Možete li da zamislite da neko debituje u seniorskom timu sa 15 i po godina, pa još na mestu plejmejkera. Da ruši nepisano pravilo te pozicije i, „sipa“ koševe, ali i ozbiljno igra odbranu, na zagrevanju „meša“ lopte, obožava kontre, uživa poverenje trenerskih „mogula“. U srpskoj zemlji košarke, odavno nezamislivo. A nekad moglo, kao u slučaju Radivoja Radeta Vukosavljevića (62), bivšeg Zvezdinog „čuda od basketa“.

Čudno su vijugavi putevi gospodnji. Skoro, pa je rođen na Malom Kalemegdanu, gde je odrastala jugoslovenska i srpska košarka, naravno, u crveno-belom dresu. Imao je neverovatnu količinu talenta, volje, energije, rada, ljubavi, a košarkaški mu je život trajao kao u vilinog konjica. Voljom sudbine, bolesti…

„Planirao sam, ma fizički sam bio spreman da igram do 35. godine, a sve se završilo mnogo, mnogo, ranije, sa 22 i koji mesec. Dok se nije pojavio zdravstveni problem, imao sam uvek sjajne rezultate na testiranjima, uoči sezona, na Institutu za sport. Ne samo među košarkašima, već u poređenju i sa drugim sportistima. Košarka mi je bila suđena, nekako sam bio predodređen za lidera, ali je sve stalo zauvek, u trenutku,“ vraća film skoro četiri decenije, Vukosavljević za Sport klub.

Povezane vesti

Kneginja Ljubica – dah romantike pod obručima

Blog ostalo

2. avg 2021 1

Blog ostalo

2. avg 2021 1

„Nejsmit nije mislio na mene kada je izmišljao košarku“

Blog ostalo

25. mar 2022

Blog ostalo

25. mar 2022

„Situacija u srpskoj košarci katastrofalna po svim osnovama“

Blog ostalo

25. mar 2022

Blog ostalo

25. mar 2022

I priznaje da nije bilo lako da odustane od onog što je najviše voleo. Čak ni u vreme sadašnje kada je trebalo „samo“ da zagrebe po sećanjima.

„Bilo mi je potrebno vreme da shvatim šta mi se desilo, da budem racionalan. Prvo se zanosiš da je to samo nešto trenutno, da ćeš uspeti da se vratiš, kao što mi je polazilo za rukom dva puta u toj mojoj kratkoj seniorskoj karijeri. Onda ulaziš u drugu fazu, polako se udaljavaš, shvatiš da je košarka iza tebe, više ne postoji u smislu aktivnog igranja. Sasvim je drugačiji osećaj kada normalno završiš karijeru.“

On, inače, ništa pod obručima nije počeo „normalno“, kao sav običan svet. A počelo je sa ocem Vojinom, čuvenim čika Brkom, kako ga pamte brojne generacije, koje su stasavale među kalemegdanskim zidinama.

„Tata je došao u KK Crvenu zvezdu, šest meseci pošto je klub osnovan marta 1945. godine. I to na predlog velike četvorke – Nebojša Popović, Bora Stanković, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Prvi je znao često da kaže da je prvi veliki klupski transfer onaj kada su doveli Brku, mog oca. On je imao iskustvo sa šljakom na teniskim terenima, a tada je identična podloga bila i za košarku. Njih dvojica su imali poseban odnos do kraja života. A istinsko vreme romantike, suživota odbojke i kraljice igara, zdravog rivalstva sa Partizanom, koji nam je bio komšija na Kališu, pamtim kroz priče, ali je zakačila i moja malenkost. Zato nikada nisam imao osećaj da su crno-beli neprijatelji, osim veliki rivali na terenu.“

