„Znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kada je najteže i pobediš“.

Nekoliko godina pre nego što će velikan srpskog glumišta pokojni Nebojša Glogovac izgovoriti ovu kultnu rečenicu u filmu „Nebeska udica“, šampionski snovi košarkaša Hjuston Roketsa pretvorili su se u košmar nakon što su u prve dve utakmice protiv Finiks Sansa ispustili veliku prednost i dozvolili protivniku da preuzme kontrolu nad čitavom serijom. Nijedan tim u istoriji doigravanja nije nadoknadio 0-3 na startu serije, tako da su Hakim Olajdžuvon i njegovi saigrači bili svesni da u trećoj utakmici igraju za opstanak u plej-ofu. Kako će se ispostaviti, prvi od dva zakazana okršaja u Arizoni bio je prelomni trenutak u šampionskoj priči tima iz Teksasa.

Mad Max

Talenat Vernona Maksvela prevazilazila je samo njegova nepredvidivost, kako na parketu tako i van njega. Odmah nakon što su ga odabrali u drugoj rundi drafta 1988. godine, Denver Nagetsi poslali su ga u San Antonio u zamenu za buduće pikove. Dve godine kasnije stigao je u Hjuston, ali je njegov odnos sa prvom zvezdom ekipe u početku bio veoma loš. Kako je i Hakim pre nego što se okrenuo islamu imao reputaciju „usijane glave“, nije bilo potrebno mnogo vremena da između njih izbije sukob. Na poluvremenu jedne utakmice koju su Roketsi igrali u gostima, Hakim je zamerio Maksvelu zbog njegove ružne navike da pljuje na parket, poručivši mu da treba da „ima malo više stila“. Temperamentni bek reagovao je u skladu sa svojim nadimkom i ponovio čin pljuvanja u svlačionici, a zatim se uneo u lice Hakimu, za šta je bio „nagrađen“ vaspitnim šamarom.

Povezano

Nikad ne potcenjuj srce šampiona: Choke City

Ranko Čabarkapa

2. jul 2020

Ranko Čabarkapa

2. jul 2020

Prilikom povratka tima iz Japana, u istom onom avionu u kojem su se nekoliko dana ranije izmirili Čarli Tomas i Hakim Olajdžuvon, sukobljeni saigrači zakopali su „ratne sekire“ i od jeseni 1992. godine njihov odnos je postao harmoničan.

Upravo na trećoj utakmici serije protiv Finiksa, Vernon Maksvel će u velikom stilu pokazati od kakvog materijala je sačinjen. Izgledalo je da se Roketsima priprema „čišćenje“ nakon što su Sansi posle prve četvrtine vodili 29:15, odnosno kada se na poluvreme otišlo sa prednošću domaćina od osam poena. Maksvel je tokom prvog poluvremena ubacio svega tri poena, ali ono što će se dogoditi u naredna 24 minuta ući će u istoriju NBA lige kao jedna od najboljih individualnih sekvenci u istoriji doigravanja. Umesto Vernona Maksvela u nastavku se na parketu pojavio Mad Max u svom najboljem izdanju. Postigao je 31 poen u poslednje dve četvrtine, pogodivši pet vezanih trojki i na taj način lansirao Rakete u orbitu šampiona, nakon čega se nisu vratili na Zemlju. Po završetku utakmice, prišao je Hakimu i poručio mu da se „pobrinuo da i dalje ostanu u igri a da sada njemu prepušta da dovrši započeti posao“. Roketsi su dobili dve od naredne tri utakmice pa se o putniku u finale konferencije odlučivalo u sedmom meču, koji se igrao u Hjustonu. Olajdžuvon je postigao 37 poena, uz 17 skokova i 5 asistencija i time odveo svoj tim u finale konferencije prvi put nakon osam godina.

