Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
US Open
Wimbledon
Roland Garros
ATP
WTA
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Formula 1
U noći između utorka i srede počinje NBA sezona 2021/2022, 75. po redu u bogatoj istoriji lige. Kao što je to obično i slučaj, nekoliko dana pred početak regularne sezone, timovi i igrači u pripremnim utakmicama isprobavaju razne taktičke zamisli i uglavnom ne igraju na maksimumu mogućnosti, štedeći energiju i čuvajući se povreda. Neki timovi i neki igrači. Nekim drugim NBA zvezdama to ne pada na pamet.
Plejmejker Golden Stejt Voriorsa Stefen Kari je u pripremnoj utakmici u noći između petka i subote Portlandu ubacio 41 poen. Iz igre je šutirao sa 56 odsto uspešnosti i realizovao sedam od 14 ispaljenih trojki.
Obično NBA zvezde ne ubacuju 40 i više poena na utakmicama predsezone – poslednji put to se dogodilo još 2019. godine kada je u predsezoni preko 40 imao… Stef Kari. A pre toga 2017. godine. Takođe – Stef Kari.
NBA priče:
Zanimljiv podatak, ali u pitanju nije ništa zapanjujuće u tzv. „pace & space“ eri. Činjenica da je jedan igrač na NBA utakmici postigao sedam trojki iz 14 pokušaja svakodnevna je vest tokom regularne sezone, naročito kada se radi o Stefu, najvećem šuteru u istoriji košarke. Sin Dela i Sonje Kari drži skoro sve relevantne šuterske NBA rekorde i pitanje je nedelje kada će postati igrač sa najviše ubačenih trojki u istoriji lige.
Kari je lice „Revolucije trojke“, koja se praktično započela kada je šut uveden u NBA pravilnik 1979. godine, a traje sve do danas. Sama činjenica da jedan šut može da vam donese tri poena potpuno je izmenila percepciju efikasnosti u košarci i samim tim uticala na način na koji se o igri razmišlja.
Priroda igre pod obručima je totalno drugačija zbog trojke – u sezoni 1979/1980. timovi su po utakmici pokušavali tek 2,8 puta da pogode za tri poena i bili na 29 odsto uspešnosti. U sezoni 2019/2020. sastavi su imali 34,1 pokušaj u proseku po meču i pogađali su u 36 odsto slučajeva. Drugi svet.
Danas Kari, ma koliko bio persofinikacija ovog dugogodišnjeg procesa temeljne promene košarke, nije ni izbliza jedini koji toliko često pokušava iz velike udaljenosti. Trojke nemilice pucaju bekovi i krila, ali i centri za koje nikada ne biste pomislili da mogu da pogode obruč sa polukružne linije koja je od obruča udaljena 7,26 metara.
Mali je broj onih koji nisu pomislili „Ovo je sad već cirkus!“ kada su videli estetski neprihvatljive pokušaje Dvajta Hauarda za tri poena. Ma koliko svi mi znali da Boban Marjanović ima meku ruku za 222 centimetra visokog centra, i dalje nas nešto „žigne“ kada ga vidimo kako ispaljuje trojku.
Kako smo došli od toga da NBA košarkaškima ne pada na pamet da se odvaže da šutiraju iz te „kilometarske“ daljine, do činjenice da šut za tri poena mora biti neizostavni deo arsenala ama baš svakog NBA košarkaša? Kako je „Revolucija“ tekla?
Nije bila linearna, u jednom trenutku doživela je kvantni skok. Ovo je priča o timu koji je tu vrtoglavu promenu napravio na najvećoj pozornici, zarazio čitav svet košarke i nepovratno promenio sport koji poznajemo.
