Bio je evropski brend pod obručima, od onih kojima je lakše pronaći koji trofej nemaju, nego precizno prebrojati šta je sve „pokupio“ za više od dve decenije profesionalne seniorske karijere. Petar Naumoski (53) je mnogo više od najvećeg makedonskog košarkaša, od plejmejkerske vrste, koju je sve teže uočiti među sadašnjim kontinentalnim naraštajima. Lucidno asistirajući, ali i cepajući mrežice, za nezaborav.

Od svog sporta, koga je davno, igrom slučaja izabrao, nije se distancirao, ni kada je pre deset godina aktivnom igranju rekao: “E, sad je dosta“. Kao predsednik KS Makedonije, pokušao je da ispravi „krivi Vardar“, ali i relativno brzo naučio lekciju da je mnogo lakše „zaključati“ rivala na terenu, nego izaći na kraj sa onima kojima basket nije u krvi, a još manje u srcu. Još kraće je trajao izlet u politiku odnosno mesto poslanika u republičkoj Skupštini. Ipak, bez košarke ne ide, makar da se pogleda neka utakmica, veteranski fintira, sa starim drugarima, kao nedavno na Memorijalnom turniru „Dragiša Šarić“ u Beogradu.

Povezane vesti

„Najveća greška – poređenje sa Karijem, Željkom ili Dudom“

Blog ostalo

25. mar 2022

Blog ostalo

25. mar 2022

„Zar je moguće da smo Pešića opet morali da zovemo u pomoć?“

Blog ostalo

25. mar 2022

Blog ostalo

25. mar 2022

„Košarka više nije srpska religija, samo unosan biznis“

Blog ostalo

25. mar 2022

Blog ostalo

25. mar 2022

„Okrenut sam maksimalno porodici, na prvom mestu je odrastanje i razvoj moje dece. Ali, pošto sinovi treniraju košarku, ne mogu i ne želim da od toga pobegnem. Eto, postoji privatna veza, dok sam poslovno okrenut nekim totalno drugim stvarima, poput građevinskih investicija. Trenutno radim jedan sportski centar, ali i investiram u izgradnju različitih ustanova,“ počinje priču Naumoski za Sport klub.

Iako je košarkaške ambicije sveo na poteze naslednika, čak i „jednim okom“ odlično snima šta se dešava u najatraktivnijem klupskom takmičenju Starog kontinenta, koje sve više gubi identitet.

„Najviše me zanima Evroliga, čije utakmice, kad stignem, uživo pogledam u Istanbulu ili Beogradu. Neću ovog puta o kvalitetu, nego o nečemu mnogo važnijem. Ne sviđa mi se, a to nije od juče, što se izgubio karakter evropske košarke. U toj ligi, sve je više američkih igrača, koji nisu prošli u NBA ligi, pa im je Evroliga u određenom trenutku karijere alternativa za najjaču profesionalnu ligu. Na neki način, to je dobro zbog nivoa kvaliteta, ali je istovremeno loše jer nema dobrih evropskih igrača, koji bi postali zvezde. A, onda, jednog dana, ko odskoči, mogao bi preko Atlantika. Ovakva situacija se reflektuje i na sastave nacionalnih (evropskih) selekcija. Jer, nosioci igre, u 90 odsto većih (kontinentalnih) klubova su Amerikanci. Eto, tek poneki Evropljanin, kao Vasilije Micić u Anadolu Efesu, koji ima važnu ulogu. Kod ostalih, pre svega, evroligaša, to ne vidim. Te, domaće, košarkaše, a to ne valja. Oni se mnogo teže probijaju, razvijaju, uspevaju… To je tako kada je dozvoljen neograničeni broj stranaca. Uprave bogatih klubova traže momentalne rezultate, što pre, a na duže staze, gubitnik je evropska košarka.“

