Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Turkey TBL
Roland Garros
Wimbledon
ATP
WTA
US Open
Formula 1
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Mamurluk, izraz nastao od turske reči mahmurluk, označava stanje iscrpljenosti kao posledica prekomerne upotrebe alkohola (ili bilo čega drugog). Najčešće nastaje jutro posle, kada efekti konzumacije prestanu da deluju.
Malo je lošijih stanja u kojima se čovek može naći. To će vam priznati svako ko je imao priliku da iskusi mamurluk. Po pravilu, što ste sinoć bili opijeniji, to će vam sutradan biti teže. Drugim rečima, ako je žurka (u glavi) bila baš dobra, onda mamurluk mora biti baš, baš loš.
IZ SK PAKETIĆA IZDVAJAMO:
I sve to ne bi trebalo da ima ama baš nikakve veze sa nekim tekstom na sportskom portalu, niti bi ovi redovi ikada ugledali svetlost dana, da potvrda za gorepomenutu tvrdnju nije stigla iz sveta fudbala. A pošto je već tako, eto povoda da se povuče paralela.
Mamurluk u Italiji.
Bio je to 11. jul 2021. godine. Negde oko ponoći. Možda se već zagazilo i u 12. dan tog meseca, kada je, nije zgoreg provući, rođen i autor ovih redova. Posle velike borbe Engleske i Italije tokom 120 minuta i nerešenog rezultata 1:1, penali su odlučivali pobednika finala na Vembliju. Đanluiđi Donaruma je odbranio mlak udarac Bukaja Sake u petoj seriji i Italijani su postali šampioni Evrope.
Drugi put u istoriji, a prvi posle 53 godine, Azuri su stekli status prvaka Starog kontinenta. Onda kada se od njih to verovatno i najmanje očekivalo, zasenili su sve (na papiru snažnije) rivale. Krenuli su iz drugog, možda i trećeg reda, gledajući u leđa raznim engleskama, francuskama, belgijama, nemačkama, španijama i ostalima, i uspeli da se proguraju do glavne pozornice. I to na način koji im niko i nikada ne može osporiti. Niti taj uspeh pripisivati nekakvoj vanrednoj dozi sreće.
Sasvim zasluženo, najčešće i dominantno, rušili su Tursku, Švajcarsku i Vels u grupi, pa Austriju, Belgiju i Španiju na putu do velikog finala. Tamo je čekala Engleska, igrački znatno kvalitetnija, dodatno pojačana frenetičnom podrškom navijača na Vembliju.
Sve se „crtalo“ da Gordi albion uzme istorijski trofej. Slavljenička atmosfera vladala je u Londonu tih dana. Činilo se da je to taj trenutak. Od pesme “it’s coming home” nije se moglo živeti.
Ipak, ekipa Roberta Mančinija nije previše marila za žurku koju je pripremao domaćin, naprotiv, odlučila je da nehajno uništi istu i napravi potpuno drugačiju. Po svojoj meri. Onu baš dobru, koja će se pamtiti godinama, čije se anegdote u društvu prepričavaju decenijama i generacijama.
Samo, kod takvih, baš dobrih žurki postoji onaj mali-veliki problem zvan baš, baš loš mamurluk. Od njega se ne može pobeći. Nisu u tome uspeli ni Italijani.
Opijeni londonskom žurkom, i svim ostalim žurkama širom Čizme na kojima se slavila evropska titula, nastavili su kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Kataru.
Osvojenih devet bodova iz uvodna tri meča sa Severnom Irskom, Bugarskom i Litvanijom, uz gol razliku 6:0, nagoveštavalo je da će se Mančovi momci prošetati kroz grupu u kojoj je bila još i Švajcarska. Ista ona pregažena Švajcarska na EURO rezultatom 3:0.
I ne samo zbog perfektnog starta, ni Sajdžija kao najvećih konkurenata, pa ni zbog osvojenog naslova prvaka Evrope, koliko zbog podatka da su Azuri septembarsku akciju čekali uz niz od 15 pobeda zaredom i 34 uzastopna meča bez poraza. Cele tri godine su prošle otkako su poslednji put napustili teren pognute glave, posle duela sa Portugalom u Ligi nacija.