MVP

Poslednja prepreka Roketsa na putu ka velikom finalu bio je već tada jedan od najiskusnijih timova u ligi. Još otkako su 1984. godine izborili prvi plasman u doigravanje u istoriji franšize, košarkaši Juta Džeza nisu propustili nijedan plej-of i te 1994. su 11. godinu zaredom bili među osam najboljih timova na Zapadu. Iznenađujućom eliminacijom Sijetla u prvoj rundi od Denvera, svim preostalim timovima na Zapadu ukazala se prilika da se domognu finala. Dve godine ranije, Stokton i Meloun su zaustavljeni u finalu konferencije, kada im je Portland uskratio šansu da se za trofej bore protiv Džordana, Pipena i Horasa Grenta.

Regularni deo sezone Juta je okončala na petoj poziciji, a protivnik u prvoj rundi plej-ofa bio je San Antonio. Iako su Sparsi dobili prvu utakmicu, Karl Meloun je u nastavku serije odigrao najbolju košakru u dotadašnjoj karijeri i rutinski odveo Džezere na megdan sa Denverom. Tim iz Solt Lejk Sitija je iskoristio prednost domaćeg parketa na početku serije, a onda trijumfom u Koloradu došao na korak od ubedljivog plasmana u finale konferencije. Međutim, Dikembe Mutombo, Lafonso Elis i Mahmud Abdul-Rauf su te godine već pomrsili račune jednom favoritu, a nakon što su dobili naredne tri utakmice protiv Jute, izgledalo je da će učiniti nešto što niko pre njih nije uspeo. Da se to ne dogodi pobrinuo se „Poštar“, koji je protivniku „uručio“ 31 poen i uz veliki doprinos Džefa Hornaseka Juta se ipak našla u finalu Zapada.

No, za šampionski pehar nedostajalo im je nešto što je protivnik imao u svojim redovima, a to je najbolji igrač lige. Hjuston je bez većih problema dobio prvi meč, a uoči druge utakmice koja se takođe igrala u Teksasu, desio se još jedan bitan trenutak na putu ka konačnom uspehu. Pre početka utakmice, Dejvid Stern je na parketu Samita uručio trofej namenjen najboljem igraču lige Hakimu Olajdžuvonu. Iako je već godinama bio superzvezda, Nigerijac je tada pokazao da je takođe sjajan lider. Najpre se zahvalio saigračima i trenerima na tome što su mu omogućili da dobije prestižnu nagradu, a zatim u stilu pravog kapitena pozvao sve svoje saigrače i zajedno sa njima podigao pehar. Mnogo godina kasnije, Rudi Tomjanović je priznao da je u tom trenutku shvatio da će titula konačno stići u Hjuston.

Hakim je MVP trofej proslavio na taj način što je protivniku ubacio 41 poen i Juta je samo u jednoj utakmici serije uspela da trijumfuje, tako da se Hjuston treći put u istoriji franšize našao u velikom finalu.

Clutch City

Deset godina ranije, nekoliko meseci pre nego što će na draftu biti odabran sa prve pozicije, Hakim je sa svojim Kuguarsima drugu godinu zaredom poražen u finalu NCAA šampionata. Ekipa Džordžtauna, predvođena talentovanim centrom i budućim prvim pikom Patrikom Juingom savladala je tim iz Teksasa, a Veliki Jamajčanin je u tom meču nadigrao prvu zvezdu protivničkog tima.

Još od 1969. godine, kada su se u finalu sastali Seltiksi Bila Rasela i Lejkersi predvođeni Viltom Čemberlenom, nije se dogodilo da u nekom finalu okršaj centara privuče toliku pažnju javnosti i svi su sa velikim nestrpljenjem iščekivali direktan duel Hakima Olajdžuvona i Patrika Juinga.

Sa skorom 57-25, Njujork Niksi su u plej-of otišli sa druge pozicije na Istoku. U prvoj rundi, četiri utakmice bile su dovoljne za eliminaciju Nju Džersi Netsa, a zatim je usledila osveta, doduše nepotpuna, protiv Čikago Bulsa u neizvesnoj seriji od sedam mečeva. Nakon što je, takođe u sedam utakmica, tim iz „Velike jabuke“ savladao Indijanu, sedmi put u svojoj istoriji plasirao se u veliko finale i imao je priliku da osvoji treću titulu šampiona. 

