Satkan od raritetnog materijala. Ne robuje punom košu principa, ali profesionalno principijelan. Izuzetno strog prema sebi, ni za jotu blaži prema onima kojima je davao primer.

Nije gurao igrače u visoku peć, ali je bilo krvi, znoja i suza. Bez toga ne bi bilo ni 30-ak reprezentativnih i klupskih trofeja za 40 godina na parketu, ali i pet decenija univerzitetske karijere Milivoja Karalejića (76), doktora košarke.

Povezane vesti

„To što se desilo sa srpskim košarkašima, to smo mi“

Blog ostalo

25. mar 2022

Blog ostalo

25. mar 2022

Slavica i Mile, sestra i brat za velika dela

Blog ostalo

17. avg 2021 2

Blog ostalo

17. avg 2021 2

Jedan je od rodonačelnika kondicione pripreme, koja ga je izbacila pod reflektore popularnog sporta, među već gotove, ali i buduće zvezde, trasirajući put zanimanju bez koga je košarka kakvu poznajemo, nezamisliva. Ako je od onih koji su probijali led u modernoj sferi spremanja „gladijatora“ da izdrže sve (ne)moguće, preko kolega naslednika, pristupi su sigurno bili različiti.

„Kada je u pitanju energetsko-motorička priprema, ne postoje različiti stilovi, već izuzetno obrazovani koji rade takvu vrstu poslova, a i oni sa mnogo manje edukativnog sadržaja, koji pokušavaju to isto da rade, pa i rade na žalost,“ bez pardona će Karalejić za Sport klub.

Kao što nema nedoumicu oko načina najbolje fizičke pripreme vrhunskih košarkaša, nema ni oko ličnosti, koja je veoma važan deo stručnog štaba.

Željko „nežniji“ sa Stragarcem

„U Partizanu sam radio i sa Željkom Obradovićem u sezoni 1992/93, posle njihove evropske titule. Na jednom od prvih treninga, na tadašnjem stadionu JNA, zadao sam uvodne vežbe odnosno lagano trčanje. Svi bez problema odrađuju, a jedino Zoran Stevanović šeta. Digne mi se kosa na glavi, krenem da vidim o čemu se radi, a Žoc će meni: ‘Profesore, pustite mene, to ću ja da regulišem.’ Ovo poslednje je bila nemoguća misija, jer je popularni Stragarac, tokom igračke karijere, uglavnom kuburio sa viškom kilograma. A, kakav je bio potencijal, šteta…“

„Takva osoba mora da bude visoko obrazovana, poznaje anatomsko fiziološke karaktersitike, motoričke sposobnosti, drži u malom prstu anatomiju i fiziologiju sporta, primenjuje savremena sredstva i metode rada, koje će da podredi potrebama datog sporta. Moderna košarka je znak jednakosti sa visokim intenzitetom igre u fazi napada i odbrane. A da bi neko to mogao adekvatno da prezentuje, mora da zadovolji potrebe, bude osposobljen da igra u visokom ritmu. To je ono što vidimo gledajući NBA i, poneki vrhunski evropski klub, one koji imaju veoma dobre sastave, ne samo na terenu, nego i kraj aut linije. A to podrazumeva i pravog kondicionog trenera. Onog koji ima dobru saradnju sa prvim trenerom, odnosno kontinuitet, bez preskakanja kondicionih treninga iz primarnog plana uz adekvatan oporavak. Jer, ono što sam radio, prevencija je povređivanja, čak i u perspektivi. Sezone su odavno sve duže, a sve veći zahtevi pred košarkašima, od klupskih ambicija, preko velikog broja utakmica i još više putovanja. Ovo poslednje nazivam „gubljenje vremena“ što sve pomalo otežava tehnologiju rada. Jednostavno formulisano, sve manje prostora za trening, a sve više za takmičenje.“

A ona najveća, reprezentativna, od kadeta do seniora, od evropskih do svetskih prvenstava, od „velike“ do „male“ Jugoslavije, ne samo da je prof dr Karalejić prošao, u tandemu sa Svetislavom Pešićem, već redom „kačio“ najsjajnija odličja. Teško oboriv rekord, ali i „kart blanš“ da baci pogled preko ramena, na nesrećne olimpijske kvalifikacije…