Kontekst
Vratimo se u 2015. godinu. Kao što to obično biva kada u pitanju nije godina u kojoj je izbila svetska pandemija, bio je jun i igralo se NBA finale. Golden Stejt Voriorsi su imali veliku priliku da osvoje naslov šampiona protiv povredama opustošenih Klivlend Kavalirsa – saigrači iz startne petorke Lebronu Džejmsu bili su Metju Delavedova, Iman Šampert, Tristan Tompson i Timofej Mozgov. Uh…
Voriorsi su eksplodirali na startu te sezone – preuzeo ih je razumni i staloženi Stiv Ker i „Ratnici“ su počeli nezaustavljivo da pobeđuju. Ker je silom prilika odmah po stupanju na dužnost napravio, ispostaviće se, genijalan potez – umesto povređenog Dejvida Lija u startnu petorku je umetnuo relativno anonimnog Drejmonda Grina, ratobornog krilnog centra. On se nametnuo kao savršeno komplementaran igrač Stefu Kariju i Kleju Tompsonu.
Sve se idealno složilo, a petorka Stefen Kari – Klej Tompson – Harison Barns – Drejmond Grin – Endru Bogut rušila je sve pred sobom, nije imala problema sa povredama i u plej-of je ušla sa impoznatnim skorom 67-15. Kari i Tompson su „bljuvali vatru“ – ukupno su u sezoni ubacili 525 trojki i uništili rekord koji su sami postavili sezonu ranije.
U doigravanju su eliminisali Nju Orleans (plej-of debi Entonija Dejvisa), Memfis („grit and grind“ Grizliji su vodili 2-1) i Hjuston Rokitse predvođene Džejmsom Hardenom i Dvajtom Hauardom. Poslednji korak do prvog naslova za Golden Stejt posle 40 godina bili su spomenuti Lebronovi Kavsi.
Tim iz Ohaja igrao je bez Kevina Lava (povreda ramena) i praktično bez Kajrija Irvinga (razneo koleno u prvoj utakmici finalne serije). U tom kontekstu su, iako im je manjkalo iskustva, bili prilični favoriti.
„Postava smrti“
Ipak, u finalu nije sve krenulo tokom kojem su se košarkaši iz Ouklenda nadali – posle tri utakmice gubili su 2-1 i shvatili su da bi nešto moralo da se promeni. Član stručnog štaba Voriorsa Nik Ju’Ren, koordinator video-materijala, sugerisao je Keru promenu koja bi ubrzala ritam igre i tako pružila bolje šanse za pobedu ekipi iz Kalifornije.
NBA priče:
Promena je bila jasna – Andre Iguadala će u startnih pet zameniti tešku „peticu“ Endrua Boguta, pa su na startu utakmice Voriorsi izlgedali ovako:
Plejmejker: Stef Kari;
Bek: Klej Tompson;
Nisko krilo: Andre Iguadala;
Krilni centar: Harison Barns;
Centar: Drejmond Grin.
Ultra-niska postava je od „specijalne jednice“ na taj način postala osnovna petorka i primarni način funkcionisanja Voriorsa. U 2021. godini ovakav razvoj događaja nije čudo neviđeno – vrlo često se dešava da je košarkaš od 203 centimetra najviši igrač petorke. Bili smo svedoci ultra-ultra-niskih eskperimenata Derila Morija i Hjustona, u kojima je igrač na poziciji pet bio 198 centimetara visoka modna ikona Pi-Džej Taker.
Ipak, u kontekstu 2015. godine i činjenice da su pri zaostatku u finalnoj seriji Voriorsi pred sobom imali visoku i krupnu centarsku liniju stare škole (Tompson i Mozgov), promena je bila šokantna.
Posle promene Ratnici su naredne tri utakmice dobili uz koš-razliku +42 i postali NBA prvaci, a petorka se ispostavila kao pun pogodak. Mozgov i Tompson nisu mogli ni pogledom da isprate „visoke“ igrače Voriorsa – Grina i Barnsa. Novi šampioni su bili izrazito ofanzivno potentni, sa petoricom igrača koji su mogli da šutiraju za tri poena.
Eksperiment je bio više nego uspešan, ali je i dalje bio to – samo eksperiment. Da bi se „Postava smrti“, kako su je novinari nazvali, pokazala održivim rešenjem, neophodan je bio veći uzorak.