Poučeni iskustvom iz utakmica sa Finiksom, puleni Rudija Tomjanovića nisu dozvolili protivniku da dođe do brejka u prvom meču, najviše zahvaljujući dobro odigranoj odbrani na najboljem šuteru ekipe koju je trenirao Pet Rajli. Džon Starks završio je utakmicu sa 11 poena uz mizernih 16 procenata šuta iz igre. U drugoj utakmici Niksi su uspeli da pronađu šuterski ritam i sa čak šestoricom igrača koji su imali dvocifreni učinak, upisali su pobedu pre nego što se serija preselila u njihovu dvoranu. 

Prvi okršaj u Medison Skver Gardenu odlučiće Hjustonov ruki Sem Kasel. Prethodnog leta Roketsi su ga odabrali sa 24. pozicije na draftu i tokom debitantske sezone najčešće je bio rezerva iskusnom plejmejkeru, Keniju Smitu. U odlučujućoj utakmici serije protiv Sansa nagovestio je da poseduje „šampionski gen“ i sa 22 poena značajno doprineo trijumfu. U neizvesnom finišu duela u Njujorku, Kasel je postigao sedam poena u poslednjih 30 sekundi, od kojih je trojka nakon asistencije udvojenog Olajdžuvona odlučila pobednika. Naredni meč Niksi su na krilima Dereka Harpera i iskusnog Čarlsa Ouklija rešili u svoju korist tako da su u petoj utakmici, koja se takođe igrala na njihovom parketu, imali priliku da priđu na jednu pobedu od osvajanja šampionskog trofeja.

Duel koji je odigran 17. juna 1994. godine ostaće upamćen po nečemu što se u isto vreme događalo nekoliko hiljada kilometara daleko od Medison Skver Gardena. Naime, prvi put u istoriji televizijskih prenosa NBA finala, nacionalna televizija je na kratko prekinula direktan prenos meča, kako bi se uključila uživo u poteru za odbeglim O Džej Simpsonom. Igrači su vrlo brzo bili upoznati sa aktuelnim događajima i u jednoj od najčudnijih utakmica u istoriji finala, Niksi su došli do pobede i vođstva u seriji 3-2.

Protivnik je imao dve meč lopte, ali su Hakim Olajdžuvon i njegovi saigrači verovali kako će im domaći teren doneti prevagu. U iscrpljujućoj šestoj utakmici, Roketsi su sve do završne deonice imali prednost, međutim raspoloženi Džon Starks nije imao nameru da se preda bez velike borbe. Fantastični šuter je u poslednjoj četvrtini postigao 16 poena pogodivši svih pet šuteva iz igre u tom periodu. Niksi su u poslednjem napadu imali priliku da trojkom dođu do prve titule šampiona nakon 21 godine. Kada je Patrik Juing postavio blok Starksu, prilikom preuzimanja Olajdžuvon je, kako je izgledalo u prvom trenutku, ostao na „krivoj nozi“ i delovalo je da najbolji trojkaš gostiju ima otvorenu poziciju za šut koji bi im doneo titulu. Iznenada, koristeći svoje duge ruke, Hakim je stigao na vreme da vrhovima prstiju potkači loptu koju je Starks uputio ka košu rivala, tačno ispred Rudija Tomjanovića. Iako je tokom karijere vrlo autoritativno blokirao šuteve rivala, često i u odbojkaškom stilu, najvažnija blokada u karijeri Hakima Olajdžuvona jedva da je to i bila. Lopta je nastavila putanju ka košu, ali nije stigla do obruča i pre nego što je pala na parket, Roketsi su već slavili ključnu pobedu u finalnoj seriji.

