Profesor Koprivica: Hoću košarku lepoticu, a ne vešticu

Blog ostalo 2. avg 202210:00 > 13:13 5 komentara
FZS

Kako nazvati aktuelni trenutak srpske klupske i reprezentativne košarke? Delikatan, alarmantan, kritičan? Svakako prejake reči koje bi dušebrižnike i laike možda odvele i do teških, mračnih zaključaka. Neki nedobronamerni bi možda i potrčali i dohvatili se floskule o smrti najtrofejnijeg sporta na ovim prostorima.

Povezane vesti

Naravno da je momenat komplikovan i specifičan, ali u potrazi za realnim procenama valja na umu imati pravu meru i mišljenje struke. Pitanja, poput zašto su rezultati reprezentacije Srbije poslednjih godina ispod tradicionalnog nivoa, zašto nam klubovi kaskaju za Evropom i ono najosetljivije, zašto ne fabrikujemo nekadašnjim intenzitetom asove, ekstratalente, visi u vazduhu…. Gde su buduće zvezde, novi velemajstori na pozicijama plejmejkera i centara? Kao i ono, zašto veličamo trijumfe mlađih selekcija na takmičenjima B divizije, koja ranije skoro da nismo imali ni potrebe da pratimo, jer su srpske selekcije do skora carevale u elitnoj A diviziji?

O ovome i još mnogo čemu razgovarali smo sa jednim od najkompetentnijih sagovornika, profesorom Vladimirom Koprivicom, dugogodišnjem univerzitetskim predavačem i vrhunskim kondicionom trenerom. Čovekom i stručnjakom, ogromnog trofejnog iskustva i vizije, čije znanje i pedagoški pristup su bili od ogromne koristi minulih decenija najboljim srpskim klubovima i reprezentativnim selekcijama. Ali nikada nije želeo da se eksponira,  ponajmanje sada kada su ga „nadležni“ pomalo i zaboravili, a potreban je kao hleb nasušni…

„Naravno da sa svim ovim pitanjima ima veze sistem rada. Drugi napreduju, a mi bi trebalo da se pozabavimo, pre svega, sistemom rada, jer evidentno je da kod nas nešto ne štima. Potrebna je ozbiljna analiza. Da se organizuju okrugli stolovi za ljude koji vode mlađe selekcije i slične stvari za ostale sektore u našoj košarci. Struka i sistem, koji struka mora da odredi, to je ključ svega. Moraju struka i nauka da se pitaju. Meritokratija u različitim oblastima sporta je nužna, za svaku je neophodan poseban stručnjak“, počinje profesor Koprivica razgovor za Sport Klub.

Osnovno polazište, koje Koprivica prijemčivo i slikovito iznosi, sasvim je logično i čini se, lako primenjivo, ali…

„Mi odavno nemamo Stručni savet pri KSS. Trebalo bi da selektori svih selekcija podnose izveštaje Stručnom savetu posle svake akcije, takmičenja. U tim izveštajima se prave precizne procene o učinku i mogućnostima igrača. I na osnovu tih analiza se diskutuje koje mere da se preduzmu u cilju daljeg napredovanja pojedinaca. Sećam se da je to praktikovano onih godina kada smo bili u samom vrhu Evrope po rezultatima reprezentativnog podmlatka. To je, jednostavno, bila praksa. Recimo, Vinko Bakić je podnosio izveštaje i lepo sarađivao sa Sručnim savetom, imao vrlo dobre rezultate sa mlađim reprezentativnim selekcijama. I on i mnogi drugi selektori“.

Kao veoma bitan „detalj“ Koprivica ističe potrebu da sa najmlađima u kontinuitetu radi isti, obavezno iskusan stručnjak.

Trener mora da bude realan prema sebi

Kada je u pitanju razvoj talenata i stvaranje asova profesor Koprivica navodi presudnu ulogu struke, odnosno trenera, ali naglašava veoma bitne principe.

