„Uprave se tale sa igračima, nema rezona sa toliko stranaca“

Blog ostalo 1. jun 202110:00 > 10:04 10 komentara
Prvatna arhiva

Od košarke ne ume ništa bolje da radi i više voli. Izručiće pun koš kritika na sport u kome je sve probao, od igrača, trenera, vlasnika, funkcionera, da bi, ipak, ostavio nadu. Išao je iz krajnosti u krajnost, pa „uspeo“ da bude „vlasnik“ tri doživotne suspenzije, ali i da priča bez pardona, pa šta košta, da košta.

Milan Miša Lakić (64), zaštitni znak Beovuka, još uvek vidi (i brine) mnogo dalje od klupskog dvorišta.

Povezane vesti

Mogao bi da se svrsta i u poslednje Mohikance, koji ne zaboravljaju (odbacuju) da se „pozovu“ na one koji su gradili basket temelje, rizikujući da ga proglase staromodnim. Ne boji sve crno, ali nije ni dobro, konstatuje bez viška  emperamenta. Voli da „zvekne“ problem u glavu, pa će na pomen srpske klupske košarke:

„Stanje je nikakvo, samo sam iskren. Pa znate da se nikada nisam trudio da budem simpatičan. Ono što se radi je katastrofalno. Tu, pre svega, mislim, na velike klubove, koji su prvi krenuli sa angažovanjem sve većeg broja stranih pojačanja. A takva praksa se prelila i na manje klupske sredine. To je jednostavno pogubno. A da sve bude još gore, strancima se pokrivaju pozicije plejmejkera, pa i centra. Ljudi dragi, pa po tome smo kao zemlja bili prepoznatljivi, a sada… Takva praksa koja sve više uzima maha već nas košta, a pun ceh će tek biti isporučen,“ u dahu će Lakić za Sport klub.

Kao da čita misli, ne dozvoljavajući potpitanja, onaj koji je više od pola veka pod obručima, nastavlja:

Stara i nova garda

„Stara trenerska garda su oni koji zahtevaju disciplinu, adekvatno ponašanje, a i znaju da kazne. Novi talas sve istrpi za novac. Ne znam u koji bi „sektor“ ubrojao one koji traže „honorar“ od roditelja, pa još u reprezentativnoj selekciji. Kada sam svojevremeno utvrdio da je to tačno, uputim se u KSS, da se požalim jednom visokom funkcioneru, da bih saznao da ga je ovaj poslednji postavio. I šta onda, okreneš se i, odeš. U drugoj polovini devedesetih prošlog veka, pomagao sam Bori Ceniću u radu sa mlađim reprezentativnim selekcijama, uz maksimalnu podršku Dude (Ivković) i Željka (Obradović). Znao sam da oteram Ratka Vardu, jer je „onako“ zafrljačio nacionalni dres, a danas mu sin trenira u Beovuku. Neka pravila moraju da se znaju i, poštuju. Pa, meni nijedan menadžer nije ušao u salu za vreme treninga. Ako sam zbog toga staromodan, neka sam… Mnogim stručnjacima bi bilo bolje da se pozabave medotikom obuke, a ne samo taktikama. Sve napisao Cenić, koji je za mnoge izmislio košarku.“

„Vasilije Micić i Nikola Jokić jesu počeli ovde da treniraju, žive za košarku, ali nisu iskočili iz ovdašnjeg sistema. U tom smislu ne možemo da ih „svojatamo“. Zamislite kako se osećaju Čačani kada je u Borcu, na mestu organizatora igre, tamnoputi igrač. A ta publika je jedna od košarkaški najškolovanijih. Da li neko razmišlja kako će sve to da utiče na razvoj i popularnost među najmlađima. Ili, da li bi Borac bio to što jeste za ovdašnju košarku, kroz istoriju, da su se tako angažovala strana pojačanja pre tri, četiri, pet decenija. Uprave pojedinih klubova se „tale“ sa igračima, ma nema nijednog rezona da se dovedi toliki broj stranaca. To je poražavajuće. Ma video bih ja takve, da su u privatnim klubovima, da li bi baš tako lako trošili tolika sredstva na igrače iz daleka. E, kada se rasipa neka vrsta društvenog novca, onda je sve moguće, ma nema veze.“

Ostavljajući na miru, na trenutak, seniorske sastave, Lakić podseća na još jednu javnu tajnu pod obručima.

