Kada neko tek zakorači u ozbiljnije bavljenje košarkom, pa još u najtrofejnijem srpskom klubu, a onda dotakne i najvredniji evropski pehar, sve je „završio“ za igračku biografiju, a da nije ni počeo. Igrao je, istina, Mlađan Šilobad, još 15-ak godina, ali aprilska noć, daleke 1992. godine u Istanbulu, više se nije ponovila. Ni u crno-belom, niti u bilo kojoj drugoj koloritnoj kombinaciji sa ovdašnjih prostora.

30 godina od Istanbula

„Dotrčava Saša, tresem se kao prut, ni da slavim ne mogu…“

Blog ostalo

12. apr 2022 5

Blog ostalo

12. apr 2022 5

„Repriza istanbulske noći 1992. je (ne)moguća misija“

Blog ostalo

11. apr 2022 2

Blog ostalo

11. apr 2022 2

Svaka godina koja promakne, a posebno one „okrugle“ godišnjice, kao predstojeći 16. april, kada se navršavaju tri decenije od najvećeg uspeha Partizana i nacionalne klupske košarke, provociraju dvostruku indikaciju. Direktni učesnici poput sadašnjeg izvršnog direktora u Humskoj, rado se vrate u lepu prošlost, koja tek sa ove distance izgleda bajkovito, ali… Bude i sete, neizgovorenog, a na vrh jezika – mogu li da se vrate dani divni, dani slavni, ili preostaju samo uspomene, koje se od „naftalina“ provetre jednom godišnje, uvek nepogrešivo istog datuma.

„Iako je prošlo toliko vremena, ma nečiji čitav život, ljudi me zaustavljaju, pitaju za titulu iz Istanbula. Čak i moju decu, kada im primete prezime. Mi, bivši igrači, ko god je u Beogradu, okupljamo se na taj nezaboravni dan. Lepo je da se sretnemo, samo pogledamo i uvek setimo nekog detalja. To se ne zaboravlja, dokle god hodamo,“ priznaje Šilobad u razgovoru za Sport klub.

A na pitanje da li neka druga generacija može da ponovi takav podvig, i nije previše optimista.

Kao u američkim filmovima

„Dolazak u Istanbul na fajnal for, istovremeno, za većinu prvotimaca, bio je dolazak, prvi put u karijeri, u jedan ogroman grad, ludo dobar hotel… Bio sam cimer sa Danilovićem, a svaki igrački par je dobio po apartman od 80-ak kvadrata, sa odvojenim spavaćim sobama, kupatilima… Samo tada i nikad više u životu doživeo sam da policija, zbog saobraćajnog kolapsa, isprazni kontrasmer da bi se autobus, koji nas je prevozio, probio do dvorane, na finale. Bilo mi je kao u američkim filmovima. Mi smo krenuli na vreme, ali smo onda stajali skoro sat vremena u mestu. Da nisu intervenisali saobraćajci, ko zna šta bi bilo. Sećam se i kako smo, posle finala, primili neke naše navijače u autobus. Kao i jednog Srđana iz Vladičinog hana… Sada je to nezamislivo, a tada, pa kako da ih ne povezeš, možda su „peške“ stigli do Istanbula. Inače, nije ih bilo više od nekoliko stotina u samoj dvorani.“

„Od tada, košarka se drastično promenila. Nije poenta da li pozitivno ili negativno iz ugla nekoga ko je relativno odavno okačio patike o klin. Mnogo se više cene budžeti nego sportski uspeh onih koji imaju kvalitet, ali im se baš ne preliva iz kase. Nekima se nije „svidelo“ ni kada se Partizan 2010. plasirao na fajnal for u Parizu. Voleo bih da se i u košarci desi „slučaj Lester“ kao u fudbalu. Nikakva protekcija, samo šansa i za one koji nemaju pun koš para, a gaje talentovane klince. Ali, bojim se da je „Lester“ nemoguć u Evroligi.“

Podsećajući na period koji bespovratno pripada prošlosti, sadašnji operativac podvlači:

