Pre 41 godine, 30. maja 1980. u gradu koji se nalazi na ušću reke Mersi u Irsko more na svet je došao Stiven Džerard, ikona Liverpula i čovek koga mnogi smatraju, uz Kenija Dalgliša, najvećim igračem u istoriji ovog engleskog kluba.

Ovaj vezni fudbaler, koji je za ’Redse’ odigrao 710 utakmica i postigao 186 golova, status voljene legende je u srcima navijača sa “Enfilda” stekao zahvaljujući igračkim kvalitetima, liderskoj ulozi na terenu, ali i van njega, kao i vernosti Liverpulu. Iako je dobijao ponude od ostrvskih, ali i bogatih klubova sa evropskog kontinenta, momak koji je od 2003. do 2016. bio kapiten onih “koji nikad ne šetaju sami”, nije želeo da promeni klupski dres. To je, ipak, učinio na samom kraju igračke karijere kada je jednu sezonu (2015/16) nastupao u Americi za tim Los Anđelesa Galaksijaa posle čega je i obesio kopačke o klin.

Popularni Stivi Dži je sa svojim voljenim klubom osvojio Ligu šampiona (2005), Kup UEFA (2001), Superkup Evrope (2001, 2005),  FA Kup (2001, 2006) i Liga kup Engleske (2001, 2003, 2012). Jedini trofej koji mu nedostaje, a koji je toliko želeo da ima u svojim rukama, jeste pehar namenjen šampionu Engleske. Najbliži mu je bio u sezoni 2013/14 kada je tim sa “Enfilda” kao lider Premjer lige u u poslednjim kolima takmičenja sam odlučivo o svojoj sudbini.

Na Džerardovu žalost upravo se sudbina tada surovo poigrala sa njim. U završnici prvog poluvremena derbija sa Čelsijem, kapiten ’crvenih’ se okliznuo i izgubio kontrolu nad loptom, što je iskoristio napadač londonskog tima Demba Ba da postigne vodeći gol za ’Plavce’. Čelsi je na kraju tu utakmicu dobio sa 2:0, a ’crvene’ je taj poraz koštao gubitka titule, koja je završila u vitrinama Mančester Sitija. Rivali Liverpula su posle toga spevali pesmicu o “Džerardovom klizanju”, da bi on kasnije priznao da su mu ta greška i poraz koji je nakon nje usledio bili najteži trenuci u igračkoj karijeri.

Najsrećniji je, bez sumnje, bio 2005. godine u Istanbulu, po okončanju nezaboravnog finala Lige šampion sa Milanom, kada je kao kapiten pobedničkog tima podigao ušati pehar namenjen osvajaču najcenjenijeg takmičenja Starog kontinenta. Liverpul je na poluvremenu ovog antologijskog duela praktično bio prežaljen, pošto su ’Rosoneri’ u prvih 45 minuta prosto pregazili (3:0) ekipu koju je sa klupe vodio Rafa Benites. A onda je najbolji igrač dotadašnjih istanbulskih gubitnika pogotkom postignutim glavom u 54. minutu pokrenuo tim sa Ostrva, da bi osam minuta kasnije nakon penala koji je nad njim načinio Gatuzo, Ćabi Alonso iz drugog pokušaja poravnao rezultat (prethodno je Šmicer u 56. minutu dao drugi gol za Liverpul). Pošto su u nastavku susreta, uz pomoć sreće i zahvaljujući interevencijama golmana Dudeka, dočekali izvođenje jedanaesteraca, ljubimci “Kopa”, na kraju su po peti put postali šampioni Evrope, a Stivi Dži stekao reputaciju jednog od legendarnih kapitena tog kluba.

Ovaj vezni fudbaler je, uz veliku borbenost, liderske sposobnosti i taktičku obučenost, posedovao i tehničke kvalitete koje su mu omogućavali da se oslobodi protivnika i pravovremeno preciznim pasovima upošljava saigrače. Raspolagao je i snažnim i preciznim šutem kojim je često dovodio do očaja golmane rivalskih timova. U finalu FA kupa odigranom 2006. sa Vest Hemom u Kardifu, pogotkom postignutim u poslednjim trenucima meča sa udaljenosti većoj od 40 metara od protivničkog gola, doneo je svom timu produžetke. Nakon izvođenja penala kapiten Stivi je imao zadovoljstvo da podigne pehar najstarijeg fudbalskog takmičenja na svetu. Sa dva gola data u ovom meču sa ’Čekičarima’ postao je prvi fudbaler koji je bar po jednom zatresao mreže u finalima Lige šampiona, Kupa UEFA, FA kupa i Liga kupa Engleske.

