svega tri dana pre kobne povrede je sa velikim prijateljem Vermezovićem pravio spisak srpskih sportista u Grčkoj koji žele da učestvuju u sakupljanju humanitarne pomoći.

Nažalost, jedino što ga je promenilo bila je nesreća. Teška i nezapamćena. Tog 28. aprila 1993. godine Panionios je igrao četvrti meč polufinala plej-ofa protiv Panatinaikosa. U 33. minutu i 27. sekundi utakmice meča, pri rezultatu 56:50 za Panatinaikos, Boban je primio loptu u protivničkom reketu i poentirao, ali mu je sudija dosudio faul u napadu, a to je bila njegova peta lična greška. Žestoko iznerviran Boban je nepromišljeno reagovao i u besu udario glavom u betonsku konstrukciju koša i srušio se na parket obliven krvlju.

Prvi su mu prišli Vranković, igrač Panatinaikosa, i sudija. Bio je u svesnom stanju, tražio lekara Panioniosa i ličnog prijatelja Kacifarakisa i rekao mu da ne oseća noge. Odmah je stavljen na nosila i hitno prebačen u Opštu bolnicu u Atini, gde su na snimku otkrili prelom šestog pršljena. Lekari se nisu usuđivali da izvrše operaciju. Na insistiranje vlasnika Panatinaikosa Janakopulosa, vlasnika farmaceutske kompanije, iz Patre je došao najpoznatiji grčki neurohirurg dr Papadakis i odmah tražio operaciju, koja je bila izuzetno teška i komplikovana, trajala je tri i po sata. Kako jedan deo mozga nije funkcionisao, Boban je bio priključen na aparate.

Za vreme operacije, ispred bolnice 6.000 navijača Panioniosa se molilo i čekalo vesti o svom idolu. Prvih 14 dana Boban je bio u komi, a mesec dana kasnije stiže nova nevolja, dobija upalu pluća i tada nastaje borba za život koja je trajala punih 14 dana. Tri meseca pored njega je bila majka Radmila. Osim nje i tadašnje supruge Dragane, još su samo tri osobe mogle da ulaze kod Bobana – Vlade Đurović, njegov trener, Isidor Kuvelos, član uprave Panioniosa, i Janis Fragulis, Bobanov veliki prijatelj i navijač Panioniosa, koji će i kasnije ostati uz njega.

Novine i TV stanice su stalno izveštavale javnost o stanju Bobana Jankovića. U bolnici je bila i knjiga posvete gde su se navijači, a i ljudi dobre volje upisivali, pisali mu poruke da izdrži, slali telegrame, crteže, pisma za brz oporavak. Ubrzo posle toga, FIBA je odlučila da zaštita na konstrukciji koša mora da bude dodatno pojačana sunđerima, kako bi se sprečile slične situacije.

Pametan igrač i učenik

Svi treneri koji su sarađivali sa Bobanom Jankovićem ističu njegovu neverovatnu visprenost i inteligenciju, koju je pokazao i tokom školovanja. Osnovnu školu je završio kao Vukovac. Bio je vrlo dinamično dete i posedovao je natprosečnu inteligenciju, mnogo je voleo matematiku i fiziku, pa je učestvovao i na brojnim takmičenjima, sa kojih je donosio i nagrade.

Prva dva razreda pohađao je u OŠ „ Ivo Andrić“ na Kanarevom Brdu, a selidbom porodice u Novi Beograd prelazi u školu „Branko Radičević“. Po završetku srednje škole, upisuje Prirodnomatematički fakultet. Uporedo je radio na svom obrazovanju i igrao košarku, ali kada su sportske obaveze postale profesionalne morao je da prelomi i između fakulteta i košarke odabrao je ovo drugo.

Godinama kasnije Janković je medijima ovako pokušao da objasni šta se zapravo dogodilo 28. aprila 1993. godine:

„Kad mi je sudija pokazao petu ličnu, nisam mogao da verujem. Krenuo sam prema njemu, ali sam shvatio da ako ga udarim, to neće na dobro izaći. Tada sam se okrenuo i reagovao onako kako sam. Na televizijskom snimku možete da primetite da sam zastao jer sam u trenutku pomislio na posledice. Kad sam posle udarca pao na pod, nisam mogao da govorim. Počeo sam da se gušim i saigraču koji mi je prišao nekako sam uspeo da pokažem da me okrene na leđa”.

Uključili su se mnogi ljudi koji su hteli da pomognu, sakupe novac za Bobanovo lečenje. Vladimir Cvetković je poslao dva vrhunska neurohirurga iz Srbije specijalnim avionom, a mora se uzeti u obzir da su tada vladale sankcije i da se nije moglo tako lako izlaziti iz zemlje. Redakcija “Koša”, specijalizovanog časopisa za košarku, uložila je maksimalne napore i u rekordnom roku uspela da oko plemenite ideje okupi jugoslovenske reprezentativce iz raznih krajeva sveta i odvede ih u Atinu na meč sa reprezentacijom Grčke, naravno uz saglasnost FIBA i njenog generalnog sekretara Bore Stankovića. Sakupila su se tada najzvučnija imena: Alvertis, Patavukas, Janakis, Sigalas, Papadopulos, Ikonomu, Fasulas, Hristodulu, Đorđević, Danilović, Saša Obradović, Trifunović, Paspalj, Jovanović, Radović, Lončar, Savić, Koprivica, Cvetković, Stevanović. Tom prilikom je sakupljeno 100.000 dolara.