Kad Boža proceni: Sada ne igra, ali biće vrh

„Jednom prilikom, na nekoj pres konferenciji u Barseloni, Božidar Maljković je počeo priču da će se vrlo brzo čuti za jednog njegovog igrača, biće jedan od najboljih u Evropi. Novinare je zanimalo o kome je reč, ali Boža se nije dao. Potrajalo je, da bi na kraju izustio moje ime. Ja nisam imao neku minutažu u Jugoplastici, pa su se prisutni samo zgledali. A Boža je nastavio:“To što on sada ne igra, prepustite meni i, ne brinite.“ Logično, priču sam čuo naknadno, oduševio sam se. Samo veliki treneri mogu da „snime“ takve stvari.“

Da li će nedavno izglasano nepoverenje, tesnom većinom, Đordiju Bertomeu, prvom operativcu Evrolige, eventualno doneti izvesne promene?

„On nije mogao ništa epohalnije da promeni, samo je vodio politiku, koja je odgovarala organizaciji. Zato ne vidim da će se bilo šta izmeniti, ne svakako za 180 stepeni. Evroliga ima adekvatan marketing, gledanost, atraktivne utakmice… Čisto sumnjam da će razmatrati nešto što utiče na košarkaški razvoj, poziciju sporta, poput broja stranih (američkih) pojačanja. FIBA, kao krovna organizacija, možda bi izvela „pomeranje“ u pomenutom smislu, ali ovi, ma kakvi.“

Naumoski je do pre dve i po godine bio prvi čovek makedonskog saveza, a u svom mandatu, najveće „bitke“ je vodio baš oko broja stranaca u domaćim klubovima.

„Sve ono što mi smeta u najjačem evropskom takmičenju, odnosi se i na obe regionalne lige, koje pokrivaju prostor bivše Jugoslavije. Koliko me sećanje služi, zar ABA liga, pored ostalog, nije bila formirana i kao projekat za razvoj mladih (domaćih) igrača. Sa izuzetkom Mege, moguće trenutno i Cibone, svi ostali, ne bave se baš onima koji bi trebalo da predstavljaju klupsku budućnost. Ili su zaokupljeni borbom za vrh, ili brinu o opstanku. Nisam čuo da je izašlo puno talentovanih igrača, može FMP da me delimično demantuje. Kada sam počeo mandat predsednika KSM, 2015. godine, mnogo mi je bilo važno da smanjimo broj stranaca po klubovima. Tada je bilo dozvoljeno čak šest, što je bilo neprihvatljivo, ako si mislio dobro makedonskom basketu. Kod nas, klubovi nisu privatni, već su „vlasništvo“ opština (lokalnih samouprava, prim. aut), pa nije bilo lako, jer nisam imao sagovornike iz iste, sportske struke. Na drugoj strani su bili političari, koji su zastupali nekošarkaške interese. S vremena na vreme, to je tada bilo kao rat sa vetrenjačama. Hteli su nekoliko puta da me menjaju, ali sam barem nešto „isterao“, pa je broj stranih pojačanja sveden na četiri. Bilo je onih koji su stali iza moje ideje, jer sam se rukovodio čistim basket interesima. Želeo sam da broj stranaca postepeno, jer ne možete takve stvari tek tako da presečete, limitiram na tri, pa kroz nekoliko godina i na samo dvojicu. To je bila prava revolucija. Ali, ne možete da trošite novac iz „narodne kase“ odnosno poreza, a da nemate nikakvu košarku u zemlji. To stvarno nije OK. Da deca u Severnoj Makedoniji nemaju priliku da nešto naprave u ovom sportu zato što su klupske sredine pune stranih pojačanja.“

Ruski oterao pod obruče

„Moji sportski počeci, škola, odrastanje, sadašnji život, sve je Skoplje, samo sam igrom slučaja rođen u Prilepu. Otac je iz tog grada, ali se oženio Skopljankom, koju je vikendom vodio u rodno mesto. Tako se „desilo“ da se tamo rodim. U Vardaru sam od 12. do 15. godine trenirao fudbal, moja je bila sredina terena. Ali, kako mi je trebalo skoro sat vremena da sa treninga stignem na prvi čas, obično ruskog jezika, stalno sam kasnio, ali i pokvario ocenu do nedovoljne. Tata je presekao, više nije bilo fudbala. Na kraju osmog razreda, zaigrao sam nevoljno za školsku košarkašku sekciju, jer fudbala nije bilo. Na gradskom prvenstvu, u finalu, mi „uličari“ pobedimo vršnjake školovane i spremane za Rabotnički, sa 47:46, a ja ubacim 44 poena. Ipak, basket me još nije bio povukao. Dugo me je nagovarao stariji drug, koji je već trenirao, prelomio sam jednog vrelog avgusta.“

