Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Turkey TBL
Australian Open
ATP
WTA
Wimbledon
Roland Garros
Formula 1
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Nije voleo stereotipe. Ni nečistoću jezika, a još manje prljavštinu duše i duha. Bio je originalan, prezirao je floskule i moderne tuđice u govoru, ali ipak, jedna opštepoznata fraza savršeno ga opisuje. Don Kihotova borba sa vetrenjačama. Risto Kubura. Don Kihot jugoslovenske i srpske medijske i sportske scene.
Povezane vesti
Profesionalac, žestok borac za poštenje, istinu i pravdu, veliki intelektualac i još veći zanesenjak. Nažalost i tragičar… Ali ne na patetičan, već na dostojanstven način. Do kraja teškog, lepog i izazovnog, a nadasve surovog života ostao je dosledan svojim stavovima i principima.
Široj javnosti je manje poznato da se pored televizijskog novinarstva, najviše sportskog, bavio košarkom i to ne bilo kako. Bio je, ni manje, ni više, nego član čuvene trofejne generacije Crvene zvezde, koja je 1972. godine osvojila državnu titulu u nezaboravnoj majstorici sa Jugoplastikom u Ljubljani, iste one ekipe, koja je dve sezone kasnije ostvarila i najveći uspeh crveno-belih u istoriji, osvojivši evropski Kup Kupova.
Zadržao se svega dve, tri sezone u prvom timu kluba sa Malog Kalemegdana, ali upravo je to bio i ostao najslavniji period u istoriji crveno-belih. I to mnogo govori o snazi njegovog sportskog talenta. Ali, nije samo lopta bila njegova sfera interesovanja. Nemiran i radoznao duh ga je vukao dalje u razne životne oblasti. A bog, u kojeg je verovao svim svojim bićem, obdario ga je brojnim darovima. Pesnik, orator, sportski komentator, posebno košarkaški, uvek inspirisan, potkovan, kompetentan. Svako njegovo javno obraćanje bilo je poezija, protkana i epskim i lirskim iskrama neiscrpnog nadahnuća.
Znao je glas da mu zadrhti i ponestane dah od silne želje i treme, ali njegove poruke i pouke putovale su etrom daleko… Nailazile na odjek. Te misli se čuju i danas, katkad iz usta njegovih sledbenika, poštovaoca, ali i ponekih imitatora, nažalost, nekih i plagijatora.
Ipak, Ristov viteški duh i obraćanje gledaocima, slušaocima, kolegama, prijateljima i bližnjima u stilu Servantesa, Šekspira, Dostojevskog, Jesenjina ili Njegoša, kod nekih su nailazili na odbojnost. Uglavnom kod onih koji mu nisu bili ni do kolena. Štrčao je u svakom pogledu i fizički i intelektom i sirovim poštenjem. A takvom sklopu ličnosti naša sredina ne prašta… Nažalost, to ga je koštalo karijere, zdravlja, života…
Lep i trnovit životni put
Risto Kubura je rođen 8. maja 1950. godine u Užicu. Kao srednjoškolac u Užicu se bavio košarkom, igrao u legendarnoj ekipi Sevojna, a zatim je prešao u Crvenu zvezdu sa kojom je 1972. godine stigao do titule šampiona Jugoslavije.
Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu, novinarstvom se bavio od 1970. godine. Radio je u NIP Politika, u Ekspres Politici, Politici, Tempu, Radio Beogradu i Radio Zagrebu, a najduže kao sportski komentator RTS.
Godine 2003. u RTS je proglašen tehnološkim viškom. Kuburu je sud vratio na posao, ali u Centar za istraživanje javnog mnenja na mesto anketara, a ubrzo je ponovo postao tehnološki višak. Posle toga je na TV Art emitovan deo Kuburinog putopisnog serijala „Tajanstva“.
Objavio je dve knjige pesama “Nevestinjske noći” i “Nebeski kadril”, knjigu intervjua sa znamenitim ličnostima “Vražiji prst i časni krst”. Autor je mnogobrojnih dokumentarnih filmova, od toga su tri o istoriji srpskog naroda (“Srbi Svetitelja Save”, “Grci i Srbi” na grčkom jeziku, “Srbi”, Srbi i Francuzi” na francuskom) i putopisnih emisija o Australiji.
