Sam pomen Velike nagrade Monaka nijednog ljubitelja automobilizma ne ostavlja ravnodušnim. Razloga za to je mnogo, a najveći je definitivno istorija kojom odišu ulice Monte Karla koje su već decenijama domaćin najprestižnije trke šampionata Formule 1.

Mnogi bi trku u Kneževini okarakterisali i najglamuroznijom u kalendaru, ali sav taj glamur ostaje po strani onog trenutka kada se vozači nađu u svojim bolidima. Ipak je sama akcija na stazi glavni razlog zašto su se svi okupili u Monte Karlu, koji važi za stazu na kojoj apsolutno svaki vozač sanja da pobedi.

Međutim, u Monaku ne može da pobedi svako. Za trijumf na najkraćoj stazi u Formuli 1 potrebna je precizna vožnja i tehničko savršenstvo, uz neverovatnu želju za uspehom. Nekada ni to nije dovoljno, a poslednjih godina smo videli nekoliko razloga koji idu u prilog tome. Potrebna je i sreća, a to možda najbolje zna Danijel Rikardo, koji je prošle godine samo zbog greške svojih mehaničara ostao bez sigurne pobede u Kneževini.

To je samo jedan od dokaza da se svaka greška na ulicama Monte Karla i te kako skupo plaća. I takav slučaj nije samo tokom trke, već i svih slobodnih treninga i kvalifikacija. Staza je duga samo 3.337 metara, a poređenja radi upola je kraća od najduže u kalendaru – „Spa Frankoršama“.

Za razliku od ostalih trka, u Monaku motori ne trpe mnogo, već je najveći pritisak na kočnicama, koje neprestano moraju da rade. Slična situacija može da se vidi na Velikoj nagradi Bahreina, ali su razlozi za to u Kneževini drugačiji – krivine su mnogo zahtevnije, a staza je izuzetno uska. Svaka promašena tačka kočenja kažnjava se ili gubitkom vremena ili nekog dela bolida, a posledice mogu da budu i mnogo veće.

Velika nagrada Monaka važi za jednu od tri najveće trke na svetu, a u tu grupu spadaju i Indijanapolis 500 i 24 časa Le Mana. Trke u Monte Karlu i Indiju se tradicionalno održavaju istog dana, a ove godine je to posebno naglašeno zbog odluke Fernanda Alonsa da se umesto u Kneževini nađe sa druge strane okeana.

Zbog činjenice da Meklaren ove sezone nije ni bleda senka legendarnog tima, izvesno je da dvostruki svetski šampion veće šanse za dobar plasman ima na Indiju 500, nego u Monte Karlu. Njegovo mesto u bolidu britanskog tima zauzeće Dženson Baton, koji je napravio kratak izlet iz penzije, a to je razlog zašto se barem pred početak samog trkačkog vikenda našao u centru pažnje.

Ali, kada krene akcija, izvesno je da će sve oči biti uprte u dvojicu vozača koji su obeležili dosadašnji deo sezone – Sebastijana Fetela i Luisa Hamiltona. Obojica su ostvarili po dve pobede, a pored njih dvojice na najvišem stepeniku pobedničkog postolja jedino se našao drugi vozač Mercedesa Valteri Botas. Mnogi čekaju i buđenje Fetelovog timskog kolege Kimija Raikonena, ali i da vide da li bi vozači Red Bula Danijel Rikardo i Maks Ferstapen mogli da naprave korak napred.

Zanimljivo je da od svih aktuelnih vozača više od jedne pobede na ulicama Monte Karla ima Hamilton – dve, ali je razmak između njih bio punih osam godina. Isti broj trijumfa ostvario je i Alonso, ali pošto će on tokom predstojećeg vikenda imati druge obaveze, jasno je zašto on ne može da se računa.

Samo još trojica vozača koji su trenutno u Formuli 1 osetila su slast pobedničkog šampanjca u Kneževini, a to su Fetel, Raikonen i Baton. Ko god bude slavio ove godine, imaće potpuno drugačije iskustvo nego što je slučaj bio prethodnih godina, pošto je staza u Monte Karlu dobila pravi podijum. Više neće biti dodele pehara na stepenicama i slavlja na samoj stazi, već će ono biti preseljeno nekoliko metara uvis.

Osećaj sigurno neće biti isti, posebno kada se u obzir uzme ko je sve proslavljao pobede prskajući šampanjcem fotografe, kamermane i sve koji su se okupili ispred pobedničkog postolja. Najviše puta to je mogao da oseti Aerton Sena, koji je od svih vozača tokom poslednjih decenija najbolje savladao ulice Monte Karla.