Iako nikad nije osetio slast osvajanja titule šampiona Engleske, biran je za najboljeg igrača Premijer lige u izboru navijača (2001, 2009), igrača (2006) i novinara (2009), dok ga je UEFA 2005. godine proglasila za najkorisnijeg fudbalera Lige šampiona. Na kraju godine u kojoj je jedini put kao kapiten podigao ušati pehar našao se u najužem krugu kandidata za dobitnika “Zlatne lopte” francuskog lista “Frans fudbal”. Ona je na kraju dodeljena Ronaldinju (sa 225 glasova), dok je prvi as ’Redsa’ bio treći sa šest dobijenih glasova manje (142) od zemljaka Frenka Lamparda (148).

Ostalo je zapisano da je dres sa tri lava oblačio 114 puta i 21 put matira protivničke golmane. Bio je učesnik Mundijala 2006, 2010. i 2014, godine, kao i četiri završna turnira Evropskog prvenstva, ali na ovim takmičenjima reprezentacija Engleske – čak i kad je kao na Svetskom šampionatu u Nemačkoj imala izuzetno kvalitetan tim – nije nikad uspela da stigne do same završnice. Od selekcije ’Gordog Albiona’ se oprostio nakon neuspeha na Mundijalu u Brazilu na kojem je njegova greška koštala Englesku poraza od Urugvaja (2:1), čime su izgubljene sve šanse fudbalera sa Ostrva za plasman u drugi krug.

Zanimljivo je da je taj pobedonosni pogodak za Urugvajce postigao Džerardov tadašnji saigrač iz Livererpula i veliki prijatelj izvan terena Luis Suares. Stivi se na terenu, ali i van njega, odlično slagao sa Liverpulovim internacionalcima iz Urugvaja i Španije Suarezom, Alonsom i Fernandom Toresom, dok s druge strane  nikada  nije skrivao da gaji animozitet prema najvećem rivalu svoga kluba – Mančester Junajtedu. Otvoreno je govorio da se raduje neuspesima tima koji je u Fergusonovoj eri prestigao ’Redse’ po broju titula šampiona Engleske, a jednom prilikom je nakon postignutog pogotka na “Old Trafordu” ljubio televizijske kamere na tom stadionu.

Ipak, taj isti Džerard je priznao da je kao mladi menadžer Glazgov Rendžersa tražio, a zatim i dobio, korisne savete od Aleksa Fergusona sa kojim tokom igračke karijere, zbog velikog rivalstva Liverpula i Mančester Junajteda, nije baš  bio u sjajnim odnosima. Nema sumnje da su mu Fergijevi saveti pomogli da ove sezone ostvari odličan posao sa ’Policajcima’ koji su, nakon deceniju duge pauze, osvojili titulu prvaka Škotske sa čak 102 osvojena boda i bez ijednog pretrpljenog poraza.

„Otkako sam se povukao, naše rivalstvo smo odložili po strani i par puta sam dobio neke njegove savete, poglede na određena pitanja u vezi menadžerskog posla u Rendžersu. Ser Aleks je bio fantastičan u tim razgovorima. U neko dogledno vreme voleo bih da imam priliku da sednemo na kafu. Pristao je na to i to je fantastično jer on zaista ne mora svoje vreme da troši na mene, posenbo zbog toga što smo bili rivali. Ipak, to samo pokazuje kakav je čovek”, rekao je Džerard o svojim razgovorima sa verovatno najuspešnijim menadžerom ostrvskog fudbala.

Za razliku od nekih drugih poznatih igrača Liverpula koji su kao klinci bili fanovi Evertona,  budući idol “Kopa” je od malih nogu navijao za ’Redse’. Malo je nedostajalo da mu jedan nesrećan događaj već u sedmoj godini života okonča igračke snove. Dok je tražio loptu u žbunju šiljak zarđalih grablji mu se zario u nožni palac, pa su doktori u bolnici strahovali da će morati da ga amputiraju. Na sreću to se, ipak, nije dogodilo, te je nestašni dečak izrastao u legendu Liverpula i engleskog fudbala.

