Jedan od srpskih košarkaških pionira, trofejni reprezentativac Radničkog, prvi igrački „legionar“ u Italiji iz bivše Jugoslavije, živa istorija. Od onih kome su „razne“ lopte išle od ruke, ali i noge, ali su ga obruči najviše upamtili. Nemanja Đurić (86) je bio sinonim „mekog šuta“, centra ispod dva metra, neverovatne mirnoće, dok je „sabijao“ rivale. Dobroćudni div, ali „nulte“ tolerancije bezobrazluka u životu.

Povezane vesti

„Uzlet KLS, plej-of umesto SL, večiti već u polufinalu“

Blog ostalo

25. mar 2022 5

Blog ostalo

25. mar 2022 5

Šakota za SK: Saragosa je emocija zbog mog učitelja Žeravice

Blog ostalo

22. mar 2022 1

Blog ostalo

22. mar 2022 1

„Kari i Željko nemaju idealne timove, pa, ipak rade“

Blog ostalo

14. mar 2022 2

Blog ostalo

14. mar 2022 2

Skroman, tih, povučen, lagano bi prevario površinskom nezainteresovanošću, osim za sadašnje, zemaljske dane, a o sportu kome je posvetio pola života, mogao bi da priča odavde do večnosti. Odmereno, pametno, izostavljajući bumerang uvertiru „u moje vreme se znalo…“, ali i bez patinirane nostalgije. Iako priznaje da sve ređe baci oko, makar i na tv prenose, ono najvažnije, košarkaško, za ove prostore, oko čega polemišemo i duelišemo, baš mu ne promakne. Samo što ga „nabaci“ u prolazu, naizgled nehotično, pa produži u „napad ili odbranu“ svakodnevnice.

„Da se ne naljute moji košarkaški prijatelji, a i sada se ponekad okupimo, oduvek sam se najviše družio sa školskim drugovima. Svi smo igrali fudbal, rođeni i odrasli kraj beogradske Autokomande. Na žalost, vreme je učinilo svoje, pa je to društvo, od mesečnog (kafanskog) okupljanja, spalo na nas trojicu i mnogo ređa viđanja. Vreme detinjstva je obeležila fudbalska igra u Oblakovskoj ulici, ma dobra je bila i krpenjača, polazak u školu, rat, smrt roditelja, bombardovanje…Ono savezničko 1944. godine dobro sam upamtio, pogodili su kuću gde sam se rodio. Otac već nije bio živ, majka i baba su završile u bolnici, a sestra i ja, srećom samo sa ogrebotinama. U poratnom Beogradu se nije lako živelo, ruševine, oskudica, smrt majke, odrastanje bez roditelja sa bakom, fudbal je bio beg iz sivila stvarnosti,“ priseća se Đurić prve sportske kopče u razgovoru za Sport klub.

„Borci“ za legiju stranaca

„Od trenera sa kojima sam sarađivao, posebno mesto pripada Bori Ceniću, koji je od mene napravio košarkaša u Radničkom. Bio mi je kao drug. Ranko Žeravica je dosta polagao na „fizikalije“, ali je imao i dobar osećaj da vodi ekipu. „Ubijalo“ me njegovo zimsko trčanje, uz i niz tribine, smatrao sam da mi je to višak jer sam imao prirodno solidne fizičke predispozicije. Takva vrsta rada mi je odgovarala na planinskim pripremama, bez lopte, da kasnije ne bih „ginuo“ na treninzima. Istina, važio sam i za malo lenjog igrača, koji nije previše voleo ni zagrevanje. Aca Nikolić je bio „tremaroš“, pa nam je pred utakmicu ponavljao da očekuje da se borimo, da svi budemo borci…Ih, znao sam da mu kažem:“Pa, oni koji bi da se bore, neka idu u Legiju stranaca.“ Samo bi me pogledao, ali mi nikada nije uzeo za zlo, niti sam ja bio previše glasan.“

Proći će još godina dok ne završi u košarci, koja mu je „visinski“ bila suđena, iako daleko od fudbalske popularnosti u posleratno doba.

