Divljaci ili junaci: Zašto se hokejaši toliko tuku?

Blog 23. maj 202110:00 > 24. maj 2021 11:06 4 komentara
Ryan Lomberg, Luke Schenn
REUTERS / Sam Navarro-USA TODAY Sports

Sve i da niste preveliki ljubitelj sporta, verovatno ste u barem jednom slučajnom trenutku prisustvovali upečatljivoj sceni – dvojica krupnih hokejaša drže jedan drugog za dres... Nemilosrdno se udaraju dok se na klizaljkama vrte u krug praćeni ovacijama frenetične publike.

„Primitivci!“, „Budale!“ ili „Kakvi su to sportisti?“, mnogi će reći. Međutim, tuče na hokejaškim utakmicama u Severnoj Americi postale su deo folklora i mnogo su kompleksnije pitanje koje se tiče adrenalina, surovosti, lojalnosti, prijateljstva, nedovoljnog talenta, ponosa, tradicije, bezobzirnosti i mnogo čega drugog.

Tuča i sve što ona donosi

Ekipni sportovi izvor su velikih emocija – čitave države ili gradovi se ponose timovima koji ih predstavljaju. Jedna grupa sportista trenira i živi zajedno tokom čitave godine i njihova bliskost se često očitava činjenicom da su zaštitnički nastrojeni jedan prema drugom.

Možda će vas zanimati i:

Kada se sastanete sa drugim timom, koji polazi iz iste tačke, sukobi su „u žaru borbe“ neminovni. Svi smo videli fudbalere, košarkaše, ragbiste, rukometaše i mnoge druge kako učestvuju u makljažama nastalim iz „varnica“ do kojih dođe tokom utakmica. Međutim, ukoliko do fizičkog sukoba dođe, ishod je prilično očekivan i jasan – akteri incidenta izbačeni su sa duela, suspendovani na određeni period i neretko strogo finansijski kažnjeni.

Ipak, u jednom sportu direktna tuča je, iako pravilima zvanično kažnjiva, manje-više sastavni deo igre. Hokej na ledu u SAD i Kanadi je od svog nastanka bio praćen neizostavnim nasiljem, a velikih promena u tom pogledu nema ni danas. Čak ni palnetarno popularna NHL u trećoj deceniji 21. veka ne može (ili ne želi) da se odrekne tuče kao jednog od svojih zaštitnih znakova.

Razmena mišljenja šakama u NHL ipak nije puki vrtlog surovosti, već iza sebe ime određeni metod.

Enforseri – kako i zašto? 

Hokej ima zasebnu nezvaničnu ulogu zaduženu za mlaćenje – u pitanju su tzv. „enforseri“ (’enforcers’ na engleskom, u prevodu na srpski ’izvršitelji’). To su osobe koje na svoja leđa preuzimaju odgovornost da u ime svoje ekipe traže pravdu u trenucima kada sudije to ne mogu da im omoguće.

Enforseri imaju dvojaku ulogu – sa jedne strane oni zastrašuju protivnika i time ostvaruju prednost za svoju ekipu, dok sa druge strane predstavljaju zaštitnike najkvalitetnijih saigrača, koji su najčešća meta grubosti.

Ukoliko nesportski startujete na najboljeg igrača tima, budite sigurni da vam enforser to neće zaboraviti i da će vas, najčešće pesnicama, naterati da preispitate tu odluku sledeći put. Igrači koji se biju u velikom broju slučajeva nisu oni koji su učestvovali u grubom duelu tokom igre, već momci kojima je posao da se postaraju da do budućih grubih duela ni ne dođe.

Kako enforseri uspevaju da ostanu u ligi, uprkos činjenici da su konstantno svojim ponašanjem u suprotnosti sa pravilima igre? Jednostavno, kazna za tuču je najčešće tzv. „major penalty“ koja podrazumeva petomunutno odsustvo iz igre. Usled prilično blagih kazni, enforser je na raspolaganju svom timu iz večeri u veče.