„Svaki trener mora da traži i istražuje svoj talenat, jer neko će bolje da vodi seniore, a neko mlađe kategorije. Trener mora da traga sa kojim uzrastom je najosposobljeniji da radi i potrebno je da bude surovo realan, kad procenjuje sebi mesto u tom poslu. Takođe je od presudnog značaja da sa najmlađima rade iskusni stručnjaci, a ne neko mlađi, uvek kažem da treneri mlađih kategorija moraju za evro da budu plaćeniji od onih koji vode seniore. Menjaju se stvari, svaki trener bi trebalo da se prilagodi vremenu, savremenim tokovima. Kad držim nastavu pričam studentima, citiram definicije i kažem im da je sad došla internet era i trener bi trebalo da zna kako da je koristi. Naglasim da je internet kao autoput, ideš pravo ka cilju, a usput te mame razne reklame za hranu, piće i druga zadovoljstva, bočni putevi za neke druge destinacije, ali ko ostane na pravom putu taj je na dobitku. I kao što sam već rekao, kvalitet trenera se meri koliko je asova stvorio, a ne koliko je medalja osvojio“.

„Potreban nam je neko ko će sa decom da radi dugi niz godina, dakle, jedan čovek da ide sa istom generacijom kroz sve uzraste. Nekada smo primenjivali isti sistem rada za sve uzrasne reprezentativne kategorije, to je posebno forsirao selektor košarkašica Milana Ciga Vasojević. Mlađe selekcije se tako lakše snalaze i uklapaju kad prelaze u stariji uzrast, bezbolnije podnose tu promenu. Takve ekipe krasi faktor iskustva i uigranosti, jer imaju određeni broj zajedničkih utakmica, maltene, u nepromenjenom sastavu stasavaju i to uz nadzor istog stručnog štaba. Kao što su u španskoj selekciji Garbahosa, Navaro i ostali bili zajedno od malena, od kadetskih dana, tako je bilo i u reprezentaciji Jugoslavije u vreme Rađe, Divca, Kukoča i ostalih, a isti slučaj je bio i kod Litvanaca, koje je predvodio Jasikevičijus“.

U kolektivnom sportu u ekipi je svaka pozicija podjednako važna, ali preovladava mišljenje da su najosetljivija mesta plejmejkera i centra, pri čemu je uloga kreatora igre višestruka, strateška… Upravo, u poslednje vreme na tim pozicijama srpska košarke je sve deficitarnija…

„Imamo deficit talentovanih plejmejkera. Sistem rada se ogleda u stvaranju organizatora igre. Jednostavno, ako nemamo pleja to znači da ne radimo dobro u košarci. To je ogledalo rada. Stvaranje igrača na toj poziciji je ključno, on mora imati maštu, predispozicije, dobar balans između determinisanosti i slobode. Neophodno je da mu se dozvoli sloboda, a to može kad se ide na razvoj igre i igrača, a ne juri rezultat. Mi smo na velikom takmičenju mlađih nacionalnih selekcija u Novom Sadu svojevremeno pobedili američku selekciju u kojoj je igrao Stef Kari, ali taj Kari je kasnije postao najbolji igrač sveta. Dobili smo u mlađem uzrastu i Ruse za koje je igrao Kirilienko. Osvajali smo brojna odličja na najvećim takmičenjima mlađih selekcija, ali mnogi od tih naših reprezentativaca su se kasnije izgubili, skoro nestali sa košarkaške mape“.

A zašto je to tako profesor ovako tumači:

„Ne radi se puno na tehnici i na slobodi igre da bi se to pretvorilo u takmičarsku vrednost. Rano se kod dece rodi pobednički i takmičarski duh, ali to može da se izgradi i kasnije, ali ako se tek tada uči i tehnika, onda to ide mnogo teže. Druge stvari su važnije u ranoj fazoj stvaranja igrača od samog takmičenja“.