Bio je u braku sa Biljanom, lekarom specijalistm ORL, sin Dušan je takođe doktor, trenutno na specijalizaciji iz oblasti plastične i rekonstruktivne hirurgije, a kćerka Ljubica je završila diplomatiju na Fakultetu političkih nauka i Diplomatsku akademiju, radi u MIP-u i bavi se književnošću.
Risto Kubura se teško razboleo 2012. godine, a preminuo je 18. februara 2014. godine u Beogradu i sahranjen 22. februara na Novom Bežanijskom groblju.
Njegova originalna dela ne mogu da se nađu na internetu, kao da i dan, danas iz nekog čudnog razloga nekome smetaju…
Košarkaški put je započeo u Užicu u Sevojnu i to veoma kasno sa 18, 19 godina, ali toliko je bio uporan, vredan i talentovan da se ekspresno vinuo u vrh.
„Zvali su ga iz Crvene zvezde, ubrzo je obukao crveno-beli dres, igrao za juniore kod čuvenog trenera mlađih selekcija Zdravka Kubata. Nedugo potom postao je i prvotimac šampionskog sastava. Košarkaška karijera mu je bila veoma kratka, ali trofejna. I u tome je bio tako poseban. Počeo je da trenira košarku vrlo kasno, za kratko vreme dospeo u Crvenu zvezdu, a zatim je veoma rano, sa 23 godine, okačio popularne „šangajke“ o klin. Prestao je sa košarkom posle diplomiranja na Fakultetu političkih nauka i zbog odlaska u vojsku i početka bavljenja novinarstvom. A uporedo sa tim imao je malo jaču reakciju na vakcinu protiv variola vere, koja je tada harala i zbog svih tih razloga procenio je da je najbolje da napusti košarku“, priča za Sport Klub, Ristov rođeni brat Željko Kubura, takođe, bivši košarkaš, a ujedno i profesor matematike u Medicinskoj školi u Beogradu i odnedavno član Skupštine OKK Beograda.
Željko je igrao u užičkom Prvom Partizanu i u OKK Beogradu, a starijeg brata se seća sa puno ljubavi i ponosa.
„Bio je specifičan, pravdoljubiv, a emotivac. Hrabar, iskren i direktan. Neumoran, nije ga držalo mesto, pun ideja, stalno u nekoj novoj akciji. Naravno da sam bio preponosan kada je igrao u Zvezdi. Bio sam klinac, 12 godina mlađi od njega, mojoj sreći nije bilo kraja kada bi me odveo na Mali Kalemegdan da gledam treninge i utakmice tih neverovatnih asova i mog starijeg brata među njima. A tek koliko sam bio srećan i ponosan kada sam među sličicama za album elitne jugoslovenske lige izvukao Ristovu sliku. Čuvam taj album među najdražim uspomenama“.
Sa uzbuđenjem i ogromnim poštovanjem Ristov brat priča o tom slavnom Zvezdinom timu.
„Bila je to sjajna ekipa Crvene zvezde, sve same igračine i mahom intelektualci. Ljudine i igračke gromade. Velika je čast bila naći se u takvom sastavu. Risto je u toj ekipi stekao prijatelje, lepo se razumeo i družio sa svima, a posebno sa Slavnićem, Cvetkovićem, Sarjanovićem, Kapičićem i ostalima. Naravno, družio se i sa mnogim izuzetnim ljudima i van košarke i kasnije kao novinar. Posebna priča je bio trener Bratislav Bata Đorđević, predivan čovek, koji mu je pomagao i kada mu je bilo najteže u životu, kada je teško oboleo…“
I poznati stručnjak i legenda jugoslovenske i srpske košarke Bata Đorđević se seća Rista sa neskrivenom toplinom.
„Risto mi je bio veoma drag. Bio je mnogo dobar čovek. I kao igrač i u svakom drugom poslu bio je vredan, revnostan, disciplinovan i apsolutno posvećen. Jako ambiciozan. Možda su ga prevelika ambicija, želja i nestrpljenje ponekad sputavali, ali nije prezao od najvećih izazova. Imao je odličnu košarkašku konstituciju i znanje, borio se kao lav. Ponekad su mu mozak i emocije bili brži od tela, ali to je bio Risto. Imao je takav temperament i karakter. Igrao je u šampionskom sastavu Crvene zvezde, veliki je uspeh bio naći se u ekipi sa toliko vrhunskih igrača“.
