Prolazi i ova godina, vreme neumitno curi i sve jače podseća, ali i opominje kakvu košarkašku zaostavštinu imamo. Podneblje ovog regiona sa nepresušnim resursima talenata garantuju sigurnu budućnost, ali uvek je nužna nadgradnja.

Na to nas upozorava i sećanje na lik i delo Žarka Varajića, neponovljivog asa pod obručima i sportskog funkcionera. Danas bi napunio 69 godina… Vanserijski igrač, svestrani košarkaški, sportski pregaoc, u svemu zlata vredan. Na svim poljima nas je zadužio rekordima i to teško dostižnim, ostavio svojevrstan primer i pečat originalnom, vrhunskom igrom, ali i kao pragmatičan, precizan i pedantan, sjajan sportski radnik. Perfekcionista, funkcioner, savetnik, kritičar, organizator, kolumnista, sagovornik, od kojeg se moglo mnogo naučiti. A ako smo mudri, tek može da se uči i nauči od čuvenog Varaje. Upravo onako kako je on znao da kaže: “Istorija nas uči da ko sahranjuje prošlost nema budućnost”.

Godinu i po dana nije sa nama, ali lider šampionske generacije Bosne iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka i trofejni reprezentativac ostaje, pre svega, upamćen po postignutih 45 poena u finalu Kupa evropskih šampiona (današnja Evroliga) 1979. godine protiv Emersona iz Varezea. Bosna je tada donela prvu evropsku titulu jugoslovenskoj muškoj klupskoj košarci, Varajićev košgeterski učinak na toj utakmici teško da će skorije biti nadmašen, a prošla je 41 godina… Varajić će se pamiti i po podvigu u ulozi direktora mlađih nacionalnih selekcija KSS, kada je leta 2007. godine osvojeno pet zlatnih medalja, na svim velikim takmičenjima na kojima je srpski reprezentativni podmladak učestvovao, a to su bila tri evropska, jedno svetsko i balkansko prvenstvo. Takođe teško ponovljivo…

Dakle, neverovatan put stasitog Nikšićanina obeležio je istorijski meč finala KEŠ u francuskom Grenoblu 1979. godine, na kojem su on i legendarni Mirza Delibašić postigli zajedno 75 poena od Bosninih ukupnih 96, naspram rivalovih 93. Iako rasni strelac i elegantni individualac, Varaja je uvek isticao moć kolektiva, kao uslov svih uspeha.

“Dvanaest igrača u košarci su ogromna snaga ako idu istim putem, pa makar bio i pogrešan, u odnosu na situaciju kada svako ide na svoju stranu. A zamislite kakva je snaga kad 12 dobro pripremljenih i obučenih ide ispravnim putem. Strelac se postepeno stvara, ne može to preko noći, potrebne su fizičke predispozicije, zatim, šuterska ruka, glava, samopouzdanje i vera. I podrška trenera i saigrača”, govorio je Varajić.

Samopouzdanje, koje je gradio kroz godine igračkog staža, eksplodiralo je 1979. godine u Grenoblu.

“Kada prepoznate košgetera, postavlja se pitanje kako će biti vođen i koji je njegov mentalni sklop da bi on izdržao sav taj pritisak, očekivanja saigrača i publike, jer ima konstantnu obavezu i cilj da poentira i pobeđuje”, objašnjavao je Varajić iz bogatog ličnog iskustva.

Sa mnogo ljubavi, ali i objektivnosti pričao je o Bosni, o putu do evropskog vrha…

Životni i profesionalni put

Žarko Varajić je rođen 26. decembra 1951. godine u Nikšiću, a preminuo je u Beogradu 23. juna 2019. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Pre početka bavljenja košarkom, kao pionir trenirao je fudbal u ekipi Sutjeske iz Nikšića. Iz ratnog Sarajeva se preselio u Beograd 1992. godine. Završio je fakultet za fizičku kulturu, Višu trenersku školu – odsek košarka i Višu školu za menadžere u sportu.

Profesionalno je obavljao poslove na ovim funkcijama: referent za marketing u Univerzitetskom sportskom društvu Bosna, generalni sekretar Saveza organizacije za fizičku kulturu Sarajeva, zamenik Saveznog ministra za sport, sportski direktor muških reprezentativnih selekcija u Košarkaškom savezu Jugoslavije, SCG i Srbije.

“Bogdan Tanjević je iz igračkih patika, sa 24 godine, postao trener Bosne, pokazalo se kasnije da je stručnjak evropskog formata. U Bosni se pojavila, mlada i izuzetno talentovana generacija. Bili smo u naponu snage, fizički spremni, predstavljali smo preteču novog talasa, mnogo smo trenirali, trčali. Sve su to bili reprezentativci, Mirza Delibašić, ja, zatim, Radovanović, Đogić, Benaček, Vučević, Hadžić… Mirza je bio umetnik pod obručima, Raša je posle izrastao u jednog od najboljih centara Evrope. Imali smo odličan stručni štab i što je vrlo važno, klub je bio perfektno organizovan, skromnog budžeta, ali bogat ljudskim resursima, pa je kompletna logistika bila na vrhunskom nivou”.