Naravno, da je uvek kompleksan posao i „pravljenje“ centra, takozvane „petice“, pogotovo u današnjim, nezahvalnim uslovima, o čemu profesor Koprivica kaže:

„Centar mora da ima fizičke sposobnosti i kvalitete, ali i da savlada tehničke i taktičke elemente. Neophodno je da ima izrazitu visinu i masu, dakle, atletske osobine. Naravno da je košarka nezamisliva bez centara, košarka je igra u kojoj visina ima presudan značaj. Ali da se vratim na ulogu plejmejkera. Svaki tim u bilo kom kolektivnom sportu teško može da funkcioniše bez organizatora, kreatora igre, koji mora da ima izražene organizacione i mentalne sposobnosti. On je trener u igri, nalazi rešenja u izmenjenim okolnostima“.

E, sada, sve je to lepo, ali postavlja se pitanje zašto je Srbija deficitarna igračima na tim pozicijama… I kako se uopšte stvaraju asovi, da li smo napustili stare principe jugoslovenske i srpske škole košarke u fomriranju vrhunskih igrača na ovom području, bogomdanom i obdarenom nepresušnim izvorima talenata?

„Ključni problem rada sa mlađim kategorija je što se od njih traže rezultati, a poenta bi trebalo da bude stvaranje seniorskih igrača. Rezultat svejedno dođe kao posledica dobrog rada, ali jurnjava za pobedama i trofejima je velika greška. Neretko mladi sportisti ostaju zarobljeni u talentu. Kada se igra „5 na 5″ mladi igrači na taj način stiču takmičarsko iskustvo, ali oni koji na vreme uče tehniku imaju mnogo veću šansu da napreduju. Kriterijum vrednosti trenera mladih selekcija nisu rezultati, već koliko je igrača stvorio. Nauka je dokazala da se ne sme u ranoj mladosti igrati cela utakmica, mladi igrač ne bi trebalo da provede u igri više od 25 minuta. A neki ne dobiju ni minut šanse, što je dvostruki gubitak“.

Još jednu pojavu Koprivica vidi kao udvostručeni problem.

„Prva i osnovna stvar je da mladi igrač mora dobije šansu, da ima dovoljnu minutažu i da trenira sa boljima od sebe, da se bori za minute i tako sazreva. Samo tako može da napreduje. Ako nema od koga da uči to je onda dvostruka šteta, jer mladi odu u inostranstvo, a još mlađi nemaju uzore i od koga da uče“.

Foto: FZS

Naravno, profesor Koprivica ne bi bio naučnik, kondicioni trener i sportski znalac svetskog ugleda da svemu ne prilazi studiozno i na bazi naučnih istraživanja, dugodogodišnjeg iskustva i prakse. Zanimljivo je čuti kako objašnjava pravovremenost učenja košarkaških elemenata u razvoju košarkašica i košarkaša.

„Tehnika se uči do 12 godine kada sazri centralni nervni sistem, deca tada imaju osetljiv period u razvijanju koordinacije pokreta. Kroz razne vežbe ona koriste taj senzitivni period i napreduju, a posle im pubertet privremeno poremeti koordinaciju, da bi po završetku puberteta imali novi senzitivni period za dalji napredak. Ako se u mlađem uzrastu ne iskoristi taj prvi senzitivni period i olako prelazi preko grešaka, kasnije je teže učenje i napredovanje. Ako ne iskoristite taj prvi senzitivni period kod dece ona ostanu bez puno bazičnih stvari u tehnici i koordinaciji. Treba im ispravljati greške, imati dobru metodiku, ali ne univerzalnu za sve, jer neko je visok neko nižeg rasta, različitih predispozicija. Zato je mnogo bolje u što ranijem uzrastu ispravljati greške i učiti ih tehniku, a ne juriti rezultat“.

A sve šta je vrhunsko i atraktivno i zadivljujuće odlikuje se neverovatnom jednostavnošću, smatra Koprivica i ilustruje sjajnim primerom.