Očekivalo se da jašu na talasima pređašnjih rezultata, nastave dalji uspon ka Kataru i svemu što će tamo uslediti pristupe uz dodatnu dozu ambicije. Ništa nije govorilo da bi taj put mogao da bude toliko problematičan da se na kraju dovelo u pitanje i samo učešće na planetarnoj smotri.
Ali kada ste mamurni, onda vam je teško sve. I ono što nije. Bilo je to uočljivo već u prvoj post-euro utakmici.
Bugarska je gostovala u Firenci. Rival iz trećeg evropskog ešalona. Idealan za razbijanje mamurluka. Poput limunade sa medom jutro posle. U normalnim okolnostima, jedan evropski šampion bi posao odradio rutinski. Ipak, Italijani su doživeli veliki kiks i osvojili samo bod (1:1).
Naredni meč igrao se već za tri dana. Gostovanje Švajcarskoj, jedinom pravom protivniku u grupi, obeležio je promašeni penal Žoržinja. Ponovo je Italija ostala bez pobede (0:0).
Azuri su i dalje držali sve u svojim rukama. Čekali su ih još dueli sa Litvanijom i Švajcarskom kod kuće, te gostovanje Severnoj Irskoj. Niko nije pomišljao da će direktan prolaz u Katar izostati. Ali neki mamurluci traju duže od ostalih. Nije to više bila ona Italija.
Litvanci su demolirani u poslednjem septembarskom meču (5:0), ali je to bio samo podsetnik šta je Mančinijev tim predstavljao na EP i u periodu pre. Usledio je poraz od Španije (2:1) u polufinalu Lige nacija, prvi posle tačno 37 utakmica, pa pobeda nad Belgijom (2:1) u borbi za treće mesto.
Zatim se sav fokus prebacio na poslednja dva kvalifikaciona duela u novembru sa Švajcarskom i Severnom Irskom.
Italijani su bodovno poravnati ušli u okršaj sa Švajcarcima na Olimpiku. Trijumf bi im praktično obezbedio direktan plasman, ali je mamurluk na Žoržinja uticao gore nego na ostale. Ponovo je sjajni vezista, koji se našao u najužem izboru za Zlatnu loptu, bio sa one strane sreće. Promašio je penal u 90. minutu, pa su Azuri i Sajdžije još jednom remizirali (1:1).
Ako pre toga nije, tada je upaljena crvena lampica na Apeninima. Ostalo je još jedno kolo, ali više nije u potpunosti sve zavisilo od Azura. Drugi uzastopni izostanak sa Mundijala počeo je da se vrzma po mislima i stvara noćne more.
U sluačaju da ekipe imaju isti broj poena na kraju kvalifikacija, odlučuje gol razlika. Uoči poslednjeg kola, Italija je imala 13:2, a Švajcarska 11:2. Prvak Evrope je gostovao nezgodnoj Severnoj Irskoj, a Švajcarci su imali lakši zadatak sa Bugarskom kod kuće.
Sajdžije su svoj posao kvalitetno odradile, u vidu ubedljivog trijumfa od 4:0, dok su Italijani potpuno podbacili onda kad je to bilo najmanje potrebno. Samo remi bez golova sa Ircima za ostanak bez direktnog prolaza na Mundijal! Posle svega, čak im ni trijumf od dva pogotka razlike na Ostrvu ne bi pomogao, što dovoljno govori kakav su na kraju pad doživeli.
U pet kvalifikacionih duela, posle osvojene evropske titule, Italija je zabeležila samo jednu pobedu, uz četiri remija, i sada će put u Katar morati da traži kroz baraž. Tamo je čeka najteži mogući rival – Portugal, pod pretpostavkom da i jedni i drugi budu uspešni u polufinalima protiv Severne Makedonije i Turske.
Po završetku Evropskog prvenstva postavljalo se pitanje mogu li Italijani da objedine evropsku i svetsku krunu. Dotle se išlo. Sada je glavno pitanje hoćemo li prvaka Starog kontinenta uopšte gledati na Mundijalu.
Ima li leka protiv mamurluka? Ili se Italiji smeši novo razočaranje, veliko onoliko koliki je bio uspeh na EURO?
Komentari ()
Vidi sve komentare