Moka bežao od „okova“, Kića nije pušio dva dana pre meča...

Takvih sagovornika je sve manje, onih koji su živa istorija jugoslovenske, srpske košarke, sporta uopšte. Tako su u biografiji Ratomira Vasovića (80) upakovana saradnja i velika prijateljstva sa Aleksandrom Nikolićem, Slobodanom i Dušanom Ivkovićem, reprezentativni i klupski trofeji, ali i životni put, od đaka pešaka do univerzitetskog profesora, obrazovnog inovatora, rođačkih veza sa Mihailom Lalićem...

Njegovo ime se vezuje za pionirsko uvođenje kondicione pripreme košarkaša, od beogradskog Radničkog, preko nacionalnih selekcija do Partizana, sa akcentom na sedamdesete prošlog veka. U vreme kada je one pod obručima trebalo „ubediti“ da im koji gram mišića neće biti ukras nego korisna masa za raznorazne duel bitke, ili da atletska eksplozivnost nije samo rezervisana za neke druge sportske discipline.

Dovoljno i pola pljeskavice

Mnogo znanja, entuzijazma i ljubavi, Vasović je ulagao, ne samo radeći sa vrhunskim košarkašima.

„Divna sećanja me vežu za moj srednjoškolski period, posebno u Tehničkoj školi GSP kada sam moje đake spremao kao jedan ozbiljan tim, vežbajući napad iz auta, pa posle primljenog koša, za prvenstvo srednjih škola. Da bi smo parirali ekipama beogradskih gimnazija, za koje su igrali već neki relativno poznati košarkaši. Sećam se i kako smo Mrka (Milutin Mrkonjić), Kesar i ja sa Guberevca, preneli konstrukcije koša za tadašnji Čukarički Partizan, gde sam kratko bio trener, a igrali pomenuti, koji nisu prošli u Radničkom. Krenemo autobusom na utakmicu republičkog ranga, a igračima se podeli po pola pljeskavice za užinu odnosno ručak. Nisu bila vremena kada se „prelivalo“, ali smo voleli sport, igru i lepo se družili.“

„Taj deo priprema je vremenom evoluirao, ali je zauvek ostalo – sticanje kondicije ne sme da bude teret nego zadovoljstvo i mesto za brži napredak, bolje iskazivanje individualnih sposobnosti. Kod obrazovanih košarkaša nikada niste mogli da imate problem da to prihvate. A nekada nije ni bilo kondicionih trenera, pored ostalog i zbog uvreženog mišljenja bekova da će sticanjem fizičke snage i izdržljivosti da pokvare svetinju, zvanu šut. Ali, nije bilo ni mnogih drugih stvari, pa su uvođene. Do kraja šezdesetih, na ovim našim prostorima, igrala se šablonska košarka po ruskom sistemu, a prekretnicu je napravio Piva Ivković, koji je udario pečat u razvoju jugoslovenskog trofejnog sporta. Prvo teoretski sa tonom materijala iz Amerike, koji je u praksi primenjivao, naravno, adaptirano na ovdašnje uslove. On je bio fantastični trenerski vizionar sa jednom sjajnom generacijom, Miroljub Dugi Damjanović, Dragoslav Ražnatović, Dragi Tvigi Ivković, Milun Marović, Srećko Jarić…“, priseća se profesor dr Vasović u razgovoru za Sport klub.

Kao što ne zaboravlja ni jedan mini dijalog, iz reprezentativnog perioda, sa ocem jugoslovenske košarke.

„Znaš šta Vaske, kondicioni bi trebalo da trči sa igračima, a ja ne vidim da ti to radiš.“ Profa Nikolić, kako ga je većina oslovljavala, jeste bio i ostao autoritet, a kada je posao u pitanju, svi mi oko njega, znali smo mesto i poziciju, ali sam morao da mu odgovorim. „Aco, oni se pripremaju za veliko takmičenje, oni bi trebalo da trče, ne ja.“ Nikada mi nije zamerio, više je hteo da me „pecne“. Imao je poverenje u mene, a ja odgovornost, to se podrazumevalo. Posle toliko decenija, ne mogu da zaboravim seniorske pripreme, zimi Jahorina, letnji deo Poreč, a kada su plavi bili u Beogradu, znalo se, hotel „Palas“. Kao što mi je prva vizuelna asocijacija na Acu, pre nego što se krene na trening u dvoranu, on u odelu, čita, šoljica kafe, cigareta… Nije prekidao dok ne napuni pepeljaru.“