„Istina je da su te kvalifikacije usledile neposredno posle klupskih sezona, a plej-of NBA je još trajao kada su počele borbe za olimpijske vize. To jesu specifični uslovi kada mora prvo da usledi regeneracija, pa građenje atmosfere u timu. Da se zna ko je starter, a ko zamena, primera radi. Mislim da su reprezentativci podsvesno potcenili turnir, dešava se to. Mnogo je važno i da li su se „gledali u oči“ ili kroz saigrača, trenera… Znate, moraju da se imaju uređeni principi rada. Najmanje je bilo potrebno učešće na „Akropolis kupu“. Srbija se mučila i na startu turnira, iako je pobeđivala, to nije moglo da promakne pažljivom košarkaškom oku. A kada je u meču odluke, protiv Italije, prvi put trebalo da se bezmalo dva sata bacaju na glavu po terenu, reprezentativci to nisu uradili. Onda, kroz igru u odbrani, pokazuju se odnosi u timu, pa individualni ego, mnogo stvari mora da se složi za uspeh. Ponekad pomislim da je možda bilo bolje da nismo bili domaćini turnira. Pobeda je bila imperativ, uticala bi na mnoge sfere pod obručima… Ovako, pljusnuo je šamar. Ne valja kada pouke izvlačimo iz ovakvih i sličnih situacija.“

Kao neko ko je radio sa neverovatnom igračkom plejadom (Delibašić, Radovanović, Divac, Đorđević, Kukoč, Ilić, Rađa, Pecarski, Bodiroga, Jarić, Rakočević, Stojaković, Gurović…), ali i odradio istraživanje za doktorsku disertaciju sa tadašnjim imenima svetskog i evropskog kalibra, odlično oseća reprezentativni duh. I kada ide, ali još važnije, kada kola krenu nizbrdo.

Bodiroga željan sna

„Krešimir Ćosić je doveo Dejana Bodirogu sa 16 godina u Zadar. Živeo je malo dalje od dvorane, pa je ustajao u pet, išao autobusom da bi stigao na trening od šest. Od osam je morao da je u školi, a od 13.00 novi trening. Posle toga bi otišao kući da se malo odmori, a od 22.00, kada bi kadeti dolazili na red, treći trening u Jazinama. Dok se vrati kući, već je ponoć. I sada ne zaboravljam kada mi je pričao: ‘Taman zaspem, a već zvoni sat da ustanem.'“

„Dobro se sećam priprema za EŠ 2001. i SP 2002. To su poslednja seniorska zlata, ali je ono što im je prethodilo bilo različito. Spremajući se za kontinentalni šampionat, nacionalna selekcija je najmanje vremena provela u Beogradu. Za Indijanapolis je bilo drugačije, uključujući specijalne programe za Peđu Stojakovića i Vlada Divca, sa kojim sam radio u Kraljevu, da bi došao na adekvatan nivo forme. Pa prvi trening bude super, a na večernjem „pada“, da ne pominjem iz kojih razloga… Ili onaj veliki, jak turnir u beogradskom „Pioniru“, kao ključna povera za SP, sa čak šest svetskih prvaka i kako smo prošli. Ne zbog prepodnevnog treninga, a večernje utakmice, nego što su neki sa splavova dolazili na doručak u hotel gde je bila baza. Ali, kada se reprezenatcija pomerila iz Beograda, sve je došlo na svoje“.

Vraćajući se na ono što ga je obeležilo u košarkaškom sportu, od Bosne do Crvene zvezde, sa brojnim uspešnim inostranim stanicama, Karalejić apostrofira:

„Temelji za duge klupske sezone su bazične pripreme, pa tek onda specifični košarkaški rad. Danas veliki broj stručnjaka preskače prvu vrstu priprema, već odmah ulazi u visok intenzitet. E, pa zato imamo sve veći broj povreda, pa i oscilacija u formi. To je veliki problem i razlika koja je vremenom nastajala tokom moje karijere kondicionog trenera. Čak i u sadašnjim uslovima, kada možda nema dovoljno vremena za pripreme uoči sezone, ima sigurno 30 do 40 dana. A onda sam pobornik da se polovina posveti bazičnom radu (opšta snaga, koordinacija, ravnoteža, fleksibilnost, zglobno-tetivna i mišićna pokretljivost, opšta brzina i izdržljivost), pa se prelazi na specifičnu kondiciju (skokovi, ubrzanje, brzina reakcije)… Da se plastično izrazim, da „oči izlaze“, a igrači „četvoronoške“ napuštaju teren. Ako direktno idemo na specifične (basket) pripreme, košarkaše smo gurnuli u visoku peć. Takvom metodom, oni brzo ulaze u formu, ali još brže ispadaju. Na planine se ide primarno zbog kondiicje, a ne „čisto“ košarkaških treninga. Ako se tako ne radi, slede promašaji, a igrači plaćaju rezultate loše filozofije rada.“

Kada za nekoga kažete da je pedagog starog kova, gotovo „vrsta“ u izumiranju, teško će se shvatiti kao kompliment, posebno u vreme „instant“ uspeha, rezultata, diploma, pa i života.

Kari Pešić kao sudbina

„Trenersku karijeru sam započeo i završio sa Svetislavom Pešićem. Na početku smo jedan drugom asistirali u Bosni, a on učio planiranje, programiranje i tehnologiju treninga. Sarađivali smo sa mlađim reprezentativnim kategorijama SFRJ, ali i seniorima SR Jugoslavije, sve šampionski naslovi na evropskim i svetskim prvenstvima. Bio sam mu saradnik i u reprezentaciji Nemačke sa kojom je osvojio Eurobasket 1993. Slično se nastavilo i u Albi, pa Barseloni, Romi, Đironi, moskovskom Dinamu i Crvenoj zvezdi. Kada je po drugi put preuzeo crveno-bele zvao me je, ali nisam pristao. Pokazalo se da sam bio u pravu, nije mu baš bilo slatko te 2011/12. Posebne uspomene nosim iz Barselone, ne samo zbog osvojene Evrolige, prvi put u istoriji. Klupski predsednik Đoan Laporta je imao ideju da svima pokloni po auto za sve postignuto u sezoni 2002/03. Mislim da je lepše što smo svi dobili po „Roleks“ sa posvetom.“

„Nisam bio ‘mekan’ prema sebi, uvek sam tražio maksimum, a tako je bilo i sa studentima ili igračima u klubovima i reprezentaciji. Nije bilo gledanja kroz prste, propuštanja, meni je to nezamislivo. Kao i intervencije. To kod mene nije prolazilo, već je bilo kontraproduktivno, pa ko je poželeo da mu se interveniše, više puta je polagao. Međutim, našli smo se u doba devalvacije visokoškolskih ustanova u Srbiji, govorim, naravno o školovanju različitih profila kadra fizičke kulture, gde sam proveo i više od prosečnog radnog veka. Ovde vredi ona maksima „mala bara, puno krokodila“, pa po selima otvaraju isturena odeljenja, a nema dovoljno profesora. Pored državnih fakulteta u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru i Leposaviću, postoji desetak akademskih, pa posebno strukovnih studija, previše… Da ne pominjem epidemijom iznuđenu onlajn nastavu, što je nezahvalno na duže staze. Morate da imate studenta ispred sebe, po cenu da me smatraju staromodnim.“

Prof dr Karalejić je 44 godine proveo na DIF (Fakultet sporta i fizičke kulture), prvo u Sarajevu, pa u Beogradu, a punih pet decenija nastavničkog staža zaokružio je na Višoj sportskoj i zdravstvenoj školi strukovnih studija. Košarka je od mladalačke (igračke) ljubavi postala osnovna profesionalna preokupacija, tema magistarske i doktorske teze.