Svima je bilo jasno da je sada psihološka prednost na strani Hjustona, što će se potvrditi u sedmoj utakmici. Kao i u svim prethodnim okršajima u seriji, u završnom činu viđena je velika borba. Roketsi su sve vreme imali vođstvo, ali nikako nisu uspevali da steknu značajnu prednost i uoči poslednje četvrtine Niksi su zaostajali svega tri poena. U iscrpljujućoj borbi nerava, presudiće trojka Vernona Maksvela na dva minuta do kraja, kojom je svom timu doneo nedostižnu prednost.

Finale između Hjustona i Njujorka jedino je u istoriji NBA plej-ofa u kojem nijedan tim nije uspeo da prebaci granicu od 100 poena niti u jednom meču. Okršaj dve defanzivne supersile pripao je timu koji je u svojim redovima imao novog, neprikosnovenog „kralja“ lige. Četrnaest godina nakon što je postao stanovnik Hjustona, Hakim Olajdžuvon je doneo prvu šampionsku titulu u četvrti po veličini grad u SAD. Te sezone učinio je nešto što nikome pre i posle njega nije pošlo za rukom. Pored trofeja najkorisnijeg igrača lige, kao i najboljeg igrača velikog finala, proglašen je za najboljeg defanzivca, izabran je u najbolju petorku kao i u najbolji defanzivni tim lige. Osveta za poraz u finalu NCAA šampionata deset godina ranije bila je brutalna. Olajdžuvon je u svim statističkim kategorijama ubedljivo nadigrao Juinga, čiji je šut iz igre tokom čitave serije iznosio svega 36 procenata.

Gubitnički grad pretvorio se u grad šampiona, Hjuston je postao Clutch City.

Cena slave i Klajd The Glide

Samo tri tima su do tada uspela da odbrane šampionsku titulu u prethodnih 25 godina, tako da su Roketsi vrlo dobro znali koliki je izazov bio pred njima u pokušaju da ponove uspeh naredne sezone. Iako će odbranu trona započeti sa devet pobeda, stvari će se ubrzo promeniti i početnu euforiju zameniće bolno spuštanje na zemlju. Igrači su nakon osvajanja šampionskog prstena postali medijske zvezde, putovali su i promovisali NBA ligu širom sveta, gostovali u emisijama, snimali reklame. Uz to, nailazili su svako veče na motivisane protivnike, koji su želeli da se dokažu protiv aktuelnog šampiona. Početnih 9-0 pretvorilo se u 14-9, a kada je početkom februara doživljen poraz od Klipersa, Rudi Tomjanović je shvatio da nešto mora da se menja. Hjuston je bio u opasnosti da postane prvi šampion koji se naredne sezone nije plasirao u plej-of.

Sve do poslednjeg trenutka Rudi Ti je odbijao da menja šampionski sastav, ali je promenio mišljenje kada se pojavila ponuda koju nije mogao da odbije. Kada je postalo jasno da se neće plasirati u plej-of, Portland je uslišio želju svoje prve zvezde da na nekom drugom mestu proba da dođe do šampionskog prstena. Klajd Dreksler vratio se u grad u kojem je odrastao i 12 godina nakon rastanka Phi Slama Jama je ponovo bio na okupu.

U suprotnom smeru otišao je veteran Otis Torp. Iako na parketu više nije imao značajan doprinos, bio je omiljen među saigračima zbog čega Klajd The Glide nije naišao na toplu dobrodošlicu u novoj svlačionici. Mlađi igrači nisu želeli da slušaju savete od nekoga koga su zajedno sa Torpom eliminisali godinu dana ranije i Dreksler je morao da zasluži njihovo poverenje. Pre trejda, ekipa je imala skor 29-17, a sa Drekslerom u timu tek 19-19, stoga su mnogi uoči starta plej-ofa smatrali da je nekoliko meseci ranije klub doneo pogrešnu odluku. Hjuston je u doigravanje ušao sa šeste pozicije na Zapadu, što je značilo da čitavim tokom plej-ofa neće imati dragocenu prednost domaćeg terena. Sve oči bile su uprte u Čikago Bulse i povratak na parket Letećeg Majkla, tako da Roketse niko nije smatrao favoritima za osvajanje  šampionske titule.