Ta vremena nezaboravnih uspeha nacionalnog tima, predvođenog najboljima od najboljih, Krešimirom Ćosićem i Draganom Kićanovićem, sa trenerom svih trenera, vrsni stručnjak kondicije, seća se i po ovom:

Kumstvo sa Koprivicom

„Luka Stančić je napravio košarku u Valjevu. Bio je izuzetno vredan, ozbiljan stručnjak, specijalista za rad sa mlađim reprezentativnim kategorijama. Sarađivali smo na juniorskom EP 1980. u Mariboru, kada je generacija Dabića, Radovića, Ivanovića, Vukićevića…osvojila srebro. Vlada Bošnjak me je često konsultovao oko Hameda Hadadija, dok je vodio iransku selekciju, pa sam napravio poseban program za budućeg najboljeg košarkaša Azije i člana NBA lige, moj mali doprinos. Radio sam i sa Božom Maljkovićem, Batom Đorđevićem na zlatiborskom kampu, Radetom Georgievskim, kada je ceo Rabotnički „preveo“ u Kumanovo… A posebne uspomene su sa DIF-a, rad i druženje sa mojim mlađim kolegom, prijateljem i kumom, profesorom dr Vladimirom Koprivicom.“

„Bilo je igračkih nestašluka, iako je Nikolić važio za izuzetno strogog trenera, ali je najvažnije bilo da se rad i red ne remete. Da se i koji sat sna manje, ne primete u dvorani. Iako sam već bio profesor u srednjoj školi, kasnije na fakultetu, bio sam upoznat sa većinom „kerefeka“ reprezentativaca, barem pola više sam znao od selektora. I on se često pravio neinformisan po tom pitanju, ali ništa od toga nije imalo posledice na treninge, utakmice, rezultate… Bili su to sjajni momci, maksimalni profesionalci, pre svega, u odnosu na obaveze u nacionalnom timu. Ni na treninzima takvih veličina, a bili su, sedamdesetih, trostruki evropski prvaci, svetski šampioni, olimpijski vicešampioni, nije uvek sve išlo kao podmazano. Barem sam ja znao da prekinem kondicioni deo kada bih video da ne ide, dao bih slobodno od košarke, igraće se recimo fudbal. Zato su sutradan „grizli“. Tada to Aca nije ni znao, tek kasnije bih mu rekao. A on bi na prvu loptu rekao: „Pa, ti si lud.“ Ali, kada bi video kako dalje teče rad, više nije bilo njegovog komentara. Jednostavno bi prihvatio takvu odluku, iako sam bio tek onaj zadužen za kondiciju, međusobno smo se uvažavali.“

Vraćajući se u prošlost i prisećajući se igračkih i, ne manje važno, kako voli da naglasi, ljudskih (reprezentativnih) veličina, profesor Vasović nastavlja o manje poznatim detaljima:

„Ćosić je bio poseban igrač i, čovek. Znalo se, na pripremama je bio ranoranilac, već od šest, najkasnije sedam, dok ostali još spavaju, malo šeta, a više sa knjigom u rukama. Posle SP 1978. trebalo je da pređe u bolonjski Sinudine, a na mojim treninzima izdržljivosti, izvanredan, ali i učeći po tri reči italijanskog dnevno. Tako svaki trening, pogleda na svoju cedulju („Come si dice /Kako se kaže“), pa radi maksimalno i, uči. On je neponovljiv. Ili kako su pojedinci igrali fudbal, u pauzi od košarke, poput Kiće i Moke Slavnića, uh… Jerkov je mogao da bude odličan golman u većini tadašnjih prvoligaša. A kada smo već kod fudbala, iz perioda mog angažmana u Radničkom, ne mogu da zaboravim Žareta Vučurovića. Ne samo da je bio odličan košarkaš, mogao je da bude i vrhunski centarfor. Ili disciplinovanost i posvećenost jednog Praje Dalipagića i Mirze Delibašića. Pa Kićanovića, koji je imao nesportsku naviku, ali bi prestajao da puši svaki put dva dana pre utakmice.“

Šekularac, Špekularac

„Bio sam član jedne studentske delegacije, koja je bila u poseti Josipu Brozu u Belom dvoru. Prvo je jedan od profesora malo glasnije rekao da je zaboravio da zaključa kola, a Tito se nasmešio i zaključio da ako tu nisu sigurna od lopova, ne zna gde bi bila. Razgovor je nastavljen pitanjima o studentskom životu, ali i sportu, pa se u jednom trenutku okrenuo meni i pitao me da li je istina da Šekularac novčanicama čisti cipele, što je i dan, danas urbana legenda. Ja sam slegnuo ramenima, a on će šeretski: “Proveri ti to meni, da li taj „Špekularac“ to stvarno radi.“

Sagovornik Sport kluba je reprezentativni angažman započeo 1974. godine, spremao najbolju selekciju za evropske šampionate 1975. i 1977, kao i svetsko prvenstvo 1978. Višak je reći da se, već pomenuta generacija, svaki put „pozlatila“, prosto meljući rivale svakom prilikom.