Takođe, sav prihod od četvrte utakmice finala plej-ofa Olimpijakos – Panatinaikos je bio uplaćen u Bobanov fond. Iz Atine, Boban ide u London, u bolnicu Stouk Medavil. U Londonu je bio četiri meseca na lečenju, da bi se posle vratio u Atinu gde su ga dočekali kao olimpijskog pobednika ili osvajača medalja na nekom od evropskih i svetskih borilišta. Na sve strani bili su transparenti, zastave, povici na srpskom „Bobane majstore“, tone cveća i kolača po grčkom običaju.

„Boban i Panionios su nerazdvojni pojmovi, nećemo štedeti truda, vremena i para kako bi se ponovo vratio potpuno zdrav među nas. U toj našoj nameri svaka pomoć je dobrodošla, ali ako moramo sami, daćemo sve od sebe za njegov oporavak”, izjavio je tada Veduris, predsednik Panioniosa.

Sutradan je Janković bio specijalni gost na utakmici Panionios – Olimpijakos. Više se njemu skandiralo nego Janakisu, Fasulasu, Paspalju. Tim Olimpijakosa, tačnije kapiten Kaburis, mu je pre početka meča darivao plaketu kao znak poštovanja i želje za što brži oporavak, a igrači Panioniosa su sa trenerom spojili desne ruke i uzviknuli: „Borićemo se za tebe Bobane!“ Tako je i bilo, Panionios je te večeri dobio Olimpijakos sa 83:72.

Godinu dana od povrede, Boban Janković prvi put dolazi u Beograd, Srbiju, gde ga na aerodromu čekaju njegovi prijatelji Miško Prelević, Ranko Dakić, Snežana Zorić, Jovo Maksimović i rodbina. Grupa 7 je u novosadskom Spensu 11. juna 1994. organizovala humanitarnu utakmicu pod nazivom „Svi Bobanovi prijatelji“. Najzaslužniji za ovu akciju je bio Bata Đorđević, a Novosađani su još jednom pokazali humanost i ispunili Spens do poslednjeg mesta: 7.000 ljudi je prisustvovalo ovoj humanoj akciji. Novosadska publika je mogla da vidi Danilovića, Đorđevića, Bodirogu, Prelevića, Obradovića, Sretenovića, Dragutinovića, Pavićevića, Jovanovića, Zorkića, Bolića, Lončara, Stojkovića, Rebraču, Stevanovića, Tomaševića, Lisicu, Cvetkovića, Ilića, Mavrenskog, Ivanovića, bugarskog reprezentativca Mladenova, kao i dva igrača Panioniosa – Karagutisa i Vagelisa.

Na klupi su sedeli trener evropskog prvaka Željko Obradović i strateg jugoslovenskog šampiona Vladislav Lale Lučić, a pored terena, u invalidskim kolicima, kraj samog terena, sedeo je Boban Janković, vidno uzbuđen, a ovacije publike potrajale su 45 minuta posle utakmice.

Lečenje je nastavio u banji Selters, pa na VMA, zatim u Švedskoj, u Igalu i u Atini, a u međuvremenu je pokušao da se bavi i biznisom, otvorio je turističku agenciju na Kipru, a završio je i trenersku školu i radio i kao menadžer i trener u malom atinskom klubu Olimpijadi. Vreme je prolazilo, a Boban je polako padao u zaborav, zimu je provodio u Atini, a leto na Trešnji, pod Avalom. Prvi put posle decenije, 11. maja 2002. godine posetio je Mali Kalemegdan i to društvu tada 12-godišnjeg sina Vladimira, uz neskrivene emocije.

Narednih godina organizovano je još nekoliko spektakularnih humanitarnih mečeva za Bobana, poput onog, koji je upriličio Rajko Žižić, zatim 25. februara 2004. u hali “Pionir” pred 3.000 ljudi za Jankovića su igrali Crvena zvezda i izraelski Makabi. Beogradska publika ga je poslednji put videla 3. jula 2005. godine na oproštajnoj utakmici njegovog velikog rivala, ali i prijatelja Aleksandra Saše Đorđevića, na kojoj je bio specijalni gost, kada je dobio ovacije od navijača Partizana.

A na poslednje putovanje krenuo je 28. juna 2006. godine… Tada je, na poziv prijatelja iz Pireja išao na Rodos, na odmor. Negde na pola puta, Bobanu je pozlilo. Kapetan je brod usmerio ka obližnjem Sirosu, kako bi se Jankoviću ukazala pomoć, ali pre ulaska u luku već je bilo kasno. Veliko srce nekadašnjeg miljenika navijača Zvezde je prestalo da kuca. Preminuo je to veče, na Vidovdan 2006. godine, u 43. godini.

Tužna vest se brzinom svetlosti pronela Grčkom. Sahranjen je u subotu, 1. jula 2006. na atinskom groblju Nea Smirni, uz prisustvo nekoliko hiljada ljudi, uključujući i navijače rivalskih klubova. Pored članova porodice i najbližih prijatelja, sahrani su prisustvovali i Dejan Tomašević, Vlade Đurović, Dragan Tarlać i Bobanov lekar Branko Đurović, grčki asovi Fasulas, Hristodulu, Kalaicis.

Jankovićevi bivši klubovi Crvena zvezda i Panionios, čuvaju uspomenu na velikog i nesrećnog košarkaša, povukli su iz upotrebe dresove sa brojem osam, a u dvorani u Atini podno svodova stoji i njegova velika slika. Osmica je otišla u legendu, lebdi negde u nebeskom prostranstvu između Beograda i Atine. A tužna životna priča neponovljivog, omiljenog  igrača ostaje za nezaborav.