„Koristio sam uzorak od 76 igrača podeljen u tri grupe, od učesnika najvećih takmičenja (EP, SP, OI), preko onih koji su odigrali Balkanijade i Univerzijade, do „običnih“ prvoligaških igrača sa nastupima za mlađe reprezentativne selekcije. Zanimljivo je da me, nijedan od tadašnjih 20 najboljih igrača SFRJ, a bili su svetski kalibar, od Kiće, Praje, Moke, da dalje ne nabrajam, nije odbio da uradi po 18 testova, za koje je bilo neophodno čak četiri sata. Bili su mnogo više od vrhunskih košarkaša, kao što su, testiranjem potvrđeno, imali i vrhunsku kontrolu emocija, odnosno otpornost na šumove i stresove, koje donosi zahtevan trening ili utakmica. Mom mentoru, ipak, nije bilo jasno kako sam uopšte stigao do njih.“

Katedra nije bila dovoljan izazov, a nagrada sportskih gradskih (sarajevskih) struktura ambicioznom asistentu Fakulteta za fizičku kulturu, da uživo odgleda SP 1978. na Filipinima, bila je magnet za paralelni angažman.

„Za razliku od klupskih profesionalaca, moja radna knjižica je uvek bila na nekom faklutetu. To mi je ulivalo sigurnost i stabilnost, iako su mi mnogi klubovi nudili profesionalni rad. Ali, kod njih uvek neko vreme trajete, pa vas sklone. Više volim da sarađujemo dok postoji obostrano zadovoljstvo, a kada se rastanemo, pa biće „ok“. Nisam imao poteškoća u saradnji sa klubovima iz različitih sredina. Držao sam se onog – ko prvi naruši dogovor, odlazim. Nikada se nisam nudio, već su mene tražili. Bio sam kvalitetan i odgovoran, klubovi su me cenili i, imali respekt prema mojoj malenkosti.“

Kad Kukoč kaže da mu klub ne dozvoljava da diže tegove…

„U drugoj polovini osamdesetih prošlog veka (1985, 86, 87) u tandemu sa Pešićem, radio sam sa sjajnom generacijom, koja će postati kadetski i juniorski šampion Evrope, sa svetskom krunom u Bormiju. Tu su bili Đorđević, Divac, Ilić, Koprivica, Rađa, Kukoč, Pecarski, Pavićević… Većina je napravila sjajne karijere. Naporno se radilo, ali je bilo i anegdota. Kao tokom priprema u okolini Pirota. Napravio sam radne stanice i svi rade od jedne do druge, osim Kukoča. Kaže mi: ‘Šjor profesor, meni su naredili iz kluba (Jugoplastika) da ne radim sa tegovima jer još rastem.’ Kažem mu da ću porazgovarati sa njegovim trenerom Slavkom Trninićem. Ma, nije mi palo na pamet da ga zovem, ali sam Toniju sledećeg dana rekao da sam se čuo i da može da trenira. Zahvaljujući dokumentarcu „250 stepenika“, omažu svetskom juniorskom zlatu iz 1987. mnogi ne zaboravljaju pripreme na Igmanu i savlađivanje tih čuvenih stepenika.“

Karalejić je čak u tri navrata bio angažovan u Partizanu, sarađujući sa tri različita trenera.

„Posebno se rado sećam osvajanja nacionalnog Kupa 1999. sa Nenadom Trajkovićem, a crno-beli nisu imali slabiji tim nego tada. Nekada je od kvaliteta sastava jača filozofija rada. Prva saradnja je ostvarena 1989. na poziv direktora Dragana Kićanovića. Promovisan je mladi trener Duško Vujošević, a prvotimci su bili Obradović, sa kojim ću raditi i kada bude bio na klupi istog kluba, pa Đorđević, Dragutinović, Danilović, Popović, Paspalj… Umesto novogodišnje pauze, isplaniram mini pripreme u Herceg Novom, ne mareći što su neki igrači već rezervisali mini odmor. Dule se hvatao za glavu zbog eventualne reakcije onih iskusnijih. Ipak, došla je kompletna ekspedicija iz Beograda, a ja sam se pridružio iz Sarajeva. Sve je izgledalo uobičajeno do okupljanja i polaska na prvi (kondicioni) trening. Svi se okupili, osim Palje. Kažu mi da je u sobi, a niko da ode po njega, osetim, zategnuta situacija. Popnem se na sprat, pokucam, pa uđem, a trofejni reprezentativac u krevetu. Nismo se ubeđivali, samo sam ga pogledao i rekao da se što pre spremi, a on će: ‘Silazim samo zbog Vas.’ Sa njim sam i dan, danas u dobrim odnosima.“

„Profa“ je u Bosni, osamdesetih godina prošlog veka započeo praktični rad, kao kondicioni, ali sticajem okolnosti, i prvi trener. U tom periodu nastaje i tandem Pešić – Karalejić.