„Za svoju generaciju sam bio visok, u reprezentaciji sam dugo dominirao na centarskoj poziciji, a prvi, pravi (is)korišćeni dvometraš, pojaviće se kasnije, Trajko Rajković. Moja visina verovatno ima veze sa porodičnim poreklom, sa očeve strane, kordunaško-banijska kombinacija, a sa mamine, Sopot. Ali, u ulici mog detinjstva, Oblakovskoj, pa u Osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“, fudbal je bio glavni. E, sad, istim sportom su se bavili otac i ujak, pre Drugog svetskog rata, igrajući za tadašnju „Slaviju“, koja će posle 1945. postati „Heroj“. Ja sam za „bubamarom“ trčao u podmlatku tadašnje „Šumadije“, ali sam uporedo igrao i rukomet. Inače, za mnoge košarkaše je važilo nepisano pravilo da su prvo bili solidni fudbaleri, pa kasnije završili u dvorani. Igrao sam na mestu centarhalfa, kako se to onda zvalo. Sa mnom je trenirao i Milutin Šoškić, kasnije proslavljeni golman Partizana i reprezentacije. Tada je Beograd bio mnogo manji, bolje smo se znali, mnogo družili…“

Objašnjavajući kako se dobro snalazio sa 190 sm i „kusur“ na zelenom tepihu, ali i na rukometnom terenu, Đurić nastavlja:

„Imao sam dobar odraz, pa kada „opalim“ sa rukometnog „spoljnjog“, da ne budem neskroman, onima na drugoj strani, i nije baš bilo prijatno. Na neki način, bio sam preteča visokih, koji će mnogo kasnije postati traženi u rukometnom sportu.“

Bilo je još sportskih zanimacija u mladosti sagovornika Sport kluba, dok košarka nije došla na red.

„Odbojku sam počeo sasvim slučajno u Partizanu. Razne veličine lopti su se skoro „lepile“ za mene, kao da su „izrastale“ iz mojih ruku. Možda je to neki prirodni dar, ali sam posle dve nedelje treniranja odbojke, postao smečer. Jednostavno, tada smo svi znali „sve“ da igramo. Navešću vam još jedan primer za moju tvrdnju. Vaš nekadašnji kolega, novinar, Zoran Petrović, koji je bio odbojkaški reprezentativac, odlično je igrao i fudbal, i košarku. To je tada bilo uobičajeno. Da sam nastavio sa odbojkom, ušao bih sigurno u reprezentaciju Jugoslavije. U tom periodu, tokom vikenda, znao sam da igram utakmice u dva sporta.“

Da mu je, ipak, lopta veća od rukometne ili odbojkaške, bila ona životna, čak i u „poodmakloj“ dobi, pokazuje jedan detalj sa fudbalskoj treninga.

Beogradski mali svet

„Sa Milutinom Šoškićem, našom fudbalskom legendom išao sam zajedno u gimnaziju, prvo u blizini Zvezdinog, pa Partizanovog stadiona. Čak smo i u ovim godinama u komšiluku, na Karaburmi, ali se ne viđamo zbog njegovog zdravstvenog stanja. Fudbalom se bavio, u Crvenoj zvezdi i OFK Beogradu, i Miša Radošević, moj drug i kum, inženjer po profesionalnoj vokaciji, ali i tata Svetlane, udate za Predraga Danilovića, bivšeg košarkaškog reprezentativca i predsednika KSS.“

„Bila je sredina pedesetih prošlog veka, ja sa društvom iz kraja, na treningu Zvezdinih fudbalera. Prvotimcima je postavljen takozvani „šuting boks“ gde su oni vežbali šut, a mi, mlađi, im vraćali lopte. Ali, iza tog „boksa“, ošacujem konstrukciju koša. Đavo mi nije dao mira, preskočim jedan zid, koji je odvajao koš od fudbalskog „boksa“. I za takve nestašluke, dobro dođe dobar odraz. Ali, to mi nije bilo dovoljno, zaletim se, skočim i okačim se o obruč. Naravno, sve je bilo „slučajno“, sve se razvali, ispadnu dva, tri šrafa kojima je obruč bio pričvršćen za drvenu tablu…Pridruže mi se drugari, pa sve pokupimo i, brže, bolje, prenesemo u Dinarsku ulicu, a ni to nije bilo daleko, u dvorište kod druga Aleksandra Krebelja, inače biciklističkog asa. Tako sam počeo „druženje“ sa košarkom.“

Nastavio je, a na kom drugom beogradskom terenu u to vreme, nego na Malom Kalemegdanu, gde je Crvena zvezda bila neprikosnovena.

