Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
US Open
Wimbledon
Roland Garros
ATP
WTA
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Formula 1
Nepovoljan trend je zavladao svetom boksa poslednjih decenija – svi čuvaju svoju „nulu“ u koloni posvećenoj porazima. Uvek je u tom sportu postojao oreol „neporaženog“, ali sve do Flojda Mejvedera nije bio toliko stavljan u prvi plan.
„Novac“ Mejveder je ostvario impresivnu karijeru i sa pravom ga mnogi smatraju jednim od najvećih, a neki i najvećim bokserom u poslednjih dvadesetak godina. Međutim, ono po čemu će ostati najviše upamćen, pored bez dileme istorijski značajnih bokserskih veština, svakako je njegova sposobnost da se promoviše i zaradi mnogo para.
Ako volite boks, pročitajte i:
Jedan od ključnih segmenata Flojdove javne ličnosti i marketinške mašine bila je i ta famozna „nula“ – tj. činjenica da ga nikada niko u profesionalnom meču nije pobedio. Na njoj je insistirao u svakom trenutku, a ne treba mu ni zameriti – veoma je prijatno imati takvo dostignuće i nije logično kritikovati nekoga što mnogo pažnje poklanja tom uspehu. Njegovi navijači su, pored uživanja u Flojdovim mečevima, uvek imali i dodatnu zanimaciju – „da vidimo koliko će pobeda sakupiti bez ijednog poraza“.
Možda zvuči kontraintuitivno, ali sportskim fanovima je najčešće za potpuno uživanje potrebno nešto više od sporta koji kažu da vole. Recimo, ljudi vole da gledaju košarku, ali u partijama fantastičnih Golden Stejt Voriorsa iz sezone 2015/2016. uživali su mnogo više jer su bili svesni da se oni bore za rekord po broju pobeda u regularnoj sezoni u istoriji NBA. Sama igra je često nedovoljna – neophodan je narativ u koji će se sportski nastup lepo „upakovati“.
Slično je i sa bokserima – spomenuti Flojd je tehnički, taktički i fizički imao da ponudi svojim poklonicima toliko toga, ali su mnogi njegovu karijeru promatrali jednodimenzionalno – hoće li nastaviti da pobeđuje ili neće? Budući da je bio toliko uspešan i stekao enormnu popularnost, njegov „recept za slavu i profit“ prepisivali su mnogi… I tu dolazimo do problema.
Svi su hteli da budu kao Flojd. Ili preciznije, svi su hteli da imaju ono što Flojd ima – nula poraza i gomiletinu para sa kojima mogu da kupe bugatije, dijamantske lance i luksuzne vile. Već uviđate šta je kamen spoticanja – ogromna većina boksera sa tim željama najčešće nije imala ni delić nadarenosti, upornosti i sposobnosti koje su krasile Mejvedera.
Brojni bokseri bi ubrzo bili poraženi i ostali bez te svoje famozne „nule“ da konce u ruke nisu preuzeli menadžeri, promoteri i ostale sive eminencije svetskog boksa, verovatno najkorumpiranijeg mejnstrim sporta današnjice. Proizvod cele situacije je prilično nepovoljan za fanove – veštačko održavanje neporaženog statusa jedna je od ljutih rana današnjeg boksa.
Jednostavno, borca je lakše reklamirati ukoliko ga u dosadašnjoj karijeri niko nije pobedio. Kada je neko „undefeated“ može da privuče više novca, ma koliko svi bili da do sada nije izgubio jer je uparivan sa nedostojnom konkurencijom.
Čitava situacija je neodrživa i smešna – poneko ponekad mora i da izgubi, zar ne? Kako onda doskočiti neumitnom – surovoj činjenici da će bokser pre ili kasnije morati da naiđe na protivnika koji je bolji od njega? U očima promotera – lako. Svom klijentu treba samo nalaziti nove i nove protivnike, skoro pa dizajnirane da ne mogu da poraze sportistu kojeg vi zastupate. Borbe koje bi trebalo da se dogode se izbegavaju, a potencijalni pretendenti na titule troše svoje vreme i energiju za nekoga za koga znamo da im nije dorastao. I sve to samo jer se plaše tog „skandaloznog“ poraza.
Zato je i svetska javnost zgranuto reagovala posle meča dvojice britanskih teškaša o čijem se duelu (pre)dugo govorilo pre nego što je upriličen – u pitanju je borba između Džoa Džojsa i Danijela Duboe. U njoj je 12 godina stariji Džojs, olimpijski vicešampion, slavio nokautom u desetoj rundi, pošto Duboa nije mogao da nastavi posle duge serije ne preterano snažnih, ali veoma nezgodnih prednjih direkata, koji su mu povredili oko.
