Mnogi kažu da su najveću, tačnije, pravu gospodu upoznali na selu. Velika istina. A ova priča je upravo o gospodinu sa sela. U svakom smislu te reči, kao čovek, igrač i nadasve, domaćin. Istinski ljubitelji košarke će lako pogoditi o kome je reč, jer jedan je Mikan. Mijailo Grušanović, jedinstvena pojava u srpskoj košarci. Rekorder po trajanju pod obručima i kao košgeter.

Fenomen, sinonim za šabačku košarku i šire. Vrhunski sportista, profesionalac, mašina koja je mlela sve protivnike čudesnom lakoćom i veštinom, a pre svega, zaljubljenik u sport na najlepši, na njegov poseban, amaterski način. Div iz Klenja, sela kod Šapca, zmaj od Mačve, igrao je vanserijskim, specifičnim stilom u svih osam klubova, čije dresove je nosio (Iva, Beopetrol, Borac, Vojvodina, Lavovi, Svislajons, Ugljevik , Šabac), a stizao da se uporedo bavi i fudbalom i rukometom… Naravno i poljoprivredom i stočarstvom. Sve sa puno ljubavi i podjednako uspešno.

Povezane vesti

„Partizanu fali plejmejker prve klase! Micić? Pogrešio sam“

Euroleague

24. maj 2022 7

Euroleague

24. maj 2022 7

Mormon, CIA, legenda… Ćosina igra i život ispred vremena

Blog ostalo

25. maj 2022 2

Blog ostalo

25. maj 2022 2

Od keca iz fizičkog do legende košarke

Blog ostalo

13. apr 2022 2

Blog ostalo

13. apr 2022 2

To bi u najkraćem bila skica za portret Mijaila Grušanovića, a ozbiljnije štivo o njemu ugledalo je skorije svetlost dana. Naime, objavljena je knjiga „Mikan“, koja je završena uoči pandemije korone, pa je tek nedavno upriličena promocija. Bila je to svečanost kakvu Šabac ne pamti, jer radi se o prvoj knjizi u gradu na Savi koja govori o jednom sportisti. Autor Momčilo Ivanović je podsetio košarkašku javnost u Srbiji i regionu na Mikana čudotvorca među koševima.

„Očekivao sam da će promocija knjige da bude lep događaj, ali celokupan ambijent i svi ti dragi ljudi na jednom mestu, nadmašili su sva moja očekivanja. Srce mi je puno, divan osećaj je bio da na okupu vidim toliko prijatelja iz sveta košarke, bivše saigrače i sve goste u prepunoj sali. Posebna čast mi je što sam prvi šabački sportista o kome je napisana monografija. Kroz karijeru sam se trudio da uvek budem najbolji u okviru svojih mogućnosti, ali da neko čitavu knjigu posveti meni to je čast nad častima. Bio je prisutan i predsednik opštine, a knjiga je i štampana uz pomoć Grada Šapca. I zaista je lepo urađena. Obuhvaćeno je sve, moja celokupna karijera, biografija, porodica. Rekao sam tada da je ta knjiga za mene trofej koji će u mojoj kući zauzimati posebno mesto. I zahvalio sam se, naravno, svim trenerima i saigračima, jer bez njih ne bi bilo ni mene. I mojoj porodici koja mi je bila i ostala podrška u karijeri i u životu, podrška koja me nosi”, ističe Mijailo Grušanović za Sport Klub.

Pamte se Mikanove fantastične partije na košarkaškim terenima i dan, danas se priča o njegovoj posvećenosti i vezanosti za sport i rodni kraj, o čemu je posvedočio Momčilo Ivanović, autor knjige jednostavnog, a tako ptrpoznatljivog naslova – „Mikan“:

Duga i ispunjena karijera

Mijailo Mikan Grušanović je rođen 19. septembra 1962. godine u Bogatiću, visok je 207 cm, igrao je na poziciji centra i krilnog centra.