Šta je motivacija enforsera da se non-stop bije? Oni moraju da se iznova i iznova dokazuju poslodavcu jer enforseri u mnogim slučajevima nemaju naročito razvijene druge veštine. Briga za bezbednost saigrača je njihov osnovni radni zadatak.

Ova uloga je nešto manje prisutna u NHL od promene pravila pred sezonu 2005/2006. i kazni koje dobijaju oni koji započinju tuče, a sama igra se ubrzala toliko da sve ređe ima mesta za klasičnog enforsera kojem je pesničenje primarni zadatak. NHL ekipama su u današnje vreme potrebni svestrani i hitri igrači, pa mnogi biraju da ne potroše mesto u timu na „teškaša“ bez drugih kvaliteta. Međutim, ne može se reći da enforseri u potpunosti izumiru, a njihova rola u prethodnih pedesetak godina nešto je zaista neviđeno u svetu sporta.

Niko ne voli svog enforsera više od najboljeg igrača tima – zbog svog „telohranitelja“ zvezda se oseća daleko bezbednije. To najbolje oslikava činjenica da veliki Vejn Grecki nije želeo da bude trejdovan u Los Anđeles Kingse, ako sa njim iz Edmonton Oilersa nije pošao enforser Marti Meksorli. I zaista, da Meksorli nije „fizički postupao“ prema svakome ko bi u igri snažno udarao Greckog, pitanje je da li bi „Veliki“ sa brojem 99 postigao sve što jeste tokom svoje kolosalne karijere.

Ko je najbolji enforser svih vremena? Nema kriterijuma prema kojem bi se lako odgovorilo na ovo pitanje, ali većina mlađih enforsera kao svog idola vidi beskrupuloznog Boba Proberta – levo krilo Detroit Red Vingsa i Čikago Blekhoksa iz osamdesetih i devedesetih godina.

Treba naglasiti da je devedesetih godina došlo i do razvoja „profesionalnog“ enforsera, hokejaša koji se za tuče namenski priprema poput boksera ili MMA borca. Ovi momci kavgama prilaze promišljeno i analitički, za razliku od stare škole koja je volela da zamahuje i nada se najboljem.

Tuče u NHL odvijaju se po nepisanom „Kodu“, skupu pravila koji mnogi igrači poštuju. Neke od njegovih tačaka su da protivnici nikada ne bi smeli da nasilno startuju na najbolje igrače ili da udaraju igrače sa leđa ili dok su na zemlji. „Kod“ „propisuje“ i skidanje rukavica i kacige pre upuštanja u sukob, mada smo svedoci da to često nije slučaj. Razlog je sprečavanje povreda šaka, koje su česte ukoliko igrači ne skinu opremu.

Ukoliko se „Kod“ prekrši, oštećeni tim najčešće uzima stvar u svoje ruke i traži da zadovolji pravdu šakama, uglavnom preko svog enforsera. O „Kodu“ svi govore i svi se na njega pozivaju, ali je činjenica da ga hokejaši tumače onako kako im u datoj situaciji odgovara. Baš kao što je to slučaj i sa svakim nepisanim „pravilnikom“.

Istorija hokejaške tuče i ostatak sveta

Otkad postoji hokej, postoji i tuča u njemu i to je fakat. Kanađani u 19. veku su bili bitno drugačiji narod od današnjeg, za koji se često vezuje stereotip izuzetno blagog i pitomog temperamenta. Ova severna zemlja je pre skoro 150 godina bila prilično surova i siromašna. Mnogo je logičnije nego što bi se pomislilo da takvu zajednicu privuče fizička borba.

Tuča je pratila hokej od samih nastanaka, pa je čak i legendarni „Gospodin Hokej“ Gordi Hau voleo da se pobije, iako je bio najbolji igrač na ledu. Do danas je poznat „Gordi Hau het-trik“ – gol, asistencija i tuča na jednoj utakmici. Ipak, sedamdesetih i osamdesetih godina hokejaško batinanje je eskaliralo. Možda su najbolji primer takvog trenda bili „Broad Street Bullies“ (Siledžije iz ulice Broud) – generacija koja je od 1972. do 1980. godine nosila dres Filadelfija Flajersa.

