Nije bitno koliko vrediš, već koliko možeš da ispregovaraš

Blog 20. feb 202110:16 > 10:22
Conor McGregor, Kamaru Usman
Jeff Bottari/Zuffa LLC via Getty Images

Svaki ljubitelj MMA zna – u noći između subote i nedelje po srednjoevropskom vremenu skoro pa svake sedmice može da pogleda UFC priredbu i na delu vidi neke od najvećih boraca današnjice. Nekad borbe nisu tako atraktivne i privuku manje pažnje, a ponekad o njima pričaju svi – ljubitelji borilačkih sportova, ali i tzv. „opušteni“ fanovi.

Poznata je stvar u boksu, a u prethodnih petnaestak godina isto važi i za MMA – tek ako se za borbu zainteresuje onaj koji sport prati samo ovlaš („casual fan“ na engleskom), onda je zarada „prava“, pa se takvim spektaklima raduju i firma (u ovom slučaju UFC) i borci.

Međutim, svi smo svesni – to koliko je neko dobar borac nije u direktnoj vezi sa tim koliko je popularan, voljen i, na kraju krajeva, plaćen. Nema boljeg uporednog primera za takvu „nepravdu“ od dvojice zvezda oko kojih su sklopljene priredbe UFC 257 i UFC 258 – Konora Mekgregora i Kamarua Usmana.

Dugo dva numerisana UFC iventa nisu ponudila toliku razuđenost, a nju najbolje očitavaju dve glavne zvezde programa, ili bolje rečeno, način na koji su ti protagonisti nastupili.

Na ostrvu Jas u Abu Dabiju Konor Mekgregor je dočekan kao član kraljevske porodice – (obrijanom) glavom, bradom i tetovažama se šepurio pred duel sa Dastinom „Dijamantom“ Poarijeom onako kako samo on zna. Nije bio to bezobrazni Konor koji provocira, već više samozadovoljni Konor, koji okupan samopouzdanjem deluje kao da je već pobedio u njihovom drugom susretu.

Međutim, sa Dastinom nema unapred rešenih borbi – ponos Lafajeta i cele Luizijane bio je u toliko „ratova“ do sada i pokazao je, uz nesumnjivu tehničku potkovanost, ono što se izlizanom frazom karakteriše kao „šampionsko srce“. Poarije je lou-kikovima na tihoj vatri kuvao Mekgregora tokom prve runde, preživeo u nekoliko razmera ozloglašeni Konorov zadnji direkt iz kontre i shvatio: „Uspešno sam uradio sve šta sam isplanirao – ja ovo dobijam!“

Kada mu se ukazala prilika, krenuo je po nokaut naizgled beskrajnom kombinacijom, pogodio je dovoljno puta nestabilnog favorita, a potom ga prilično nemilosrdno završio. Konor je ležao nokautiran zbunjenog pogleda pokušavajući da shvati gde je mogao da pogreši da ovako skonča te vrele arapske večeri.

Dejna Vajt i rukovodstvo UFC bili su nezadovoljni, ekstremno nezadovoljni ishodom, iako nisu to želeli da pokažu. Plan je bio jasan – Konora u slučaju pobede nad Dastinom treba ubaciti u meč za titulu, po mogućstvu da to bude revanš sa Habibom, ma koliko Avarin to jasno odbijao. Ljudi na visokim pozicijama u firmi imaju jedan zadatak – generisanje profita, koliko god se trudili da govore o „vrednostima kompanije“ i sličnim HR opštim mestima. A malo šta bi donelo više para od revanša najprodavanije „pay per view“ priredbe u istoriji UFC – borbe Habiba Nurmagomedova i Konora Mekgregora.

Brbljivi Irac je pokušavao da se pridigne posle tehničkog nokauta, a kada je to uspeo, sportski je čestitao rivalu. Spomenuti letimični fan, onaj koji se uključuje u praćenje MMA samo kad su tzv. „najveće borbe“, imao je ono što je želeo – Konorovu sramotu! „Uvek je bio loš“, „Nikada više neće biti dobar“, „Ma on je uvek bio pajac“, „On je jako loš borac, ali ga drže jer je šoumen“… Znate čitav dijapazon komentara koji su usledili…

Samo tri nedelje docnije novi UFC događaj „sa brojem“ – glavna borba je okršaj za pojas velter kategorije (do 77 kg) u kojem Kamaru Usman brani naslov protiv nekadašnjeg druga iz tima i sparing-partnera Gilberta „Durinja“ Burnsa.