„Pa imamo toliko stranaca u mlađim kategorijama, da se zavrti u glavi. Obični ljubitelji sporta koji je bio za ponos, prilično su razočarani. Raznorazni prevaranti dovlače decu sa ko zna kojih geografskih širina, pa ni godište ne može da im se utvrdi. Baš su preterali. Uđete u neku beogradsku dvoranu, pa pomislite da niste pogrešili zemlju, kontinent. Nekada ne možete da vidite našeg klinca. Da se razumemo, niti sam rasista, niti granice mogu da se zatvore u 21. veku, ali… Nekada sam bio jedan od tvoraca nekadašnjeg Registracionog pravilnika KSS, koji je zabranjivao strance u mlađim kategorijama. Pokušao sam da objasnim ljudima iz naših velikih klubova da mi ne možemo na taj način da pratimo svetske trendove. I dalje mislim da imamo dovoljno talenata i da važimo za košarkašku naciju.“

Iako je tokom karijere ponekad znao „glavom kroz zid“, ne smatra da se u evropske „trke“ može samo sa domaćim snagama kao nekada.

Svi njegovi basket grehovi

Prvu suspenziju je zaradio pre skoro četiri decenije, kao igrač Tašmajdana (današnji Beovuk) zbog udaranja igrača Poštara, da bi posle dve godine bio pomilovan. Maja 1988. godine, kao službeni predstavnik „Taša“ sukobio se sa sudijom (Ljuba Petrović) na utakmici tadašnje Druge srpske lige protiv Zvezdare.

A 1994. je u tunelu „Pionira“ došao u klinč sa crnogorskim arbitrom Rankom Šćepanovićem, koji mu nije ostao dužan.

„Pre pet godina sam se povukao sa svih klupskih funkcija. Imao sam dovoljno razloga, ali i gluposti koje sam pravio. Beovuk i stan sam „prepisao“ na suprugu Marinu.“

„Kamo sreće da Crvena zvezda, primera radi, plati dva prava, umesto šest stranaca. I kako može jedan Real ili Barselona da guraju mlađe snage, kao da oni nemaju imperativ rezultata, a crveno-beli ne mogu, barem tokom većeg dela sezone. Kraljevski klub je našao prostora za jednog Tristana Vukčevića (18), a Barsa za Leandra Bolmara (18). Ovi poslednji izborili su „samo“ učešće na fajnal foru, Real se spotakao u četvrtfinalu, dok 16. tim Evrolige nije u mogućnosti da „gurne“ klince. Da ne komentarišem razne pozajmice igrača u druge klubove, uz dovođenje nekih „Indijanaca“. Valjda to tako može kada se razbacuješ tuđim parama.“

Kako se sve češće aktuelizuje priča o prohodnosti šampiona regionalne lige u Evroligu odnosno ograničenom roku trajanja uz sve bliži dan „zatvaranja“ prestižnog takmičenja, ni svođenje računa (gubici – dobici) pod nacionalnim obručima nije daleko. Može li se, posle svega, desiti da ABA, pa i ABA2, ostave dugoročne posledice po klupsku košarku u Srbiji?

Preživljavanje na BGD asfaltu

„Nestalo je mnogo malih beogradskih klubova poput Vojvode Stepe, 22. decembra, pa kao nema veze, igrali su takozvanu beton ligu. Ko tako rezonuje, zaboravlja da su Obradović i Tomašević počinjali na takvim terenima. A sada to nije važno, ne bih se složio. Od manjih klubova, sa nekom tradicijom, preživeli su Korać i Beovuk. Od grada Beograda dobiješ 130, a nekad je bilo 480 sati plaćenih termina treninga. Niški drugoligaši, Konstantin i Fer plej, od lokalne samouprave imaju po 100.000 evra za sezonu, plus šest sati dnevno gratis u Čairu. Kamo lepe sreće da od tih sredstava pronalaze i prave nove igrače.“