„Ne znam ko je bio bolji, sa kojim je bilo veće zadovoljstvo raditi. Oni su kao ljudi, ne samo košarkaši, bili vredni pažnje. Ali, trening ste morali individualno da prilagodite, inače, nema uspeha. Niste mogli isto da opteretite Moku, Delibašića ili Žižića, ali, ponekad i da znate svašta nešto, od njihovih ličnih stvari do onoga što nas je okupljalo, košarkaške različnosti.“

Profesor Vasović je prvi uveo tegove u sklopu priprema najboljih košarkaša.

„Zoran Slavnić je imao otpor prema toj „novotariji“, koja je bila prilagođena skočnosti i brzini, onom što je važno za ovaj sport. Nisam imao običaj da teram da se nešto radi po svaku cenu. I, mislim da je to upalilo kod Moke. Nisam ga pritiskao, a on je bio znatiželjan. Zato je na kraju jednog takvog treninga, prišao i rekao mi da sam ga „prešao“ sa tegovima. Ne moram da govorim kakav je igrač bio, koliko je brzo mislio, ali, ponekad i prebrzo.“

Reprezentativni debi Vasovića je trebalo da bude kontinentalni šampionat u Beogradu 1975, ali, osim pripremnog perioda, plave kasnije, nije video ni na postolju sa zlatnim medaljama, a kamoli na nekoj utakmici.

„Dobio sam poziv za vojnu vežbu dan pre EP, prvo u Zucama nadomak glavnog grada, pa u Pasuljarskim livadama. Nije bilo šanse da pogledam barem poluvreme na TV, a ne da budem sa ekipom u „Pioniru“. Sećam se da je vojni poziv upućen i Kići, ali drugo je bio on i potrebe nacionalnog tima. Inače, sa seniorima nisam putovao ni u Lijež 1977, kao ni na SP godinu dana kasnije. Tada to nije bio običaj, moj zadatak se završavao sa pripremama najboljeg tima. Kada sam počeo da radim u Partizanu sa Dudom, sedeo sam na klupi.“

Govoreći o uvek osetljivom odnosu trener – igrači, Vasović kaže:

„Trener ne bi trebalo da igra sa svojim igračima, ne samo što ne može da ih prati, nego nije potrebno da se sa njima nadigrava, već pokaže, demonstrira…Igrač je deo tima sa kojim je i trener, koji poštovanje ne nameće. To se stiče radom, poštovanjem, iskustvom. Za mene je Duda Ivković uvek bio nešto posebno, prvo u kvalitativnom smislu. Sarađivao sam sa njim kada je, još kao mlad trener, posle rada sa juniorima Radničkog, postavljen za šefa struke u Partizanu 1978. Praja je bio u vojsci, od iskusnijih samo Kića, Todorić, Kerkez, a Marić, Pešić, Grbović, Savović mlađi… Spremao se za svaki trening, ali i tada, na početku velike karijere sa seniorima, imao je svoje ja. Ako to nemate kao trener, ne možete očekivati uspeh. Dudu sam znao dok sam bio kondicioni u Radničkom, sve je upijao od starijeg brata Pive, ali je bio i svoj. Veliki znalac i, boem. Odlično smo sarađivali u Partizanu, on je forsirao brzu košarku, kontre, po tome je ekipa bila prepoznatljiva u tadašnjoj Jugoslaviji. A za takvu igru, košarkaši su morali da budu tip top kondiciono spremni, pa sam zadavao 90 odsto vežbi iz NBA. Morate uvek da držite savremeni korak da bi iz pozicione košarke ostvarili prednost. Pored klupske triple krune (prvenstvo, nacionalni Kup, Kup Koraća), Duda je dobio godišnju nagradu KSJ, kao i moja malenkost. Bio sam prvi kondicioni trener koji je poneo takvo priznanje.“

A da niko nije nepogrešiv na prvu loptu, pa ni legendarni trener, govori slučaj nekadašnjeg krilnog centra crno-belih, iz prve trofejne generacije.