Poljubac smrti

Prva prepreka na putu ka odbrani trofeja bio je godinu dana iskusniji tim Juta Džeza. Džon Stokton i Karl Meloun bili su željni osvete za eliminaciju godinu dana ranije, a sjajne igre tokom regularnog dela sezone i 60 ostvarenih pobeda davali su Džezerima ulogu apsolutnog favorita. U prvoj utakmici serije, Juta je imala dva poena prednosti na dve sekunde pre kraja meča. Dreksler nije imao svoje veče i u poslednjem napadu, Tomjanović je odlučio da pruži priliku Maksvelu, od koga se očekivalo da sa klupe još jednom preuzme ulogu heroja i donese brejk svom timu već u prvom meču. Međutim, bez trunke samopouzdanja Mad Max nije pogodio poslednji šut i Juta je došla do prednosti na startu serije. Ponos i ego Vernona Maksvela bili su povređeni. Po završetku utakmice poručio je treneru da više ne računa na njega i to je bio njegov poslednji nastup u dresu Roketsa. Ubrzo će shvatiti da je u tom trenutku doneo najgoru odluku u svojoj burnoj karijeri.

Iako je Keni Smit sa 32 poena omogućio Hjustonu da dođe do brejka u drugoj utakmici, fantastični Karl Meloun je u trećem meču postigao 32 poena uz 19 uhvaćenih lopti čime se pobrinuo da njegov tim ponovo stekne prednost domaćeg terena. Aktuelni šampion bio je pred eliminacijom i više nije imao pravo na kiks. Klajd Dreksler je preuzeo odgovornost na sebe i u drugom meču u Hjustonu postigao 41 poen. Bila je to njegova najbolja partija otkako je nekoliko meseci ranije stigao u Teksas i što je još važnije, zaradio je poštovanje ostatka ekipe. 

U bučnom Delta centru, u petoj utakmici padala je odluka o putniku u polufinale konferencije. Sve do poslednje četvrtine domaćin je imao prednost i izgledalo je da će šampionska priča Hjuston Roketsa biti okončana u Solt Lejku. Kada je bilo najteže, tandem „Phi Slama Jama“ je podsetio na koledž dane i Roketsi su četvrtu četvrtinu dobili sa 11 poena razlike, što je bilo dovoljno za preokret i konačan trijumf u seriji. Olajdžuvon i Dreksler zajedno su ubacili 64 poena i Hjuston je još jednom raspršio šampionske snove Džezera. 

Naredni rival takođe je bio silno motivisan da se osveti za eliminaciju prethodne sezone. Ej Si Grin, Den Majerli, Barkli i Kevin Džonson bili su uvereni da su naučili lekciju i nakon što su Sansi poveli 3-1, imali su meč loptu u petoj utakmici koja se igrala u Arizoni. Noć uoči ključnog okršaja, Klajd Dreksler se mučio sa stomačnim gripom i kada se sutradan pojavio na parketu, nije bio u stanju da odigra na svom uobičajenom nivou, te je utakmicu završio sa svega četiri poena, promašivši svih šest šuteva iz igre. No, samim svojim prisustvom pružio je primer i dao ogroman motiv svojim saigračima i Roketsi su posle produžetka uspeli da izbegnu eliminaciju. U šestom meču, Hjuston je iskoristio domaći teren, pa se serija još jednom preselila u Finiks, gde je u sedmoj utakmici padala odluka o finalisti konferencije. 