Odigrao je 32 takmičarske sezone, od čega najveći deo na elitnom nivou. Bio je fantastičan košgeter, doslovno neodbranjiv u izuzetno kvalitetnoj JUBA ligi devedesetih. Dva puta je stekao zvanja MVP i to sa 32 i 36 godina! Prvi put 1994, a drugi put 1998. godine, u sezoni u kojoj je Partizan igrao na fajnal-foru Evrolige, a Crvena zvezda u evropskom finalu Kupa Radivoja Koraća.

Najduže je igrao u šabačkoj Ivi (od 1978. do 1998), ali zaigrao je kasnije i u Beopetrolu (1998/9), Borcu iz Čačka (1999/2000), Vojvodini (2000 do 2002.), Lavovima (2002/3.), Svislajonsu (2003). Pred kraj karijere otišao je u Bosnu i Hercegovinu, u Ugljevik (2004/5), a zatim je aktivno igranje završio u Šapcu (od 2007. do 2010).

Dva puta je bio najbolji strelac nacionalne lige, a četiri puta najuspešniji sportista Podrinja. Četvrti je strelac u istoriji jugoslovenske lige.

„Znao je subotom uveče da igra košarku u Šapcu, nedeljom pre podne rukomet u Bogatiću, a popodne fudbal za ekipu „Duško“ iz Klenja. Od lopte, terena i porodičnog imanja mačvanska sportska legenda se nije odvajao. On je bio violina oko koje se sve vrtelo, neko kome su svi verovali, treneri i igrači i publika. Ne samo košarkaš, nego fudbaler, rukometaš, dobar sportista, dobar drug, pravi domaćin“.

Samo jedan primer u prilog njegovom „sportskom svetom trojstvu“, koji Grušanović navodi dovoljan je da se nasluti o kako čudesnom sportisti se radi.

„Sećam se baš da sam jednu utakmicu igrao na Cetinju protiv Lovćena i da smo igrali uveče. Završili smo, seli u voz i stigli u pet sati u Valjevo. Dok sam došao kući, bilo je oko sedam ujutro, odspavao malo i u deset sati sam u Bogatić već igrao rukometnu utakmicu. Potom sam došao kući, ručao, odmorio se posle podne i stigao na fudbal. Znači, odigrao sam tri utakmice na tri mesta, za dva dana“, prisetio se Mikan.

Na travnatom tepihu u komšiluku, dakle, nedaleko od rodne kuće u Klenju, igrao je na poziciji centarfora u ekipi „Duško“, nosio devetku na leđima, a pedantni hroničari su zabeležili da je drugi strelac u istoriji kluba!

„Fudbal mi je bio prva ljubav, igrao sam za mlađe kategorije kluba „Duško“, a sa 15,16. godina postao sam prvotimac. I dugo sam trajao na svim tim terenima, a do 48. godine sam istrajao u igranju košarke i radio na njivi. Svi se slažu da sam bio dobar, kako u košarci, tako i na fudbalu i rukometu. Čuveni trener, Bora Stanković, kada je Metaloplastika počela da pravi šampionsku ekipu sa Vujovićem, Isakovićem i Vukovićem, zvao me je da budem deo tog sastava, međutim, opredelio sam se za košarku i njoj posvetio najviše vremena. Ali, u svakom slučaju, voleo sam loptu i kao što sam rekao, dugo ostao aktivan i u fudbalu i rukometu“.

Igrao je košarku fenomenalno u svih devet klubova, osvajao je trofeje kao MVP i najbolji strelac domaće elitne lige, bio reprezentativni kalibar, ali nikada nije prihvatio pozive velikih klubova, a ni internacionalnu karijeru. Znalo se u košarkaškim krugovima da je na svaku ponudu nekog kluba, Mikanov deda nudio dvostruko više. I posle košgeterskih rekorda, postignutih 30, 40, 50 poena na utakmici, ili rekordnih 54, požurio bi u selo, da traktorom poore dva, tri hektara zemlje. I tako godinama.

Ako vratimo film na njegove sportske početke, zabeležićemo da je kao petnaestogodišnji fudbaler rešio da se oproba i pod obručima, jer je odskakao visinom među vršnjacima.