Lap top treneri od devedesetih

„Niti mladi igrači dobijaju šansu, niti nešto možemo da se podičimo trenerima. Posebno onima koji rade sa mlađim kategorijama. Ne samo što srpski klubovi u ABA ligi gomilaju strance, nego to rade i u Košarkaškoj ligi Srbije, koja je postala smešna. Kako da se pojave mladi asovi, ako ne dobijaju priliku za zaigraju. Samo kroz pravilan trening i utakmice, postaješ dobar, još bolji. Za razliku od Branislava Rajačića, Zdravka Kubata ili Huseina Spahića, a bilo ih još, bojim se da sada sa decom rade nedovoljno obrazovani za taj osetljiv posao. Retki su kao Žarko Vučurević. Neki završe trenerske škole, sa neta skinu 25 akcija, pa udri sa klincima. A, ne znaju osnovne stvari. Kao pečurke niču škole košarke, gde je najvažnija članarina. A tek roditelji, koji su od devedesetih prošlog veka „poludeli“ i, većina samo računa koliko će naslednici da zarade, prateći ih od treninga do mečeva. Nekada roditelji nisu ni znali da im deca treniraju košarku, a ne da vise kraj terena. Ili oni koji pošto, poto, a nisu ni na časovima fizičkog igrali basket, završavaju za trenere, da bi, kako se nadaju, jednog dana zarađivali kao Ivković ili Maljković. To da bude motiv, ma, strašno.“

Čudesni klinac koga je budila i uspavljivala košarkaška lopta, sa istom je počeo mnogo rano da se druži, barem po tadašnjim merilima.

„Imao sam devet, deset godina kada sam krenuo sa mini basketom, a oprema je stigla iz Italije. Pre toga, malo sam igrao fudbal zbog društva, a teniski reket nisam uzeo pet puta u ruke, mada su mi tereni bili ispred nosa. Nastavio sam sa košarkom za „velike“, postao član pionirskog tima crveno-belih, a Vojislav Vezović me sa 12 ubacio u vatru. Generacija 57. godište je igrala zvaničnu utakmicu protiv Karaburme, a ja sam se po običaju muvao i posmatrao. Vezi je zafalio igrač, ugledao me i rekao da se pod hitno skinem. Nije mi trebalo dva puta reći, brzo sam se našao na klupi. Kada sam pomislio da ću samo da odsedim zbog neophodne kvote, Veza me još pusti i da malo igram. Mojoj sreći nije bilo kraja, a taj meč računam kao svoj prvenac, pa još sa onima koji su bili dve godine stariji. U tom uzrastu to nije mala razlika.“

Vukosavljević ne zaboravlja šansu koju je dobio od Nemanje Đurića, kada je debitovao 1975. za seniorski tim (protiv Takova, prim. aut), ali na posebno mesto stavlja legendarnog Zdravka Kubata.

„On je napravio najviše igrača na svetu, mada niko nije vodio evidenciju. Kod njega sam, kao i mnogi u Zvezdi, počeo sa ozbiljnim treninzima. To je bila baza za sve ostalo. Njegov metod je i dan, danas živ, primenjiv, jer se osnovni košarkaši elementi nisu promenili decenijama kao što je dodavanje, roling, ukršteni korak, pivotiranje, dodavanje u trku, zagrađivanje… Menjala se samo taktika. Kada danas vidim iskusne igrače sa tehničkim nedostacima u primarnim stvarima, ne mogu to da shvatim. Jedino da se nekada kvalitetnije radilo, posebno sa klincima. Kubat je prvo isterivao do tehničke perfekcije osnovne postulate koje sam naveo, pa se tek onda moglo dalje.“

A njemu su se sredinom sedamdesetih, pored klupskih, širom, sasvim zasluženo, otvorila i reprezentativna vrata. Na dva velika takmičenja, sa kadetima, pa juniorima, bio je najmlađi, pravi „mali od palube“, koji je „dirigovao“ za naslednika jednog Zorana Moke Slavnića.

„Igrali smo meč za bronzu na Evropskom kadetskom te 1975. u Solunu. Desetak minuta pre kraja, protiv Italije, zbog pet faulova, ispao je Nebojša Nikolić (OKK Beograd), pa me Janez Drvarič uvede nemajući drugo rešenje. Do bronze sam odigrao simultanku, ubacio 17 poena, a „azuri“ deset. Grčka publika se toliko oduševila, da su me posle utakmice, na ramenima izneli sa terena. A mi smo izgubili baš od Grčke, koji su švercovali starije igrače, za prolaz u finale. To oduševljenje domaćina se ureže u pamćenje, posebno kad si klinac. Decenijama posle, recimo 1995. kada je grčka publika zviždala Bodirogi, Đorđeviću, Divcu i ostalima na EP, nisam nikada povukao paralelu sa onima kako su nekada znali i za nas da navijaju.“

Večiti derbi kao nekada

„Veliki sam zvezdaš, ali me obradovao povratak Željka Obradovića na klupu Partizana, kao i dolazak Zorana Savića za direktora. To mnogo znači i za srpsku košarku, ne samo rivalitet večitih rivala. Crveno-belima će biti teže, ali će derbi biti kao nekada, ima sve da pršti. Još kada bi i jedni, i drugi imali što manje stranaca, ali, izgleda, teško.“