Dok je kao devetogodišnjak igrao za pionire lokalnog Viston Juniorsa primetili su ga skauti kluba sa “Enfilda”, pa se uskoro našao u Akademiji sada šestostrukog šampiona Evrope gde je ispred njega tada po talentu bilo samo čudo od deteta Majkl Oven. Dečak čiji su fudbalski idoli bili Džon Barns, Jan Raš i Pol Gaskojn je tada bio prilično nizak zbog čega je, kako je kasnije priznao, strahovao da neće daleko dogurati u fudbalu. Ipak je, zahvaljujući talentu i upornosti, napredovao kroz omladinski pogon ka prvom timu. Prvi profesionalni ugovor sa ’crvenima’ Stiven je potpisao 5. novembra 1997. godine, da bi debitantski nastup u meču Premijer lige imao 29. novembra 1998. u nadmetanju sa Blekburnom. U toj prvoj sezoni upisao je 13 utakmica. Najčešće je na terenu imao ulogu defanzivnog veziste, mada je povremeno, po potrebi službe, nastupao na poziciji desnog krila.

Gradski derbi sa Evertonom u sezoni 1999/2000 nije mu ostao u lepom sećanju pošto je u njemu zbog grubog starta na protivničkog igrača dobio crveni karton, ali zato jeste susret sa Šefild Venzejem u kome je postigao svoj prvi prvenstveni pogodak. Suočio se sa problemima sa leđima (koji su bili posledica ubrzanog rasta i prekomernog igranja) i povredama prepona zbog kojih je podvrgnut operativnim zahvatima (čak četiri puta!). Na kraju te sezone je, ipak, imao razloga za zadovoljstvo jer je 31. maja 2000. debitovao za reprezentaciju na utakmici sa Ukrajinom, a zatim našao mesto među putnicima za Evropsko prvenstvo koje je te godine održano u Holandiji i Belgiji. Mladi vezista Liverpula je na ovom turniru, na kojem Englezi nisu prošli grupnu fazu, sa klupe je ušao na teren u nadmetanju sa Nemačkom(1:0).

Stivi Dži je u narednoj sezoni 2000/01, ne samo deset puta primorao protivničke golmane da posle njegovih šuteva vade lopte iz mreže, već i sa svojim saigračima osvojio čak tri trofeja. Radovao se trijumfima u domaćim kupovima (FA kupu i Liga kupu Engleske), kao i uzimanju pehara namenjenom pobedniku Kupa UEFA, nakon spektakularne utakmice sa Alavesom (5:4) u Dortmundu. Toj pobedi ostvarenoj 16. maja 2001. na “Vestfalen stadionu” doprineo je pogotkom (drugim njegovog tima) u 16. minutu, a na kraju te godine izabran je za najboljeg mladog fudbalera Premijer lige u izboru igrača.

I pored osvajanja brojnih trofeja, ekipa sa “Enfilda” nikako nije uspevala da – u konkurenciji Mančester Junajteda, Čelsija i Arsenala – dođe do 19. šampionske titule čekane od 1990. godine. Još jedan pehar Liga kupa Engleske (uzet 2003. nakon pobede nad Mančester Junajtedom od 2:0 u meču kome je Stiven zabio prvi gol) nije mogao da bude dovoljna kompenzacija za neuspehe u prvenstvu, zbog čega je menadžer Žerar Ulije 2004. morao da ode sa klupe tima iz grada “Bitlsa”. Francuski stručnjak je, međutim, pre toga u oktobru 2003. imenovao Džerarda za novog kapitena Liverpula (umesto dotadašnjeg Samija Hipije) uz obrazloženje da je 23-godišnji vezni fudbaler “rano pokazao liderske osobine ali da mora sazreti”.

Ulijea je nasledio Španac Rafa Benites u čijoj prvoj sezoni ’Redsi’ ne samo da nisu bili u trci za titulu, već im je u Premijer ligi izmaklo i mesto koje donosi plasman u najcenjenije evropsko klupsko takmičenje. Benitesovi izabranici su, ipak, uspeli da na kraju 2004. godine izbore plasman u eliminacionu fazu Lige šampiona, a čovek odluke u presudnom duelu sa Olimpijakosom na “Enfildu” je bio novi kapiten, koji je prethodno zbog povrede stopala proveo van terena dva meseca. Vratio se u tim u susretu sa grčkim prvakom u kojem je domaćinu za plasman u osminu finala bila potrebna pobeda od najmanje dva gola razlike. Do nje nije bilo lako doći, pogotovo što su fudbaleri iz Pireja prvih 45 minuta susreta rešili u svoju korist sa 1:0. Liverpul je u nastavku uspeo da načini preokret i povede sa 2:1, a onda je u finišu utakmice Džerard poluvolejem upućenim sa nekih 20 metara od gola grčkog sastava pogodio mrežu.