„Crveno-beli raspišu oglas da traže visoke dečake, pa tako odem da vidim o čemu se radi. Na kalemegdanskim terenima Zvezde se pojavilo nas oko stotinak, ali su, posle nekoliko dana, ostala samo nas trojica, Glumac, Vićentić i moja malenkost. Vlada Gaćinović mi je bio prvi trener, logično, trenirali smo na otvorenim terenima, a ja sam sa punih 19 godina, učio korake. Malo, po malo, kako mi je prestao juniorski „staž“ u ostalim sportovima, okrenuo sam se isključivo košarci. Mi, mlađi muški „sparingovali“ smo seniorkama. Kad god smo igrali jedni protiv drugih, a tamo su već bile male, velike gradske zvezde, poput Ljubice Otašević ili Branke Prelević, dešavale su se scene, sve u žaru borbe. Igrao sam ispod koša, pa kad god bi mi se ukazala prilika, u „žaru“ borbe, tako bih se namestio da ih „očešem“ o grudi. Klinačke gluposti. Ali, brzo je usledio hladan tuš, nisam više nestrpljivo iščekivao trening mečeve sa seniorkama. U Zvezdi su me proglasili netalentovanim. Na svu sreću, družio sam se sa Pivom (Slobodanom) Ivkovićem, pošto smo se znali iz gimnazije. On me odvede na „njegov“ Crveni krst, u Radnički, i tako mi spase „karijeru.“

„Krstaši“ 1956. godine nisu imali slavu (rezultate) jedne Crvene zvezde, Proletera ili OKK Beograda, ni približno, ali su imali jednog zanesenjaka i entuzijastu kraj aut linije…

„Imao sam sreću što sam upao u ruke Bori Ceniću, kod koga se radilo ispred vremena, kvantitativno (treninzi dva puta dnevno), ali i kvalitativno. U Radničkom su me trenirali i Mita Reljin, pa Ranko Žeravica…Kako sam bio fizički dominantan, iako sam koliko „juče“ košarkaški prohodao, brzo sam ubačen u prvu postavu. Bio sam atleta u odnosu na drugoligašku konkurenciju, ali i konkurenciju šampionske Zvezde. Iako sam kasno počeo sa košarkom, u reprezentativnom dresu sam debitovao u 22. posle samo nešto više od dve godine treniranja.“

Sve dobitne kombinacije

„Nisam bio koš igrač, niti sam imao konstituciju za to, to je bilo „rezervisano“ za Koraća. Ja sam „držao“ centre i kao Velibor Vasović („gurao glavu među kopačke“). Znao sam da „smečujem“ Ivi Daneu, koji je bio plejmejker, a Žućko, čim bi snimio da je sledeći „na lopti“, već je bio daleko, preko centra. Tokom moje reprezentativne karijere, nikada sa 194 (198 sa patikama) nisam bio najviši. Pošto kao tim nismo imali neku visinu, morali smo da igramo brzo. Žule je bio samo dva santimetra niži od mene, neverovatan igrač. Znao sam da „pritisnem“ sa leve, a Korać sa desne strane. Izmislio sam takozvane „meke“ šuteve, voleo sam da se igram sa rivalom, jer je postojala distanca između centara, a sada se „guraju“. Imao sam „patentirane“ četiri završnice iz početne finte šuta bez driblinga. Sve sam radio polako, nijedan šut mi nije bio brz. Sve da bih rivalu dao dovoljno vremena da pogreši kako sam znao da kažem u šali. Prvi sam šutirao sa skokom unazad jer nisam bio visok. A Krešu Ćosića sam lagano „sabijao“.

Iako su se proredili svedoci tih košarkaških dešavanja, Đurić iskreno objašnjava šta mu je išlo na ruku prilikom uskakanja u plavi dres.