Đorđević ističe raznovrsnost talenta njegovog nekadašnjeg igrača.
„Ipak, postigao je mnogo više van košarkaškog terena, pre svega, kao novinar. Sjajno je prenosio utakmice, odlični su mu bili komentari u sportskim emisijama, ali nezaboravne su njegove reportaže iz Australije. Taj putopis je uradio vrhunski, sa neverovatnim osećajem i majstorstvom. Sve te epizode sam redovno pratio i uživao dok sam ih gledao. Dopalo bi mi se i da ih je neko drugi uradio, ali posebno zadovoljstvo mi je bilo što je autor bio baš Risto, moj nekadašnji igrač, čovek kojeg sam poznavao“.
Nezaboravna Zvezdina generacija
Ovako je izgledao sastav šampionski Crvene zvezde u sezoni 1971/72: Goran Rakočević, Zoran Lazarević, Ivan Sarjanović, Božidar Pešić, Vladimir Cvetković, Zoran Latifić, Dragan Kapičić, Ljubodrag Simonović, Dragiša Vučinić, Ljupče Žugić, Tihomir Pavlović, Zoran Slavnić, Bogosav Stefanović i Risto Kubura. Trener je bio Bratislav Đorđević, tehniko Miško Prelević, predsednik kluba Aleksandar Gec.
Ta takmičarska godina sezona i naredne dve predstavljaju zlatnu eru Crvene zvezde, koja je tada dosegla najveće visine u klupskoj istoriji. Dva puta je bila finalista Kupa pobednika kupova, u kojem je 1974. godine osvojila trofej. Bila je šampion Jugoslavije 1972. godine i osvajač domaćeg kupa, kao i polufinalista Kupa šampiona 1973. godine, što je u rangu današnjeg plasmana na završni turnir Evrolige. Zvezda je te sezone oba puta savladala Real, ali nije mogla da preskoči moćni moskovski CSKA u kojem su igrali sve sami sovjetski reprezentativci.
O tamnoj strani Kuburinog života i o tome kako mu je pomagao Đorđević nerado priča.
„Kroz ceo život ga je pratio poriv da se što više i što bolje dokaže, a nije bio dovoljno opušten, već stalno napet i sve te teške borbe koje je vodio ostavile su traga. Skromno je živeo, a posebno teško kada se razboleo. Mnogi su ga bili zaboravili, a ja sam čuo kakva je situacija i u tom trenutku sam bio u mogućnosti da koliko, toliko pomognem, ali nije to za neku širu priču. Risto je, nažalost, prerano otišao. Ali, za utehu iza sebe je ostavio porodicu, suprugu i decu, sposobne i visoko obrazovane, što dovoljno govori kakve je vrednosti negovao“, poručio je legendarni Bata Đorđević.
Prolazio je Risto među obručima, ali i kasnije u lepoj, ali teškoj i ponekad nezahvalnoj profesiji, novinarstvu, kroz Scile i Haribde. Viteški se borio, istovremeno poetski patio, ali i dečački se naivno nadao boljitku, čak i onda kada ga je matična kuća, RTS, 2003. godine, proglasila za tehnološki višak, iako je bio poznato i priznato TV lice. Otuda i njegov monolog na početku reportaže iz Australije, odnosno, parafraziranje dijaloga iz vestern filma u kojem Džon Vejn kaže: „l ja se, sine, plašim, ali nemoj oni da vide“.
Kubura je u tom vrednom video zapisu poručio:
„Nisam znao koliko će ovakva vrsta filozofije da posluži kao krilatica i opomena bogobojažljivom srpskom pustolovu, koji putuje i tumara po belom svetu želeći da vidi mnoge ljude i upozna mnoge gradove. Ovo nije Teksas, ovo je Australija, država Viktorija, a u ruci mi je neka vrste vinčesterke, ali među nama rečeno, ništa bez kubure. Kubura uvek mora da bude puška ubojita“.
A sećanja na brata Željko Kubura nastavlja ovako:
„Veliki udarac za našu porodicu je bila smrt srednjeg brata od 16 i po godina, koji je umro od raka. Kod svih nas je ostala rana zbog bolnog gubitka, a Risto je kao najstarije dete nosio najveći teret. Navikao je od rane mladosti na surovost života i zato se iz sve snage borio da uspe, da se dokaže. Borio se i u isto vreme usavršavao. Gutao je knjige, pročitao dela Sokrata, Platona, ruskih klasika, svetootačku literaturu i još mnogo toga. Prisustvovao sam njegovom razgovoru sa jednim sveštenikom, koji mu je rekao, ja vama po znanju ne mogu da pariram“.