„Po završetku osmog razreda bio sam četvrti u odeljenju po visini, a na letnjem raspustu, za tri meseca, porastao sam 18 centimetara, dogurao do 202 cm, a u to vreme, 1977. godine, Bogatić je osnovao košarkaški klub i zvali su me. Tako sam počeo“.

Godinu dana kasnije obreo se u daleko košarkaškijoj sredini, u Šapcu, gde je igrao naredne pune dve decenije. Prvi bljesak na velikoj domaćoj sceni desio se 1989. godine, kada je Iva (tadašnja Zorka), ušla u Prvu saveznu ligu, kojom su dominirali Jugoplastika, Zadar, Cibona, Crvena zvezda, Partizan… Šapčani su se zadržali u elitnom društvu jednu sezonu, ali jugoslovenska javnost je dobro upoznala ekstratalentovanog Ivinog centra. A kako i ne bi, kada je Mikan, naprimer, Jugoplastici, tada aktuelnom prvaku Evrope, ubacio 20 poena za poluvreme. Nisu uspeli da ga zaustave ni Rađa ni Savić.

Jednostavno, bio je najbolji strelac tima i nerešiva enigma za protivničke centre. Protiv njegove igre nije bilo adekvatne odbrane. Mekana ruka i visina, dar, sportska inteligencija i jednostavnost su ga krasili, a ti elementi su kod njega bili uklopljeni u savršenim razmerama.

Punu afirmaciju Mikan stiče sredinom devedesetih. Iako već u poznim igračkim godinama, dva puta je, 1994. i 1998. godine, izabran za najboljeg igrača domaće lige. Sa Ivom je 1997. godine igrao, tada međunarodni, Kup Radivoja Koraća i beležio prosečno 22 poena uz 6,9 skokova i 1,9 asistencija. Bilo je veoma teško igrati protiv njega, to su na svojoj koži osetili vrhunski centri tog vremena, Rebrača, Tomašević, Drobnjak, Gilić, Lisica… Protiv njih je postizao minimum 20, a neretko i 40 poena! Za sve rivale bio je nepremostiva prepreka, sa 207 centimetara bio je izuzetno pokretan u reketu i van njega i pogađao je koš bukvalno iz svake pozicije.

Fantastične brojke

Za karijeru Mijaila Grušanovića vezane su fantastične brojke. Igrao je u 9 klubova, početke u Šapcu je zabeležio u Beton ligi na terenu koji se tada zvao „Sindikat“ (kasnije „Koš klub“, a od nedavno ,,Milovan Stepandić Stepi”), a za 33 godine odigrao je 687 prvenstvenih utakmica i postigao skoro 13.000 koševa, što znači da je u proseku beležio 19 koševa po meču.

Mijailo Mikan Grušanović je u 40. godini na prvenstvenom susretu Vojvodine i subotičkog Spartaka nanizao 50 poena, a u okviru Srpske lige, u koš Smederevaca je ubacio čak 54 koša, što mu je rekord karijere.

Najveće divljenje i nevericu izaziva podatak da je aktivno igrao košarku čak do 48. godine. Karijera mu je trajala pune 32 godine, počeo je 1978. godine, a poslednju utakmicu odigrao 2010. godine.

A bila su to vremena, pre skoro četvrt veka, kada su vodeći timovi JUBA lige žarili i palili Evropom, Partizan je igrao na fajnal-foru Evrolige, Crvena zvezda u finalu evropskog Kupa Koraća, a Beobanka u četvrtfinalu Evrokupa. A u Šapcu su tih godina padali mnogi favoriti.

„U sali šabačke gimnazije od 1992. godine se igrala najbolja košarka, bila je neviđena jagma za ulaznicama, mnogi koji nisu uspeli da kupe kartu ostajali su napolju i navijali“, s ponosom se seća Grušanović.

Zvali su ga i Partizan i Crvena zvezda, ali iz svojih, domaćinskih, porodičnih razloga nije hteo. U košarkakim krugovima se u to vreme prepričavala anegdota, koja je potekla od uvek duhovitog stratega Miroslava Mute Nikolića, tada na kormilu crno-belih.