Čiča i Ćiro hteli mustru

„Legendarni Miljan Miljanić, posle uspeha košarkaške reprezentacije na najvećim takmičenjima sedamdesetih, i te kako je bio zainteresovan za sistem naših kondicionih priprema, baš zbog brzine uspeha, sa željom da se nešto slično primeni i u fudbalu. „Čiča“ je sve pratio. A Ćiro Blažević je jednom prilikom na aerodromu sreo Dudu i mene, pa je u svom stilu poželeo da dovede svoje iz Dinama, da vide kako to rade košarkaši. Logično, da to nije moglo da bude preslikano, ali je ljudski i stručno prijalo čuti tako nešto od velikih fudbalskih imena.“

„Dovedu Arsenija Pešića u Partizan, u vreme kada je Ivković bio trener. On snažan, čvrst kao stena, ali i skočan, okretan, brz… Ali Duda mi kaže: “Pa, on više liči na boksera.“ Pokušam diplomatski da „izvadim“ stvar, jer mi se učinilo, pokazaće se s pravom, da i te kako ima potencijala bez obzira na robusnu fizičku pojavu. Ama, Dudo, ovaj mora da ostane. A on će: “Vala, dosta mi je više vas Crnogoraca, pa ti si mi dovoljan.“ Šalio se, ali je pružio šansu Arseniju.“

Vasović je karijeru stručnjaka za kondiciju započeo je sa starijim od braće Ivković („imao sam dobar lični odnos sa Pivom, ako je bilo potrebno, kada nije bio tu, vodio bih ceo trening“) u Radničkom, sredinom sedamdesetih, a posle Partizana, vratio se na Crveni krst („opet sa Dudom, da pomognemo povratak kluba u Prvu ligu“). Sa najtrofejnijim selektorom je sarađivao „na daljinu“ i u Šibenki.

A kako je zapravo Vasović „upao“ u zamku košarkaške ljubavi, pre nego što ga je Miodrag Mija Stefanović, nekadašnji igrač, trener i sudija, ubedio da je baš rođen za kondicionog stručnjaka?

„U poratno vreme, niko nije imao puno, bilo je pitanje samo ko je imao manje, posebno u mojoj rodnoj Trepči, selu na osam kilometara od Berana i Andrijevice u Crnoj Gori. Ko nije poginuo u Drugom svetskom ratu, u vreme mog ranog detinjstva 1948. završio je na Golom otoku. Odrastajući bez oca, još kao 12-godišnjak sam kosio, da bih mnogo godina kasnije, na jednim pripremama na Jahorini, od meštana dobio kompliment da sam sjajan kosač. I težak fizički rad koristi, ali me je vukla škola. Bez obzira na pešačenje do osnovne, po 16 km dnevno, glad za znanjem je bila jača. Mislim da je poštovanje prema prvom učitelju uticalo da se opredelim za srednju učiteljsku, prvo u Novom Pazaru, da bi se brzo prebacio u Vršac, zbog ujaka koji je finansijski pomogao moje srednje i kasnije fakultetsko obrazovanje.“

U Vršcu je počeo da se bavi sportom, prvo rukometom, koji će igrati i sa budućim kolegom profesorom Branislavom Pokrajcem, za ekipu fakulteta (DIF) koju godinu kasnije, a mnogo manje košarkom. Na nagovor profesora fizičkog (ali i trenera lokalnog basket kluba), odlazi u Beograd i upisuje DIF (današnji Fakultet za sport i fizičko vaspitanje).

Tihi odlazak Lalića

„Sa Mihailom Lalićem je postojala rodbinska veza, bio je brat od tetke moje majke, ali, život je namestio da ga uglavnom upoznajem preko njegovih sjajnih romana. Pre 30-ak godina, odem da dovezem ćerku Konstantinu iz grada, a sa njom, put Novog Beograda krene i jedna njena nova drugarica. Dok sam ih vozio, pričamo o svemu, pa i ko je odakle poreklom. Ta devojka pominje dedinu Crnu Goru, Vasojeviće… jedna opšta priča, pa ne reagujem. Tek kada je izašla iz kola, ćerka mi kaže da je to Lalićeva unuka. Kako mi još nije bila nestala sa vidika, pozovem je, pitam za Mihaila i tada čujem da je umro pre nekoliko dana, da je sahrana sutra, ali samo u najužem porodičnom krugu. On je organizovao komunistički pokret u rodnom kraju, bio slavljen, lektirski pisac, a posle „Svadbe“ i pisanja o crvenoj buržoaziji, totalno je politički skrajnut, zaboravljen, pa je tako prošao i njegov silazak sa životne pozornice.“