Risto je po završetku studija dobio poziv legendarnog Marka Markovića da radi u kultnoj sportskoj emisiji „Indirekt“, radio je u Ekspres Politici, Politici u Tempu, izveštavao sa košarkaških utakmica iz Srbije za Radio Zagreb…
„Afirmisao se tekstom o klizačici Ubavki Novaković Kutinou, kojoj je u tom trenutku bila potrebna pomoć. Podigao je celu javnost na noge i skrenuo pažnju. Bez pardona je razgovarao sa velikim imenima našeg sporta. Nije prezao ni od nezgodnih pitanja. Jednom prilikom je u programu pitao Miljana Miljanića da li ima novčanu korist od transfera nekog igrača, a Čiča je uz osmeh kratko odgovorio: „Nismo se tako dogovorili Kubura“. Jednostavno, imao je svoju pravdu i principe. Zamerio se nekim strukturama i zbog toga je ispaštao“.
Željko radi u Medicinskoj školi na Zvezdari i silom prilika put ga često nanese pored zgrade arhiva RTS, gde je Risto imao poslednje profesionalno zaduženje. Tu je raspoređen na radno mesto anketara (!?) posle dobijene presude na sudu, kada je ustanovljeno da je neosnovano proglašen za tehnološki višak.
„Opor utisak je kad prođem tuda. Ta zgrada je ruina i to pojačava ružan osećaj. Tu valjda šalju ljude po kazni.
Mnogo je bilo čudnih stvari u vezi Rista i njegovog statusa u RTS. Recimo, na početku je radio devet godina honorarno i već je bio poznati TV novinar kad je najzad primljen u stalni radni odnos. Lep, ali kratak period je bio kada je postao osnivač i urednik sportske redakcije u okviru Beogradskog programa. Tom poslu je prišao sa samo njemu svojstvenim elanom. Nije mu bilo teško da ode na Filozofski fakultet i okači oglas u potrazi za talentovanim saradnicima, tražio je studente sa prosečnom ocenom višom od 9. Međutim, ta epizoda nije dugo potrajala. Risto se poslednji put pojavio uživo na televiziji davne 1993. godine. Prošao je golgotu, ali podnosio je stoički, bez patetike…“
Već je bio načetog zdravlja, imao je miokardiopatiju, kada ga je RTS drugi put proglasio za tehnološki višak… Otišao je tada u Australiju i napravio vrhunski putopisni serijal reportaža, o kojima se i danas priča… Pokrio je putne i troškove boravka uz pomoć srpske dijaspore i crkve u Australiji. Epizode sa tog putešestvija su mogle da posluže kao putokaz i udžbenik budućim novinarskim naraštajima, ali ovdašnjoj javnosti su prikazane samo delimično i na tome se sve završilo, jer Kubura taj vredan materijal nije mogao da proda ovde nikom, sve televizijske kuće su okretale glavu…
„O njemu nećete naći skoro nijedan video zapis na internetu, sve je iz nekog razloga sklonjeno… Ima samo njegovo briljantno gostovanje u emisiji „Dok anđeli spavaju“, kod Marine Rajević Savić“, dodaje Željko.
Svakako da je najmlađem Kuburi daleko lakše i prijatnije da se priseti nekih lepših stvari, anegdota vezanih za nezaboravnog brata.
„Ristova visina 205 cm bila je značajna za ta vremena, a na pripremama Crvene zvezde imali su, da tako kažem, normalne krevete i Ristove noge su, naravno, štrčale preko ograde. Kao glavni šoumen, Slavnić se dosetio da kači čarape na Ristove noge, umesto na rešetki za veš. Bilo je to simpatično, smejao se i Risto, ali ipak, nije dao na sebe, imao je karakter, zato ga je Moka i voleo. Slavnić ga je cenio što je imao petlju i uvek ga spomene u lepom kontekstu, a svi znamo da Moka ne deli komplimente lako. Inače, moj prvi kontakt sa Ristovom košarkom bio je kada sam kao đak na rekreativnoj nastavi na Zlatiboru, sa ostalim učenicima gledao TV prenos Zvezdine utakmice. I kada je došao momenat da Risto uđe u igru bio je toliko zbunjen i uzbuđen, da od treme nikako nije mogao da skine donji deo trenerke preko patika. Činilo mi se da je to skidanje trenerke trajalo čitavu večnost…“
Željko navodi još dva simpatična i emotivna događaja.
