Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
Mundobasket 2023
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
US Open
Wimbledon
Roland Garros
ATP
WTA
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Formula 1
„Heris mu je nešto dobacio, Lebron je rekao ’molim, izvini?’, a Heris opet. Lebron mu je samo rekao: ’U redu, sada sam se probudio’“. Šta je bilo posle, saznajte u jednoj od brojnih anegdota koje je centar Čikago Bulsa Nikola Vučević podelio s nama.
Govorio nam je Vučević o jednom nestvarnom šutu Dirka Novickog, ludačkoj utakmici Kobija Brajanta, iskustvu sa Kevinom Garnetom… To su priče kojih se Nikola seća iz mlađih dana, a sada je već u ulozi iskusnog NBA igrača, pošto je skoro punu deceniju sila na terenima širom SAD.
Sa Orlando Medžikom je dvaput dogurao do plej-ofa i oba puta ispao u prvoj rundi, a s obzirom na to kako Bulsima ide ove sezone, Vučević bi lako mogao daleko da dogura i u doigravanju.
*Sve poklone iz našeg Novogodišnjeg paketića pročitajte OVDE.
U intervjuu za Sport klub, Vučević je govorio o novoj ekipi sa Demarom Derozanom i Zekom Lavinom na čelu, a objasnio je i zašto košarkaši vole da igraju za trenera Bilija Donovana.
Takođe, Nikola je obrazložio kako mu je iskustvo pomoglo da postane bolji igrač i zašto je posao trenera nezahvalan, a dotakli smo se i ruki-šale na Vučevićev račun, kaunter-strajka s Jokićem, završnice sezone Formule 1…
„Nisam paničio, znao sam da će sve doći na svoje“
Posle nepunih devet godina u Orlandu, u kojem se osećao kao kod kuće, Vučević je promenio sredinu. Iz Floride je otišao severno, u Ilinoj. Promena klime nije toliko važna, ali jeste druga košarkaška sredina.
„S obzirom na to da ekipa pobeđuje, sve je dobro. Trebalo mi je vremena da se naviknem na novu ulogu u odnosu na Orlando, gde sam bio nosilac igre i glavna opcija u napadu. Sve se igralo preko mene, a sada je malo drugačije – tu su Derozan i Lavin koji su veliki igrači i primarne opcije u napadu. Trebalo mi je da se prilagodim i da igram uz njih, a problem je bio što sam ja jedno vreme razmišljao da treba da igram kao u Orlandu, što nije bilo realno, jer nemam više takvu ulogu. Prihvatio sam to, promenio, bilo je dobrih utakmica, i ide nam sve bolje“, počinje Vučević intervju za Sport klub.
Uprkos tome što je i te kako doprinosio pobedama svog tima, Nikola se donedavno nesvojstveno mučio sa procentima šuta. Svi odreda saigrači su mu pružali podršku – i javno i privatno – a ni Vučević nijednog momenta nije klonuo duhom, naprotiv. Jednostavno, u Medžiku je imao svoje lopte, kako god da se utakmica odvija, a sada je jedna od glavnih opcija, umesto jedina glavna.
„Malo je drugačiji i način na koji igramo, akcije koje igramo. Pozicije u kojima imam loptu, način na koji napadam – kada se navikneš na jedno godinama, nije lako brzo se promeniti. Bilo je potrebno i da stvorim hemiju sa Lavinom i Derozanom, a tu su i Lonzo Bol, Karuzo… Dakle, potpuno nova ekipa. Takođe, i centar je pozicija koja nema uvek loptu, već zavisi od drugih“, kaže Vučević i dodaje da je malo nervoze prirodno za svakog sportistu u takvom periodu:
„Skup svega toga je uticao na to da mi treba nešto duže da pronađem ritam, ali nijednog trenutka nisam paničio i razmišljao negativno, znao sam da je samo potrebno vreme. Samo što sam, kao i svaki čovek sa takmičarskim duhom, želeo da se to dogodi odmah, pa jeste bilo malo frustracije, ali to je i normalno i očekivano. Imao sam potpunu podršku tima i saigrača, sve dolazi na svoje“.
Tokom čitave karijere, Vučević važi za košarkaša izražene sportske inteligencije, te mu nije bilo potrebno mnogo da prepozna ono što će mu u novoj postavci stvari odgovarati.