„Kari je zbog povrede naprasno okončao igračku karijeru, pa je postao direktor KK Bosne, dok je Draško Prodanović bio šef stručnog štaba. Ali u sezoni 1983/84, usledilo je sedam vezanih poraza, a ekipa ostala bez trenera. Pešić je bio trenutno rešenje, ali su dve pobede bile dovoljne da mu uprava ponudi trenersko mesto. Kako smo se znali od ranije, jer je kod mene, na Višoj trenerskoj školi, apsolvirao, mada je nije završio u Sarajevu zbog novih klupskih obaveza, objasnio mi je da će prihvatiti ponudu uprave, ako mu se pridružim. Razmislio sam, pretumbao svoje obaveze i, pridružio se Pešiću. Na zajedničkom trenerskom debiju, bila je titula, posle kontroverzne utakmice u Šibeniku, priznatog, pa poništenog koša Dražena Petrovića, po isteku vremena, novog meča u Novom Sadu, na koji Šibenčani nisu došli, a Bosna postala šampion. Na klupi prvog šampiona Evrope (1979) bivše Jugoslavije, seo sam kao prvi trener početkom 1987. nekoliko meseci posle odlaska Pešića, koji mi je dao „blagoslov“. Ni taj posao mi nije bio nepoznat, jer sam pre toga radio sa višegradskom Vardom, gde je igralo čak 11 studenata (B liga), a među njima Slobodan Klipa, kasnije uspešni kouč, ali i Tarzan Milošević, ambasador Crne Gore u Beogradu. Posle jednog poraza u Skenderiji, uprava Bosne me je pola noći „jurila“ po gradu, a do jutarnjih sati su trajali pregovori. Odugovlačio sam jer nije bila dobra atmosfera u timu, koji je trenirao „pod ručnom“. Uzmem Bruna Sočeka za asistenta, prvotimci ubace u petu brzinu (Hadžić, Mutapčić, Benaček, Bilalović, Primorac), pa od šest dobijemo pet mečeva i, ostanemo prvoligaši.“

Bez obzira na početni uspeh, sagovornik Sport kluba se gro trenerske karijere držao fizičke pripreme, tamo gde se snalazio kao riba u vodi.

„Igrači moraju da se prilagode mojoj filozofiji. Nekada je to lakše, nekada malo više kukaju, ali prođe. Kada se adaptiraju, ja njima upravljam, kontrolišem ih i, pratim. Kao profesionalci, moraju da povedu računa o sportskoj radnoj težini (Lorencov indeks, minus 110 od težine) da bi dejstvovali kao „singerice“. Tek onda možemo da radimo na fizičkoj pripremi, da ne bi bili objekti već subjekti. Igrač nije vrsta krompira, već čovek sa određenim mentalnim sklopom. U ovom poslu sam skoro četiri decenije i nikada nisam započeo trening ni sa jednom ekipom da svi nisu prošli opšte i specijalne lekarske preglede. Ili testove funkcionalnih (aerobnih i anaerobnih) sposobnosti odnosno disajni trening niskog i visokog intenziteta (adaptacija organizma na pojačanu kiselost). Onda slede i testiranja motoričnih (ubrzanje, snaga, ravnoteža, preciznost) sposobnosti. A kada se sve to završi, zadatak bazičnih priprema je da sve igrače, bez obzira na deficit, dovedete u približno ravnopravan položaj. Uz veštinu kombinovanja opterećenja i oporavka (sauna, bazen). Kada sam bio angažovan u Bosni, tim je bio daleko od najboljeg, ali je bio najspremniji. Čak 90 odsto te generacije je igralo do 40, a Boro Vučević je patike okačio u 44. godini.“