Sagovornik Sport kluba je svojevremeno lobirao i za izmene zakona o finansiranju republičkog sporta odnosno da procenat profita kladionica, kao i deset odsto dobiti, kompanije različitih profila, idu ili mogu biti uloženi u razvoj klubova i federacija. Ali, košarka je bila i ostala preokupacija.

„Dok sam pokušavao da se izborim sa prevelikim brojem stranaca po klubovima, bilo je razumevanja, ljudi su počeli da shvataju da je to borba za taj sport u zemlji. Ali, bilo je i dosta prepreka, ne samo onih koji nisu imali veze sa košarkom. To što sam pokušavao, nije se svidelo ni nekim trenerima, jer nisu imali slobodu da kreiraju klupsku politiku. Samo im je bilo važno da zadrže posao, po bilo koju cenu. Kod takvih, mladi, talentovani domaći igrači ne mogu da prođu, jer ne dobijaju priliku. Ne mislim na treninge, već na utakmice, kroz koje se (ne) postaje košarkaš. Da se „nešto“ odigra, kasnije analizira, uvide greške i dobre stvari, kako to već ide. Više nisam predsednik nacionalnog Saveza, kvota četiri stranca je ostala, za sada, a isti toliki broj je dozvoljen i u ženskim klubovima. Ma, previše, ali, izašao sam iz te priče.“

Naumoski je obeležio dobar deo devedesetih prošlog i početak veka, ispisujući posebne stranice u Efes Pilsenu (Anadolu Efes) i Benetonu, što je samo deo prebogate karijere. Sa ove distance, prilično je zabrinut za ono što se dešava u elitnom evropskom takmičenju, i te kako sa dubljim implikacijama.

„Ne vidim košarku na Kontinentu u dobrom svetlu, idemo dole, dole… sve više. Baš zbog prevelikog broja stranaca (Amerikanaca). Da se ne hvatamo za jednog Serhija Rodrigeza (Armani) ili imenjaka Ljulja (Real), pa evropskih zvezda ima na prste jedne ruke da izbrojite. Ali, ko je još izašao, a oni su već u godinama. Ili primer velikog turskog talenta Džedija Osmana, koji je pre pet, šest godina, kao mlad, zaigrao kod Dude (Dušan Ivković), kasnije otišao u NBA (trenutno Klivlend). Nije mogao u Efesu ni pet minuta da igra, pa kako neki drugi da dobiju šansu. Nikako ne vidim dobru sliku, perspektivu za one koji dolaze. Nisam baš tako davno igrao, a da je nešto slično bilo tada, da smo morali da se „tučemo“ sa prekookeanskim kolegama, veliko je pitanje da li bi neki od nas postali to što jesu. Znate, klupski „političari“ prave loše poređenje, mladih domaćih sa već formiranim stranim pojačanjima. Ne mogu da oproste greške, uslovno klinaca i kada dobiju kakvu, takvu priliku. Pa, mora da greši, tako smo svi učili. Ali, ne, oni gledaju, što bih rekao „odmah i sad“. Nisam siguran da je to ispravna sportska politika, nije sigurno.“

Rivalitet i družba sa Saletom Đorđevićem

Partizan je u sezoni 1991/92 osvojio tadašnji Kup evropskih šampiona, nacionalni Kup i šampionat. U JUBA ligi, gde više nije bilo klubova iz otcepljenih, Slovenije i Hrvatske, do titule je došao sa samo dva poraza. Od Bosne u Sarajevu i, Rabotničkog, posle dva produžetka. Na parketu „Pionira“, na jednoj strani Đorđević i Danilović, na drugoj Naumoski.