Talentovana ekipa koja je stasavala, bila je već viđena za velika dela, ali je osvajanje KEŠ bio svakako, nesvakidašnji rezultat, o čemu svedoče i ova Varajićeva sećanja:

“Nikad nisam tvrdio da smo imali kvalitetniji tim od Emersona, oni su bili aktuelni šampioni Evrope, za njih je igrao legendarni Dino Menegin, ali mi smo bili maksimalno spremni u svakom pogledu, puni motiva, elana i talenta. Italijani su došli na finale sa nama uvereni u uspeh, nisu doneli čak ni pehar, mrzelo ih da ga dovlače, jer je bio ogroman. Kada smo mi pobedili organizator se našao u čudu, našli su na brzinu u sali neki mali trofej da posluži za tu priliku”.

Varajić je često isticao kako je Bosna tada prokrčila put ostalim jugoslovenskim klubovima da i oni osvajaju evropske titule.

“U to vreme se u Jugoslaviji igrala najbolja klupska košarka, bilo je nezamislivo da naši timovi imaju strane igrače. I u Evropi je važilo pravilo da ako hoćete evropski trofej, morate u timu, ili u stručnom štabu da imate Jugoslovena”.

Bosnino vihorno krilo (202 cm), ostaće upamćeno i po neverovatnom ostvarenju u ulozi direktora muških nacionalnih selekcije. Bila je to zlatna epoha započeta prvih godina XXI veka, najpre sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije (zlato na EP u Turskoj 2001. i zlato na SP u Indijanapolisu 2002.), a zatim, u studioznom radu sa KSS podmlatkom, dogodila se 2007. godina – za anale!

To zlatno leto su otvorili najbolji srpski kadeti na Balkanskom prvenstvu u Baru (Crna Gora, od 6. do 10. jula), a nadovezala se mlada selekcija (do 20 godina) na EP mladih, Nova Gorica (Slovenija) i Gorica (Italija), od 6. do 15. jula, da bi se potom juniorska reprezentacija na SP u Novom Sadu, od 12. do 22. jula, popela takođe na najviši stepenik. Najsjajniji niz nastavili su kadeti na EP na Kritu (Grčka od 20. do 29. jula), a sve zaokružili juniori osvajanjem titule na EP u Madridu (Španija), od 3. do 12. avgusta.

Blistava igračka karijera

Igračka karijera Žarka Varajića trajala je od 1966. do 1984. godine, a nosio je dresove Sutjeske, Bosne i Al Aina (Ujedinjeni Arapski Emirati). U njegovoj bogatoj riznici trofeja, osvojenih sa Bosnom su titula prvaka Jugoslavije 1978, 1980, 1983, pobednik Kupa Jugoslavije 1978, 1984, Kup evropskih šampiona 1979. godine. U dresu Bosne bio je finalista Kupa Radivoja Koraća 1978. godine (poraženi od Partizana) i u Interkontinentalnom kupu (Svetsko klupsko prvenstv 1979).

Za reprezentaciju SFRJ igrao je 126 puta i osvojio: srebro na OI u Montrealu, 1976. godine, zlato na EP u Liježu 1977, bronza u Torinu, 1979, zlato na Mediteranskim igrama, u Alžiru,1975, kao i zlato na Balkanskim igrama u Solunu 1974. i u Burgasu 1976. godine.

Zaista, impresivan niz, o kojem je Varajić pričao u intervjuima sa mnogo ponosa i posvećenosti. Detaljno i argumentovano bi govorio novinaru u pero, bio je savršen sagovornik. Jedan od njegovih aduta u radu bilo je sjajno govorništvo, mnogi današnji asovi pamte Varajine motivacione govore pred odlučujuće mečeve. Otuda je poneo nadimak Šekspir, koji su mu dodelile zlatne srpske košarkaške junoše.

“Sa selektorom Svetislavom Pešićem je saradnja bila na visokom nivou, na EP u Turskoj i SP u Indijanapolisu. Posle toga sam radio sa mladima. Tada sam napravio projekat koji je ubrzo dao sjajne rezultate. Na 36 takmičenja osvojili smo 32 medalje, a ta poslednja, 2007. godina, bila je kruna. U četiri discipline na pet velikih prvenstava, osvojili smo pet zlatnih medalja. To nije uspelo ni velikim zemljama”, sećao se Varajić.