„Istina je da me je Mija (Miodrag) Stefanović, igrač, trener i sudija, primetio i dojavio („Ima jedan dobar u Radničkom“) tadašnjem selektoru Aleksandru Nikoliću, koji je istovremeno, te 1958. vršio smenu generacija. Budući trofejni selektor nas je okupio u Zadru, kada sam prvi put upoznao one sa kojima ću dugo oblačiti plavi dres. Tada sam prvi put gledao Radivoja Koraća, pa Ricu (Slobodana) Gordića, sa kojim ću biti večiti cimer tokom reprezentativnog staža. To je bio duet OKK Beograda, ali su tu bili Sreta Dragojlović, Brana Kontić iz Zvezde, Bata (Radovan) Radović iz Partizana…Domaćin u Zadru nam je bio Josip Đerđa, za koga sam čuo, ali sam ga tek tada upoznao. Sija (Miodrag) Nikolić iz OKK Beograda i Ivo Daneu (Olimpija), već su bili „prekaljeni“ reprezentativci, pošto su pola godine ranije debitovali na Balkanijadi. Sećam se da su od iskusnijih, sa tom našom generacijom, ostali Milutin Minja (Proleter) i Branko Radović (Split, Jugoplastika). Posle nedelju dana priprema u Zadru, otišli smo u Pezaro da odigramo prijateljski meč sa Italijom. Tada smo u prvoj petorci zaigrali Žule (Korać) i ja, i tako skoro desetak godina.“

Svojevrsno putovanje kroz prošlost, Đurić nastavlja sećanjima na reprezentativnu odiseju, vreme kada je počeo da se utire put uspesima.

„Moje prvo Evropsko prvenstvo je ono 1959. u Turskoj, ali i prvo razočaranje. Bio je takav sistem takmičenja, da smo izgubili samo jedan od ukupno devet mečeva, ali smo završili tek kao deveti. Neka vrsta utehe su bile Mediteranske igre u Bejrutu, iste godine, kada je generacija osvojila prvo zlato.“

Na pragu su bile Olimpijske igre 1960. u Rimu, kada je po prvi put u istoriji, Jugoslavija imala košarkaše na turniru.

„Kada se sada kaže, bili smo šesti, mnogi bi odmahnuli rukom, ali za debitante, to je bio sasvim fini rezultat. Amerikanci su doveli najbolje igrače sveta, koji će kasnije napraviti lude profesionalne karijere poput Oskara Robertsona, Boba Buzera…Pravili smo šale na sopstveni račun, posle utakmice sa njima. Sudija podbacuje loptu, skačem sa američkim kolegom-centrom, koji je bio za pola glave viši od mene. A nastavak je kao u crtanom filmu, malo karikaturalan, ali nije bio daleko od realnosti. Dok ja „padam“ posle skoka, već je 4:0 za SAD. Jer, Robertson već poentira, a dok Sija Nikolić, ispod koša pokušava da ubaci loptu, uspeva da mu je „otme“ i duplira prednost. Rasturili su nas, ali su bili superiorni i protiv ostalih, to je bilo uobičajeno u to vreme. Mi smo dobili neke druge, koji su posleratnim generacijama predstavljali bauk. Recimo Bugarsku, koju je nacionalni savez povukao sa OI zbog loših rezultata. To je danas nezamislivo.“

Prva reprezentativna medalja seniora na jednom velikom takmičenju, osvojena je na EŠ 1961. u Beogradu.