Kadetska bronza sa nacionlnim timom bilo je tek zagrevanje, kao i državni šampionat istog uzrasta, koji osvaja generacija Crvene zvezde, predvođena baš Vukosavljevićem, pa Slobodanom Nikolićem, Brankom Ćirićem, Mićom Rodićem, Goranom Bjelicom, Vladanom Mitrovićem Prangijom (sadašnji direktor FMP)… A 1976. na kontinentalnom prvenstvu juniora u Santjago de Kamposteli, zasijalo je zlato, priseća se sagovornik Sport kluba.

„I tada sam igrao sa dve godine starijima, a na šampionat smo otišli desetak dana pre starta da se što bolje spremimo. Postojala je neka vrste „obaveze“ da ne izneverimo prethodne generacije koje su 1972. i 1974. bili šampioni Evrope. Selektor je bio Valjevac Luka Stančić, a trener Dušan Ivković. Pre EP tako igramo protiv A i B selekcije Španije i tima Univerziteta Kentaki. Bio sam tek četvrti bek, prvi plej je bio Branko Sikirić, pa Damir Pavličević, kao jedinica i dvojka i stariji Petrović, Aleksandar, kao bek. Poluvreme utakmice protiv američkog tima, sedim na klupi i snimim jednog od njihovih kako „meša“ tri lopte. Bude mi malo krivo, ja sam to znao da radim, ali „samo“ sa dve lopte. Pri tom, taj potez mi se učinio kao da nas potcenjuje. Duda me uvede u drugom poluvremenu, a mene baš krenulo. Ubacim 30 poena, zaigram kao kod Kubata gde sam imao veću slobodu, reprezentacija je već nešto drugo. Sve u svemu, demoliramo Amerikance, koji su u proseku imali 20, 21 godinu. Kada smo završili, prilazi mi američki kouč Džo Hol i pita me da li je tačno da imam 16,5 godina. Potvrdim mu, a on se uhvati za glavu i ponavlja: ‘Nemoguće, nemoguće’“

Ali, pobede na trening susretima, bacanje u nesvest „matorih“ Amera, trebalo je i zvanično potvrditi na EP.

A od Dude šamarčina

„Imao sam 12, 13 godina, dođu juniori Radničkog, šampioni Jugoslavije, a to je tada bilo izuzetno ozbiljno i jako takmičenje, na Kalemegdan da igraju sa Crvenom zvezdom. Uzmu me da vodim zapisnik. Krene utakmica, krstaši vode sa 20 razlike, a meni krivo, iako su i za više poena bolji od nas. Ta dvocifrena prednost ne pada,
ali ja krenem da „kraduckam“, bilo mi je muka što nas razvaljuju. U jednom trenutku, priđe Duda Ivković, trener gostiju i pita za rezultat, a ja kažem da vode sa šest koševa, onih 14 sam „zaboravio“. Duda me pogleda u čudu, a ja još nudim da pogleda moj „čist rad“. To kod njega, gradskog mangupa nije prošlo, pa mi je lupio šamar. On je „golubario“ sa mojim tatom, ali nije znao da sam mu sin. Kasnije se izvinjavao: ‘Brko, nisam znao da je tvoj, ali krade.'“

„Do finala smo dobili sedam utakmica, a izgubili samo od Sovjetskog Saveza u grupi. Revanširali smo im se u finalu (92:83), u meču koji smo poenterski izneli Miško Marić (19) i ja (15). Pored zlata, za sećanje i da sam proglašen najboljim igračem prvenstva, u konkurenciji San Epifanija, Solozabala, Tkačenka, Belostenjina, Lopatova, Janakisa… Ali i moji saigrači poput Marića, Petrovića, Predraga Bogosavljeva, Pere Vučice, Mladena Ostojića… Mnogi od njih su napravili sjajne karijere. Ne smem da zaboravim Čedu Brbovića (Igman), koji nije bio ništa slabiji od mene, naportiv. Bio nam je kapiten, sjajan igrač, koji je rano završio karijeru zbog fakulteta. I danas smo u kontaktu, on je živa enciklopedija.“

Uz konstataciju da mu izraz „najbolji“ i dalje bolje zvuči od sinonimnog amerikanizma MVP (najkorisniji), sa Vukosavljevićem plovimo kroz njegovu triler prošlost.