„Uh, kako da se ne sećam, nisu mogli ništa Davitkovu i meni. Protiv evropskog šampiona smo odigrali 120 odsto, bili maksimalno motivisani. Te sezone, Rabotnički se plasirao i u polufinale plej ofa sa Crvenom zvezdom, gde su nam ukrali pobedu. Ma, nema veze, atraktivnije je da večiti igraju u finalu.“
Rivalitet, veza i druženje sa Saletom Đorđevićem, nastavilo se kroz karijeru i život.

„Godinu i jedan dan je stariji od mene. Od 2007. do 2011. obojica smo živeli u Milanu, mnogo se družili, veliki smo prijatelji. Nismo više drugovi jer smo dugo životno razdvojeni. Dok smo igrali, bili smo veliki rivali, jedan drugom nismo praštali na terenu. Moguće je da sam ga koji put više dobio, kao u Benetonu i Efesu, u polufinalu plej ofa, odnosno Kupa Koraća, a on u dresu Timsistema.“

Ni famozni FIBA kvalifikacioni „prozori“ za najveća reprezentativna takmičenja bez mogućnosti igranja čak i evroligaških košarkaša (one iz NBA u sred klupskih sezona da i ne sanjamo), nije pravi košarkaški put, ni izbor.

„Dugo se priča o sporu Evrolige i Svetske organizacije, ali to nije košarkaški problem, već je u pitanju sujeta nekoliko ljudi, bez želje da zajednički delaju, zbog publike, igrača, reprezentacija… Imate i klupske gazde, koji ne žele da puste one sa vrednim ugovorima na nekoliko dana reprezentativnih obaveza. Kao i zemlje kao što je Turska, koja ima dve odlične ekipe, Efes i Fenerbahče, sa po desetak stranaca koji ne reprezentuju tursku košarku. Pa onda, kada dođe na red nacionalna selekcija, niko od turskih reprezentativaca nije naučio da kreira, preuzme odgovornost, jednostavno nema takvog igrača, što se videlo i u meču sa Belorusijom. Srećom, u sledećoj kvalifikacionoj utakmici, imali su jednog Šejna Larkina. To je slučaj i sa drugim reprezentacijama. Pa, Srbija se kockala sa Letonijom, posle se „desila“ Belgija. O Makedoniji da ne pričam, pošto su visoko poraženi od Španije i Ukrajine, a negde sam pročitao da su zabeležili najslabiji skor od ukupno 32 selekcije posle prvog „prozora“. Ipak, to je tek početak.“

U karijeri Naumoskog, postoje tri ključne tačke – splitska Jugoplastika, Anadolu Efes i Beneton.

„Splitsko doba, pogotova moja prva sezona sa Božidarom Maljkovićem i profesorom Aleksandrom Nikolićem, bio je moj sportski fakultet. Ne mislim samo za mene, nego i za sve ostale iz te šampionske ekipe. Taj način rada i pristupa, doprineo je da kasnije, uz talenat, upornost i želju za dokazivanjem, postanem to što jesam. Naravno da su tu i te dve evropske titule sa Jugoplastikom, iako nisam bio nosilac igre“.

Buduća evropska zvezda, posle punog kofera trofeja sa slavnim splitskim klubom, uoči raspada Jugoslavije, vraća se tamo gde je počeo, u skopski Rabotnički, da odigra sezonu tadašnje JUBA lige i krene put Bosfora.

„Kada sam stigao 1992. u Efes, klub je u evropskim razmerama bio „niko i ništa“, dok je moja malenkost bila malo iznad njih. Toliko o ta dva rejtinga. Da ne budem neskroman, za mene su tada još i malo čuli. Tako da smo klub i ja zajedno rasli. Nisu imali pravog lidera, a tada su u turskoj ligi bila dozvoljena dva stranca. I gro klubova se odlučivao da uzme po dva centra, Amerikanca. Tadašnji Efes Pilsen je malo drugačije „promešao karte“. Bio im je dovoljan američki centar, a drugi stranac sam bio ja. Zapravo, hteli su Aleksandra Đorđevića zbog one istanbulske trojke (finale fajnal fora 1992, Partizan – Huventud, prim. aut), ali je on pre završnog turnira već imao ugovor sa Milanom. Onda su malo bacili oko na statistiku, pa sam tako obukao dres Efesa.“