Ima li boljeg doživljaja za prosečnog fana MMA? Dvojica vrhunskih boraca, kompletnih rvača i udarača, impresivnih atleta na vrhuncima karijera, i jedan i drugi u sjajnim serijama pobeda, u borbi od pet rundi za najprestižniji nakit u MMA svetu – UFC zlato. Nigerijac je pobedio sve ostale relevantne činioce u velter diviziji, a Durinjo je bio onaj kojem se daje najviše šanse da ga svrgne. „Ako neko može da ga pobedi…“

U mali oktagon Ejpeks centra u Las Vegasu šampion Usman ušao je sa karakterističnim namrštenim izrazom lica i odbio da se pozdravi sa bivšim dugogodišnjim saradnikom pred start prve runde. A onda šok – Burns baca u nokdaun „Nigerijsku noćnu moru“ u prvoj pravoj razmeni, ali se do kraja runde Usman diže i vraća svojim starim dobrim navikama boreći se iza razornog prednjeg direkta. U drugoj rundi nastavlja da „štemuje“ levom rukom sve više uspevajući da uzdrma Burnsa, dok ga nije u potpunosti slomio i eskplozivnom serijom naterao sudiju Herba Dina da prekine meč.

Sve deluje neverovatno uzbudljivo i kvalitetno, zaista je tako i bilo, samo zašto to niko nije gledao? Preciznije – zašto je to gledao minimalan broj ljudi u poređenju sa gledanošću koju je privukao Konor?

***

Sada dolazimo do centralne „devijacije“ – Usman je za svoj briljantni nastup i odbranu pojasa protiv ekstremno opasnog rivala nokautom u drugoj rundi zaradio 690 hiljada dolara. Konor je u svom duelu sa Poarjeom, u kojem je taktički nadmudren i bez dileme deklasiran zaradio preko pet miliona dolara. Sedam puta više…

Nasleđe borilačkog sporta je nedvosmisleno i od njega ne treba bežati – popularnost i zarada nikada nisu zavisili isključivo od sportskih sposobnosti i rezultata, već su još od 19. veka morali da budu propraćeni šou-biznis elementom. To je naprosto baština sportske borbe i tako će uvek biti. Posebno je to slučaj sa MMA, koji je od samog nastanka neraskidivo povezan sa tradicijom američkog profesionalnog rvanja (kečera) i cirkuskih „freak show“ tački.

Nikada neće biti „pravedno“ – nikada neće biti kao u NBA, u kojem postoji „seleri kep“ ili kao u tenisu, u kojem pobednik Gren slem turnira sasvim logično dobije više novca od onoga koji ispadne u četvrtfinalu. Ovaj sport funkcioniše na drugi način.

Postavlja se pitanje – šta onda označava to „nepravedno“? Da li je Konor uradio nešto što nije u skladu sa pravilima? Dobro, uradio je sijaset takvih stvari, ali on je samo prilagodio pravila tržišta svojim prednostima i uspeo da ih unovči. Potpuno je druga stvar to što je njegovo ponašanje, koje je često u rangu histeričnog i razmaženog deteta, toliko prijemčivo ogromnom broju sportskih fanova, da je Irac postao ubedljivo najplaćeniji borac u istoriji MMA.

Konor je onakav kakav smo mi želeli da bude i to će postajati sve jasnije ukoliko nastavi sa porazima. Da nije toliko popularan Dejna Vajt ne bi pokušavao na sve načine da ga stavi u epicentar dešavanja u UFC. Na isti način treba tumačiti i Dejnino insistiranje da ostavi Habibu status prvaka, iako je borac iz Dagestana otklonio svaku sumnju eksplicitno rekavši da se povukao.

Nedavno je neko kroz bizarnu šalu (a kako drugačije u MMA?!) „viralnim“ tvitom dobro sažeo ovaj problem:

„Godina je 2032. Mekgregor je od Poarijea izgubio 12 puta zaredom. Habib se i dalje nije borio, ali je i dalje šampion. ’Njih dvojica se baš mrze’, govori Dejna slomljen kovidom. ’Ako Konor ovog vikenda dobije Dastina, sledi mu borba sa Habibom.“

Handout/Getty Images

***

„Nećeš dobiti onoliko novca koliko zaslužuješ, već onoliko koliko si u stanju da ispregovaraš“, govori u svakoj prikladnoj prilici nekadašnji košarkaš Džejlen Rouz komentarišući često nepredvidive fluktuacije u ugovorima NBA igrača.

Džejlen zaista jeste prilično brbljiv i često „propušta priliku da ćuti“, ali ovde je u pravu, ukoliko je zapravo on tvorac citata koji nemilice koristi.

Utisak je da nigde u svetu sporta takva praksa nije očiglednija nego u UFC jer tamo finansijskih pravila jednostavno nema. Ovo nije takmičenje zasnovano na sportskim principima koji su vladali pre sto dvadesetak godina, kada su npr. nacionalna evropska prvenstva stvarana, ovo je fenomen 21. veka.

Ma koliko je MMA napravio ogroman iskorak i od marginalne šok-terapije za retke postao globalni fenomen, neke stvari su i dalje „Divlji zapad“. Ne tražite logiku u MMA, nikada je nije ni bilo, prihvatite je kao jedan od aspekata privlačnosti ovog veoma čudnog sporta.

Nikola Novaković (@nikolanvkvc)

Komentari (0)

Vidi sve komentare

Najčitanije vesti - Blog