„I dan, danas mi je žao što nismo osvojili zlato na Beogradskom sajmu, a dobili smo SSSR pre prvenstva, što je bila, na neki način, istorijska pobeda. Na Sajmu nije mogla igla da padne, ali nam je zatajio šut u finalu, izgubili smo sa sedam poena. A taj segment nam je bio mnogo važan, jer je „zbornaja“ imala šest, sedam igrača viših od mene, koji sam bio prvi centar. Primera radi, nisam mogao da izbijem loptu jednom Janisu Kruminšu (218), ali sam mogao da ga blokiram. Aca (Nikolić) je, doduše, uveo u reprezentaciju i Zvonka Petričevića (210 sm), ali praktično nije ulazio u igru, bio je viši od mene, ali prilično spor. Ostao je žal zbog poraza u finalu, ali smo sve ostale rivale glatko dobili, poput Bugarske, Mađarske, Čehoslovačke, Italije, Francuske, neki od njih su bili ranije evropski prvaci ili su nam redovne držali „časove“. Zato je 1961. godina kada smo košarkaški odskočili.“

Nezaboravni Tokio

„Olimpijsko selo u Tokiju su činile manje kuće sa dvorištima, pošto su tu bile smeštene porodice pripadnika američke vojske. Domaćini su ostavili sportistima 7000-8000 bicikala, a mi smo ih koristili i za „interne“ trke. Kada bi izašli u „spoljni svet“, Japanci su tražili autograme i da se fotografišu. Za nas je atrakcija bila vožnja podzemnom železnicom, a mi smo bili atrakcija za ostale putnike. Jer, dok su oni „visili“, nama su „visinski“ odgovarali držači za ruke. Obično bi završili u radnjama sa igračkama ili tehničkom robom, a sve je bilo „svetlosnu godinu“ ispred, ne samo Jugoslavije, već i mnogih drugih zemalja. Tako je plivač Veljko Rogošić te 1964. tamo kupio nešto što je neodoljivo podsećalo na „toki voki“. Kada sam ga pitao zašto dva komada, a on će:“Jedan za maturu, drugi za mene.“

Posle su tek „nahrupile“ medalje, ne samo sa kontinentalnih, već i svetskih šampionata.

„Ostaje nezaboravno SP 1963. u Rio de Žaneiru, timski i individualno. Dobili smo mnoge velike rivale, na žalost ne i domaćina. Po mene, nije dobro počelo, s obzirom da sam tokom kvalifikacija u Uritibi, u meču protiv Japana, prilikom dokskoka, zgazio dosta nižeg rivala i, zglob mi otekao. U našoj delegaciji, pored 12 igrača, bili su samo još „čika Danilo“ (Knežević, predsednik KSJ, prim.aut), selektor Aleksandar Nikolić i Bora Stanković, koji je išao kao „sve“, prevodilac, pomoćni trener, fizioterapeut… Kada mi se to desilo sa zglobom, priđe mi Bora:“Daj da vidim, pa da ti sredim to kopito“. Tada sam prvi put saznao da je on diplomirani veterinar, koji je „položio“ i na mom zglobu. Odigrao sam prvenstvo, posebno polufinale protiv Sovjetskog Saveza, sa 32 koša, što mi je reprezentativni rekord. Mislim da niko, pa ni mi, ne bi tada imao šanse protiv Brazila. Igralo se pred 20.000 gledalaca, koji su napravili sjajnu atmosferu. Nisu prestajali da udaraju bubnjeve, a nama, koji nikada nismo igrali pred toliko gledalaca, zaledili su kosti. Naravno, da se i semafor „kvario“, ali i svetsko srebro selekcije, u koju su tada ušli Dragoslav Ražnatović, Trajko Rajković, Vladimir Cvetković, bio je ogroman uspeh.“

Đurić može da se pohvali evropskim i svetskim medaljama, ali se nije dalo na Olimpijskim igrama.

„Da Korać 1964. nije povredio članak, verovatno bi bilo mnogo bolje od sedmog mesta, kao što je „kombinovani“ sastav, u odnosu na moju generaciju sa kraja pedesetih 20. veka, 1968. u Meksiko Sitiju osvojio olimpijsko srebro. Tada je moglo da se desi da ti klub ne dozvoli da se odazoveš reprezentaciji, kao što je bio slučaj sa mnom. Otišao sam 1965. u Veneciju, bio sam prvi igrač iz Jugoslavije, koji je zaigrao u Italiji, a godinu dana kasnije, Sija Nikolić u Turskoj, Nemanja Gordić i Dragan Kovačić u Francuskoj, Žućko Korać u Belgiji…U Veneciji sam proveo tri godine, taman da ne zaigram na OI 1968. na poziv Ranka Žeravice, koji je na reprezentativnoj klupi nasledio profesora Nikolića. Inače, iste godine kada sam otišao u Veneciju, profa je dobio angažman u Parmi, bili smo udaljeni oko 30-ak kilometara, pa smo se družili. Bez obzira, što mi je klub uskratio učešće u reprezentaciji, pokušao sam da ih shvatim. Venecija je tek bila ušla u Prvu ligu, Amerikanac i ja smo bili u konkurenciji…Vežu me lepe uspomene, porodična atmosfera, tamo sam dobio sina, ali i prvi put nešto zaradio od bavljenja košarkom, jer u Radničkom, za devet godina, nisam dobio ni dinara, takva su bila vremena.“

