U Tokio je došla tiho. Iz njega je otišla sa sedam medalja. Ema Mekion je osvojila četiri zlata i tri srebra. Devojka iz Australije bila je najuspešnija olimpijka u glavnom gradu Japana.

Izjednačila se po broju odličja na jednim olimpijskim igrama sa sovjetskom gimnastičarkom Marijom Gorohovskajom, koja je isti podvig napravila u Helsinkiju 1952. godine.

Nadmašila je čuvenu Nemicu Kristin Oto, jedinu plivačicu koja je u istoriji stigla do šest medalja. Iza sebe je ostavila ostavila legendarnog Iana Torpa i sa ukupno 11 odličja, računajući četiri iz Rija, postala najuspešniji australijski olimpijac u istoriji.

„Svaki put kada sam stala na startni blok u Tokiju znala sam da sam najspemnija u svom životu. Znala sam da iza mene stoji najbolji trener. Znala sam da sam pažljivo uklapala svaki kamen u mozaik. Zbog toga sam bila relaksirana. Mirne glave sam išla iz trke u trku, fokusirajući se samo na naredni zadatak, na narednu trku“, u najkraćem je čudesno ostvarenje opisala 27- godišnja devojka iz Vulongonga.

JEDINSTVENA OSOBA

Majkl Bol, Emin dugodišnji trener, je ovako opisao svoju učenicu.

„Ema je jedinstvena osoba. Stidljiva i tiha. Imam utisak da se ponekad stidi zbog toga što je najbolja, to joj ljudi pridaju toliko pažnje. To je retka slika u vrhunskom sportu, gde je previše nadobudnih i sujetnih“

ŽIvotoni put je bio praktično određen genetikom. Otac Ronald je bio četvorostruki šampion Komonvelta. Predstavljao je Australiju na Igrama u Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984. godine. Majka Suzi je plivala na Igrama Komonvela. Ujak Rob Vudhaus bio je deo australijskog olimpijskog plivačkog tima u Los Anđelesu i Seulu 1988. godine.

„Bili smo upućeni na vodu. Od malih nogu smo plivali, skijali na vodi, surfovali. Roditelji su imali školu plivanja, tako da je bilo prirodno da sam vrlo rano naučila da plivam. Posle smo nekako neminovno i brat i ja ušli u takmičarske vode“.

Ema je bila sjajna juniorka i već tada se videlo da je pred njom svetla budućnost. Glavne discipline bile su joj 200 slobodno i 100 delfin. Na Olimpijskim igrama mladih u Singapuru sa 16 godina osvojila je šest odličja: zlato, dva srebra i tri bronze.

I kada se očekivao vrtoglavi uspon, stiglo je veliko razočarenje. Nije uspela da se izbori za mesto u australijskom timu za Olimpijske igre u Londonu 2012. godine.

„U tom trenutku mi se ceo svet srušio. Nisam mogla da podnesem poraz. Jednostavno sam izašla iz plivanja. Nisam više htela da vidim bazen. Međutim, pauza mi je pomogla da shvatim da sam sve  počela da radim iz ljubavi prema sportu, a ne prema medaljama. Vratila sam se posle godinu dana sa još većom strašću“, prisetila se teških momenata Ema Mekion.

Prvi put je na sebe skrenula pažnju u najjačoj konkurenciji skrenula na Svetskom prvenstvu u Barseloni 2013. godine. Kao članica štafeta stigla je do tri odličja. Usledile su Igre Komonvelta u Glazgovu, gde je osvojila šest medalja, a najbrža je bila na 200 slobodno.

„To je na neki način bila prekretnica kada sam shvatila da mogu da se nosim sa najboljima“.

Niz osvajanja štafetnih medalja nastavljen je u Kazanju 2015, a u Riju je postala olimpijska šampionka u štafeti 4 x 100 slobodno. Prvo individualno odličje na najvećoj smotri svetskog sporta osvaja u trci na 200 slobodno. Bila je treća.

„Sve u Riju je bilo fantastično. Prvo zlato, četiri medalje. Međutim, nekakako sam osećala da nisam uradila sve što sam mogla. Sve je to sjajno kada sa štafetom bude prvi, ali meni je trebalo individualno zlato. Da bih to uradila znala sam da moram još više da radim, ne samo u bazenu“, priča Ema Mekion.