Kao prekaljeni sportski funkcioner, elokventna i harizmatična ličnost, znao je kako pristupiti svakom izazovu, problemu i kako ga rešavati. U brojnim pisanim dokumentima i kolumnama izneo je razne konstruktivne predloge na temu stanja u domaćoj i evropskoj košarci.

“Rat između FIBA i ULEB izvesno nije doneo ništa dobro, a za one koji malo dalje vide znaju da se pobednik ne nazire, ali se unapred vidi gubitnik. Došlo je do podele evropske košarke, skoro da i nema nacionalnog saveza koji ima isti stav sa svojim klubovima, pa je tako i u bivšoj Jugoslaviji, savezi su za FIBA, a klubovi za Evroligu. Valjda je normalno da matična federacija vodi međunarodna, klupska i reprezentativna takmičenja jer ona ima trajnu obavezu da brine o razvoju košarke i da u prvom planu budu sportski interesi”, smatrao je Varajić.

Proslavljeni igrač Bosne i reprezentacije predlagao je da se Srbija okrene sopstvenim kapacitetima, radi bržeg razvoja klubova i domaće košarke.

“Siguran sam da nije kasno ni da se napravi jedinstvena srpska liga od 14 klubova, što bi značilo, da bismo imali unutra sve košarkaške centre. Primenom Zakona o sportu ozbiljnije bi trebalo, kroz lokalnu upravu da se rešava finansiranje klubova, što bi omogućilo da koncentrišemo kvalitet i dovođenjem najviše dva stranca ga još unapredimo. Ovakva liga vratila bi gledanost i bila interesantnija za sponzore. Zato joj odmah treba obezbediti prohodnost u međunarodna takmičenja. Kroz ovakvu ligu brže bi se razvijali mladi igrači”.

Prestižne nagrade i priznanja

Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Super Oskar za najboljeg igrača Evrope u svim evropskim kupovima 1979. godine. Pripalo mu je i najveće društveno priznanje Bosne i Hercegovine za 1980. godinu, Majska nagrada, kao i najprestižnija nagrada grada Sarajeva za 1979. godinu, Šestoaprilska nagrada). Za velike sportske zasluge dobio je tri zlatne značke SOFKA Jugoslavije, Orden Nemanje prvog reda SR Jugoslavije i Orden jugoslovenske zastave prvog reda.

Varajić je uvek bio spreman da na nove izazove odgovori smislenom idejom i detaljnim programom rada.

“Trebalo bi napraviti dobru analizu postojećeg stanja i na bazi snimljenog postaviti nove programe. To podrazumeva reforme od baze do reprezentacije. Plašim se s obzirom na moja saznanja da nam je baza u segmentu rada sa mladima izgubila entuzijazam. Otvorimo vrata besplatnom bavljenju sportom deci, a ovaj problem bi trebalo rešavati sa lokalnom zajednicom. Bojim se da postojećim školama nisu obuhvaćeni najbolji i najtalentovaniji klinci, jer nisu u mogućnosti da svoje bavljenje sportom plaćaju. A uveren sam da će nam društvo, ukoliko nam se deca budu masovnije bavila sportom, biti uređenije i srećnije”.

Niz volonterskih aktivnosti

Dugačak je spisak Varajićevih volonterskih aktivnosti. Bio je član Olimpijskog komiteta zimskih OI u Sarajevu 1984. godine, predsednik Stručnog saveta KSJ od 1987. do 1992. godine, predsednik Programske komisije JOK od 1996. do 2000. godine, sportski direktor jugoslovenskog tima na OI u Sidneju 2000. godine, prvi čelnik asocijacije “Sport za sve” Srbije od 2003. do 2006. godine.

Aktivno je učestvovao u organizaciji seniorskog i juniorskog EP u košarci, u Beogradu 2005. godine i SP za igrače do 19 godina u Novom Sadu, 2007. godine. Bio je direktor turnira EYOF 2007. i košarkaškog turnira Univerzijada Beograd 2009. godine.

Intenzivno je radio na realizaciji projekta “Nacionalna priznanja”.

Na trenerskoj struci je velika odgovornost, isticao je Varajić.

“Struka mora da se podigne na viši nivo, a to znači da osim što je bivši košarkaš budući trener, mora da se dodatno školuje u delu dobijanja odgovarajućih znanja o tehnici, taktici, pedagogiji, psihologiji, fiziologiji, medicini, fizičkoj pripremi, jer je trenerski posao složen, posebno u radu sa mladima”.

Tako je govorio Žarko Varajić, čovek, koji je još mnogo mogao da pruži voljenom sportu, ali je zbog teške bolesti prerano otišao sa životne scene. Srpski košarkaški Šekspir… A među čuvenim mislima pravog Šekspira, engleskog pesnika i pisca je i ona koja glasi: „Svet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu”. Bez sumnje, u košarkaškoj podeli, Varajina uloga je bila maestralna. Za nezaborav.