Ova priča će u Arizoni dobiti još jednog heroja. Pri rezultatu 110:110, Hjuston je imao posed i 20 sekundi da postigne koš vredan plasmana u narednu rundu. Keni Smit bio je udvojen već na svojoj polovini i uspeo je da doda loptu Robertu Oriju. Big Shot Bob video je usamljenog saigrača u suprotnom uglu terena i poslao pas koji je zamalo završio u autu. Mario Eli ipak je uspeo da dođe do lopte i uputi šut iza linije za tri poena. Lopta je završila u košu rivala nakon čega se Eli okrenuo ka klupi Sansa i u njihovom pravcu poslao „poljubac smrti“. Tim iz Teksasa još jednom je „ugasio“ Sunce i pomrsio račune još jednom favoritu.

Double Clutch

U prve dve runde, Roketsi su igrali pet eliminacionih utakmica i svaki put uspeli da ostanu u igri. Sledio je najteži izazov pošto je rival u finalu Zapada bio tim sa najboljim skorom u ligi te sezone. San Antonio Sparsi su postavili rekord franšize i sa 62 trijumfa osigurali pol poziciju na startu plejof trke. Uoči prvog duela, Dejvid Robinson je dobio nagradu za najboljeg igrača regularnog dela sezone, koja je godinu dana ranije pripala Hakimu Olajdžuvonu. Iako je Admiral blistao te sezone, Dejvid Stern učinio je „medveđu uslugu“ Mamuzama. Na licu Olajdžuvona mogla se videti rešenost da svima dokaže kako je MVP trofej završio u pogrešnim rukama.

Sparsi su uspeli da ostvare samo dve pobede u seriji, tokom koje je Hakim Olajdžuvon prosečno beležio 35 poena. Njegov učinak u šestom meču, kada je uz 39 poena imao 17 skokova, 3 asistencije i 5 blokada, uz 64 procenta šuta iz igre i danas se smatra jednom od najboljih individualnih partija u istoriji doigravanja. Trofej najkorisnijeg igrača lige pripao je Dejvidu Robinsonu, ali će onaj mnogo važniji ponovo završiti u Teksasu. Hakimov zaštitni znak, čuveni „Dream shake“ predstavljao je nerešivu enigmu za Admirala i jedan od najboljih defanzivaca lige nije imao način kako da izađe na kraj sa bogatim napadačkim repertoarom direktnog rivala.

Drugu godinu zaredom, Hjuston se plasirao u veliko finale. Mnogi su očekivali da će se tamo, nakon jedne godine pauze, ponovo naći Čikago Bulsi, pošto se Majkl Džordan nekoliko meseci ranije vratio iz košarkaške penzije. Međutim, talentovana ekipa Orlando Medžika zaustavila je Em Džeja u polufinalu Istoka, a zatim se preko Indijane domogla prvog finala u istoriji franšize.

Mladost i talenat Šakila O’Nila i Penija Hardaveja doneli su Orlandu ubedljivih 20 poena prednosti nakon prvog poluvremena prve utakmice. Gosti su u nastavku uspeli da uhvate rezultatski priključak, ali je domaćin u finišu ipak imao šansu da na trijumfalan način započne finalnu seriju. Pri vođstvu Orlanda 110:107 na osam sekundi do kraja, Nik Anderson je poslat na liniju penala i bilo je dovoljno da pogodi jedno slobodno bacanje, kako bi svojoj ekipi doneo nedostižnu prednost. Iako je u svom timu bio jedan od najboljih izvođača slobodnih bacanja, ruka mu je u ključnom trenutku zadrhtala i lopta je prilikom oba pokušaja završila na obruču. Posle drugog promašaja, Anderson je ugrabio ofanzivni skok i u gužvi u reketu ponovo bio fauliran. Sve što je bilo potrebno da učini, jeste da pogodi jedno od četiri vezana slobodna bacanja i Orlando bi poveo u velikom finalu.

