Legendarni Paun – sve je imao osim trofeja

Blog ostalo 9. dec 20208:00 > 8:21 komentara
FK Partizan

Pre šest godina, 9. decembra 2014. sa ovog sveta je otišao nekadašnji centarhalf Partizana i reprezentativac Jugoslavije - Blagoje Paunović. Mada sa klubom i reprezentacijom tokom igračke karijere nije osvojio ni jedan veliki trofej, Paun je ušao u legendu zbog svojih igračkih ali i ljudskih kvaliteta.

Dres sa državnim grbom tadašnje SFRJ oblačio je 39 puta, a najviše je ostao upamćen kao član možda i najbolje selekcije Druge Jugoslavije koja je 1968. na finalnom turniru u Italiji, posle dva susreta sa Azurima, nesrećno ostala bez titule evropskog šampiona. Tog juna u susretima sa Englezima i Italijanima, mladi štoper Partizana je pružio verovatno najbolje partije u Plavom dresu i sa Pavlovićem i Holcerom činio, kako se tada govorilo, pouzdanu half-liniju Mitićeve selekcije.

Povezane vesti

Ovaj defanzivac, rođen 4. juna 1947. u mestu Pusto Šilovo kod Medveđe, je imao tu nesreću da je njegova generacija u Partizanu nasledila “Matekalove bebe” koje su nakon poraza od Reala u finalu Kupa šampiona u Briselu otišle u inostrane klubove. Mada je i ovaj tim, za koji su, pored Paunovića, igrali Ćurković, Damjanović, Vukotić, Bora Đorđević, Bjeković, posedovao kvalitet, nikad nije uspeo da u nadmetanju sa tada još moćnijom Miljanićevom Zvezdom, te Hajdukom i Željezničarom stigne do titule šampiona Jugoslavije, kao ni trofeja namenjenog pobedniku Kupa Maršala Tita.

Sam Blagoje je, međutim, posedovao igračke vrednosti zbog kojih se nametnuo selektorima, i u veoma jakoj konkurenciji koja je vladala u to vreme, već kao 20-godišnjak debitovao 12. novembra 1967. za reprezentaciju Jugoslavije u utakmici sa Albanijom u Beogradu. Paunovićeve fudbalske kvalitete možda je najbolje baš te 1967. godine opisao njegov trener Stjepan Bobek, koji je izuzetno cenio mladog štopera tima iz Humske.

“Paunović je moj ljubimac, skroman je i disciplinovan, a po fudbalskom znanju i mogućnostima može još da napreduje. Rođeni je štoper. Izvanredno je građen za tu ulogu, visok, snažan, dobro se postavlja i nedostižan je u igri glavom”.

Fudbaler kome je uzor bio Velibor Vasović bi, po mnogim mišljenjima, postigao još više tokom igračke karijere da ga u tome nije sputala njegova boemska priroda, odnosno ljubav prema kafanama i alkoholu. Upravo ga je Vaske, kao mladi trener crno-belih najviše proganjao zbog ‘ljubavi prema čašici’, dok ga je jedan drugi stručnjak, Zoran Miladinović (inače i sam odan alkoholu) jedne večeri dok su sedeli u kafani nagovorio da ‘popiju po jednu’. Mnogo su ‘potegli’ ali dok je sutradan Miladinović bio potpuno svež na treningu, umorni i mamurni Paunović je jedva izdržao ritam vežbi koji je nametnuo čovek sa kojim je prethodnu noć ‘zaginuo’ u kafani. Kod Miladinovića, jednostavno, nije imao popusta zbog kafanskog druženja ali ovaj veliki boem nikad nikome nije ‘ocinkario’ svog fudbalera zbog nedozvoljenog provoda sa čašicom.

Paun je, prema vlastitom priznanju, mogao „dobro da potegne”, a od fudbalera sa kojima je zajedno ispijao alkohol u tom je, prema njegovoj oceni, jedino „uspešniji“ bio jedan dugokosi momak iz Belfasta koga je upoznao tokom igranja u Americi pri kraju svoje karijere.

“Od sportista sa kojima sam pio jedino me je u tome nadmašio Džordž Best”.