„Tri godine posle tog juniorskog EŠ, slučajno čujem od FIBA sudije Obrada Jakšića, da je nekoliko američkih univerziteta slalo pozive da dođem, igram košarku i pohađam koledž. Na moj iznenađeni pogled, poručio mi je da pitam dušebrižnike iz Zvezde ko je te pozive sakrio. Nikada to nisam uradio, a ni danas ne znam da li je iza toga stajao klub ili KSJ. Bilo, pa prošlo.“

Policajcu zaklanjao vidik

„Gostuje Zvezda u zadarskim „Jazinama“, gde je publika uvek bila temperamentna, usijana atmosfera… U doba one velike Jugoslavije, tamo nikada nisu bili regularni uslovi za igru. Tako sedim na klupi, završio meč ranije zbog pet penala, kad me neko muški „zavali“ otpozadi. Okrenem se, kao sve je pod kontrolom, stoji policajac, ali nisam lud, znam šta mi se upravo desilo. Požalim se „organu“ reda, a on će: ‘Ko te udario, ma hajde, sedi, ne vidim od tebe šta se dešava na terenu.“

Vukosavljević je u međuvremenu vodio mnogo važniju bitku, za zdravlje. Bila je ugrožena karijera, pa i normalno funkcionisanje.

„Posle juniorskog EŠ u Španiji tek sam bio „gladan“ utakmica i dokazivanja, ali se isprečio iznenadni bol u kičmi, koji me je čak devet meseci odvojio od parketa. Počinjem da osećam i povremene bolove u nogama i rukama, koji su trajali izvesno vreme, pa bi prošli. Pominjali su problem sa zadnjom ložom, ali niko od lekara u zemlji nije mogao da utvrdi dijagnozu. A ja bih stegao zube i, igrao pod blokadama. Nikom to ne bih preporučio.“

Iz senke teške bolesti u najavi, izvlačila ga je njegova košarka. Legendarni profesor Aleksandar Nikolić poziva ga u nacionalni tim 1978, koji odlazi u SAD, na turnir u Dalasu, kao prvi deo priprema za SP na Filipinima. Vukosavljević je najmlađi, u društvu Dragana Kićanovića, Dražena Dalipagića, Mirze Delibašića, Krešimira Ćosića… U američkoj selekciji su Leri Bird i Medžik Džonson, tada apsolventi koledža i buduće NBA zvezde.

„To je bila nezaboravna škola, mada se nisam upisao u strelce, pa nije ni Medžik. Iako sam odigrao samo drugi deo prvenstva za Zvezdu, uspeo sam da se nametnem, što nije promaklo „profi“. Ali, pre nego što sam uskočio u plavi dres sa našim legendama, Nikolić je obavio jedan, za mene, ne toliko prijatan razgovor. Normalno i da sam njega znao iz detinjstva, ali kako je on shvatao košarku i kakav je bio stručnjak, nije moglo da ima uticaja. Pitao je već na početku da li je tačno da sam bezobrazan, da umem neadekvatno da se ponašam… A ti repovi su me pratili iz kluba, bez pravog razloga. Slušam ga, a kada je završio, samo kažem: ‘Čika Aco, niti pušim, niti pijem, za mene postoji samo košarka.’ A on će na to: ‘Videćemo, ako je stvarno tako, bićeš sa nama.’ Inače, Nikolić je bio poznat po insistiranju na poštovanju akcija, ali je vrhunskim igračima dozvoljavao kreacije. Znao je da koristi mali broj košarkaša, baš, baš majstora. Zato mi je posebno imponovao njegov poziv. Na treninzima seniorske reprezentacije Jugoslavije, davao sam maksimum, mnogo se trudio. Tako sam se našao na širem spisku za Manilu 1978. Ceo svet je bio moj, tako mi se činilo, ali… Zbog problema sa kičmom, morao sam da otkažem.“

Malo muško, malo žensko

„Leto na Malom Kalemegdanu, a Braca (Strahinja) Alagić radi sa ženskim timom, koji će kasnije (1979) postati šampion Evrope. Nema dovoljan broj igračica, a ja po običaju gledam sve što je košarka, pa me pozove da pomognem, da bi odradio dobar trening. Imao sam dužu kosu, bos, go do pojasa, samo u šortsu. Ide trening u najveće, a neki prolaznik zastao, posmatra, pa će: ‘Sram vas bilo, neka devojka obuče majicu.’ Ne ostane mu dužan Bracin pomoćnik, Čivija (Zoran) Kovačić, večiti šeret: ‘Ćoravi, stavi naočare, da vidiš ko je muško, a ko žensko.'“