„Sport i jeste lep kada neki „golobradi“ majstori pobede rutinirane sa „teškim“ ugovorima. Aleksandar Đorđević i Predrag Danilović su te 1992. bili klinci, ma svi smo igrali za slavu, a njih dvojica su napravili vrhunske karijere. Da nije osvojena evropska titula, da im nije dozvoljeno da odigraju kako su odigrali, ko zna šta bi bilo i sa njihovim razvojnim putem. Samo se bojim da je nemoguć povratak takvih vremena. Meni se ne sviđa više od tri stranca i u današnjem Partizanu, ali je to bio, na neki način, iznuđen potez Željka Obradovića. Strana pojačanja u današnje vreme, potrebna su da se razvijaju mlađi domaći igrači. A kada ih je puno, nema ni hemije bez obzira koliki su profesionalci. Ali, nekada nema mogućnosti drugačijeg izbora.“

Partizan je u sezoni nezaboravnog uspeha imao bez konkurencije najmlađi tim u tadašnjem Kupu evropskih šampiona (preteča Evrolige), sa prosekom od 21,7 godina. Ne i najmlađeg trenera (taj nezvanični klupski rekord drži Duško Vujošević sa 27, ali je Želimir Obradović i sa 31, bio početnik, koga je legendarni Dragan Kićanović, njegov zemljak i siva klupska eminencija, nagovorio da odustane od reprezentativnih priprema (EŠ 1991) i sedne na klupu. Da debitanta ne uhvati „trema“, ali i da neprekidno uči uz praksu, angažovan je nezaboravni profesor Aleksandar Nikolić, u formalnoj ulozi savetnika stručnog štaba. Klub je imao i bekovski par (Sale i Saša), koji će Evropa dobro upamtiti, ne samo te 1991/92 u crno-belom… Ali i prvotimce, koji ime nisu izgradili ni u nacionalnom prvenstvu, a čekao ih je najveći mogući izazov.

Gde su, šta rade

Od trenera početnika, Željko Obradović je postao jedan od najtrofejnijih sportskih stručnjaka, prevazilazeći košarkaške okvire. Dovoljno je spomenuti devet evropskih kruna, rekord koji će teško neko u bližoj budućnosti oboriti. Realnije je da ga on „popravi“, a navijači crno-belih, otkada se vratio u Humsku, sanjaju takav rasplet.

Predrag Danilović je predsednik Košarkaškog saveza Srbije u drugom mandatu. Aleksandar Đorđević je kouč Fenerbahčea, a kao selektor Srbije je osvajao evropski, svetski i olimpijski vicešampionski naslov.

Željko Rebrača i Slaviša Koprivica se bave privatnim biznisom. Zoran Stevanović je šef mlađih kategorija Partizana. Ivo Nakić je agent u menadžerskoj ageniciji Bila Dafija, a Vlada Dragutinović radi nešto slično, u potrazi za mladim talentima. Mlađan Šilobad je izvršni direktor crno-belih, a Nikola Lončar je do kraja 2020. bio sportski direktor u Humskoj. Na žalost, Dragiša Šarić je jedini prvotimac iz 1992. koji je preminuo 2008. godine od posledica srčanog udara.

Iz uže i šire klupske postave, u Partizanu su, kao i pre tri decenije, trener Obradović, Todorić, Šilobad, Stevanović, dr Momčilo Jakovljević, zamenik direktora KBC „Dragiša Mišović“, referent Vuk Rajković i, neuništivi ekonom Nikola Tomašević.

„Bio sam još mlađi od njih dvojice, nepuna 21 godina. Stigao sam u Humsku, posle dve seniorske sezone u Crvenoj zvezdi, ali Kup šampiona je bio deseta priča. Ne, ne, nisam imao tremu uoči fajnal fora u Istanbulu. Ma, niko od nas. Niti smo imali pritisak. Za polufinale protiv Filipsa, bili smo svesni da možemo da ih dobijemo i treći put u sezoni. Nekako su nam „ležali“. Malo nam je pao kamen sa srca što je Huventud išao na Estudijantes, od koga smo jedino, tokom ligaškog dela, oba puta izgubili. Željko i profa su samo pokušali da nas što više opuste uoči odlučujućih duela. Tako smo dobili nekoliko slobodnih sati, ne na dan polufinala ili finala, ma kakvi, nešto ranije.“