„Derozan i Lavin zahtevaju potpunu pažnju protivničkih odbrana, pa se dosta toga otvara za nas ostale, što mi se nije događalo ranije. Luksuz je imati takvu dvojicu igrača oko sebe, igraju na neverovatnom nivou. Što se budemo bolje razumeli na terenu, svima će nam biti jednostavnije da dolazimo do lakih poena kada njih udvajaju ili kada pomažu na njima. Mislim da se to već i videlo na nekim utakmicama, i da ću to znati da koristim dobro“.
„Da li biste više voleli da igrač ode u ćošak ili na 45 stepeni?“
Od septembra prošle godine, na klupi Bulsa sedi Bili Donovan, legendarni koledž trener koji je skoro dve decenije vodio program Florida Gejtorsa, a potom je pet sezona proveo na klupi Oklahoma Siti Tandera, sa kojima je igrao finale zapada 2016. godine. Donovan ima iskustva u raznim situacijama i sa različitim profilima igrača.
SK Paketić:
„On je, što kažu u SAD, players’ coach. Ima izvanrednu komunikaciju sa nama, otvoren je za priču i naše predloge. Čak i kada na treningu nešto objašnjava, želi da posluša i šta mi kažemo. To je veliki kvalitet za trenera, zna da ima iskusne igrače koji su prošli mnogo toga i želi da čuje njihovo mišljenje. To igrači baš cene kod njega, zato je i logično da želimo da damo sve od sebe za takvog trenera“.
Na molbu da iznese neki primer takvog Donovanovog pristupa igračima, 210 cm visoki centar ima spreman odgovor:
„Postavi neku akciju i pita: ’Da li biste više voleli da igrač ode u ćošak ili na 45 stepeni; ili da ode niz čeonu liniju zbog spejsinga?’ On nam predstavi svoju ideju, a mi kažemo šta mi vidimo, i dođemo do rešenja koje svima odgovara. Recimo, igra se pik za Derozana, a Donovan ga pita da li bi više voleo da visoki igrač ide u pop ili u rol. To su sitnice koje igrač oseti na terenu, a Donovan ima sluha za to. Ne zovemo mi akcije koje mi hoćemo, ne funkcioniše to tako, ha-ha, ali kažem, zajedno smo u svemu tome. Na kraju, trener donosi najvažnije odluke, to je njegov posao i njegova odgovornost“.
Bulsi su u gornjoj trećini lige i po napadačkom i po odbrambenom rejtingu, što ilustruje raznovrsnost Donovanovog tima.
„Najviše zahteva odbranu, uvek ističe koncentraciju i energiju, da tu ne sme da bude padova. U napadu insistira na protoku lopte i na kretanju bez lopte, da se igra timski. To su poruke koje nam svaki dan iznosi. Lepo je igrati za njega, lagan je trener, nije naporan, već je pozitivan. Ako ide šut – ide, ako ne ide – ne ide, ali traži da smo uvek na nivou u stvarima koje možemo da kontrolišemo, poput borbenosti i spomenute energije“.
Šta znači kada se „igra uspori“?
Vučević je u oktobru napunio 31 godinu, a u NBA je od 2011, kada su ga Siksersi birali kao 16. pika na draftu. Skoro veteran, Nikola ne može da izmisli nešto potpuno novo u igri. da doda nešto što nikada nisam pre radio, ali to ne znači da ne može da napreduje.
„Kao igrač sazrevaš iz godine u godinu: vidiš šta si radio, šta je prolazilo, šta nije, pa znaš za sledeću sezonu. Takođe, sve bolje upoznaješ svoje telo i svestan si onoga što ti odgovara, a šta ne. Dakle, iskustvo mnogo znači – lakše čitaš igru, ovde vole da kažu da ti se ’igra usporila’. Nove situacije na terenu u Bulsima pomoći će mi da otkrijem i različite načine na koje mogu da budem koristan. Igram sa boljim saigračima i sada je više akcija u kojima mogu da dodajem. Nikada pred sezonu ne idem sa unapred spremljenim planom, u stilu ’ove sezone ću ovo da radim’. Ne, gledam gde se i šta otvara – ne možeš ni ceo život da igraš na isti način, odbrane te skautiraju, moraš konstantno da se prilagođavaš“.
Odgovor sličan onom koji je Vučević dao, o specifičnoj važnosti iskustva, često se može čuti od vrhunskih igrača njegovih godina, ali koje su tačno situacije na terenu u kojima košarkaš oseća da iskustvo pomaže?