Zabace udicu i čekaju

„U Americi, oni koji su u ekipi imaju na raspolaganju kondicione i košarkaške trenere, koji se bave popravkom tehničkih stvari kod pojedinaca, tokom leta. Prvi trener se pojavljuje šest nedelja pre prve zvanične utakmice i odmah kreće sa taktikom. U Evropi, tu i tamo, manji broj košarkaša se posveti radu na sebi, u periodu kada nema takmičenja. Veliki problem kontinentalne, pa i srspke košarke je ogromna fluktuacija igrača. Svake godine, mnogi odlepršaju, zabace udice, čekaju ponude i ne treniraju. Ono što je prvo vidljivo u takvim slučajevima je pravljenje deficita odnosno povećanje težine. Nedopustivo je da profesionalci imaju dva, a ponekad i tri meseca pauze. Dozvoljen odmor je tri, četiri sedmice u toj godini. Sasvim dovoljno za mentalnu i fizičku regeneraciju, pa nove pripreme.“

Karijera puna priznanja opravdava njegove principe i „tvrdoću“. Nije od onih „savitljivih“.

„Samo trener koji proizvodi bol, fizičku ili mentalnu, postaje uspešan i pomera na bolje sposobnosti igrača, prosto ga gura da napreduje, pruži maksimum. Prva vrsta bola je ona u mišićima kao posledica visokog radnog intenziteta. A mentalni bol je ona kada „boli“ glava od učenja novog košarkaškog elementa. I još nešto, trening na granici konflikta, na relaciji trener – igrač, takođe podiže kvalitativni nivo, individualni i timski.“

Karalejić smatra da su davno „izmišljene“ neophodne stvari za ostvarivanje velikih rezultata.

„Kontinuitet stručnog štaba i kostur tima, uz dobru klupsku logistiku. Ali, u sportu nema uspeha u demokratskim uslovima, samo „diktatura“ autoriteta i znanja. Marina Maljković, selektorka seniorki, odličan je primer i as svog posla. Sport je egzaktna stvar, pa ako pobeđuješ, imaš uspešnu filozofiju, koja je potvrđena u praksi. Niko slučajno ili srećom nije osvojio pregršt medalja. Pošto sam radio sa svim reprezentativnim kategorijama, bio svedok i povremenih otkazivanja, nije to ništa novo, poznata mi je i „formula“ koja trasira najviši plasman. Samo oni koji su spremni da se odreknu svega, od umora do zasićenosti zarad nacionalnog dresa, sa njima se pobeđuje.“

Lične crtice

Prof dr Milivoje Karalejić je diplomirao 1971. na Fakultetu za fizičku kulturu u Sarajevu, gde je kasnije bio asistent, docent, a na beogradskom DIF vanredni, pa redovni profesor, sve na predmetu košarka. Magistrirao je u Zagrebu, a doktorirao u Sarajevu sa temom „Relacije između konativnih dimenzija ličnosti i uspeha u vrhunskoj košarci.“

Bio je rukovodilac i na Višoj trenerskoj školi od 1973. u glavnom gradu BiH, koju su pohađali Bogdan Tanjević, Svetislav Pešić, Jasmin Repeša, Neven Spahija, Rusmir Halilović… U penziju je otišao pre godinu i po dana sa mesta predavača na Višoj sportskoj i zdravstvenoj školi strukovnih studija.

U klupskoj karijeri je radio u Bosni, Albi (pet titula prvaka, četiri Kupa, Kup Koraća 1995), Partizanu (Kup 1999), Barseloni (šampion Evrope 2003, dva nacionalna prvenstva, Kup kralja), Lotomatiki, Đironi, Dinamu iz Moskve i Crvenoj zvezdi (2008/09). Sa juniorima i kadetima SFRJ ima tri zlata sa EP i SP, a sa seniorima SRJ, evropsko i svetsko zlato (2001, 2002).

Bio je autor i stručni rukovodilac kampova u Zaostrogu (Hrvatska 1977-1991), „Juniora“ na Zlatiboru (1993-1997), kampa Dejana Boriroge u Trebinju (2006-2010) i Kaste (1998- do danas).

Ćerka Sanda je diplomirani informatičar u CIP, sin Branko magistar i radi na Višoj sportskoj i zdravstvenoj školi u Beogradu, dok je supruga penzionisani srednjoškolski profesor.