„Od prvog dana pričam da ta liga nije dobra za ovaj sport kod nas, ali ne zato što „moj“ Beovuk nije bio „ambiciozan“ u tom smeru. Na košarku sam uvek gledao šire od trenutnih klupskih interesa. Vodio sam svojevrsnu borbu sa vetrenjačama, zbog ABA lige se posvađao sa prijateljima… Nije vredelo, projekat je prošao, kao da mi ovde, u Srbiji, nismo imali 12-ak finansijski stabilnih klubova i pre formiranja regionalnog takmičenja. Da smo to uspeli da zadržimo, danas bi imali veći kvalitet. Tako je Košarkaška liga Srbije postala neka drugorangirana, na koju tako gledaju potencijalni sponzori, lokalne samouprave što je uzročno-posledičnog uticaja na finansije. Ovo poslednje dalje „vuče“ na dole, sve je povezano.“

Kao što na košarkaški nivo u celini i te kako utiče adekvatan rad sa mlađim kategorijama. Onaj koji je iskusno znao da poruči onima koji tek počinju da je jedina šansa da uspeju da što više vremena provode u salama, ima koju i na ovaj segment.

„Imamo mnogo škola košarke, upropastiće nas. Ne kažem da su krive za celokupnu situaciju, ali to je nešto potpuno drugačije od klupskih kategorija. A klubovi koji nemaju sopstvene mlađe igračke resurse, uzimaju samo deo onih iz tih škola. One su za neke stvari dobre, kao što je sportsko okupljanje dece. A roditelji još zadovoljni jer naslednici nisu na ulici. Ali, sa izuzetkom pojedinaca, u tim školama rade treneri početnici. I to u najbitnijem delu košarkaškog razvoja, kada klinci treba da zavole taj sport, a kasnije će da ih „mese“. A šta ako ih tada ispuste, ma upropaste.“

Privatna arhiva

Miši Lakiću se svašta može prebaciti, osim da je u košarku uložio svo znanje, energiju i vreme. Ne samo za svoj Beovuk, od nekadašnje „beton“ lige do najvišeg ranga (trenutno u Drugoj muškoj). Na ivici oštrice su bile diskusije u raznim forumima Saveza, a na terenu, pravi mali ratovi, od rivala do nezaobilaznih arbitara.

„Bilo je kazni, zaradio sam tri doživotne suspenzije i, sve preživeo. Priznajem pola krivice, a za drugu polovinu je kriv sistem. Ne krivim ni sudije, jer im je pomenuti sistem dozvolio da tako rade. Šta da radim, kada na klupi imam eksere, pa me bodu. Ja sam temperamentan čovek, bez poslednje namere. Sve se dešavalo u afektu. Ni svoje igrače ne učim da se sklanjaju (od nepravde), ali sam ih naučio da ćute. Zato ja ne mogu. Makar „lajem“ iz gledališta. Kada je Beovuk svojevremeno ušao u KLS, bio je klub sa najviše kazni, a sledeće sezone, nije bilo ni tehničke trenerima. Oni nikada ne skaču na odluke delilaca pravde. Ja sam prihvatio da budem taj negativac, a ne moji saradnici u klubu.“

Gde će naša deca pored stranaca?

„Posle toliko decenija u košarci, i sada retko propuštam neki meč da ne pogledam. Bukvalno sve pratim, kritičan sam, ali nisam ozlojeđen čovek. Ipak, primećujem da mi je veće zadovoljstvo da odgledam „tri na tri“. Lagano se povlačim, a videću da li će to biti definitivno sledeće godine kada Beovuk slavi pet decenija postojanja. Trebalo bi samo da budemo svesni da je vremenom nestalo pet liga (70 seniorskih ekipa) sa ovih prostora, da su ostala samo četiri takmičarska ranga. Da li će nam najbolji juniori imati gde da igraju ako su Partizan i Mladost neka vrsta zatvorenih sistema, Zvezda i FMP okrenuti jedni drugima, kao Mega i OKK Beograd. Ni Beovuk ili novi Slodes ne mogu da prime pun koš talentovane dece. Nemojmo da nestanu, bez dobijene šanse, sa klubovima u kojima vrvi od stranaca.“

Bez obzira na kontroverznu prošlost, uvek bi se „potukao“ za košarku, pa tek onda za sve ostalo.