Bio je to pogodak koji je odveo ’Skauzere’ na put ka Istanbulu. U nastavku takmičenja je tim kome niko nije davao šansu da može uzeti ušati pehar najpre elimisao Bajer, a zatim u četvrfinalu bio bolji i od favorita Juventusa. Malo ko je verovao da mogu preskočiti i narednu prepreku, Murinjov Čelsi, međutim sporni fantomski pogodak koji je u revanšu dao Luis Garsija odveo je autsajdere na megdan Milanu u Istanbulu. Pokretač fudbalskog čuda u nekadašnjoj prestonici Osmanske imperije je – govoreći kasnije o neverovatnom preokretu –objasnio kako su njega i saigrače, nakon katastrofalnog prvog poluvremena, u nastavku susreta podigli navijači koji su ih, umesto očekivanih zvižuka, po izlasku iz svlačionice dočekali pesmom i podrškom. Nakon čudesnih Dudekovih odbrana Ševčenkovih udaraca u produžetku postao je siguran da Liverpul ne može izgubiti istanbulsko finale.

Trijumf na Bosforu bio je presudan za Džerardov ostanak u voljenom klubu. Prethodno je bio blizu odluke da prihvati ponudu Čelsija i u transferu vrednom tadašnjih 20 miliona funti ode na “Stamford Bridž”. Objašnjavao je kako nije “zadovoljan napretkom Liverpula”, a dodatni motiv za selidbu u London bio je tadašnji menadžer Čelsija Žoze Murinjo kojeg je prvi as ’crvenih’ izuzetno cenio. Ipak, nakon osvajanja Lige šampiona Stiven je prelomio da ostane veran timu uz grada na reci Mersi, a odluku je obrazložio sledećim rečima:

„Kako mogu i da pomislim da napustim Liverpul nakon ovakve noći, ovakvog uspeha?“.

Odlukom da ostane lojalan klubu koji je, bez obzira na sjajnu prošlost, u tom trenutku igračkim kvalitetom i finasijskom moći zaostajao za bogatijim ostrvskim i evropskim rivalima Stivi Dži je učvrstio status obožavane legende među navijačima ’Redsa’. Ali i stekao simpatije onih ljubitelja fudbala širom sveta koji su u njemu i Frančesku Totiju videli dokaz da još postoje momci spremni da svoju ljubav prema klubovima u kojima su ponikli i stekli slavu stave iznad mogućnosti zarade većih suma novca u bogatijim klubovima u kojima su im zagarantovani trofeji.

Naravno, nikad nećemo saznati da li bi Džerard ostao na “Enfildu” da je mogao da zna da će u narednoj deceniji uzeti samo još dva trofeja – po jedan FA kup i Liga kup Engleske. Dve godine posle trilera u Istanbulu Liverpul i Milan su se u Atini ponovo sastali u završnom meču Lige šampiona, ali je tada, zahvaljujući pre svega spretnosti dvostrukog strelca Pipa Inzagija, ekipa Karla Ančelotija uspela da se revanšira rivalu za bolni poraz u Turskoj.

Poslednju šansu da konačno trijumfuje u Premijer ligi Benitesov Liverpul je imao u sezoni 2008/09 u kojoj su dva puta savladali Mančester Junajtedu (na “Old Trafordu” su slavili sa 4:1 u meču u kojem je junak naše priče, nakon postignutog gola, ljubio kamere). Na kraju prvenstvene trke Fergusonov sastav je, ipak, prvi presekao ciljnu vrpcu sa četiri boda prednosti ispred najvećeg konkurenta čiji kapiten je morao da čeka novu priliku da se popne ne engleski fudbalski Olimp.

