„Želeo sam Gosa, Birčevića, Goinsa… Neću da upirem prstom“

Branimir Smilić 11. mar 202112:00 > 12:10 12 komentara
KK Partizan NIS

Slovenac Saša Filipovski bio je 32. trener u istoriji Partizana, ali u Humskoj se zadržao samo četiri meseca i tri dana.

Četrdesetsedmogodišnji Filipovski u kratkom vremenskom intervalu prošao je put od zvezda do ponora, od euforije do potpunog razočaranja, a tri dana nakon rastanka sa crno-belima za Sport Klub je pričao kroz šta su ekipa i on prošli od 5. novembra 2020. do 8. marta 2021.

Povezane vesti

Na klupi Beograđana nasledio je Vlada Šćepanovića i vrlo brzo je uspeo da stabilizuje tim, međutim, kako je vreme prolazilo Partizanov ‘roster’ bio je sve kraći, rezultati lošiji, a nervoza u klubu sve prisutnija. Epilog očekivan – rastanak sa slovenačkim trenerom.

Klub iz Humske prvi put u istoriji u jednoj sezoni promenio je trojicu trenera, a posle poraza od Metropolitana, ekipi Aleksandra Matovića ostala je još samo borba za titulu u prvenstvu Srbije.

„Život je putovanje, nije samo jedno stanje. Biće vremena za analizu i za dodatna učenja, ali u ovom trentuku želeo bih da se zahvalim na šansi u Partizanu, ljudima koji su mi pružili šansu. Nije mi žao što sam došao, ipak je ovo velika škola za mene. Žao mi je što sve nije otišlo u smeru koji smo očekivali i ljudi iz kluba i ja. Prihvatam odgovornost za stanje u kakvom je bila ekipa i naravno za rezultate,“ kaže Filipovski za Sport Klub i nastavlja:

„Žao mi je što nisam osetio energiju u punoj dvorani i huk sa tribina. Navijači bi bili naš šesti igrač i verujem da bismo mečeve koje smo izgubili na poen, dva ili u produžecima, završili u našu korist. Žao mi je što nisam osetio tu atmosferu. Nismo bili u areni u kojoj Partizan trenira, a trenutna situacija nije teška samo za klub, nego i za sve ostale dimenzije u društvu, ekonomiji, zdravstvu… Nisam zadovoljan rezultatima, ali srećan sam što sam bio deo velike familije. Dao sam sve od sebe, naporno sam radio, međutim, taj rad nismo mogli da pokažemo na terenu, iako smo u Evropi, smatram, ostavili dobar utisak. Pobeđivali smo velike ekipe poput Uniksa, Huventuda i Lokomotive. U ABA ligi smo izgubili previše mečeva, to je istina. Ponavljam, prihvatam odgovornost i žao mi je što nisam ispunio očekivanja.“

Poruka crno-belima

Nekadašnji trener Olimpije, Turova, Lokomotive, Lotomatike, Zielene Gore, Banvita i Monaka ima poruku za crno-bele.

„Uverio sam se da se mnogo ljudi maksimalno bori i ulaže za dobrobit Partizana. Te enegije treba da se povežu i samo tim na terenu i van terena može da ostvari dobre rezultate. Navijam da se te energije sastave, da dođu lepši dani. Partizan je bez publike kao trkač bez nogu. Navijači su šesti igrač i domaći teren mnogo znači. Šta Partizan može do kraja sezone? Svaka promena nosi nešto novo, ne bih stavljao teret na leđa mojim dojučerašnjim pomoćnicima, koji naprono rade. Lopta je okrugla, sve je moguće u životu, navijam da moj odlazak barem malo doprinese boljoj atmosferi i rezultatima.“

Početak je bio ohrabrujuć, ekipa je doro reagovala posle smene trenera i upisani su neki vredni trijumf. Ipak, (ne)očekivani odlasci, manjak igrača u timu, uz brojne povrede, uticali su na rezultate. U poslednjih 11 mečeva na kojima je Filipovski sedeo na klupi zabeležene su samo dve pobede (Lokomotiva i Borac u Kupu Raivoja Koraća).

„Ekipa je živo biće. I mi smo živo biće sastavljeno od različitih živih bića, od bakterija, virusa, na kraju od organa. To sve fino funkcioniše kada svaki organ radi svoj posao i kada je usklađen i uravnotežen. Organizam živi i ima uspeha. Tako i ekipa. U organizmu vladaju različite energije, jedna koja razdvaja i uništava i druga koja sastavlja i gradi. Tako je i sa timom. Te energije su prisutne u svakom čoveku i u svakoj ekipi. Kada se vlada tim energijama i kada je više onih koje povezuju i grade, onda dolazi i rezultat. Kada te energije nisu preovlađujuće, normalno da je teško napraviti uspeh i rezultat. Pogotovo u kratkom vremenu. Bilo je tu mnogo dobrih igrača i na početku je bilo dobrih utakmica, ali jednostavno kao što sam rekao, čovek uvek bira te energije. Zato ne bih voleo i neću da pokazujem prstom i tražim izgovore za ovo što se dogodilo. Preuzimam odgovornost i mislim da je tako najbolje,“ ističe bivši trener crno-belih.