„Volim da sve saspem u lice, pa kada ću, ako ne na utakmici. Nemam šta da krijem, hoću da apostrofiram sve što mi smeta, nije dobro… Pa sa protokom vremena, primećujem da ni sva ta borba nije uzaludna. Zovu me ljudi iz cele Srbije, da se posavetuju, informišu, jednostavno, poštuju me. Uvek ću da kažem, a na drugoj strani je da li će da prihvati. Možda sam i predugo pod obručima, pa sam nekom i dosadan, ali još imam šta da kažem.“

Te konstantne bitke u sportu koji mu je jednako život, demonstracija su upornosti, makar i uzaludne ili bahatosti?

„Više sam tip Don Kihota, ali nisam jedini. Samo je problem da li imaš ili nemaš mušku stvar. Ima dosta onih koji ne pričaju ništa manje i crnje od mene, ali samo u kuloarima. Ali, kada treba da izađu na crtu, nema ih. Koliko sam puta rekao: ‘Daj, bar deo kaži kada ti se ukaže prilika, ili, suprostavi se barem malo.’ Uzalud. Znao sam da se obratim treneru koga primam u klub da mi slobodno oponira sa argumentima, da ima svoje ja. Meni nije potreban poltron, trener mora da ima stav, da se bori za mišljenje. Onako kako gledam i, idem kroz život, takve volim ljude oko sebe, u klubu.“

Onom koji je osnovan kao Tašmajdan davne 1972, pa posle Zvezde, Partizana, OKK Beograda i Radničkog, spada u red starijih u prestonici. Od vremena kada se za preživljavanje kluba privređivalo i skupljanjem novina i staklene ambalaže. Do katapultiranja reprezentativaca (Dejan Milojević, Vladimir Štimac, Ognjen Aškrabić, Aleksandar Glintić), odnosno mesta gde „uspevaju“ talenti.

„Nekad se ljudi čude, što svakom dobrom klincu, ako se ne dogovorim sa njegovim roditeljima, kažem gde bi mogao da ode. A rukovodim se trenerima ne nazivima klubova. Nemam tu vrstu ljubomore. Na zasedanjima Skupštine KSS znao sam da kažem da je Beovuk bio u KLS zahvaljujući neradu rivala. Pa, nije normalno da osvojimo sasvim regularno 42 medalje, pored večitih, pa i Mege. I kako „vukovi“ da tada budu u najvišem domaćem rangu, pre Niša, Kruševca, Subotice… Pa, možemo, kada pomenuti ne rade.“

Na pitanje da li uopšte nešto valja u srpskoj košarci, stiže odgovor koji čuva veru.

„Nije sve crno, ali nije ni da se ne zabrinemo. Klupski predsednici su za svaku vrstu kritike. Ali nije broj dece, koja bi da treniraju košarku. Nedostaje nam 50-ak sudija, da isprate sve utakmice, a još su nam sva ligaška takmičenja „skraćena“ zbog epidemiološke situacije. Još samo da sve te klince „složimo“ valjano, da na treningu ne bude njih 40, već 16 i da rade sa prvim trenerom. To su stvari za optimizam.“

Neka večitih u ABA ligi

„Možda bi trebalo razmisliti da se Košarkaška liga Srbije vrati pod okrilje Saveza, a da ABA napuste svi srpski klubovi osim Crvene zvezde i Partizana. Ne vidim razlog da bi Mega nešto izgubila takvim potezom, pa i tako razigravaju mlađe snage u „filijali“ OKK Beograda. Užička Sloboda se polako diže, to mnogo znači za srpsku košarku. Čačanski Borac je potrčao u regionalnu ligu, ali pitam, imaju li njihova deca prostora da zaigraju od stranih pojačanja. Ovako samo naglas razmišljam zbog košarke u globalu.“

Po njemu, prva asocijacija na košarku su treneri, a postali su izuzetno promenljiva kategorija, često ekspresno.