Osvrćući se na klupsku karijeru, Đurić dodaje:

„Bio sam mnogo uspešniji u reprezentaciji nego u klubovima, ma imao sam nesreću da nikada nisam bio u pravoj ekipi. Osim u Crvenoj zvezdi, pred kraj karijere, kada su tamo prvotimci bili Cvele (Vladimir Cvetković), Kaponja (Dragan Kapičić), Duci (Ljubodrag Simonović), Moka (Zoran Slavnić)…Zove me Musa (Milan Bjegojević), pa mi objašnjava da će da me ubaci u igru kada bude bilo potrebno…Kažem mu da ne troši reči, sve znam, a posebno svoje mogućnosti, pa već sam bio u 33. godini. Pre toga, gde god da sam igrao, bio sam prva petorka, nikad na klupi, a na terenu su me uvek dvojica čuvala…Još sam bio strastven pušač, ni sad mi nije jasno kako je ovo moje telo izdržalo. Sa 196 (merenje sa patikama), imao sam snage za 205 cm.“

U crveno-belom dresu nije rekao zbogom igranju, već je potrajalo u Slavonskom Brodu i Sarajevu.

„U Orioliku sam bio igrač i već pomalo trener, dve sezone. U kvalifikacijama za Prvu ligu, dobili smo Partizan, bili su solidan klub, gde sam ostao dok je bilo para. Odigrao sam još za sarajevski Željezničar, u poznim tridesetim, pomogao im da izbore opstanak. Na kraju igračke karijere, pamtiću i 44 poena u dresu „Želje“, u duelu sa zagrebačkom Lokomotivom (Cibona).“

Neki logični sled je bilo mesto trenera.

„Pozvao me Aca Nikolić da mu budem asistent u Zvezdi 1973. Pošto mi se već motalo po glavi da se bavim tim poslom, od koga bih, kao početnik učio, ako ne od najboljeg, Nikolića. Bio mi je profesor na Višoj trenerskoj školi, a pre podne sam samostalno vodio treninge jer je Aca imao predavanja na tadašnjem DIF-u. Te sezone osvojimo Kup pobednika kupova, Nikolić ponovo ode u Italiju, a uprava meni ponudi mesto prvog trenera. Počeli smo sasvim solidno, ali nas u sred sezone napusti centar Radivoje Živković, a bilo je i nekih drugih turbulencija, pa osvojimo „samo“ nacionalni Kup (1975), a izgubimo finale međunarodnog KPK, u Nantu, od lenjigradskog Spartaka, koga je vodio čuveni Vladimir Kondrašin, igrao Aleksandar Belov…Sledeće sezone, Moka i Kaponja odu na odsluženje vojnog roka, a uprava me sačeka na „krivini“ i posle nekog poraza „viška“, odluče da me škartiraju. Znate, u velikom klubu, uvek postoje klanovi. A oni koji su tada vodili Zvezdu nisu me baš voleli. Ja sam miran čovek po prirodi, ali umem da budem nezgodan, ne trpim bezobrazluke i to kažem. 80 odsto ljudi me voli, a preostali poštuju, jer ih ubedim na razne načine. Sa takvom prirodom, teško se opstaje u velikim klupskim sredinama. Mislim da se do danas ništa nije promenilo.“

Kontra kroz biografiju

Nemanja Đurić je bio saigrač Radivoja Koraća u reprezentaciji, a kako ga pamti, možda je najbolja ilustracija sledeći fragment…