Sezona 2015/2016. je počela, „Postava smrti” je nastavila da bude najčešće korišćena petorka Golden Stejta, a Voriorsi jednostavno nisu mogli da izgube utakmicu. Sejali su „Ratnici“ strah, Stef Kari je igrao već mnogo puta opevanu „svemirsku“ sezonu u kojoj je jednoglasno proglašen za najkorisnijeg igrača lige, a Kerova ekipa je pobedila u 73 utakmice i oborila rekord Čikago Bulsa iz 1996. godine, koji se do tada smatrao nedodirljivim.
Šta je igru Golden Stejta činilo tako ubojitom, naročito u ofanzivi? Svaki od petorice košarkaša je bio kompetentan šuter i, što je možda najvažnije, spreman da pomogne timu u napadu igrajući bez lopte. Kari je igrao transcendentalno, a pogađao je tako da bi mnogi reagovali sa „Ovo je nerealno!“ da su njegove partije videli video-igri. Ipak, jedna individualna vanvremenska sezona, što Karijeva nesumnjivo jeste bila, nedovoljna je za 73 pobede u 82 utakmice.
Razmislimo o tome šta je sve bilo potrebno da bi se oborio rekord Bulsa. Voriorsi su igrali na pogon jedne od najboljih pojedinačnih ofanzivnih sezona u istoriji NBA (Kari), imali su jednog od pet najboljih šutera u istoriji košarke u svom timu, i to u naponu snage (Tompsona), solidnu 3&D opciju (Barnsa), legitimnog kandidata za najboljeg defanzivca lige i uz to vrhunskog razigravača (Grin) i istorijski dobrog defanzivca na spoljnim pozicijama koji ume da dodaje, ali i poentira (Iguadalu). Ma daj.
I na sve to, svu tu hrpu kvaliteta koju je posedovala „Postava smrti“ pojačana odličnom klupom (Šon Livingston, Endru Bogut, Festus Ezeli, Leandro Barbosa, Mariz Spejts), Voriorsi su imali i „ono nešto“.
Junaci svog vremena
Ugrabili su „cajtgajst“, bili su tim trenutka i vetovatno najveći šou na NBA terenu još od spomenutih Bulsa Džordana, Pipena, Kukoča i Rodmana. Polarizovali su javnost – neki su ih obožavali, neki su ih mrzeli ili osporavali, kao npr. Čarls Barkli, tvrdoglavo istrajan u stavu da tim koji živi od skok-šuta može da dođe do titule samo uz dosta sreće.
Međutim, kada je Stef pogodio „onu trojku“ za pobedu u Oklahomi protiv tima koji je na parketu imao Durenta i Vestbruka, čak su i najveći hejteri morali da priznaju: „J****e, odlični su.“
Nije vredelo – „onaj mali“ je naskočio metar od polovine terena i lagano pogodio trojku kao da tako baš treba.
Voriorsima nisi mogao ništa, delovalo je u tom trenutku. Jednostavno, ako stekneš dvocifrenu prednost, oni mogu da je stignu za minut. I stizali su, više puta, kao da su davali „grejs period“ rivalu. Imali su luksuz sporijeg prilagođavanja jer su znali da u trenutku kada se prilagode mogu da ubace milion trojki u minutu.
Osim toga, imali su „Dabsi“ potrebne fizičke i tehničke sposobnosti, kao i dovoljno raznolik kadar da igraju odličnu odbranu – imali su peti najbolji defanzivni rejting te sezone i bili su veoma prilagodljivi. U tome im je najviše pomogla „dužina“ „Postave smrti“, koja je, iako možda nije imala istinsku peticu, imala dovoljne gabarite da konstantno preuzima u odbrani. Najlošiji defanzivac bio je sigurno Kari, osrednji igrač u odbrani na nivou lige. To je luksuz kojim je malo koji tim u NBA mogao da se pohvali – četvorica elitnih i jedan prosečan odbrambeni igrač. Defanziva je bila bitan nivo niza pobeda.
Lično se sećam da sam na vrhuncu najžešćeg „loženja“, na kraju regularne sezone i pred start plej-ofa, slušao podkast Bila Simonsa. Gost je bio Drejmond Grin i bio je prilično samouveren, a kako i ne bi – momak je bio član tima koji je došao do 73 pobede.