Šansa mu se ukazala nakon pet godina u sezoni 2013/14 kada je ekipu vodio mladi menadžer iz Severne Irske Brendan Rodžers. Prethodno je klub ostao bez ključnih stranih igrača – Alonsa, Maskerana i Toresa, a sa “Enfilda” je 2009. morao da ode i Benitez sa kojim Džerard – kako je saopštio u autobiografskoj knjizi “Moja priča”- nikada nije bio u dobrim odnosima. Nasledio ga je Roj Hodžson, ali ni ovaj stručnjak, kao ni legendarni Keni Dalgliš, nisu uspeli da reše krizu uzdrmanog Liverpula i ponovo ga lansiraju u borbu za vrh Premijer lige. Činilo se da je zauvek prošlo vreme u kome je, sada već vremešni kapiten Stivi mogao da se nada osvajanju toliko željene titule, a onda je usledila već pomenuta sezona u kojoj je Rodžersov tim neočekivano postao ozbiljan kandidat za najvažniji trofej engleskog fudbala.

Idol navijača sa “Kopa” je u ovoj sezoni blistao. Ne samo da je stekao epitet prvog asistenta šampionata (ostvario je 13 dodavanja strelcima), već i pogađao protivničke mreže, najviše iza udarnog napadačkog tandema Suarez – Staridž, koji je ukupno 51 put matirao golmane Liverpulovih protivnika (Urugvajac je dao 31, a Englez deset pogodaka manje). Nakon pobede (3:2) u derbiju nad Mančester Sitijem u 34. kolu, Džerard nije mogao da sakrije emocije. Njegove suze radosnice pokazivale su da ovu pobedu doživljava kao odlučujući korak ka toliko čekanoj tituli, međutim, na žalost kapitena ’crvenih’ i navijača ovog kluba priča nije okončana srećnim krajem. Usledilo je već pomenuto kobno klizanje u utakmici sa Čelsijem, koje je, zbog posledica (gubitka titule), predstavljalo najteži trenutak u njegovoj dugoj igračkoj karijeri. I nekoliko godina nakon ovog kiksa, nije skrivao da ga on i dalje proganja.

„Ta greška dogodila se u najgorem mogućem trenutku. Bilo je okrutno. Ne plašim se kritika. To me i dalje proganja, i dugo će me proganjati. Mislio sam – ako osvojim ligu, to će biti šlag na torti. Da sam osvojio taj trofej, mogao bih da kažem da sam ostvario sve snove sa Liverpulom”.

U narednom prvenstvu, u kojem je Suares nosio dres Barselone, ’Redsi’ nisu bili ni senka tima iz prethodne sezone. U toj svojoj poslednjoj sezoni u Liverpulu kapiten se uklopio u sivilo tima, a u poslednjem derbiju sa najvećim rivalom sa “Old Traforda” je, samo 60 sekundi nakon ulaska na teren u drugom poluvremenu, dobio crveni karton zbog gaženja Andera Erere.

Umesto očekivanog završetka igračke karijere u klubu za koji je nastupao 17 sezona, u junu 2015. je potpisao jednoipogodišnji ugovor  sa Los Anđeles Galaksijem. Po povratku u rodni grad započeo je trenerski život u Omladinskoj akademiji Liverpula, da bi 2018. dobio poziv od Glazgov Rendžersa da preuzme vođenje najboljeg tima najtrofejnijeg kluba Škotske. Posle prve dve sezone u kojima je sklapao tim i sticao menadžersko iskustvo, u ovoj je na briljantan način vratio ’Policajce’ na škotski fudbalski tron i prekinuo deceniju dugu dominaciju Seltika. Mnogi, nakon ovog njegovog startnog uspeha, smatraju da bi Stivi Dži mogao da ima i sjajnu trenersku (menadžersku) karijeru, a vreme će naravno pokazati hoće li legenda Liverpula ostaviti upečatljiv trag i u ovom poslu. Kao i da li će, što se nekima čini gotovo izvesnim, naslediti Jirgena Klopa kao naredni menadžer ’Redsa’, o čemu je sam Džerard ne tako davno, govoreći naravno hipotetički, poslao sledeću poruku:

„Znam da je posao menadžera Liverpula ogromna odgovornost. Potreban je pravi čovek sa pravim zaslugama. Ne znam hoće li doći taj dan, ali ako ikad dođe moji asistenti moraju da budu Ćabi Alonso i Džejmi Karager. Obojca poznaju fudbal, poseduju igračku intelgenciju, koju bi mogli da pretoče u taktiku“.