„Svi složeni elementi košarke su sastavljeni od prostih. Majkl Džordan nije radio ništa komplikovano, a delovao je na terenu senzacionalno. Stručnjaci su analizirali njegove pokrete, on je samo spajao nekoliko jednostavnih elemenata u celinu i to je izgledalo perfektno i nestvarno. Dakle, nužno je što više raditi na tehnici kod dece, da uče kroz poligone, sa raznim rekvizitima, različitim loptama, situacijama. Da steknu snalažljivost, okretnost, koordinaciju“.

Vladimir Koprivica je sa podjednakim uspehom radio sa najboljim jugoslovenskim timovima, ženskim i muškim, a s obzirom na njegovu skromnost, ne zna se broj trofeja, koji je sa njima osvojio. To objašnjava, skoro uz stidljiv osmeh:

„Valjda imam više od 25 trofeja. Ne znam tačan broj, jer, bilo je tu i seniorskih i takmičenja mlađih selekcija, a i ja sam malo nemaran kad je u pitanju ta lična arhiva. Imam mnogo drugih obaveza, trenutno pišem gomilu knjiga u isto vreme. Biće to moja sportska zaostavština, pa koga bude zanimalo, znaće da prepozna o čemu se radi, da ne objašnjavam“.

Na specifičan i duhovit način se osvrće na saradnju sa košarkašicama i košarkašima i ovako pravi poređenje:

„Govorio je moj profesor Dragan Petrović ako hoćeš da se proslaviš – radi sa ženama, a ako hoćeš da propadneš – radi sa ženama. Kod žena odnosi nisu lako vidljivi, trener treba da bude psiholog, a kod muškaraca se sve vidi i ko je sa kim dobar, a ko je u konfliktu. A ko najpre radi sa ženskom ekipom, posle mu je lako sa muškarcima. Dobar primer za takvu tvrdnju je Vladislav Lale Lučić. Žene su odgovornije, disciplinovanije i posvećenije, u nečemu su bolje, a u nečemu složenije od muškaraca. Neka istraživanja su pokazala da devojkama u većini slučajeva odgovara stroži trener. Žene igraju košarku na zemlji, tu je potrebna pamet da se nadmudruju, a muškarci se više fizički nadigravaju“.

Koprivica se ovom prilikom specijalno za temu Sport Kluba bavio komentarisanjem stvaranja asova, pa se samo ovlaš osvrnuo na značaj timskih priprema.

„U ovom periodu važan je sistem rada do okupljanja ekipe posle letnje pauze, pred pripreme za novu sezonu. Veoma je bitno da uđeš u formu postepeno, da imaš predpripreme. Neophodno je da se odredi sistem i pravi program treninga prema predispozicijama, sposobnostima sportista. Kada sam radio kondiciju sa košarkašicama Partizana, na jednim pripremama bolje su trčale duže deonice od atletičara sprintera, koji su specijalisti za kraće trke, pa nisu izdržali visoki intenzitet na duže staze. Sprinteri su kao kad gepard lovi, on je brz u kratkim deonicama. Ranije se praktikovalo da ženski timovi igraju na treningu protiv juniora, bio sam protivnik toga, jer momci brže trče, jače skaču, a to znači da oba tima u takvoj situaciji treniraju nešto što neće doživeti na utakmici. Dakle, radiš nešto što je van sistema, a to je pogrešno. Svi odgovori su u pripremama, pogledajte samo Novaka Đokovića, njegov sistem treniranja, takmičenja, oporavka“.

Vraćajući se temi stvaranja asova u kontekstu oporavka srpske košarke Koprivica dodaje:

„Domaći igrači nemaju dovoljno šanse u klubu. Ukoliko je veći interes kluba da se postigne što veći rezultat to je teže mladim igračima da dobiju priliku. Postavlja se pitanje ko će biti naš as za budućih deset godina? Pokuševski, Petrušev su već uveliko na sceni, napredovao je i moj prezimenjak Balša, ali ko su njihovi naslednici, nema ih na vidiku. I koji su još igrači do 25 godina koji će biti vodeći u našoj košarci 2030. godine? Ne vidim ta imena“.