„Da li zaj*****š Karija sada kad je MVP?“, pitao ga je američki novinar, a Drejmond je spremno odgovorio „Na svakom treningu!“
„Samo da znaš, svi ovi rekordi ništa ne znače ako ne osvojite titulu“, naslutio je Simons i… Nije bio u pravu.
Svi znamo kako je proteklo NBA finale 2016. godine – Lebronovi Kavsi, sada ipak znatno jači nego godinu dana ranije, junački su nadoknadili zaostatak od 3-1 u finalnoj seriji i prvi put u istoriji postali NBA šampioni. Voriorsi su se „ispucali“ u regularnoj sezoni jureći rekord.
Ono u čemu je novinar Simons pogrešio bila je opaska da će rekordi biti bezvredni ukoliko titula izostane. Svakako, činjenica da neverovatan uspeh u regularnoj sezoni nisu okrunili trofejom Lerija O’Brajena, ostavila je utisak nedorečenosti, ali interesovanje koje su generisali ostavilo je ogroman trag.
„Postava apokalipse“
A onda se dogodilo nešto još neverovatnije – tim koji je dobio 73 utakmice iskoristio je povoljan istorijski trenutak i dodatno se pojačao tako što je doveo jednog Kevina Durenta. Kako je do toga došlo?
Baš u tom trenutku, na leto 2016. godine, novi kolektivni ugovor je stupio na snagu i svaki NBA tim je odjednom imao dovoljno prostora na „seleri kepu“ za jedan maksimalni ugovor.
Neki timovi su „spalili“ svoj „bonus“ ni na šta (Lejkersi su npr. doveli Denga i Mozgova, čisto da ne bude da nisu doveli nikoga), a Voriorsi su angažovali jedno od najvećih krila svih vremena. „Ratnici“ su, da bi doveli Kej-Dija, poslali Barnsa u Dalas u „salary dump“ trejdu, a „Postava smrti“ sada je postala „Postava apokalipse*“.
*Nije to naziv koji je zaista zaživeo, ali su ga pojedini NBA autoriteti koristili da ilustruju kako su Voriorsi od istorijski bitnog tima postali istorijski neponovljiva ekipa.
Obrušila se „tušta i tma“ američke i svetske košarkaške javnosti na uska ramena „Durantule“ zbog odluke da pređe u GSW, koju su okarakterisali kao kukavičku. Negativna reakcija prakitčno svih faktora košarkaškog života nešto je od čega se i danas Durent oporavlja.
U svakom slučaju, ma koliko stvari oko parketa bile problematične u velikom broju slučajeva, nezadrživa količina talenta bila je tolika da Voriorsi nisu mogli da ne osvoje dve titule u naredne dve godine. Imali su izazova, istina je, ali je u svakom trenutku bilo jasno da je petorka Kari – Tompson – Iguadala – Durent – Grin najjača u ligi, a da je uz to potpomognuta odličnom klupom, strpljivim trenerom i razumnom upravom.
Naziv za „novo i dopunjeno“ izdanje Voriorsa bio je „Petorka iz Hemptonsa“, a nadenut je zbog činjenice da su Stef, Klej, Igi i Drejmond otišli u elitno letovalište blizu Njujorka kako bi u jednoj vili nagovorili Durenta da im se pridruži. Iskreno, „Postava apokalipse“ („Apocalypse lineup“) zvuči mnogo bolje, ali ko mene pita.
Vrlo je moguće da će sva petorica igrača iz te petorke u jednom trenutku biti članovi „Kuće slavnih“, a jedini diskutabilan u tom razgovoru je Iguadala, koji od argumenata ima nagradu MVP finala i tri šampionska prstena. Malo li je.
Kao što se i može pretpostaviti, Kerov tim se u naredne dve sezone skoro pa prošetao do naslova prvaka i delovalo je da je dinastija izvesna i da je samo pitanje koliko će strahovlada trajati. Međutim…
Šta se dogodilo posle?