Odgovarajući na dobronamerne sugestije da se oslobodi ovog poroka obećavao je da će to učiniti kada mu se rodi sin. Obećanje je ispunio, pošto nakon dolaska na svet Veljka Paunovića njegov tata više nikada nije konzumirao alkoholna pića.

Elsa, Getty Images

Paunović je bio osoba bez ‘dlake na jeziku’, ali je istovremeno važio za dobričinu koja nije želela da povredi druge ljude i tako dođe do uspeha u karijeri. Ta osobina ga je, verovatno koštala većih dometa u trenerskom poslu, prvenstveno u njegovom Partizanu gde je stalno postavljan na mesto prvog asistenta (ne samo Ivici Osimu, već i Ljubiši Tumbakoviću i Vladimiru Vermezoviću), ali nikad i šefa stručnog štaba. Jednostavno se smatralo da dobri i lojalni Paun neće raditi šefovima „o glavi“, već će se zadovoljiti time da kao vojnik kluba bez preteranih ambicija obavlja dobijene zadatke. Ostalo je zabeleženo da je, kad su mu čelni ljudi kluba iz Humske ponudili da, umesto Florijana Matekala, preuzme vođenje mladih kategorija Partizana, to odbio sa obrazloženjem da “kao početnik u trenerskom poslu može samo da radi zajedno sa Matekalom, odnosno uči od njega”.

Ipak, ta ista dobričina nije trpela nepravdu, odnosno stvari koje je smatrala nečasnim i nekorektnim u fudbalu. Tako je nakon poraza od Hajduka, koji je usledio nakon što je pola tima crno-belih prihvatilo direktivu datu ‘odozgo’ da se “Splićani moraju pustiti”, besni Paunović u svlačionici pocepao klupski šorts u komade. Kada je pred jedan od večitih derbija tadašnji predsednik Partizana saopštio igračima kako će u slučaju pobede dobiti po 300.000 ondašnjih dinara, Blagoje ga je upitao kolika će biti nagrada u slučaju remija. Umesto dobijenog odgovora, tehnički direktor kluba iz Humske Boba Mihajlović mu je ljutito poručio “da izađe napolje jer neće biti u timu”. Štoper tima sa stadiona JNA je, ipak, bio akter derbija koji je okončan trijumfom Zvezde, pošto mu je, dva sata nakon Mihajlovićeve ‘suspenzije’, preko klupske sekretarice, preneta nova direktiva da se vrati i odigra utakmicu.

Nakon što je u sportskom nedeljniku “Tempo” objavljena slika Paunovića kako prodaje lubenice na Kalenić pijaci, centarhalf crno-belih je imao žestok ‘telefonski verbalni duel’ sa predsednikom Partizana, generalom Nikolom Lekićem. Iako je Blagoje na pijaci samo pomogao bratu njegovog klupskog druga, golmana Istatova, da istovari robu doveženu iz Makedonije, nezadovoljni general je zapitao reprezentativca Jugoslavije: ‘Zar te nije sramota da prodaje lubenice’. Ni Paun nije ostao dužan generalu, pukovniku avijacije JNA, pa mu je, ne samo odgovorio “da ne vidi sramotu tome što je pomogao čoveku”, već i saopštio “kako nikoga ne treba da bude briga šta on radi u svoje slobodno vreme.“

Budući član reprezentacije vicešampiona Evrope iz Rima, se kao četvorogodišnjak sa porodicom preselio iz rodnog mesta u Beograd, da bi šest godina kasnije u pionirima Partizana započeo svoj fudbalski put. Prošao je sve selekcije kluba iz Humske, a kad je stigao do drugog tima, prema kasnijem priznanju “trenirao je kao pas” kako bi igrački napredovao i što pre stigao do statusa prvotimca. Blagoje i njegov saigrač Miša Radaković su od trenera Stevana Vilotića tražili da, nakon redovnih treninga, sa njima individualno radi još dva sata, a ‘čika Čele’ je ispunio njihovu molbu i omogućio im da se dodatno usavršavaju.