Vukosavljeviću su u međuvremenu konačno postavili dijagnozu – okoštavanje kičmenog stuba, retka i podmukla hronična bolest, za koju nema leka. Kao što se lavovski borio na terenu, identično je pokušao i sa velikim zdravstvenim problemom. Odlazi na jednomesečno ispitivanje i lečenje u Moskvu, a januara 1979. odigraće u svom crveno-belom dresu protiv Metalca u „Pioniru“. Posle toga će uslediti duga pauza, do početka sezone 1980/81. Celo leto je trenirao, sa nadom da je bolest savladao. Na klupi Crvene zvezde je Ranko Žeravica, odigrao je prilično solidno. Činilo mu se da je na početku drugog košarkaškog života.

„Počela je sezona 1980/81 i mislio sam da su teška vremena iza mene. Ali, počinjem drastično da slabim, čak 25 kg. Opet je usledila pauza, čak godinu dana lekarske zabrane da se bavim sportom. Proveo sam tri meseca u bolnici, a nakon izlaska, doktori su bili oduševljeni mojim brzim oporavkom. Čak sam počeo sa lakšim treninzima i posle mesec dana sam dobio zeleno svetlo od lekara da mogu da nastavim sa bavljenjem košarkom. Ali, Zvezda je već bila ispunila bonus licenciranih igrača i nije mogla da me registruje za tu sezonu. Tada sam se setio ranijeg poziva Boše (Bogdana) Tanjevića da dođem u Bosnu. Međutim, tada nisam bio sto odsto „zagrizao“ i tako je to prošlo. Ovoga puta, nisam bio licenciran za Zvezdu, zove me splitska Jugoplastika na nekoliko meseci, ali, avaj… Ovi moji me ne puštaju, po onoj: ‘Šta ako proigra, pa se i ne vrati.’ Takva je bila politika klubova, ne samo Zvezde. Bolje da sedim na klupi, nego da kod rivala ubacujem po 30 poena. Igrači su uvek bili robovi, a ovi današnji sa jednom „malom“ razlikom – dobro (pret)plaćeni sužnji.“

Dolazi sezona 1981/82, još jedan povratak za Radeta Vukosavljevića. Ipak, to nije onaj igrač, bolest je sve jača…

Gde nestaše plejmejkeri

„Ono što se desilo Srbiji protiv Italije u olimpijskim kvalifikacijama, dešava se. Garantujem da odigramo još deset utakmica sa istim rivalom, da bi devet dobili. Zato ne bi trebalo nikog razapinjati zbog neigranja na OI u Japanu. Bilo je negativnog okruženja, u čega ubrajam silne povrede, otkaze… Mnogi prozivaju Nikolu Jokića, a ja sam uvek na strani igrača. On je skoro dve NBA sezone odigrao bez odmora, vuče ceo Denver. Bilo je nemoguće da još odigra i te kvalifikacije, kičma bi mu pukla. U Srbiji bolje da se pozabavimo gde nam se „denuše“ plejmejkeri, specijalno reprezentativnog kalibra. Teodosić je još uvek „jedini“, pre njega Vujanić, koga su povrede omele. Na ovim prostorima, ranije nisi mogao da živiš od orgnizatora, a nedostajalo centara. Sada obrnuto. A ima veze sa mnogobrojnim strancima koji protrčavaju kroz naše najbolje klubove.“

„Trenirao sam, govorili su da sam još bolji, ali… Osećao sam da nisam onaj stari, ni po pitanju snage, ni pokretljivosti, posle brojnih pauza, ukočenosti, pada imunog sistema… Poslednji meč sam odigrao 3. marta 1982. u Ljubljani protiv Olimpije, u drugoj utakmici četvrtfinala, koji je Crvena zvezda dobila sa 107:86. Jedino što nisam želeo da probam u pokušaju da saniram bolest je preporuka da se uradi operacija daleke 1978. Za to nisam imao hrabrosti, činilo mi se previše rizično.“

Za Zvezdu je odigrao 114 utakmica (450 poena) i, na žalost, pokazao samo delić raskošnog talenta.