Klimava „hemija“ u Voriorsima mogla je da potraje verovatno i duže od te dve sezone da epidemija povreda nije napala Golden Stejt. Voriorsi su sa 57-25 i dalje bili najbolji tim na Zapadu (treći u ligi) i delovalo je da mogu da „pritisnu prekidač“ i u plej-ofu ponovo samelju konkurenciju, iako su priče o sukobima na relaciji Durent-Grin sve više bile zastupljene u američkim medijima.
Odmah su se svi setili reči Dejvida Vesta po osvajanju šampionskog prstena 2018. godine:
„Da nismo osvojili titulu, sada bismo govorili svašta jedni o drugima.“
Demarkus Kazins je u prvoj rundi plej-ofa pokidao kvadriceps, Kari je u polufinalu konferencije iščašio prst šake, Durent je u istoj seriji povredio list, pa je u finalu pokidao ahilovu tetivu, Iguadala je u finalu takođe povredio list, a Tompson je u finalu pored povrede zadnje lože pokidao i prednji ukršteni ligament kolena. Čak je i Kevon Luni u finalu polomio ključnu kost, ali Luni je sigurno bio najmanji problem za Voriorse u ovoj priči.
Protiv ove seče „Ratnika“ se nije moglo, a Toronto Reptorsi predvođeni Kavajem Lenardom došli su do prve titule u istoriji organizacije.
I tako je drugoj, poboljšanoj verziji „Postave smrti“ došao kraj. Povređeni i uvređeni Durent je trejdovan u Bruklin Netse da se tamo leči od verovatno najteže povrede u svetu sporta, kidanja ahilove tetive. Iguadala je poslat u Memfis Grizlise, što je i formalno označilo kraj jedne ere u NBA. Samo ih je čudo sprečilo da ne osvoje pet titula zaredom. Košarka više nije bila ista kao pre nego što su ova petorica momaka zaigrali zajedno.
Treba biti pošten i reći da Voriorsi nisu izmislili ništa novo, oni su samo ono što je već postojalo kao marginalno rešenje pretvorili u novi standard. Neki su, poput spomenutih Rokitsa, eksperiment šutiranja trojki terali do ekstrema. Voriorsi iz perioda 2014-2019. su svojim delovanjem izmestili potpunu zavisnost od trojke – od sporednog statusa ona je došla u „mejnstrim“ – u NBA finale.
U istoriji NBA u 20 navrata se dogodilo da igrač na jednoj utakmici potegne trojku 20 i više puta, a 15 od tih 20 partija dogodile su se posle debija „Postave smrti“. Posledice se ne ogledaju samo u NBA – trend se u najjačoj ligi prvenstveno proširio, a posredno je potom uticao i na evropsku, azijsku i latinoameričku košarku.
Mnogi su klinci gledali Stefa i Kleja kako nemilice pucaju trojke, potom Hardena i Lilarda, potom čitavu NBA, potom Evoligu, potom svoje lokalne timove. Čitavi košarkaški naraštaji su pod uticajem igre ove generacije Voriorsa i taj „trojkaški“ instinkt će u podsvesti imati zauvek.
Trojka je oruđe koje je dovelo do promene čitave paradigme i napravilo krupan korak ka cilju prema kojem nezadrživo galopiramo – košarci bez pozicija. „Five out“ postavka u kojoj svi šutiraju, svi dodaju, svi driblaju, dok sa druge strane svi preuzimaju u odbrani, znači samo jedno – tradicionalna nomenklatura košarkaških pozicija je konačno mrtva na elitnom nivou.
Mrtvozornik su joj bili upravo ovi Voriorsi. Kada je na parket izašla „Postava smrti“ moderna košarka je postala post-moderna.
Da li bi do ovakvih skokova u razvoju došlo da nije bilo Karija, Voriorsa i hrabre sugestije Nika Ju’Rena svom šefu Stivu Keru? Da li bi zavisnost od trojke preplavila svetsku košarku i da nije bilo junaka naše priče?
Da, to bi se vrlo izvesno dogodilo. Međutim, sa sigurnošću možemo reći da se razvoj ne bi odigrao ni izbiliza tako brzo.
Nikola Novaković (@nikolanvkvc)
Komentari ()
Vidi sve komentare