Paunović je zakucao na vrata prvog tima Partizana u sezoni 1965/1966 kada su tadašnji šampioni Jugoslavije krčili put prema Briselu. Uskakao je u startnu jedanaestoricu povremeno, u situacijama kada je u prvenstvenim susretima trener Abdulah Gegić odmarao Vasovića i Rašovića kako bi što spremniji dočekali duele u Kupu šampiona. Klinac iz Pustog Šilova nije bio akter nezaboravnog finala na Hejselu, ali je putovao u Brisel i posmatrao “rasprodaju igrača”, kao i sukobe među prvotimcima koji su sprečili ekipu iz Beograda da se 11. maja 1966. popne na evropski fudbalski Olimp.

Pošto je nakon poraza od Reala Vasović otišao u Ajaks, a Rašović postao pripadnik JNA, ukazala mu se šansa da postane standardni prvotimac vicešampiona Starog kontinenta. Ne samo da ju je iskoristio, već je i svojim dobrim igrama na poziciji centarhalfa privukao pažnju selektora Rajka Mitića koji je ovog 20-godišnjaka pozvao ‘pod zastavu’ za utakmicu sa Albanijom u Beogradu. Debi u Plavim dresu je bio uspešan, a posle utakmice kvalifikacija za Prvenstvo Evrope koju su domaćini dobili sa 4:0, Paun je izrazio nadu da će i dalje dobijati pozive od selektora.

“Susret sa Albanijom nije bio neka velika utakmica ali ja nikad neću moći da ga zaboravim. Ne znam šta bih sve dao da još jednom obučem majicu sa državnim grbom”.

Želja mu je uslišena ali je pre novih igara u dresu sa šest buktinja, dobio priliku da nastupi za svoj klub u jednom značajnom duelu na međunarodnoj sceni. Istina nije to bio susret Kupa šampiona, već samo nadmetanje sa Lids junajtedom u Kupu sajamskih gradova. Prvi meč, odigran u Beogradu 29. novembra 1967. godine, tim sa Ostrva je dobio sa 2:1 ali ga je Paunović pamtio po tome što je u 87. minuti postigao počasni pogodak za domaćina. Bio je to jedan od pet pogodaka koliko ih je tokom karijere ukupno postigao kao igrač Partizana koji je, inače, nakon remija (1:1) u revanšu u Engleskoj eliminisan iz ovog takmičenja.

Naredne 1968. defanzivac crno-belih je 6. aprila na terenu marseljskog stadiona slušao himnu “Hej Sloveni” pred prvi četvrtfinalni duel Kupa evropskih nacija sa Francuzima (1:1). Nije ga, međutim, bilo u timu u revanšu na “Marakani” u kome su Petković, Musemić i Džajić prosto pregazili (5:1) Trikolore.

Selektor Mitić mu je, ipak, ponovo ukazao poverenje u nezaboravnom polufinalnom susretu sa Englezima, odigranom 5. juna u Firenci. Tu utakmicu sa prepotentnim svetskim šampionima Paun je, baš kao i cela odbrambena linija jugoslovenskog tima, odigrao besprekorno, da bi na kraju Džajić pogotkom karijere u 87. minuti presudio izabranicima Alfa Remzija i odveo selekciju sa Balkana na meč za evropski tron.

Tri dana kasnije u finalnom obračunu na rimskom “Olimpiku” naši reprezentativci su nadigrali Italijane. Pogotkom Džajića, postignutom u 39. minutu, vodili su sa 1:0 i zatim propustili nekoliko prilika da u drugom poluvremenu “dokrajče” domaćine. A onda je na scenu stupio pristrasni, tačnije “azurima” naklonjeni švajcarski sudija Dinst. Nakon vazdušnog duela Paunovića sa jednim fudbalerom selekcije sa ‘čizme’, Švajcarac je u 80. minutu dosudio slobodan udarac za Italijane iz koga je Domengini izjednačio rezultat. Pošto ni nakon 120 minuta igre nije bilo pobednika, u skladu sa tadašnjim propisima UEFA odigran je novi meč u kome su fudbaleri sa Apenina savladali umorne ‘Jugoviće’ sa 2:0.