„Zvao sam Mikana da dođe u Partizan, rekao mu, dođi bre, u veliki klub da osvojiš trofej, ali nije hteo. Neće čovek da ostavi svinje“, ispričao je Nikolić u svom stilu.

Grušanović je po odlasku iz Šapca igrao celu dekadu u preostalih osam timova. Šabac je napustio tek 1998. godine i izbor kluba bio mu je u najmanju ruku iznenađujući, iako su ga večiti rivali zvali u svakom prelaznom ruku, otišao je u Beopetrol! Ali, s druge strane, ko ga je dobro poznavao, znao je da to nije bilo slučajno. Valjalo je ostaviiti vremena i za radove na porodičnom imanju u Klenju. Naravno, kod njega nije bilo kiksa, blistao je i u Beopetrolu, sa Ljubisavom Lukovićem je činio sjajan centarski tandem.

„Treniralo se naporno i kvalitetno i u Beopetrolu kod trenera Zorana Krečkovića, ali sam uspevao vikendom da skoknem do sela i pomognem mojima na njivi“.

A u dresu Vojvodine, 2001. godine na utakmici sa subotičkim Spartakom postigao je 50 poena, dok mu je rekord karijere 54 poena, što je zabeležio na meču sa Smederevom. Nakon toga, počinju njegova putešestvija sa vernim prijateljem i saborcem, trenerom Milovanom Stepandićem, sa kojim je prethodno igrao i sarađivao u Šapcu. Međutim, to je bilo sve samo ne obična saradnja. Stepi i Mikan su bili neverovatan sportski tandem, ali i ljudski i životni. Obojica tako posebni, specifični, posvećeni, dostojanstveni, a širokogrudi i srdačni, činili su magičnu celinu. Činili su formulu uspeha, proverenu dobitnu kombinaciju.

„Pored toga što mi je bio trener, Stepi mi je bio drug i prijatelj više od 30 godina. Evo, već duže od dve godine nije sa nama, ostala je velika praznina. Da je on ostao, Šabac bi gurao još u košarkaškim vodama. Imali smo sjajan odnos, ali kad se radilo, radilo se punom parom. Znao je da mi kaže, družba je družba, a služba je služba. Ili, ono, konj koji vuče on se tuče“, uz setan osmeh priča Mikan, „Godinu dana sam igrao sa Stepijem, kada sam počinjao, posle toga je on preuzeo tim da trenira i punih 20 godina smo sarađivali u Ivi, plus nekoliko godina u klubovima van Šapca. Znali smo se u dušu. Nije trebalo ništa da mi govori, pogledom smo se razumeli“.

Mikan je svuda briljirao, tačnije, duet Stepi – Mikan je svuda briljirao. U Borcu iz Čačka, Vojvodini, Lavovima, Svislajonsu. Legendarni trenerski vuk najbolje je znao kako najbolje i maksimalno iskoristiti Grušanovićev kvalitet. Tako je Mikan u Vojvodini postizao po 50 poena, a u Borcu je tu cifru delio sa Brankom Zekom Milisavljevićem, bio je to ubojit duet na parketu u dvorani kraj Morave. I tako, sezonu po sezonu gurao je Grušanović, rušio sve prepreke i lične rekorde, a uvek blizu roditeljskog doma, na sat, dva vožnje autom, da kad god može skokne i pripomogne svojima kod kuće. U njegovoj biografiji ostalo je zabeleženo da je samo jednom igrao u stranom klubu, a i to inostranstvo, bilo je Bosna i Hercegovina, dakle, komšiluk. Uspeo je da anonimni Ugljevik 2004. godine, uvede u prvu ligu BiH.

Iz prebogate i posve neobične sportske karijere teško može da izdvoji najdražu košarkašku utakmicu koju je odigrao.