Seminari zlata vredni

Tražeći rešenje ko bi i šta bi moglo da oporavi posrnulu srpsku košarku profesor Koprivica je spomenuo i značaj stručnih seminara.

„Seminari imaju dvojaku ulogu, često na njima čujemo i vidimo već poznate stvari, kao što je metodika slavnih trenera, određeni deo programa posvećen je i predstavljanja rada skauta i drugih stručnjaka u košarci. Ali, najveći dobitak je što se okupi struka na jednom mestu, što se i van zvaničnog programa druže i razmenjuju mišljenja. To mnogo znači mladim trenerima. I nauka napreduje kroz razgovore naučnika, pa tako i sport, nema uspeha bez mentorstva. I dokle god su seminrai tako dobro posećeni znači da imaju vrednost i značaj. Takva iskustva sam imao i kao predavač na Višoj košarkaškoj školi, studenti su dve godine komunicirali na predavanjima i van njih i zajedno učili i stasavali, što je velika stvar. Seminari moraju da budu tematski, da budu posvećeni posebno muškoj, ženskoj košarci, mlađim selekcijama, kada je nešto usko specijalizovano bolje i brže se uči. Ljudi nekad ne razlikuju konferencijske skupove i simpozijume, a razlika je velika. Na konferencijama stručnjaci iznesu stavove na više tema, a simpozijumi su uvek posvećeni samo jednoj temi i takva izlaganja su veoma korisna za polaznike, slušaoce. Nekad smo takvih skupova imali više, širom regiona. Recimo, UKTS dobro radi, organizuje poznati seminar „Košarkašku kliniku Dušan Ivković“. Razgovori i praktični primeri su najbolji za učenje. Uvek sam se u predavanjima time koristio i nekim slikovitim poligonom dočaravao studentima ono što sam isprobao u praksi. To su baš voleli. Opisivao sam im kroz praktične primere i uspehe i greške, kojih je takođe bilo“.

Sagovornik Sport Kluba ističe da iznosi lično mišljenje, bez namere da bilo kom popuje, zato u svakoj rečenici se neminovno vraća na dve reči, struka i sistem.

„Potrebno je da struka ustanovi dobar sistem, mi smo zemlja košarkaških polusirovina. Na zapadu i uopšte u inostranstvu uzmu puno naših talenata za male pare i dovoljno im je da jedan uspe, oni su na dobitku, a mi smo na gubitku zbog tolikih odlazaka. A i taj odlazak igrača treba da bude pametan. Nijedan mladi talenat ne bi trebalo da ide pravo u veliki klub. Zato što tamo nemaju taj postepen, prirodan put, stepnicu po stepenicu, ne može se odjednom po pet stepenika. Sunovrati mogu da budu munjeviti. A i oni koji ovde ostaju najčešće su vođeni pogrešnim kriterijumima“.

Da li je rešenje formiranje domaće lige sa više jakih klubova i povlačenje najboljih timova iz ABA lige u perspektivi, što bi omogućilo više prostora za veći broj srpskih talenata?

„Sve to struka treba da kaže. Nekada smo imali jake centre, Vojvodinu, Čačak, Niš i mnoge druge… Od početka smo dominirali ABA ligom, a kroz regionalno takmičenje smo izgubili i dobili mnogo. ABA liga nam je donela mesta u Evropi. Imamo talenat i potencijal, mi smo regionalnu ligu podigli. Pred našom košarkom su ozbiljni zadaci. Stanje je kritično, preskočili smo OI, očekuje nas veoma težak zadatak u nastavku kvalifikacija za SP. Crvena zvezda i Partizan se bore žestoko za 14. mesto u Evropi, a domaći mladi igrači ne dobijaju šansu. A naši igrači koji igraju u evropskim klubovima ne dobijaju adekvatnu minutažu, pa onda dođe u veliku firmu koja se zove košarkaška Srbija, mislim, reprezentaciju. U ovom trenutku u njoj nemamo dominantnog čoveka na terenu, lidera“.

