Utakmica između Crvene Zvezde i Armanija je trebalo da bude spektakl. Ali, nije. Oba tima svoj stil baziraju na fizičkoj igri, jakom kontaktu, visokoj koncentraciji, ukratko borbenosti. Tih svojih principa su se i duboko držali. Bilo je i želje, volje, motivacije, koncentracije i potrošnje iznad gornjih granica. Ali, sve je to verovatno svima jasno, postalo je normalno kada igra Zvezda. Pitanje je: Šta je sa košarkom i gde se ona izgubila?

Povezane vesti

Zvezda i Armani odigrali prvu četvrtinu sa najmanje poena

Euroleague

2. feb 2022 4

Euroleague

2. feb 2022 4

Novi poraz Zvezde od Armanija u Beogradu

Euroleague

1. feb 2022 58

Euroleague

1. feb 2022 58

Za kratkovidu publiku ovi igrači su „kamenjari“, za onu sa malo oštrijim vidom ovakve utakmice donose titulu u Aba ligi. Ostaje problem za one koji bi da vide i igru i ideju i da uživaju u tome.

U ovolikom broju utakmica u malom vremenskom razmaku, sve je manje košarke i sve manje ima vremena za razmišljanje. Za to nikako nisu krivi igrači. Davno sam pročitao intervju jednog vrhunskog igrača koji kaže da kada je u formi vidi tri različita rešenja u igri, a kada nije vidi jedno. Danas nema igrača koji je u dobroj formi. Micić i Mirotić su klasa. Forma ostalih igrača teško da vidi dalje od dve dobre utakmice. Igrači su kao u bubnju za loto. Ponekad se neko izvuče iz njega i zablista, ali ga već za par dana vrate u isti. A to nisu zaslužili – izlaze svako veče motivisani, bodre i sebe i saigrače i žele da budu bolji, ali… Sistem su smislili oni koji ovu igru ne razumeju. Oporavak igrača je postala najvažnija priprema za narednu utakmicu, trening je sve manji faktor, doktorski tim postaje bitniji od trenerskog tima.

Šta može trener da uradi za dan ili dva pripreme? Jednu do dve nove kretnje, malo da prođe kroz pet na nula, pa pet na pet, ali sa malo kontakta i na kraju mu ostaje da bude dobar psiholog. Samo su treneri svesni koliko toga može da sruši samo jedan pozitivan test. Sav trud i taktika tada padaju u vodu. Sve više treneri vode utakmice na osećaj. Rezultati dolaze iz zdravstvenog stanja, treneri sve više posmatraju.

Sve ide u pravcu da se onome ko iskreno voli ovu magičnu igru ista i ogadi. Da se prepričava i piše o herojima iz prošlog vremena i kakva se tada košarka igrala, a nama ostaje da prebrojavamo budžete, povređene, zaražene, ranjene, promašaje i izgubljene lopte. Ljude koji odlučuju o strategiji i razvoju ovog sporta to ne zanima. Suština je stvaranje kapitala.

Na drugoj strani su publika, igrači i treneri koji ovoj teškoj situaciji daju smisao. Trudom, radom i ljubavlju pronalaze način da svako veče budu motivisani. Kako god izgledalo u oku posmatrača, sinoć su se svi u dvorani „Aleksandar Nikolić“ trudili da budu na vrhuncu, a to je ono što je mnogo veće od malih brojeva u statistici. Košarka zbog takvog odnosa živi, pa makar i ovako na aparatima. Uporni će čekati dobru igru, trojku, dodavanje iza leđa ili bez gledanja, tražiti vic i potez i na kraju se radovati. Jer, košarka, za razliku od novca, pruža mnogo više zadovoljstava. Teško je to objasniti svakome.