„Šetamo Knez Mihailovom, početak šezdesetih prošlog veka u Beogradu. Već je bilo osvojeno evropsko stebro, prilaze ljudi, deca, traže autogram, on je već bio velika zvezda. Žućko potpisuje, ali se zacrveneo, pa kaže nekom od njih:“Uzmite autogram i od njega“, pokazujući na mene. Bilo mu je neprijatno bez razloga. Bio je tako skroman i, veliki.“

Sa reprezentativnim drugom, Đurić je učestvovao u osvajanju četiri srebra (EŠ 1961, 1965, SP 1963. i 1967), jedne bronze (EP 1963) i zlata (MI 1959). Od klupskih trofeja, prvenstvo Jugoslavije (1969), kao i nacionalni Kup (1975), iz igračkog i trenerskog perioda, oba puta u Crvenoj zvezdi.

Nekada mu je hobi bio lov, pa planinarenje, ali i upoznavanje Srbije u „renou 4“ („mogao sam da stanem u ta visoka kola, a i kuka od menjača, nije smetala kolenima“). Sin Roberto Luka i ćerka Kristina, sporadično su se bavili sportom (tenis, skok uvis), a jedina preostala sportska, porodična nada je unuk Bogdan.

Tamo gde je praktično počeo kao igrač, završio je kao trener početkom veka. Bilo je i „nešto između“.

„Posle Zvezde, bio sam kratkou zrenjaninskom Proleteru kao savetnik, da bi u drugoj polovini sedamdesetih otišao u Kuvajt na preporuku Cveleta (Vladimir Cvetković). Ostao sam koliko je trebalo da deca (sin i ćerka) dobro nauče engleski, pa sam se vratio. Pošteno, malo sam neambiciozan po prirodi, a to je nespojivo sa trenerskim poslom. Nastavio sam u kragujevačkom Radničkom, ali sam već tada izgubio kontinuitet da bih napravio bolju (trenersku) karijeru. Vratio sam se u Kuvajt, pa Katar, a na kraju, na Crvenom krstu, šef struke za mlađe kategorije.“

Iako u (košarkaškoj) penziji više od dve decenije, pa je i sve manje želje da pogleda „sto i jednu“ utakmicu, priznaje da voli mečeve klinaca, ali i ponešto pregleda iz NBA. Nije teško pogoditi zbog koga…

„Jedine prave časove drži Nikola Jokić. Ostali su „atletika“, dizanje tegova, šut sa osam, a može i deset metara, skok i zakucavanje. Centar Denvera, ne bi mogao u Evropi da igra, kao što se „igra“ u NBA ligi.“

Ali, sagovornik Sport kluba podseća da ne napravimo grešku u koracima, ako već nismo.

„Kada sam sredinom šezdesetih zaigrao u Veneciji, italijanska federacija je dozvoljavala samo jednog stranca i 11 domaćih igrača. Prvoligaši su tada obično angažovali još po dva Amerikanca, ali su oni imali pravo da igraju samo međunarodne kupove. Desetak godina kasnije, podigli su kvotu na dvojicu za duele Palakanestra, čak i u drugoligaškoj konkurenciji. Onda su dovodili do dva plejmejkera, plus centar, a broj stranaca se samo povećavao. I tako je propadala italijanska (nacionalna) košarka. Da ne vučem paralele… Sport mi je bio i ostao mnogo lepa stvar u životu, a košarka nam je bila najbolja na svetu. I dalje imamo najbolje igrače, naročito u poređenju sa onima iz bivših jugoslovenskih republika, ali nam košarka nije najbolja. Nisu tim…Košarkaši imaju tako mnogo utakmica po sezoni, premoreni su kada dođe vreme za reprezentaciju, imaju manje motiva nego neke prethodne generacije. Jednostavno, nije za poređenje. Samo kažem da je nas „nosila“ himna, igrali smo pošteno u skromnim uslovima, ali smo bili tim sa velikim „t“. Nije bilo rivaliteta, surevnjivosti, iako je Korać bio evropska zvezda. Samo je svako od nas radio svoj posao najbolje što je mogao, za ekipu.“