„Uz studiranje, igrao sam drugoligaški rukomet za Ivangrad, srpskoligašku košarku za Student i Čukarički Partizan, ali i prao prozore za džeparac. Kada bi se uveče skrasio u studentskom domu, cimer iz slavonskog Orašja, naglas se preslišavao, a ja slušao, upijao i polagao ispite solidnog proseka. Po diplomiranju, radio sam u 13. beogradskoj gimnaziji, pa u Školskom centru GSP učenika u privredi, koji su do moje profesure, od fizičkog jedino znali za fudbal. Da bi imali časove fizičkog vaspitanja kao njihovi vršnjaci gimnazijalci, pokrenem praksu prave fikulturne opreme, igranja i drugih sportova, odlazaka na plivanje na Tašmajdan… Sa mojim košarkaškim drugom Milanom Kesarom, napravimo Olimpijske igre učenika u privredi. E, ovo poslednje je moglo da me košta gubitka posla. Tokom OI, u novobeogradsku Halu sportova, dođe cela poslepodnevna školska smena da navija za drugove, a ja se nađem na udaru direktora škole. Spase me „drug“ iz komiteta opštine Stari grad, takva su bila vremena.“

Po diplomiranju na DIF-u, od 1968. demonstrator je kod svog profesora Aleksandra Nikolića, a kada je potonji otišao u italijanski Injis (Vareze), Vasović postaje deo srednjoškolskog kadra. Uz „predavanje“ kondicije po beogradskim klubovima, reprezentaciji, ali i na DIF-u, Višoj trenerskoj školi, uvođenje obaveznog fizičkog vaspitanja za sve studente beogradskog Univerziteta, organizovanja niza aktivnosti u oblasti rekreacije (Dan izazova), stigao je da doktorira („Psihološki i socijalni aspekti selekcije u srpskom sportu“), napiše „bukvar“ (Kondicione pripreme sportista), ali i više od 30 naučnih radova.

Nezaboravni „krstaši“

„U lepe uspomene spadaju i jedne pripreme Radničkog na Kranjskoj gori u Sloveniji kada sam „ubeđivao“ Ražnja (Ražnatović) i Maravića da prvi put stanu na skije. Nije baš bilo lako pronaći adekvatan broj skijaških cipela za dugačka košarkaška stopala. Pa, još da Maravića, koji kada nije bio u dvorani, uvek sa knjigom, spremao ispite, nagovorim da se malo rekreira na skijama. Nisu odbili ni skijaški „zadatak“. A tek njihov kouč Piva, koji je pred sam meč znao da promeni napad, a da njegovi šampioni to odlično prihvate. Ili kada je dovodio balerine pre treninga zbog vežbi istezanja početkom sedamdesetih. Njegov Duda je voleo da uči od starijeg brata, na kraju je krenuo njegovim stopama, a nekada bio i moj student na Višoj trenerskoj školi. Razumevali smo se pogledom, u klubovima gde smo sarađivali, ali i nekim divnim kafanama, poput „Straca Vujadina“, „Mlave“, „Žagubice“, kojih više nema, a u kojima smo se sjajno družili.“

„Za doktorsku tezu uzeo sam 800 ispitanika u tri sporta, košarci kao trofejnom, fudbalu kao masovnom i atletici kao baznom, da bi utvrdio šta mlade polaznike opredeljuje da se bave sportom. Roditelji, profesori fizičke kulture, trofejnost, blizina sportskih objekata, ili fizičke predispozicije… Nema vrhunskih rezultata bez vrhunskog rada sa decom, sa kojima bi trebalo da rade najbolji u struci. Kao što ni sjajan igrač ne mora to da bude ako se posveti pozivu kraj aut linije. Ne razumem ni zašto su kolege napravile tabu od posla kondicije. Sadašnji način igre traži bolju fizičku spremu, koja, ipak, mora da bude usklađena sa uzrastom, polom i nivoom kluba“.

Iako odavno u zasluženoj penziji, košarkaške (ne)prilike drži na oku.

„Imam utisak da je sada glavni motiv da se suviše rano počne sa ozbiljnim treninzima. Ali i identično opterete oni od 14 i 18 godina. A šta se desilo sa onim da se fizička svojstva razvijaju adekvatno uzrastu. Do 16. snaga se ne manifestuje mišićima nego iz centralnog nervnog sistema. Tada radi glava, a kasnije se akcenat stavlja na mišićnu masu, to je profesionalno sveto pravilo bez obzira što je današnja košarka dosta drugačija u odnosu na onu u kojoj sam radio. Kao što od iskusnih stručnjaka, polaznika stručnih seminara, a bio sam predavač barem na 20-ak, ne možete da pravite đake.“