„Ima dosta onih koji su otišli u inostranstvo, a oni koji su još u Srbiji, ne dobijaju šansu. Konstantno se vrte isti, sa retkim izuzecima, poput Dušana Alimpijevića, koji je na žalost, ovde „izgoreo“. Vidim da je odličan u Turskoj (Bursaspor), ali je morao da ode. Ili primer Vlade Jovanovića, koji se „naputovao“ svetom, tamo se dokazivao, da bi kod kuće (Mega) ponovo dobio priliku. Kao da se nije dokazao i u reprezentativnim kategorijama. Karijera Željka Obradovića je samo izuzetak, koje potvrđuje pravilo. I kada su u pitanju reprezentativne selekcije, bilo je promašaja kada su dovođeni treneri „po ključu“. Pomenuti moraju da budu iz velikih klubova i da prave svoje stručne štabove. A ne kao ranije, angažuješ kouča mlađih selekcija, a nametneš mu štab da uči posao, to ne ide tako.“

Da li će se publika, širom zemlje, vratiti u dvorane kada se život vrati u normalu?

„Biće ih tamo gde bude domaćih igrača. Ne znam da li znate da u Mornaru nema nijednog Baranina, plus stranci. Možda tako nešto može da prođe u Podgorici, ali u manjem gradu, to je već problem za publiku. Jer, ovaj sport nisu samo tri, četiri kluba. U Srbiji, u provinciji, ljudi hoće da vide „komšiju“ na terenu. Pa i u Partizanu, koji je doskora bio sinonim vrhunske košarke, navijači jesu voleli Jana Veselog, ali možda i više jednog Novicu Veličkovića. U Zvezdi je poslednji komletan klupski „produkt“ bio Igor Rakočević. Ili nekog „otmu“, ili dovedu sa strane, pa šta zapravo rade? Čović se pospe pepelom da ga neće lagati treneri mlađih kategorija, pa po starom. Jedina pozitivna stvar u ovoj epidemiji je što je KSS pomogao „birokratskim“ potezom da se pokrije basket mapa Srbije, osim Spartaka. Da se klubovi sa nekom tradicijom vrate u život, kao Zdravlje sa solidnim kadrom, pa Smederevo, kruševački Napredak… Kao što mi je žao što je Pirot ispao iz KLS, tamo se dobro radi.“

Getty images/Christian Petersen

Budućnost košarke na ovim prostorima je uvek vezana za (ne)uspehe seniorske reprezentacije.

„Želim im sve najbolje, od predstojećih kvalifikacija za OI, pa na dalje. Igora Kokoškova znam odlično, još kada je bio klinac, napravio je uspešnu karijeru. Ali je naučio i da balansira, što će biti potrebno zbog naših u NBA. Mislim da će kao selektor promeniti sistem baš zbog reprezentativnih kandidata iz najjače lige sveta. Njegov prethodnik, Saša Đorđević, to nije želeo na neki način. A reprezentacija nije samo skup najboljih, već i zadovoljnih. Setite se kako su Dejan Milojević i Vesa Petrović fenomenalno vrteli peškire na EŠ 2001. u Turskoj, sve uz šampionski naslov.“

Skoro da nema onog ko počne da tapka „basketaru“, a da ne sanja kakvo, takvo „članstvo“ u američkoj profesionalnoj košarci.

„U NBA igraju najbolji, ali to je cirkus i, tačka. Ako nešto zameram bivšem selektoru Đorđeviću, onda su to „otvorena“ finala sa Amerikancima. Bio dovoljan plasman, pa usledila „fešta“… Neko bi kazao: ‘Šta ima veze sa koliko izgubiš.’ Za mene ima veze. I kada sam igrao, trudio sam se da dobijem do poslednje sekunde, a tako sam učio i one koje sam trenirao. Grizem ako je potrebno. I, ne zanima me da li je četa iz NBA ili…“

 

 

 

Komentari ()

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Blog ostalo