Posle dve godine u Istanbulu, Naumoski je krenuo put Italije, Treviza, Benetona, na čijoj klupi je sedeo čuveni Majk D Antoni, a prva zvezda, domaći miljenik, Rikardo Pitis. Nije bilo lako nametnuti se kao lider…

„Mogli smo da osvojimo prvenstvo, da se nismo povredili, Orlando Vuldridž i ja, uoči finala sa bolonjskim Virtusom za koji je igrao Predrag Danilović. Pre toga, u polufinalu smo izbacili tadašnji Timsistem, sa Sašom Đorđevićem i Karltonom Majersom, u periodu od dva i po meseca, Beneton nije izgubio utakmicu.“

Sredinom devedesetih će se vratiti u Istanbul, kao i nešto kasnije u Trevizo. Drugi boravak u megapolisu, biće pun, trofejni pogodak.

„Efes je dominirao na domaćoj sceni, ali i osvojio Kup „Koraća“, koji je bio prvi evropski trofej za tursku košarku. U finalu smo bili bolji od Stefanela, koji je tada (1996) trenirao Bogdan Tanjević, a u ekipi bili Dejan Bodiroga, Gregor Fućka, Alesandro Đentile…“

Klub sa kojim je osvojao nekadašnji Kup „Saporta“, „Koraća“, dominirao turskom basket scenom, penzionisao je 2017. njegovu „sedmicu“. U njegovom igračkom „kartonu“ čak je 27 nacionalnih i evropskih klupskih trofeja. Nema samo „onih“ koji nisu postojali dok je aktivno igrao.

Skica za biografiju

Naumoski je oblačio dres Rabotničkog, Jugoplastike, Efes Pilsena, Benetona, Montepaskija, milanske Olimpije, Ulkerspora, Gvida Rosija, Dertone i MZT Skoplja. Sa bivšom Jugoplastikom ima po dve evropske titule (1990, 1991), dva jugoslovenska prvenstva i Kupa. Kao član Efesa i Ulkerspora osvajao je Kup Koraća, četiri turske lige i po pet nacionalnih kupova i superkupova. Sa Benetonom i Montepaskijem, podizao je u dva navrata Kup Saporte (1995, 2002) i bio najbolji strelac finala, da spomenemo neke od trofeja iz bogate kolekcije.

Od košarke se odmara igrajući stoni i „veliki“ tenis. Solidan u belom sportu, često u beogradskom dublu sa Slađanom Stojkovićem, još jednim basket veteranom. Za razliku od Save Miloševića, nekadašnjeg golgetera i fudbalskog trenera, teniski je samouk, bez privatnih časova.

Kaže da mu je drago kada ga u Sijeni ili Trevizu, italijanskim gradovima, koji više nisu na basket mapi, i dan, danas, prepoznaju i, ne zaboravljaju. Kao što on nije zaboravio svog uzora iz jugoslovenske mladosti, Dragana Kićanovića, a ni one koje je „samo“ voleo da gleda poput Mirze Delibašića i Damira Šolmana.

„Sve je to prošlost, ne mogu da kažem da me gura i drži. Ma, sve sam zaboravio. I da sam bio „neko i nešto“ pod obručima, a ima i onih koji se sećaju. Meni se od svega, najviše urezala „grupa iz Splita“, kako su nas Maljković i Nikolić učili da budemo prave „mašine“, da se svakodnevno dokazujemo i pobeđujemo. Sa mnogima sam, i posle toliko godina, u kontaktu. Mnogo sam dobar sa Duškom Ivanovićem, bez obzira na relativni generacijski jaz. Fenomenalan sam sa Zoranom Savićem, sadašnjim sportskim direktorom Partizana, ali i sa Dinom Rađom, Tonijem Kukočem, Velimirom Perasovićem. Bio sam dobar i sa Lukom Pavićevićem i Zoranom Sretenovićem, ali više nemam kontakt, kao i sa Goranom Sobinom, sa kojim sam bio super. Posle toliko vremena, najčešća veza je sa Perasom i Rađom. Ostala su divna sećanja i veliki respekt.“

A u vremenu sadašnjem, nije mogao da mu promakne neko ko igra „skoro“ (kombobek) na njegovoj, plejmejkerskoj poziciji.