Sena je zato i dobio nadimak ’Princ Monaka’. Šest puta je slavio u Kneževini, a još na svom debiju u ne toliko dobrom bolidu Tolemana 1984. godine najavio je da će jednog dana napraviti čudo u Monte Karlu. Ono se i desilo, a njegovi krugovi na Azurnoj obali samo su jedan deo legende o njemu.

Po broju pobeda, legendarnog Brazilca su sledili Grejem Hil i Mihael Šumaher sa po pet, dok je Alen Prost ostvario šest. Jednu od pobeda koju se najviše pamte ostvario je Olivije Pani, 1996. godine u trci koju su završila samo trojica vozača, a Francuz upisao svoj jedini trijumf u karijeri.

Od 1950. godine, kada je vožena prva Velika nagrada Monaka Formule 1, viđeno je mnogo uzbudljivih trka u Kneževini, ali se neke ipak izdvajaju. Mi smo napravili svoj izbor, a vi slobodno u komentarima možete da otkrijete koje trke iz Monte Karla vi pamtite.

Velika nagrada Monaka 1970. – Rint, Brebam, Peskarolo

Te godine u Monte Karlu je viđen jedan od najneizvesnijih finiša, a do njega je došlo pošto je Austrijanac Johen Rint, jedini posthumni šampion Formule 1, naterao Džeka Brebama da napravi grešku. I to ne bilo gde, već baš u poslednjoj krivini. Prvi deo trke, međutim, nije uopšte nagoveštavao takav rasplet, pošto je od starta poveo Džeki Stjuart i sigurno je vodio ispred pomenutog dvojca.

Međutim, trostruki svetski šampion je u trenutku kada je njegova prednost iznosila 14 sekundi bio primoran da odustane zbog kvara motora. Vođstvo je nasledio Brebam, a Rint je serijom brzih krugova i preticanja uspeo da se probije do drugog mesta desetak krugova pre kraja. U trenutku kada je preuzeo drugu poziciju, Austrijanac je bio desetak sekundi iza vodećeg, ali je tada pokazao neverovatno umeće sustigavši ga poslednjeg kruga.

Australijski automobilista je tada naišao na dvojicu vozača koje je trebalo da obiđe za ceo krug i baš tada je napravio ključnu grešku. Odlučio je da u poslednju krivinu uđe sa unutrašnje strane staze, koja je bila prljava i udario je u zaštitni zid, a Rint to iskoristio da samo prođe pored njega. Za Austrijanca je to bila prva i ujedno poslednja pobeda u Monaku, pošto je izgubio život nekoliko meseci kasnije tokom treninga u Monci.

Velika nagrada Monaka 1982. – Patreze, Pironi, De Cezaris

Mnogi upravo trku voženu pre 35 godina smatraju najneizvesnijom u istoriji Velike nagrade Monaka zbog svega što se desilo u poslednja tri kruga. Rene Arnoa je bio taj koji je držao sigurno vođstvo do 15. krugova, kada je odustao, a na čelu se tada našao Prost, ispred Rikarda Patrezea. Činilo se da će plasman ostati nepromenjen, ali je od 74. do 76. usledio niz događaja koji je tu trku učinio legendarnom.

Prvo je Prost udario u ogradu i odustao, a Patreze nasledio prvu poziciju, da bi potom proklizao i izgubio kontrolu nad svojim bolidom, da bi mu na kraju i motor stao. Vozač Ferarija Didije Pironi i Andrea de Cezaris u Alfa Romeu su ga potom pretekli, ali pošto je Italijan stao u opasnom delu staze, redali su ga pomerili na bezbedno mesto, a on to iskoristio da pokrene motor.

https://youtube.com/watch?v=jtSNswNd8eA

Na nekoj drugoj trci, zbog toga bi bio diskvalifikovan, ali u Monaku ne. Ipak, tu nije bio kraj, prvo je Pironiju nestalo goriva u poslednjem krugu, da bi nedugo zatim i De Cezaris stao. Patreze ih je praktično bez problema pretekao, a uprkos tome što nisu završili trku Pironi i De Cezaris su stigli do podijuma. Razlog za to je što su jedini imali zaostatak manji od jednog kruga u odnosu na vozača Brebama.

Velika nagrada 1984. – Prost, Sena, Arnoa

Tu trku smo već pomenuli, a zanimljivo je da je to bila jedina runda šampionata te godine koja je bila vožena po kiši. Baš te padavine doprinele su rođenju jedne legende, pošto je Sena, iako nije pobedio tada na ulicama Monte Karla, za mnoge bio pravi pobednik te trke. Uslovi u Kneževini bili su nemogući, pljuštalo je pred sam start, a situacija se nije promenila ni kada je trka počela. Ređali su se udesi, a u takvim uslovima najbolje se snašao Prost, koji je vodio ispred Najdžela Mensela u Lotusu.