Bez sumnje, sve su to teme za razmišljanje i razmatranje, a jedna od gorućih je preveliki broj stranaca u najboljim domaćim klubovima.

„Veliki broj stranih igrača je u našim najjačim klubovima, to ne ide na dobro. Protiv stranih igrača sam apsolutno. Oni pre svega, imaju materijalni interes što igraju kod nas. Zainteresovani su samo za međunarodna takmičenja i u njima jure najbolju statistiku, kako bi se kasnije što bolje prodali. Vuče ih lični interes, odrade posao, pa idu dalje. Dok se zajednički, kolektivni i lični interesi ne poklope to nije to. Stranac u našem timu je jedino dobar ako kod njega postoji pravo duhovno interesovanje i istinska emocija prema klubu u kojem igra, a to su, zaista, izuzetni slučajevi. Za to vreme naši igrači gube godinu, dve u razvoju. Ja sam za to da se u klubove u Srbiji dovode samo stranci koji su neophodni, dakle, minimalan broj“.

A činjenicu da je srpska košarkaška javnost dospela u situaciju da se raduje i veliča uspehe mlađih kategorija u međunarodnoj B diviziji Koprivica ovako komentariše:

„Prvi put nam se tako nešto dešava. Naša selekcija do 20 godina je osvojila EP „B“ divizije, momci svakako zaslužuju čestitke što su se na ubedljiv način vratili u A diviziju, ali ne treba da slavimo taj rezultat, s obzirom da smo ranije redovno osvajali medalje i to u eliti! Nekada smo, kao što sam već istakao, znali da iste sezone budemo prvaci u svim kategorijama A divizije“.

A na pitanje kakva je budućnost srpske košarke, da li joj preti „hrvatski scenario“, da li će gomila stranaca u klubovima ugušiti razvoj šačice mladih igrača, koji još nisu odlučili, poput mnogih vršnjaka, da sreću oprobaju u inostranim timovima zvučnih imena Koprivica ovako odgovara:

„Gubimo na kolektivnom planu, imamo igrače, pojedince koji su uzori deci, ali timovi nisu. Klinci sad mogu da se ugledaju na individue, ali ne i da se identifikuju sa klubovima i reprezentacijom. Ipak, ne umire naša košarka, ali definitivno je upaljen znak za uzbunu. Imamo sve više pokazatelja. Ali bojim se da nam se ne desi hrvatski scenario. I oni su najpre izgubili kolektivni uspeh, a imali su i imaju odlične igrače. Te godine kada su naše mlađe kategorije osvojile zlato u svim uzrastima na međunarodnoj sceni, a seniori nisu osvojili medalju na EP imali smo 50 odsto manje upisa dece u školama košarke. Mlađe selekcije nisu magnet za upis, deca prate samo uspehe seniora“.

Na pitanje šta preduzeti da se stanje popravi sagovornik Sport Kluba, dakle, ima konkretnih odgovora, ali se ograđuje i neizbežno ponovo spominje, šta drugo, nego struku…

„Struka i svi ostali moraju da se pozabave stanjem. Ja sve to gledam kao dva kruga, unutrašnji i spoljašnji. Ovaj prvi to su igrači i stručni štab, a drugi krug su logistika, novac, podrška, mediji. Bitno je da se ovi krugovi ne ukrštaju, da se jedni drugima ne mešaju u posao. Ovi spoljni se bave uslovima, bazom podataka, kontrolom, modeliranjem igrača, planovima, programima rada. Ali, ako mu definišu rezultat za pionire to je već u startu pogrešno“.

Vrhunski stručnjak i pedagog

Vladimir Koprivica je rođen 5. decembra 1952. u Vrbasu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Fakultetu fizičke kulture u Beogradu, diplomirao je 1984. godine radom na temu „Fizička priprema šahista“, zatim magistrirao sa prosekom 10, a doktorirao 1995. godine. Od 1976. godine predavao je predmete: teorija sportskog treninga, metodika sportskog treninga, osnove sportskog treninga, teorija i metodika elementarnih igara, upravljanje pripremom i takmičenjem.