Uspesi su se ređali i posle Rija. Na dva planetarna šampionata u Budimpešti i Gvangdžuu brojala je do deset odličja. Zlata u štafeti, srebra ili bronze u individualnim trkama. Konstantno je bila nadomak toga da bude najbolja, ali nikako joj nije polazilo za rukom da bude sama na najvišoj stepenici postolja.

„Posle Gvangdžua sam odlučila da potražim pomoć sportskog psihologa. Nije da nisam verovala u sebe, ali sam imala utisak da onda kada je najvažnije ne mogu da se potpuno izborim sa pritiskom. Uvek sam tu negde, međutim nikada nisam bila prva. To me mučilo i progonilo, jer sam duboko u sebi znala da plivački posedujem potencijal za tron. Psiholog je karika koja je falila“.

STATUA, ULICA – NEKA HVALA

Posle osvojene četiri medalje u Riju, Ema Mekion je dobila ključeve svog rodnog grada Vulongonga. Kada se vratila iz Tokija ređali su se predlozi kako da se nagradi. Bilo je govora o podizanju statue ili da se glavna ulica nazove po njoj.

„Hvala ljudima na svim tim predlozima, ali zaista nije potrebno. Meni je dovoljno što ima podršku. Svaki pojedinac iz ovog grada ima udela u mojim medaljama. To stvarno mislim i to je pobeda svih nas. Ulice i statue meni ne znače ništa, znači mi samo ljubav koju svakodnevno dobijam“

Seanse kod psihologa i veliki rad u bazenu došli su na naplatu u Tokiju. Mada je i glavnom gradu Japana sve počelo sa individualnom bronzom i to na 100 delfin. Stigla je do trećeg mesta za stotinku ispred Amerikanke Huske.

„Bila je to čudna i zanimljiva trka. Svi na postolju smo se smestili u 15 stotinki. Bila sam pomalo razočarana, ali nisam dozvolila da me to izbaci iz takta kao ranijih godina. Znala sam da najveće šanse imam na 50 i 100 slobodno“.

San je ispunila 30. jula. Sve trke u olimpijskom programu su prestižne, ali 100 slobodno je za nijansu iznad svih. Ema je sa vremenom 51,96, rekodrom Igara i najboljim vremenom u istoriji Okeanije postala olimpijska šampionka.

„Taj trenutak kada sam videla semafor, moje ime i broj jedan ispred njega… Ne mogu to da opišem. Prođe ti sve kroz glavu. Olimpijski si šampion, a nekako sve deluje da se dešava nekom drugom. Bila sam oduševljena, ali sam znala da moram da suzbijem euforiju. Čekalo me još posla“.

Posao je završila dva dana kasnije. Zlato je olimpijskim rekordom uzela i na 50 slobodno.

„Na to sam možda i više ponosna nego na 100 stotku. Prošla sam put od nekoga ko je uzeo bronzu na 200 slobodno u Riju, do nekoga ko je najbrži u sprintu u Tokiju. Nije baš mnogo logično, ali često se u životu događaju nelogične stvari“.

MILK ŠEJK SA KAREMELOM – PONEKAD

Pored plivanja, Ema Mekion se bavi i zdravom ishranom. Završila je nekoliko kurseva za nutricionistu. Primenjuje to u svakodnevnom životu.

„Trudim se da vodim računa o svom telu, jer je to moje oružje. Znam kolika je ishrana važna i to mi je mnogo pomoglo. Međutim, nisam baš fanatik. Nekada sebi dam oduška. Milk šejk sa karamelom, dva ili tri puta nedeljno je moja slabost. Ne mogu da odolim“, priznaje Ema Mekion.

Tri individualna zlata i četiri sa štafetom. Ukupno sedam medalja. I to sa 27 godina. Pre samo desetak godina plivačice u tim godinama su smatrane veterankama.

„To su najbolje godine kada dostižete i psihološku i fizičku zrelost. Ključ je strpljenje. Da i onda kada ne ide, kada ti se čini da nešto nije moguće, veruješ u sebe“, ističe sjajna Australijanka.

Sa 11 olimpijskim medalja je najbolja olimpijka u istoriji svoje zemlje. Međutim, ne misli tu da stane. Kolekciju namerava da uveća u Parizu 2024. godine.

„Tokio mi je dao novi vetar u leđa. Neću ništa da obećavam za Pariz. Velike reči nisu moj stil. Više volim da pričam u bazenu. Znam samo da i dalje verujem. I da imam najbolji tim iza sebe. Više nego dovoljno za nastavak priče“.