„Dugo sam u invalidskoj penziji, ali mi košarka nikada neće izaći iz srca. Kad god pomislim na taj sport, ispuni me lep osećaj. Uvek sam za košarku, koja je lepota igre i umeće najtalentovanijih. Nisam za komercijalu, trgovinu košarkašima, upliv i forsiranje menadžera po sistemu ko baš „mora“ da igra. Onda ne vidim smisao.“

Vraćajući svoj sportski film unazad, kreće da se seća velikana, ali i šta je prihvatao, a gde bio ispred vremena.

„Krešimir Ćosić je služio JNA u Beogradu i često trenirao na Malom Kalemegdanu te 1975. Družeći se sa njim promenio sam shvatanje košarke. Njegova vizija basketa je bila ispred većine trenera, a ne saigrača. Stalno je tražio da trčim, pratim ga, a on da vodi loptu. A meni kad uzmeš ovo poslednje, kao da si mi uzeo ruke. Ili Moka Slavnić, od koga sam sve živo upijao kao klinac, ali i gradio svoj stil. Znao je da mi kaže da je pleju dovoljno da ubaci 10, 12 poena, da odem do penala i naskočim, a ja sam voleo da ulazim pod koš, obiđem čoveka… Zašto i da ne šutiram u petoj, a ne tek u 24. sekundi, ako „vidim“ da ulazi. Voleo sam da ispod koša izbacim kontru, recimo do Nika (Nikolić). Pa, to se i sada igra, ako ne prođe, ide se na pozicioni napad. Uvek govorim da je izgrađena akcija pomoćno sredstvo kada ne možeš da odigraš „jedan na jedan“, „dva na dva“.“

Nije primer za školu

„Kada sam sa nepunih 16 godina ušao u prvi tim Zvezde, da niko ne zna, ispišem se sa redovnog srednjoškolskog školovanja, pa krenem vanredno. Mama je kasnije otkrila, htela je da me ubije. To tada nije bio manir, ni klupski, ni lični, naprotiv. Ako ocene nisu bile zadovoljavajuće, nije bilo šanse da se priključiš nekoj reprezentativnoj selekciji, pa taman dobio „milion“ poziva. A dve, tri decenije unazad, pionir od 13 godina već ima menadžera, kondicionog trenera, nutricionistu…svi ih živi „muzu“. Mnogi od takvih, brže završe, nego naprave nekakvu karijeru.“

U priči o vremenima prošlim, ima svačega…

„Mnogi su zaboravljeni, kao Dragan Arsić, 55. godište, iz čačanskog Borca, koji je znao da ubaci po 60-ak poena ozbiljnim rivalima, a onda nije bilo trojki. Njegovi sugrađani su se šalili, pa dodavali: ‘I, to levom rukom’, a čovek bio stvarno „levak“. Nije mogao do seniorske reprezentacije, koliko je bila jaka konkurencija. A danas bi završio na NBA draftu. Igrao sam protiv Skansija, Plećaša, Tvrdića, a tek Josip Đerđa. Njemu sam se mnogo divio. Gospodin, prgav i oštar u napadu. Ma, kakvi su to bili majstori.“

Često se može čuti da je tada bilo lako igrati, kada se nije toliko obraćala pažnja na odbranu.

„Ko god to priča, ili ne zna, ili namerno zaboravlja. Bio sam veoma posvećen defanzivi, pa iz odbrane dobijaš utakmice. Kako sam mogao kao golobradi dečak da se nametnem sa 187 sm. Nas su zvali „niži čvorovi“. Sećam se kada sam čuvao Branka Skročea (Zadar), pa nam ubaci samo 17, a prosek mu je bio duplo veći. Za Praju (Dalipagić) i Kiću (Kićanović) smo kombinovali odbranu, kako sam njih da sačuvaš. Sećam se večitog derbija, iz februara 1978. u Hali sportova (Partizan – Zvezda 96:93, prim. aut). Zapostavimo Todorića, a Grujičić i ja udvajamo Kiću, koji u jednom duelu iscenira da sam ga teže faulirao. Jakšić me isključi, a ja i danas tvrdim da je bila u pitanju „gluma“ velikog asa. Kada se sastavljao zapisnik, a poznati arbitar je drugovao sa mojim ocem, ni on, ni ja, ne promenimo iskaz, ali sam kažnjen samo sa mečom neigranja. Eto, proradila je „veza“, mada sam u karijeri, više nego što je trebalo sedeo na klupi Crvene zvezde baš zbog mog tate, čika Brke.“