Međutim, u poslednjem velikom preokretu u ovoj priči, igrač koji je tokom sezone sa linije penala imao solidnih 72 procenta uspešnosti promašio je i naredna dva šuta, što će ga obeležiti do kraja karijere. Hjustonu je bila potrebna trojka u preostalih šest sekundi kako bi utakmica otišla u produžetak. Posle Vernona Maksvela i Marija Elija, došlo je vreme da ulogu junaka preuzme Keni „The Jet“ Smit. Pošto se fintom šuta oslobodio Hardaveja, iskusni plejmejker je pogodio trojku na tri sekunde pre zvuka sirene, tako da je meč otišao u produžetak. Bila je to njegova sedma trojka na toj utakmici, što nikome pre njega u istoriji NBA finala nije pošlo za rukom. U dodatnih pet minuta timovi su bili u rezultatskom egalu, ali poslednji napad imao je Hjuston. Tomjanović je na poslednjem tajmautu nacrtao akciju za Klajda Drekslera, međutim nakon njegovog prodora i pokušaja polaganja, lopta je izašla iz koša. Na drugom obruču, Hakim je iz „odbojke“ ubacio loptu u koš i na tri desetinke do kraja doneo svom timu odlučujuću pobedu.

Od tog šoka mlada ekipa Orlanda nije uspela da se oporavi do kraja serije, što je iskusniji protivnik iskoristio i „počistio“ rivala sa parketa. Magija tima iz Floride bila je nemoćna protiv tima koji je još jednom pokazao da poseduje šampionski karakter. Putovanje na koje su krenuli godinu dana ranije, Roketsi su okončali 14. juna 1995. godine, kada su na svom terenu u četvrtoj utakmici došli do drugog vezanog šampionskog naslova. Po završetku utakmice, pre nego što će sa igračima podiće trofej Lerija O’Brajana, Rudi Tomjanović izgovorio je rečenicu koja će ući u istoriju sportske terminologije. U želji da odgovori svima onima koji su tokom sezone osporavali njegovu ekipu i sumnjali i šampionski kapacitet Roketsa, Rudi Ti je svim kritičarima poručio da „nikada ne potcenjuju srce šampiona“.

Od ukupno 73 odigrane NBA sezone, prvoplasirani tim konferencije je u 52 navrata bio šampion. Dvanaest puta se dogodilo da ekipa koja regularni deo sezone završi na drugoj poziciji dođe do šampionskog prstena, sedam puta je to učinio trećeplasirani tim i jednom četvrtoplasirani. Nikada pre, niti posle 1995. godine nije se dogodilo da tim koji je u plej-of ušao sa šestog mesta dođe do šampionskog pehara. Prva titula Hjustona nije predstavljala iznenađenje, druga je bila prava senzacija. Tokom čitave serije doigravanja Roketsi nisu imali prednost domaćeg terena, ali ni to ih nije sprečilo da ostvare Double Clutch.

Ispostaviće se da je to bio „poslednji šampionski ples“ Hakima Olajdžuvona i njegovih Hjuston Roketsa. Naredne sezone Sijetl će ih „počistiti“ već u drugoj rundi, a godinu dana kasnije timu kojem je priključen i Čarls Barkli presudiće trojka Džona Stoktona u šestom meču finala Zapada. Uslediće era Jaa Minga i Trejsija Mekgrejdija, međutim, sve do danas neće se pojaviti generacija kadra da ponovi uspeh Kenija Smita, Marija Elija, Sema Kasela, Roberta Orija, Vernona Maksvela, Otisa Torpa i Klajda Drekslera.

Kada god je bilo potrebno, svi oni su pružili podršku glavnom junaku i ispisali nekoliko stranica u priči o najvećem sportskom uspehu u istoriji grada Hjustona. Ništa od toga ne bi se dogodilo da nije bilo želje, upornosti i dečačkog sna momka rođenog u Lagosu, koji je 15godina nakon što se prvi put našao na košarkaškom terenu, bio na krovu sveta. Narativ o dve šampionske titule Hjuston Roketsa ne može se odvojiti od priče o najboljem centru u istoriji košarke – Hakimu Olajdžuvonu.