Objavio je 120 stručnih i naučnih radova, prevoda i prikaza, tri skripte, tri knjige i jedan priručnik kao autor i koautor. Knjiga „Osnove sportskog treninga“ i „Teorija sportskog treninga“ su korišćeni kao udžbenička literatura u Crnoj Gori i BiH na fakultetima u Banja Luci i Palama, kao i u Srbiji na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja i višim školama sporta.

Predavao je na osnovnim i postdiplomskim studijama u Beogradu, Banjaluci, Palama, kao i na Višoj trenerskoj školi u Beogradu. Četrdeset i četiri godine je podučavao studente kao profesor na Fakultetu za sport. U vannastavnim aktivnostima studenata, godinama je radio kao instruktor skijanja i plivanja i obučavao početnike.

U košarci je aktivno radio trideset godina. Bio je direktor više košarkaških škola u kojima je predavao osnove sportskog treninga. U više navrata bio je predavač u saveznim i republičkim seminarima košarkaških trenera Jugoslavije, Srbije i BiH, Mađarske, kao i na košarkaškoj Klinici u Beogradu. Kao kondicioni trener radio je u više klubova, a najduže u Partizanu i Crvenoj zvezdi sa svim uzrastima i ženskim i muškim.

Vodio je i ekipu Levski Totel iz Sofije u sezoni 1993/94, kada je ova ekipa postala prvak Bugarske. Više godina je bio kondicioni trener reprezentativnih selekcija različitih uzrasta, koje su osvajale medalje na svetskim i evropskim prvenstvima. Bio je četiri godine kondicioni trener reprezentacije Crne Gore, a trenutno u funkciji savetnika sarađuje sa brojnim trenerima i sportistima.

Sarađivao je sa najboljim srpskim i jugoslovenskim timovima i nacionalnim selekcijama, sa svim klubovima i Savezom ostao je u prijateljskim odnosima, uz međusobno poštovanje. Trenutno „samo“ piše na desetine knjiga…

ali njegova pomoć bi srpskoj kraljici igara bila dragocena. Kako sam kaže, velika je to ljubav i to obostrana, ali sve ređe odlazi na košarkaške utakmice, jer mu se mnoge stvari ne sviđaju.

„Zovu me prijatelji da idemo na utakmicu, a ja im kažem, ljudi, ne mogu, ja sam se svojevremeno iskreno i neizlečivo zaljubio u jednu košarku, lepoticu po imenu košarka. Ali je sada sve ređe viđam, a sve češće srećem košarku vešticu. Nadam se da će se to uskoro promeniti“.

Profesor Vladimir Koprivica ne bio bio to što jeste, voljen i poštovan od svih, trenera, igračica, igrača, studenata, novinara, da celu priču ne začini nečim lepim, prefinjenim i nadasve poučnim.

Print screen

„Okrenimo se lepom u sportu. Eto, nedavno smo na Vimbldonu imali fantastičan primer lepote sporta. Odnos Đokovića i Kirjosa je pokazao kako nekad neprijatelj može da ti bude bolji od prijatelja. Njih dvojica su u prošlosti imali nesporazume, razmirice, a na kraju se dva asa pozdravila prijateljskim rečima i lepim šalama. E, to je pobeda sporta! Najlepši pokazatelj spajanja ljudi sa različitih kontinenta. Spajanje vera, rasa, stila igre. Osnovna ideja sporta služi spajanju ljudi. Ta poruka se izdigla iznad samog finala Vimbldona, to je bila sjajna pobeda ideje. Dok ta ideja živi nadamo se novim pobedama sporta i naše košarke. U ovom teniskom slučaju, dva čoveka su planetarni čuvari vatre, Đoković i Kirjos“, zaključio je profesor Koprivica, dragoceni čovek srpskog sporta.

Komentari ()

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Blog ostalo