Duboa je ostao na kolenu kada je sudija izbrojao do deset i izgubio meč, što je odmah naišlo na osude velikog dela bokserske javnosti. Mnogi su poručivali kako „sa takvim stavom“ nikada neće biti šampion, iako ima samo 23 godine?! Retko ko je razmišljao u drugom smeru – kako bi poraz za Dubou mogao da bude iskustvo iz kojeg će naučiti, razlog da u budućnosti napreduje.
Zapravo, vrlo je moguće da je Duboa ispravno postupio ne želeći da pogoršava povredu oka, koja je mnogim bokserima u prošlosti zadavala velike muke. Pred njim je mnogo vremena, a zdrav će mnogo lakše raditi na poliranju svojih bokserskih kvaliteta. Na kraju krajeva, pa šta ako je izgubio? Zar je to toliki problem?
Prema mišljenju većine bokserskih istoričara, najveći svih vremena, „Šugar“ Rej Robinson, u svojoj karijeri imao je 19 poraza! „Kamenoruki“ Roberto Duran gubio je 16 puta. Kulturološki najbitniji bokser u istoriji, verovatno i najpopularniji, Muhamed Ali, savladan je u pet navrata! Čak i živa i aktivna legenda, Mani Pakjao, šampion u osam kategorija, ima devet neuspeha u profesionalnom ringu. „Šugar“ Rej Lenard, Marvin Hegler, Hulio Sesar Ćaves, Džo Luis, Ivander Holifild, Majk Tajson, Vladimir Kličko… Skoro svi najveći su gubili.
Retki su šampioni koji su se povukli neporaženi, praktično anomalije – pored Flojda, to su, od poznatijih imena modernog boksa Džo Kalzage, Rikardo Lopes, Sven Otke, Edvin Valero i Andre Vord. Doduše, i njihovim karijerama i „nulama“ bi se moglo ponešto zameriti.
Zbog toga je u najmanju ruku veoma čudan fenomen insistiranje na veštačkom održavanju savršenog učinka – svako mora nekada da izgubi. Da li će to biti povreda, sudijska urota, taktika iznenađenja ili naprosto loš dan – nije bitno. Šanse da ćete se povući neporaženi izrazito su male. Pa, u 135 godina teške kategorije jedan jedini čovek se povukao bez poraza – Roki Marćano. Gubljenje mečeva u modernog boksu mora se normalizovati, a ne smatrati krajem nečije karijere.
Ne možete da postanete najbolja verzija sebe ukoliko vas nešto ne gurne „preko granice“ i izbaci iz te izlizane „zone komfora“. To je najbolje svojim citatom opisao čuveni Tomas „Kobra iz Motor Sitija“ Herns:
„Poraz od Lenarda me je učinio još gladnijim. Zbog njega sam želeo da radim još jače i ponovo osvojim titulu.“
Ništa se ne može dodati – da je Herns tokom cele karijere lepršao od protivnika do protivnika za koje je znao da ih može pobediti, nikada ne bi uložio toliko truda i razvio se do svog vrhunca. Tek kada naletite na boljeg od sebe shvatite šta vam nedostaje da biste napredovali.
Odlika velikana u boksu, kao i svakom drugom sportu, nije da iskazuju svoje kvalitete u trenucima kada im okolnosti idu na ruku – pravi šampioni su oni koji prevazilaze teške trenutke. Zato je i dvostruki šampion sveta više vrednovan od „običnog“ šampiona sveta – to znači da je u pitanju borac koji je izgubio naslov, ali smogao snagu da se vrati i ponovo bude prvak. Tek kada si u „dubokim vodama“, kada si testiran, saznaješ da li si od šampionskog materijala.
Da se „Velliki“ Džordž Formen nije vratio posle desetogodišnje pauze i sa 45 godina postao najstariji svetski prvak u istoriji teške kategorije, njegova karijera bi bila neuporedivo siromašnija. Svi porazi koje je Formen doživeo pre decenijskog odsustva imali su svrhu, kao i oni koje je pretrpeo tokom novog uspona ka vrhu. Utrli su put jednoj od najspektakularnijih sportskih priča ikada ispričanih.
***
Ako niste testirani, onda stagnirate dok ostali napreduju, a najbolje provere čvrstine karaktera su povremeni porazi.
Roki Balboa jeste fiktivni lik, ali je njegov citat iz kultnog filma pogodio pravo u centar realnosti:
„Nije bitno koliko snažno možeš da udariš. Bitno je koliko jak udarac možeš da primiš, a da pritom nastaviš da ideš napred.“
Nikola Novaković (@nikolanvkvc)
Komentari ()
Vidi sve komentare