Britanac je pretekao četvorostrukog svetskog šampiona u 12. krugu, ali je trka vrlo brzo bila gotova za njega, pošto je udario u zaštitnu ogradu. Do tog trenutka, Sena se sa 13. mesta probio do trećeg, a nije mu mnogo vremena trebalo da pretekne Nikija Laudu za drugu poziciju. Razlika između Prosta i Sene, čije buduće rivalstvo tada niko nije mogao da predvidi, bila je oko pola minuta.

Brazilac je tada prikazao neverovatnu veštinu u uslovima u kojima danas trke definitivno ne bi bile vožene i nije mu mnogo vremena bilo potrebno da sustigne Prosta. Tada su se uslovi pogoršali, da bi Sena u 33. krugu pretekao Francuza u bolidu Meklarena, koji je tada već više puta pokazao nezadovoljstvo što trka nije još prekinuta. Prekid je usledio baš pošto je tadašnji vozač Tolemana pretekao već veliku zvezdu šampionata, a pobeda mu je izmakla jer se računao poredak na kraju poslednjeg kompletiranog kruga.

Velika nagrada 1992. – Sena, Mensel, Patreze

Mensel je u Monte Karlo stigao kao veliki favorit za trijumf posle pet trijumfa posle starta sa pol pozicije, a rezultati kvalifikacija nagoveštavali su nastavak niza. Britanac je poveo od starta, a Sena je vrlo brzo stigao do druge pozicije, pošto je pretekao Patrezea. Mensel je činio sve što je u njegovoj moći, postepeno se odvajao od vozača Meklarena i sigurno vodio.

Međutim, zbog probušenog pneumatika sedam krugova pre kraja je morao u boks potpuno neplanirano. Sena je preuzeo vođstvo proletevši pored Mensela, koji je posle promene pneumatika bio mnogo brži od svog rivala. Britanac, koji je te godine osvojio svoju jedinu titulu, na sve načine je pokušavao da se vrati na čelo, ali je legendarni brazilski vozač uspeo da odoli njegovim napadima.

Velika nagrada 1996. – Pani, Kultard, Herbert

Tog 19. maja 1996. godine viđena je poslednja pobeda nekog francuskog automobiliste u Formuli 1, a došla je potpuno nenadano i na neobičan način. Bila je to trka koja je upamćena po najmanjem broju vozača koji su stigli do cilja, pošto su samo trojica uspela da je završe. Bili su to Pani, Dejvid Kultard i Džoni Herbert.

Može se reći da je ta trka na neki način odlučena na startu, kada se Pani, koji je tada branio boje Ližijea, odlučio za podešavanja za promenljive uslove. Francuza je poslužila i sreća, pomenuta u uvodnom delu teksta, pošto veliki broj vozača bio primoran da odustane, što zbog udesa, što zbog kvarova.

Vozač Vilijamsa Dejmon Hil poveo je od starta, pretekavši Šumahera, koji je izgubio kontrolu nad svojim bolidom i udario u zid. Za Britanca je trka bila gotova već posle 15 krugova, kada je čelnu poziciju preuzeo Žan Alezi, ali se on parkirao u boksu zbog problema sa bolidom pred poslednjih desetak krugova.

Pani se do tada probio na šestu poziciju, posle starta sa 13. mesta, da bi dobio još dva mesta, a malo je falilo i da on odustane zbog kontakta sa vozačem Ferarija Edijem Irvajnom. Francuz se okrenuo na stazi, ali je uspeo da nastavi trku i ispostavilo se da je to bio jedan od ključnih detalja trke. Bio je pola minuta iza Alezija, da bi posle njegovog odustajanja preuzeo prvu poziciju, a potom se domogao i trijumfa ispred Dejvida Kultarda u Meklarenu i vozača Zaubera Džonija Herberta.

Što se tiče ovogodišnjeg izdanja Velike nagrade Monaka, svi ljubitelji Formule 1 se nadaju da bi mogla da bude barem delimično uzbudljiva kao neke od legendarnih trka. Akcija na ulicama Monte Karla počinje već u četvrtak, prvim treninzima koji su zakazani za 10 i 14 časova. Petak je slobodan dan u Kneževini, a za subotu su zakazani treći trening od 11 časova i kvalifikacije tri sata kasnije. Trka za Veliku nagradu Monaka startuje u nedelju u 14 časova, uz direktan prenos na Sport klubu 1.