„Rušilačka energija ne pomaže nikome, čak ni telu. Kada je telo u stresu prevladaju hormoni stresa, nema serotonina i dopamina, nego je to kortizol. Telo se uništava i umire, a tako umire i organizam. Moj stručni štab je bio fantastičan, mnogo smo radili, igrači su se trudili i davali svoj maksimum na treninzima, ali to nismo uspeli da pokažemo na utakmicama. Rekao bih da nisam uspeo vladam svih tim energijama koje su potrebne za uspeh. Partizanu, igračima i ljudima iz uprave, želim sve najbolje. Partizan je bio, Partizan će i da bude. Negativna energija i loše stvari nikad nisu stvarali pozitivan rezultat. Ekipi je bio potreban mir i zato sam se sklonio, da igrači i tim rade i završe sezonu.“

KK Partizan NIS

Tokom mandata slovenačkog trenera iz Humske su otišli Brajan Angola, Stefan Janković, Nemanja Godrić, Kodi Miler-Mekintajer i Aleksej Nikolić, a angažovan je samo Džoš Perkins.

„Kada su energije u istom smeru i deluju zajedno onda dolazi do rezultata. Prebacivanje kockica i traženje razloga i upiranje prstom u nekoga… ja to neću da radim, prihatam svoju odgovornost. Vidite, ne može svako da oženi istu ženu. U ekipi imate 14 svadbi i ogromna je tu kombinacija. Ta energija mora da se poklopi i da svaki lonac nađe svoj poklopac. Gordić i Miler-Mekintajer su odlični igrači, i ovi ostali su imali mnogo talenta, ali to ne znači da je tim dobar ako je sastavljen od dobrih pojedinaca. Važna je energija slaganja, energija zajedništa, energija deljenja minutaže, deljenja lopte, prihvatanje uloga… Te stvari su vrlo važne da ekipa deluje kao celina. Neki su otišli samovoljno, neki zbog uloga, neki se nisu osećali dobro u ovoj situaciji… Partizanu je potreban pobednički mentalitet, a pobede se stvaraju, to se ne rađa. Beba kada se rodi je nemoćna, kada bi se pobednik rađao, beba bi po rođenju bila Kraljević Marko ili Supermen, ali nije. Potrebno je vreme da se stvori hemija i povezanost u ekipi. Partizan je organizacija sa bogatom istorijom i zaslužuje da se sve poklopi kako treba. Nisam uspeo da iskontrolišem sve ovo o čemu pričam. Treba nekad u životu priznati poraz, ja ga priznajem. Kada se brak raspadne nema krivaca, gube i jedni i drugi. Ima ona izreka: ‘Oko za oko, svi su slepi.’ Žao mi je, počelo je super, ali bilo je previše energija koje nisu činile zajedništvo. Verujem da će do toga da dođe, Partizan ima sve potencijale da se to dovede u red. Žao mi je navijača koji stvarno žive sa košarkom. Zahvaljujem se ljudima koji su nam prišli i podržali u teškim momentima.“

Filipovski otkriva koga je sve želeo da vidi u crno-beloim dresu.

„Najteže je naći pravog plejmejkera i ‘četvorku’ sa šutom. Najbolji primer je Najdžel Vilijams-Gos. Mi smo ga želeli, ali je u Lokomotivi dobio četiri ili pet puta više novca. Ruski klub ima mnogo više novca i nismo mogli da dovedemo igrača koji je već bio u Partizanu. To vam govori da je na tržištu bilo malo igrača koji mogu odmah da pomognu. Kada je čovek pod velikim pritiskom ne radi super stvari i ne donosi fantastične odluke. U takvoj situaciji nismo mogli da dovedemo Kenija Goinsa, ‘četvorku’ sa šutom, nismo uspeli ni Stefana Birčevića koji je imao ugovor u Japanu. Tražilo se to što može da se dobije, a računalo se i da bi Aleksej Nikolić mogao da pomogne. Angažovali smo Perkinsa jer jednostavno na tržištu nije bilo igrača. Perkins ima talenat, ali je doveden da pomogne maksimalno 10, 15 minuta po utakmici. Džoš se trudi i daje koliko može. I ja bih voleo da se igra Evroliga i da sam šampion, ali to se ne postiže preko noći, to se gradi.“

Priznaje da mu je epizoda u Partizanu jedno od najzahtevnijih iskustava u karijeri.

„Definitivno sam prošao jedan fakultet. Niko u životu nije postao majstor kada je imao samo med i mleko. Partizan je za mene bio veliki izazov, prihvatio sam ga svesno. Znao sam gde dolazim i šta me čeka. U školi prvo učiš pa imaš ispite, a u životu mnogo puta prvo treba da skočiš u vodu pa tek onda da naučiš da plivaš. Ja sam skočio, bilo je zahtevno, ali zadovoljan sam odlukom, stvorio sam neka prijateljstva. Zahvalan sam za ovo iskustvo i nije mi žao što sam došao. Bilo je teško, mnogo sam radio, malo spavao, dva puta sam izašao na ručak za četiri i po meseca… Nije dobro ni kada čovek zaboravi na sve ostalo i samo radi, radi, radi. Potrebno je da se druži, da dobro odspava, da napuni baterije drugim elementima, a ne samo košarkom. Neophodna je ravnoteža u životu da bi osoba mogla dobro da funkcioniše. I ništa ne može na silu. Na silu samo pucaju stvari,“ izjavio je Filipovski.

Komentari (12)

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Branimir Smilić