Blagoja je do kraja života „bolela duša za tim izgubljenim finalom u kome nas je sudija Dinst po zadatku uništio”. Malu satisfakciju za ovaj nesrećno izgubljeni meč dobio je mnogo godina kasnije prilikom boravka ekspedicije Partizana u večnom gradu. Njega, kao i još jednog aktera ovog susreta, Partizanovog beka Milana Damjanovića, prepoznao je prilikom boravka u restoranu jedan rimski konobar i u razgovoru o fudbalskoj prošlosti priznao da su “Jugosloveni u prvom finalnom dvoboju nadigrali njegovu reprezentaciju i zaslužili pobedu”.

Na žalost turnir u Italiji je bilo jedino veliko takmičenje na kome je nastupio čovek koji je 20 puta izlazio na teren kao kapiten jugoslovenske reprezentacije. Poslednji, 39. put obukao je najdraži dres 4. februara 1973. u prijateljskoj utakmici sa Tunisom, ne dobivši priliku da naredne godine bude učesnik Svetskog prvenstva u SR Nemačkoj.

Na domaćim terenima ovaj beskompromisni borac je hrabro ratovao sa protivničkim centarforima, a kakvi su to dueli bili možda najbolje govori podatak da je Paun čak šest puta zadobijao potres mozga. Najteži rivali su mu, kako je isticao, bili Dušan Savić, Miodrag Kustudić i Josip Bukal. Napadač Željezničara ga je jednom tako jako udario laktom u glavu da je stubu odbrane crno-belih otvorio sinus zbog čega je ovaj morao da provede 15 dana u bolnici.

Od utakmica sa večitim rivalom, najadraža mu je bila ona u kojoj su on i njegovi klupski drugovi na “Marakani” 1970. ostvarili pobedu (2:1) pogotkom Bjekovića u poslednjoj minuti. Priznao je da mu je taj trijumf bio posebno drag i zbog činjenice da su tih godina u ‘Miljanićevoj eri’ fudbaleri Zvezde imali mnogo više uspeha u međusobnim duelima, te da mu se nakon poraza u derbijima “po mesec dana nije izlazilo iz kuće”.

Nakon decenije nastupa za tim sa stadiona JNA, u decembru 1975. odigrao je poslednju, 451. utakmicu kao fudbaler kluba kome je darovao najbolje godine igračke karijere. Usledio je odlazak u holandski Utreht, da bi po povratku u zemlju odigrao nekoliko mečeva za Kikindu. Od januara do avgusta 1978. oprobao se u američkoj profesionalnoj ligi kao član ekipe Oklend Stompersa, a kopačke je o klin obesio na kraju te godine posle polusezone provedene u beogradskom Sinđeliću.

Život u svetu fudbala nastavio je ‘jedući trenerski hleb’. Radio je u Libiji i španskom Logronjesu, vodio Moštanicu, Lazarervac, Teleoptik, BSK, Smederovo, dok je pod njegovom trenerskom palicom ekipa Budućnosti iz Banatskog Dvora izborila plasman u Prvu ligu. Najviše vremena je, ipak, proveo u svome Partizanu kao član stručnog štaba i prvi asistent “šefova”. Sigurno je da je želeo da se oproba na najvažnijoj trenerskoj funkciji u Humskoj ali nezadovoljstvo zbog toga što mu nije pružena prilika nikad nije javno ispoljavao. Nije želeo da se priča kako on kao član trenerskog tima Partizana ‘gura sina’, pa je, Veljko, iako je već nastupao za prvi tim, kao 17-godišnjak nastavio karijeru u Španiji. Odbijao je i da vozi nova kola (džip, pa mercedes) koja mu je Veljko kupovao na Iberijskom poluostrvu, što su neki komentarisali kao “preteranu skromnost dobričine Pauna”.

 

Ovaj pošteni čovek, koji je bio beskompromisni borac i stub odbrane na terenu ali i boem i drugarčina u privatnom životu, ostao je veran svojim principima sve do odlaska u večnost 9. decembra 2014. godine. Ostalo je sećanje na Blagoja Paunovića, legendu Partizana ali i srpskog i jugoslovenskog fudbala.

Komentari ()

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Blog ostalo