Bili su to momci sa kojima niste želeli nesuglasice, a umesto uobičajenog jednog, ovi Flajersi su imali po petoricu ili šestoricu enforsera u timu u isto vreme. Tuča je bila deo njihove taktike zastrašivanja, zbog koje su imali dosta uspeha i dvaput osvojili Stenli kup. Prema njima su „Bad Boys“ Detroit Pistonsi iz osamdesetih delovali tek kao nestašni dečaci…

Fenomen hokejaške tuče se nije ni izbliza toliko primio van Severne Amerike, KHL je daleko stroži u ovom pogledu od NHL – automatski vinovnike nereda izbacuje sa utakmice, suspenduje i finansijski kažnjava.

Poznata je tuča iz 1987. godine – juniorske reprezentacije Sovjetskog saveza i Kande sastale su se na Svetskom prvenstvu u slovačkom (tada čehoslovačkom) Pještjaniju. Novinari su u to vreme zabeležili da sovjetskim igračima nisu bili poznati „običaji“ Kanađana i da su na njihovo iniciranje fizičkog konflikta odgovarali možda i previše agresivno ne shvatajući „folklor tuče“ iz Severne Amerike. Meč je okončan apsolutnim pandemonijumom u kojem su učestvovali svi igrači, a sudije nisu bile u stanju da uspostave kontrolu.

Posledice

Stara poslovica kaže „fudbal je igra, košarka je igra, ali borba nije igra“ i to je sasvim tačno.

Snažni udarci bez zaštite imaju mnoge negativne posledice, a 2009. godine u centru pažnje bila je jedna tuča na utakmici niže hokejaške lige u SAD. Posle jakog udarca u glavu svest je, a potom i život, izgubio 22-godišnji Don Senderson.

Zapravo, bilo je pitanje vremena kada će neko na taj način tragično završiti život, a tema za razmišljanje je kakve će reakcije biti ako se nešto slično dogodi na najvećoj pozornici. Ako se smrt na ledu kao posledica tuče desi u NHL i ta slika obiđe svet, nešto će morati da se menja.

Poruka koja se šalje zaista je loša i odvratno je videti dečake mlađe od deset godina kako se tuku isključivo zato što su taj primer na televiziji videli od svojih NHL idola. Mnogi igrači na loš način utiču na klince, pre svega svojim ponašanjem pre i posle tuče.

Po jednoj anketi, 98% igrača u NHL ne želi da se tuča izbaci iz igre i nije realno očekivati da se nešto drastično promeni u narednom periodu. Sa druge strane, problem negativnog uticaja tuče na čitav sport je evidentan.

„Dobre strane?“ 

Ne treba isticati da tuče u hokeju nailaze na brojne osude. Igra koja je već sama po sebi ekstremno opasna i surova prema zdravlju učesnika, na sve to neretko dopušta direktno udaranje pesnicama. Mnogi traže neuporedivo strože kazne za učesnike u čitavoj „tradiciji hokejaške tuče“.

Oni koji brane mlaćenje u NHL i drugim severnoameričkim ligama često imaju prilično glupe argumente, poput „to je prava muška igra“ ili „tako je bilo oduvek, ne treba da menjamo“. Neki drugi razlozi za odbranu ovog fenomena imaju više smisla, iako ni oni nisu lišeni problema.

Hokej jeste stresna igra u kojoj krupni i snažni momci na oštrim klizaljkama „lete“ po ledu preko 50 kilometara na sat noseći palice u rukama – incidenti su neizbežni. Zagovornici tuče kažu da je povremeni obračun pesnicama dobar ventil, koji indirektno sprečava mnogo ozbiljnije povrede koje bi se doživele tokom igre.