„Sećam se kada je radio prenos majstorice za opstanak u ligi, Metalac – OKK Beograd, koju je sudio čuveni sudija Matijević. Dogovorili smo se da se posle utakmice nađemo ispred hale, kad tamo „celo Valjevo“ čeka Matijevića da ga bije, jer je pobedio OKK Beograd. Sećam se i utakmice na kojoj sam ja igrao, a on je prenosio. Tada je slušaocima rekao da se upravo događa ono o čemu je maštao, da prenosi susret, na kojem igra njegov brat…“
Bio je načitani dugajlija
Tog 18. februara kada je preminuo Risto Kubura oglasile su se mnogo njegove kolege, a izdvajamo neke od izjava.
„Risto je bio sjajan sportski novinar, a posebno, dobar poznavalac košarke, koju je i trenirao. Pamtiću ga kao dobrog čoveka i kao autora koji će ostati prepoznatljiv po svojim putopisima. Odlično je poznavao pravoslavlje“, istakao je tada Zvonko Mihajlovski, novinar RTS.
Sa puno lepih emocija govorio je i Ristov kolega Đorđe Đenić:
„Risto Kubura, odličan novinar, reporter, orator i pesnik! Moj vršnjak, kolega, sportski novinar i drug iz Radio Beograda, pesnik i nezaboravni orator…. Oni koji su imali priliku da ga upoznaju, mogli su, vrlo brzo, da zaključe kakav je čovek. Bio je odličan poznavalac, pre svega, košarke kojom se, svojevremeno i aktivno bavio, dugogodišnji radio reporter prvenstveno s utakmica između koševa. Neobično načitan dugajlija, koji je svojom rečitošću smetao mnogim „cenjenijim“ žurnalistima, pa je u RTS proglašen za tehnološki višak. Izrazito otvoren što, opet, mnogima nije odgovaralo, a hrabar i odvažan čovek. Bilo mi je uvek drago kad se sretnemo i čast mi je što sam ga poznavao“.
Inače, Željkovi i Ristovi roditelji poticali su iz Crne Gore, otac sa Durmitora, a majka iz Vasojevića.
„Očeva familija je davno prešla iz Crne Gore u Sarajevo, a majčina u Mostar, da bi se naši roditelji prvi put sreli tek u Srbiji kao izbeglice od ustaškog progona. Otac je radio na železnici na Šarganu, bio je šef deonice za održavanje pruge. Tako se Risto rodio u mestu Bioska kod Kremne. To je lep i čuven kraj. Inače, iz Bioske su fudbalski trener Milovan Đorić i nekadašnji fudbaler Crvene zvezde Srba Stamenković. Posle smo živeli u Užicu, odakle je Risto najpre otišao u Beograd na studije, a za njim i ja“, dodao je Željko Kubura.
Dakle, iz tih brdskih, planinskih predela vođen iskonskom željom za pravdom i slobodom Risto Kubura se obreo u milionskoj džungli od Beograda, gde je svakodnevno nastojao da ostavi što značajniji pečat. Obrisi tog žiga nisu izbledeli, ali, izgleda da će još mnogo vode Savom i Dunavom da proteče da umiveni ugledaju svetlost dana. I pošalju poruku…
U međuvremenu neka na tom putu posluži nekoliko „zbrda – zdola“ povezanih Ristovih citata tokom njegove večne borbe pravednika.
„Nikada nisam usmerio kritiku prema nekom ko to ne zaslužuje, ali u jednom nemoralnom društvu i vremenu gde zli dusi blaguju, a pravedni stradaju, gde ljudi prema svojoj vrednosti ne dobijaju tako vrednovana radna mesta obaveza je i veliki je greh čoveka ako ne ustane protiv te nepravde. Pripadamo nemoralnom društvu u kojem je zločin kao kategorija potpuno izbrisan, a dobro i zlo su u istom košu. Naviknutnost na zlo je nešto kao naša osuda. Moja borba za istinu je iskazivanje moje karakterne crte, ali nemam priliku da to kažem u takvoj vrsti medija, nemam priliku da se skrasim i oglasim“.