„Ima ih više, ustvari, sve moje utakmice su mi drage, ali recimo, ona kada sam za Vojvodinu postigao 50 poena protiv Spartaka. Cela hala je skandirala, „Mikane, majstore“, zaista, izuzetan osećaj. Igrali smo odlično, punili smo dvoranu „SPENS“, 10.000 ljudi nas je bodrilo na utakmici Vojvodina – Partizan. Lepa vremena“.

Svakako, bilo je to drugačije doba, kojeg se sa nostalgijom sećamo, a Grušanović ovako poredi košarku iz prošlosti sa sadašnjom:

Mijailo Grušanović, legenda JUBA lige, igrač koji je svakome mogao da ubaci 30+ poena. pic.twitter.com/RQKiHMwRMd

— Petar Jako Denda (@PetarJakoDenda) July 18, 2017

„Ne znam šta bih rekao, sada je sve drugačije. Ja sam igrao iz ljubavi, a sada se sve gleda kroz novac. To je bila ljubav, igrao sam i dan i noć i uopšte nisam razmišljao, kao ova deca danas, da li ću nešto zaraditi i zato sam dogurao ovde gde jesam. U moje vreme se više poštovala lopta, bila je veća odgovornost prema igri i ekipi. Sada svi šutiraju. Naravno, volim da gledam i današnje timove i talentovane igrače, uživam u lepim potezima i dobroj igri“.

Dobroćudni gorostas ne žali za propuštenim prilikama da zaradi veći novac i zaigra za klub zvučnijeg imena. Naprotiv, srećan je što je pratio svoje srce, ostao svoj na svome, a istovremeno dokazao koliko vredi.

„Kad vratim film, sigurno je da sam mogao mnogo više da zaradim, da bolje živim, ali šta je tu je, ne žalim ni za čim. I da me nisu plaćali, voleo sam da igram košarku, igrao bih i džabe. Znači, prvo sam je voleo, pa sam tek onda korist gledao, a danas klinci najpre gledaju novac, pa da postanu neki igrači, kod mene je to bilo obrnuto. Bilo je ponuda da pređem i u Crvenu zvezdu i u Partizan, a u staroj Jugoslaviji, zvali su me i iz Bosne i raznih drugih klubova. A 1999. godine sam taman prelomio da, ipak, pređem u Zvezdu, bilo je sve dogovoreno, spakovao sam stvari za pripreme. Lale Lučić je tada vodio Crvenu zvezdu. Međutim, nešto se iskomplikvalo i ostao sam u Borcu. Posle sam čuo da je bilo i nekih političkih urgencija da ne odem iz Čačka“.

Ipak, ostao je žal što nije zaigrao u državnoj reprezentaciji, jer je po kvalitetu to, bez sumnje, zasluživao.

„To mi je neostvaren san, ali ipak, ja sam tek sa 35, 36 godina počeo da igram vrhunsku košarku. Svi su rekli da zaslužujem mesto u nacionalnom timu, ali samo zbog godina nisam pozivan, to mi je i rečeno. I da dodam još nešto o klubovima u kojima sam igrao. Što se tiče naše lige, srpske, jugoslovenske, postigao sam mnogo. Ali, mi Mačvani smo privrženi svom kraju, pa teško odlazimo, a tokom dvadesetogodišnjeg igranja u Šapcu držalo me to što smo svake sezone išli u viši rang i stigli do Prve lige. Roditelji su mi tada bili živi i u snazi, ali sam stizao da im pomažem na imanju, jer puno je tu posla“.

A ako ga u Konstraktinom stilu upitamo koja li je tajna njegovog uspeha logično je da se nameće odgovor da sportista „mora biti zdrav“. A zdravlje je Mikana, bogu hvala, služilo tokom karijere besprekorno, a i sada sa nepunih 60 leta se ne žali na zdravstvene probleme, vredno radi, jer rad mu je u krvi.