„Vasa Micić je prototip pravog lidera, iako još ne igra na prošlosezonskom nivou kada je proglašen za najboljeg u Evroligi. Ne znam zbog čega, da li je reč o nekoj povredi, zasićenosti, već je četvrtu sezonu u istoj ekipi. Ali, takvog igrača treba ceniti.“

Organizatori igre su odavno „deficitarna roba“ u srpskim klubovima, koji posežu za stranim rešenjima.

„Čini mi se da je svuda (region) isto, traže se plejmejkeri i centri. Samo što je malo lakše u srpskoj i crnogorskoj reprezentaciji. I u bivšoj SFRJ, do pozicije „tri“, znalo se, stižu iz Makedonije, a „četvorke“ i „petice“, Srbija i Crna Gora. Ali, sve je povezano sa načinom rada u mlađim kategorijama i šansama da se razvijaju u seniorskom pogonu. Sve je više mladih košarkaša koji nemaju ispravan put, od onih koji ih treniraju u najmlađem uzrastu do preranih odlazaka, daleko od zemlje gde su napravili prve korake. Inače, iako me najviše „vežu“ za „jedinicu“, pomerali su me i na „dvojku“, ali i na nisko krilo. Dešavalo se da trener traži asistencije od mene, a vlasnik kluba bi još i 30-ak poena. Pa, nisam imao dovoljno „ruku“ za sve te želje. Bila je i situacija, da sam igrao sa nešto mlađim Vrbicom Stefanovim, koji je bio klasični plej. Da sam, u takvoj situaciji, svih 40 minuta bio na „kecu“, kada bi on dobio priliku.“

Sinovi očevim stopama

Sinovi Petra Naumoskog, krenuli su očevim stopama, dok se ćerka Kristina (16) opredelila za tradicionalno školovanje. Stariji Adrijan (20) je član MZT 2, ali nije toliko ambiciozan za sport koji je otac proslavio. Mihail (18) je trenutno u MZT, posle godinu i po dana u mlađim kategorijama Crvene zvezde. Oni koji ga znaju, kažu da ima talenta i košarkaške građe.

Naumoski je uspešno godinama dirigovao na raznim evropskim parketima, ali ga trenerska klupa nije povukla, mesto na koje se često stiže baš sa igračkog „keca“.

„Istina je da bivši plejmejkeri imaju nečeg trenerskog u sebi, sposobnost vođenja igrača, tima, ali… Imao sam šansu da se bavim tim poslom, kada me je Efes svojevremeno poslao na školovanje u Kušadasi da bih počeo kao pomoćni trener. Sve sam ja to odradio, a onda me postavili da budem asistent „nekom“ Grku. Pomislio sam: ‘Voleo bih da budem pomoćnik Ivkoviću, Obradoviću ili Maljkoviću… da učim pravi trenerski zanat.’ Zato sam digao ruke i nikada više nisam pokušavao. Možda budem trener u nekom drugom životu, u sadašnjem, ne verujem. Pa, ne mogu ceo život van kuće, zar nije dovoljno dok sam bio igrač. Pa, zbog košarke sam izgubio privatni život, šansu da se družim sa familijom, prijateljima… Stalno sam negde bio odsutan, nije moglo drugačije. Ipak, ne žalim se, dobio sam sve. Od onog što sam se bavio nečim što najviše volim, uspeo sportski, rezultatski i materijalno. Ovo poslednje nije zanemarljivo za nekadašnje profesionalce, koji nisu stigli uobičajeno da se obrazuju, da bi se jednog dana uveli u normalan život.“