Bolele su ga nepravde načinjene drugima i njemu, a iz dubine duše se trudio da se odbrani i od nekih olako donesenih (pro)cena… Neki zajedljivi su mu, bez problema prišili etiketu ratnog huškača i profitera, a on, nezamenjivi radio „dopisnik“ Radio Zagreba, branio se na svoj način, prostodušno:
„Jesam srpski nacionalista, u tome nema ničeg lošeg, a šovinista sam samo prema Srbima, koji su izdali Srbiju.
Pre svega, volim srpski narod do samozaborava, svom svojom ljubavlju. Da biste mogli da volite druge narode, morate pre svega da volite svoj. Išao sam devedesetih na ratišta ispred snajperskih gnezda, nije me bilo strah, imao sam za cilj isključivo da propovedam mir, ljubav, a ne mržnju među ljudima. Rizikovao sam život zbog ideala. Veoma poštujem druge ljude, volim ih, kao idealista, kao pesnik“.
Najteže su mu pale lažne optužbe da je umešan u afere sa stanovima, a živeo je sa porodicom u garsonjeri.
„Neko se dosetio da i moje ime uvrsti u spisak onih koji su muljali sa stanovima. A ja sam dvosoban stan od 58 kvadrata dobio najpoštenije moguće i to posle gostovanja u emisiji „Dok anđeli spavaju“, gde je prikazano da živim s porodicom na tavanu od 28 kvadrata, koji sam adaptirao pomoću silnih kredita“.
Uprkos svemu nisu ga napuštali optimizam i vera u bolje sutra, pa je znao da kaže kako „kubura ne mora da znači samo nevolja, već može da bude sreća, ako smo s bogom nasamo“. Voleo je da beži u kožu čas Jesenjina, čas Raskoljnikova i govorio kako mu nije lako da gleda igru svetlosti i senke, gde pravi ljudi upadaju u zapećak.
„Čovek mojih moralnih osobina nije potreban nikome. Ni „jednima“, ni „drugima“, ali sam srećan što sam potreban običnom, malom čoveku, koji pati i sanjari ljudskim snovima, a pobediće taj mali čovek sa velikim srcem“.
I kada je postojao tračak nade da se pravda pojavi sporo i dostižno, učinilo mu se da je na pragu trijumfa, pa je govorio:
„Iz poraza u poraz sam stigao do konačne pobede. Znam kuda idem, ko sam, odgonetnuo sam zagonetku života. Čovek kroz iskušenja dolazi do iskupljenja. Svako je kovač svoje sreće, bez obzira koliko ga ovo vreme teralo da bude instrumentalizovan i da bude i nakovanj tudje sreće“.
Nažalost, sudbinski scenario je (zlo)upotrebio jednu u nizu njegovih lepih misli, koja glasi ovako:
„Mislim da imam snagu, jačinu da metaforično oborim veliko brdo, ali sam do te mere senzibilan da može da me obori i jedan običan lahor“.
Oboleo je od raka koštane srži i nekoliko meseci vodio najtežu bitku zaboravljen od mnogih, osim od najbliže rodbine i najvernijih prijatelja. Pomogla je ta grupa ljudi koliko je mogla, a širu akciju pomoći, pokrenutu na društvenim mrežama zaustavio je upravo on. Iako je cela porodica bila iscrpljena fizički, emotivno i materijalno, nije želeo da time opterećuje javnost.
Tako da su stihovi jedne njegove pesme tada dobili posebnu simboliku… Upravo reči, koje stoje na njegovom nadgrobnom spomeniku, jer je, svojevremeno, opet sudbinski, sebi napisao epitaf:
„Da li je, to, vreme sudnjeg časa, dobi, kad ću zadnjeg daha dahnut u klonuću, spasenju stremeć, lepoti, svanuću?“
A tek one rime koje i u najtežim momentima slave ljubav, bez patetike, hrabro i zaneseno. Onako kako je najviše voleo energični buntovnik meka srca i ranjive duše…
„U pogledu tvom u milom trenu ljubav se rađa kroz zenu, sreća se sreći nežno odziva i smrtni čas opoziva“.
A jedna „presuda“ stajala je godinama na spoljnom zidu Privrednog suda u centru Beograda, u ulici Kneza Miloša… Verovatno je napisao neki „mali“ čovek velikog srca. Dobro poznat grafit: „Jedan je Kubura Risto!“