Nekadašnji centar „vrti“ i film finala, po ko zna koji put…

„Odigrali smo sjajno prvo poluvreme protiv starih znanaca, Huventuda. Vodili smo sa desetak razlike, ništa nije slutilo na triler završnicu. Ali, nije moglo bez toga. Mislim da je bilo nešto manje od deset sekundi do kraja. Iako je rival prilično haotično organizovao napad, njihov bek, Tomas Đofresa, nekako je uspeo da poentira, 70:68 za njih. Svima se u dvorani učinilo da je pitanje evropskog šampiona rešeno, ne i nama. Zar da tako „ode“ sezona, a tako smo blizu… Naravno da u tim trenucima nemaš vremena da tako razmišljaš. Ali, došli bi do toga da nismo dobili „poklon“ od Huana Moralesa, koji je posle koša Đofrese, prosto „stavio“ loptu u ruke Koprivi (Slaviša Koprivica), a ovaj dodao pas Đorđeviću. Ostalo je trojka i, istorija.“

Plejmejker crno-belih je zacrnio Huventud, a drugi deo dueta, Saša Danilović, proglašen je igračem turnira. Igrom sudbine, zbog pete lične, morao je na klupu nekoliko minuta pre kraja finala samo za one sa jačim nervima.

„Bio je poput strune pred pucanje. A kada je prošla Saletova trojka, uleteo je na teren, skočio mu sa leđa i zagrlio ga najčvršće na svetu. Njihove izraze lica, dok smo i mi ostali pritrčavali, nikada neću zaboraviti. To mi je slika do kraja života. I ništa tu ne bi bilo čudno, radovanje kao radovanje, da njih dvojica nisu govorili celu tu sezonu. Zato su besprekorno „govorili“ na terenu. Pored evropske titule, osvojili smo prvenstvo SR Jugoslavije, uz samo dva poraza (Rabotnički u produžecima i Bosna), kao i Kup.“

Rezultati do završnice

Solnok – Partizan 65:92, 72:89.

Grupna faza: Komodor Helder – Partizan 75:81 (77:111 prvi meč), Partizan – RMP Mehelen 87:67 (72:86), Partizan – Filips 86:70 (94:89), Huventud – Partizan 79:76 (75:76), Bajer 04 – Partizan 80:73 (69:93), Partizan – Estudijantes 75:79 (72:75), Aris – Partizan 75:83 (65:99).

Četvrtfinale: Partizan – Knor Virtus Bolonja 78:65, Knor – Partizan 61:60, Knor – Partizan 65:69.

Budući evropski šampion je jedva prošao u četvrtfianle, kao četvrti u grupi. Za prolaz na F4 trebalo je izbaciti bolonjski Knor (jedino domaćinstvo u Beogradu), prvoplasiranu ekipu iz druge grupe. Istu onu u koju će za nekoliko meseci preći Danilović, a kasnije joj doneti i evropsku krunu (1998, drugi boravak u klubu).

„Mi smo bili kao bebe koje pokušavaju da prohodaju. Niti znaju šta je pasti, niti da može da boli. Tako smo „hodali“ kroz Kup šampiona. Kao da sam imao strah od Derila Dokinsa, centra Filipsa, legende NBA. Samo sam igrao najbolje što sam mogao, pa šta bude. A posle su mi govorili kako sam ga zaustavio. Ja ćutim i mislim se, kako da ne, on tada 130, a ja 94, jedino je Rebrača, kao centar, bio lakši od mene sa 92 kg“, uz osmeh će Šilobad.

Od najvećeg klupskog uspeha, jedinog srpskog košarkaškog kolektiva sa evro-titulom (i još tri plasmana na F4, 1988, 1998, 2010), naređale se godine. Ostala je radost sećanja…

Fajnal for u „Abdi Ipekčiju“

Polufinale

Partizan – Filips 82:75 (31:35)

Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.

Filips: Dokins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.

Finale

Partizan – Huventud 71:70 (40:34)

Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).

Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk),

Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.

Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.