To je na nekom logičkom nivou manjkavo objašnjenje, ali istina je da se daleko najveći broj opasnih povreda desi tokom igre, a tek sićušan udeo u povredama imaju tuče.

Dalje, pojava enforsera zastrašuje potencijalno prljave igrače i umanjuje broj grubih startova. Širom lige rasprostranjen je konsenzus da najveće su zvezde danas izložene daleko grubljoj igri nego što je to bio slučaj osamdesetih godina. Sidni Krozbi je bio meta podmuklih udaraca daleko češće nego npr. Grecki ili Lemiju.

Neki igrači tvrde da je igra u Evropi, gde praktično nema tuče i enforsera, daleko nekorektnija i ispunjena prljavim udarcima jer niko ne strepi od moguće osvete. Ipak, takve procene su na nivou ličnog utiska, a nisu potkrepljene podacima.

Na kraju nije istina da su svi enforseri samo agresivne budale, koje ne mogu jasno da razmišljaju od udaraca u glavu. Jedan od najozgloglašenijih enforsera Džordž Peros završio je prestižni Prinston i apsolutno se ne uklapa u stereotip, kao ni mnogi drugi.

Imajući na umu sve ove svari, kao i činjenicu da publika uglavnom želi da vidi tuču, ipak je i dalje čudno da liga u 2021. godini ne želi da se agresivnije obračuna sa pesničenjem na ledu.

Na kraju… 

Vrlo je moguće da nema teže uloge u profesionalnom sportu od hokejaškog enforsera.

Voleli su ljudi da govore kako je osamdesetih godina dvadesetog veka u Čikago Bulsima u NBA Čarls Oukli bio enforser koji je čuvao Majkla Džordana, ali se ta vrsta zaštite ne može ni porediti sa onom koju možemo da vidimo u hokeju.

Biti enforser podrazumeva mnogo više od pukog zaštitničkog stava prema saigraču. To je uloga koju niko ne želi jer je izuzetno opasna i stresna, a opet rola koje se svako dobrovoljno prihvata. Niko, ili makar retko ko, počinje da trenira hokej želeći da bude „tabadžija“ – slično kao što niko ne počne da trenira odbojku sa nadom da će postati uspešni libero. Jednostavno, okolnosti i (nedostatak) sposobnosti vas na to nateraju.

Ono što izdvaja enforsere je psihološki momenat – to su ljudi koji skoro svako veče prihvataju da učestvuju u nasilju u nekontrolisanim uslovima. Najbolji svetski bokseri i MMA borci se upuštaju u razmene udaraca sa protivnicima svega nekoliko puta godišnje, neki čak ni toliko često. Ne zaboravimo da se oni takmiče po ustaljenim pravilima, nadzorom profesionalaca i koristeći adekvatnu opremu. Enforser nema ni izbliza takav status – niko mu ne garantuje ni trunku bezbednosti.

Washington Capitals, New York Rangers
REUTERS / Bruce Bennett/POOL PHOTOS-USA TODAY Sports

U pitanju su ljudi koji nisu želeli da se odreknu sna o igranju u NHL po cenu toga da se nađu u najnezavidnijoj poziciji. Istina se ne može zaobići – neki od njih na uvrnut način uživaju u nasilju i njihovu taštinu zadovoljava činjenica da publika ovacijama pozdravlja one koji se biju. Ali ipak, ima tu još nečega.

Slika u kojoj sportista zarad tima žrtvuje sebe u meri da ugrožava fizičko zdravlje ostavlja dubok utisak.

„Daću sve od sebe na utakmici…“
„Uradiću apsolutno sve kako bi moj tim pobedio…“
„Nije bitan moj učinak, važna je pobeda ekipe…“

Svi smo naišli na ove sportske „frazetine“ milion puta i kolutamo očima kada god ih čujemo.

U kontekstu istinskih hokejaških enforsera, vrste koja izumire, te rečenice dobijaju neko drugo značenje.

Nikola Novaković (@nikolanvkvc)

Komentari ()

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Blog