„Recimo da je tajna u tome što sam se bavio sportovima, koje mnogo volim, posebno košarku, a povrede su me mimoišle. Nijednom se nisam povredio, zato sam bio aktivan sportista do 48 godine. Stepi se malo pribojavao kad odem na fudbalski teren da igram, plašio se neravnog terena, grubih protivničkih startova, ali kada je prvi put došao na jednu utakmicu video je da se tu igra džentlmenski fudbal i da su protivnici fer prema meni i odahnuo je. Znači, recept za uspeh je ljubav i veliki rad. Mnogo smo trenirali i imali smo snage, pa su me povrede i zbog toga mimoilazile, jer sam bio maksimalno fizički spreman za sve izazove. Stepi je znao da nam dan pred utakmicu kaže da odigramo basket „3 na 3“, kako bismo se opustili. A mi smo i taj basket igrali žestoko, na pobedu. Toliko zaoštrimo situaciju da se skoro i potučemo i onda nas on zaustavi i prekine taj „opuštajući“ trening“.

Međutim, postoji još jedna tajna Mikanovog uspeha i to vrlo konkretna, a u isto vreme neobična, jer u šali tvrdi da mu je saobraćajna nesreća pomogla da postane još bolji šuter.

„Bio je oktobar 1992. godine, krenuli smo na utakmicu sa Crvenom zvezdom i na 20, 30 kilometara od Rume udarili smo u kamion. Držao sam se za rukohvat, ali sam mahinalno stavio ruku da se zaštitim, razbio sam šoferšajbnu i slomio ruku. Bila je u gipsu 15 dana. I posle toga nisam mogao skroz da je ispružim, ta putanja je ostala kraća za 40 odsto. Nisu pomogle terapije i tako je ostalo. Hteo sam da je operišem, ali lekari nisu bili za to, pa sam igrao uspešno i sa takvom rukom. Šalio sam se da sam namestio polugu i da zato nisam mogao da promašim“.

Tako je Stepi govorio o Mikanu

Čuveni Milovan Stepandić Stepi, bio je 30 godina Mikanov trener. Uvek su bili u istom timu, ako jedan napušta klub znalo se da i drugi odlazi. A koliko su se dobro poznavali svedoči i ova izjava koju je, svojevremeno, dao pokojni Stepi:

„Pravio sam tim prema njemu, na pozicijama četiri ili pet tražio sam izvanrednog defanzivca, jer je Mikan mogao da daje koševe za trojicu, ne za dvojicu, ali sam onda morao da ga krijem u odbrani da bih ga sačuvao tih 40 minuta. Bio je izvanredan sportista i sudije to mogu da potvrde, ne znam da li je imao jednu, ili dve tehničke grešku za celu karijeru. Kao igrač je neponovljiv! Možda deluje da se pravdam, ali mnogi mene optužuju zato što nije otišao u neki veći klub. Međutim, Mikan je kao mlad, pored košarke, igrao fudbal za Klenje i rukomet za Bogatić i bio vezan za kuću i porodicu. Imao je ponude svih jakih klubova velike Jugoslavije i isključivo njegova je odluka bila da ne ode. On specifičan, možda i ja malo čudan trener i to je, nekako, bio dobar spoj. U poznijim godinama smo išli iz kluba u klub, zbog novca, ali i drugih izazova. U neku ruku mi i nije žao što nije igrao za velike klubove, a evo i zašto. Prvu sezonu van Šapca proveo je u Beopetrolu, a tamo dobri treneri, lepa atmosfera, solidan novac, ali nije bio zadovoljan, jer on voli da ima saigrače i trenera kojima apsolutno veruje. Navikao je da igra na specifičan način, da je maksimalno iskorišćen i mislim da u Beopetrolu, iako nije imao nikakve zamerke, nije bio apsolutno srećan“.

I posle svega bilo je logično da igračku karijeru završi tamo gde je i počeo, krug se, dakle, zatvorio u Šapcu. Krug, kojim je ispisan i opisan fantastičan period Mikanove i jugoslovnske i srpske i šabačke košarke. Sa 48 godina je okačio patike i kopačke o klin i puna srca rekao dosta je bilo. I najzad se kompletno posvetio drugoj najvećoj ljubavi pored košarke, poljoprivredi.

Naravno, da ne bude zabune, porodica je bila i ostala u Mikanovom životu posebna kategorija, ljubav iz koje su proistekle sve ostale, ovde spomenute…

„Stalno ističem koliko mi podrška i ljubav porodice znači. To sam istakao i na promociji knjige. Iza nas je težak period, supruga Biljana je teško pregurala koronu, jedva je preživela. Lečila se u Beogradu u bolnici „Dragiša Mišović“, nekadašnji igrač Kolubare, dr Vlada Vukomanović joj je puno pomogao i zet Nemanja Dimić, anesteziolog. Biljani sam posebno zahvalan za sve što sam postigao za razumevanje i nesebičnu podršku“.

A na pitanje kako i gde je upoznao suprugu u moru onoliko sportskih i poljoprivrednih obaveza sagovornik Sport Kluba odgovorio je duhovito, tipično mačvanski:

„Biljana je Mačvanka, živela je tu blizu, dva kilometra od mene. Nisam imao vremena da idem dalje da tražim ženu, a u to vreme nije bilo goriva, pa sam je tražio u blizini“.

Mikanovi sinovi odavno idu očevim stopama, ali u podeljenim oblastima, Mladen je košarkaš Osijeka, a Nemanja poljoprivrednik.

„Mladen je igrao u Beovuku, zatim u Osijeku, videćemo da li tu ostaje ili odlazi. Nažalost, nije dobijao minutažu koliku zaslužuje, zbog propisa da samo dva stranca smeju da budu na parketu. Tek pred kraj sezone mu je pružena šansu, pa je pokazao šta zna, na jednoj utakmici za 28 minuta je dao 38 koševa. A Nemanja je završio veterinarsku školu i brine se o stoci na našem imanju. Moj resor je poljoprivreda, a njegov stočarstvo „.

Grušanovići su kao tipična srpska porodica nedavno proslavili Uskrs, pa prvomajski praznik, a sada se spremaju za najveće veselje.

„Ženim sina Nemanju, svadba je 28. maja, biće sve kako običaji nalažu, intenzivno se spremamo, red je da sve lepo proslavimo i obeležimo. Slično je bilo i za uskršnje i prvomajske praznike, bogata trpeza, zna se, prase, jagnje i ostalo. A za Uskrs, po tradiciji, idemo na konjičke trke, tako da to nije izostalo ni ove godine. I ja sam kao i pokojni Stepi veliki ljubitelj konja, on je često odlazio na hipodrom“.

A čime se inače, bavi košarkaški i sportski penzioner Mikan Grušanović? Rad na imanju se podrazumeva i poneki basket u dvorištu.

„Ozbiljno se bavimo poljoprivredom i stočarstvom i to nam uzima mnogo vremena. Imamo oko 40 krmača i 18 hektara zemlje. A što se sporta tiče, sve ređe igram basket i slabo se rekreiram, ali volim da odgledam utakmice ABA lige, KLS, Evrolige… Naravno, pratim i moj FK Duško iz Klenja, to obavezno, jedno što sam vezan za taj klub, a drugo, što je njihov fudbalski teren odmah tu u komšiluku“.

I eto, upravo tu, na zelenoj travi doma njegovog sve je počelo i tu se i sada dešava sve lepo. Lepa priča traje decenijama. Mijailo Mikan Grušanović – kao još jedno podsećanje koliko podneblje ovih prostora nudi čudesnih zvezda. Sportskih i ljudskih. Možda je za neke šire pojmove ova mačvanska mogla da bude još sjajnija, zbog Mikanovog ogromnog, vanserijskog potencijala, neiskorišćenog u velikim klubovima i u nacionalnim timu, ali svakako je posebnog, neugaslog sjaja. Koliko god ovo područje obiluje talentima i asovima, Mikan je bio i ostao originalna kategorija. Ličnost i sportista, koja se retko rađa. Uostalom, kako ga je jednom rečju opisao njegov verni prijatelj i trener Stepi: Neponovljiv!

Majstor Mikan, svemoguć i nezaustavljiv i naravno, neponovljiv. Na svim poljima, sportskim i zemljoradničkim. A od njive do trpeze koševi su bili kao meze…