„Pre svega u odbrani. NBA je brza košarka, mora munjevito da se reaguje. Kada sam bio mlađi, dešavalo mi se da mi sve teče prebrzo. Sada već… Ne mogu da kažem da mogu da predvidim, ali imam ideju šta bi moglo da se dogodi. Takođe, protivnici se ponavljaju, već im poznaješ kvalitete i navike, pa znaš kako igraju i lakše ti je da čitaš, da imaš predosećaj i dođeš ranije na mesto na kojem treba da budeš. U napadu je slično. Kada primam loptu leđima, često me udvajaju. Sada znam šta će mi biti otvoreno ako udvajanje dolazi sa čeone linije, a šta će se otvoriti ako me udvajaju odozgo. Prođeš te stvari mnogo puta i znaš kako bolje da odreaguješ“, objašnjava Vučević i poentira:
„Istina je to što kažu da ti se uspori igra, vidiš stvari mnogo sporije nego pre – teško je to objasniti rečima, to se oseća na parketu. Možda je najbolje poređenje sa životom: kada si mlađi, odmah paničiš kad se nešto desi i hoćeš odmah da rešiš, a kada si prošao mnogo toga, znaš da treba spustiti loptu, ići polako. Rečju – bolje razumeš igru“.
„Mediji su sumnjali, ali možemo da budemo ozbiljni u plej-ofu“
Novi menadžment tima, sa Markom Everslijem i Arturasom Karnišovasom na čelu, okupio je ekipu u kojoj su jednako računa vodili o tome da se igrači uklope i ljudski, ne samo košarkaški. Više puta tokom sezone isticalo se da se zvezde ne ponašaju kao što se zvezde inače ponašaju u NBA, a i Vučević to potvrđuje.
„Stvarno je izvrsna energija i na terenu i van njega – prija kada si deo takve ekipe. Naravno, sve je bolje kada pobeđuješ. Derozana znam sa koledža, sa prve godine na USC, i uvek bismo se lepo ispričali. Lavina sam upoznao kada sam stigao u Čikago – skroz normalan dečko. Lonzo je tih, fin momak. Odlično se svi slažemo, za mene je timski duh jedan od najlepših delova sportskog života – upoznaješ nove ljude uvek. Druženje, svlačionica, putovanja, priče, šale – u tome uživam, pogotovo kada je ovako dobra ekipa“, kaže Vučević i dodaje:
„Kombinacija je mlađih i starijih igrača, pa mlađi pitaju Derozana kako je bilo igrati protiv Klivlenda plej-of serije, ili nas pitaju kako je bilo igrati protiv Kobija (Brajanta), Garneta, Dankana, ili protiv Lebrona i Vejda u Majamiju. Čovek se oseća starim u trenutku, onda razmislim ’pa to je stvarno bilo pre osam-devet godina’. Simpatično mi je kako sam sada u toj ulozi, jer sam i ja svojevremeno pitao starije slične stvari. Sada je na nama red da pomažemo mladima, da im govorimo kako da se razvijaju i kako da paze na sebe“.
Malo ko je predviđao da će Bulsi biti u vrhu istoka, ali uigrali su se brže nego što su i sami očekivali. Kada je tako, ambicije rastu, ali i pažnja sa strane.
„Samo su četvorica istih igrača u odnosu na prošlu sezonu. Mediji u SAD su sumnjali da ćemo biti dobra ekipa, a nama je lakše da se uigravamo kada su rezultati tako dobri. Ako sve bude išlo kako treba i ako nas zdravlje posluži, možemo da napravimo ozbiljan rezultat u plej-ofu. Mislim da možemo da imamo prednost domaćeg terena u prvoj rundi, pa posle da vidimo. Istok je ove godine jači od zapada, mnogo je ekipa koje mogu da se bore za vrh“.
Pomislio sam: „Uuu, Garnet će sada da me uzme“
Priča o najtežem direktnom protivniku klasično je pitanje, ali Vučeviću nije lako da na njega odgovori.
„Rekao bih Mark Gasol, jer je i velik i pametan i odlično se kreće. Ipak, u NBA nije lako braniti igrače, više timska odbrana utiče na to koliko možeš da uradiš – pogotovo u današnje, otvoreno vreme, kada je spejsing veliki jer i centri šutiraju. Nikada ni protiv nikoga nisam imao situaciju da ne mogu da dam koš, jer je ovde igra tako postavljena – doći ćeš do svojih pozicija, nekada teže, nekada lakše“.
Uz malo neformalne priče i jedan prekid veze, Nikola kopa još dublje i izvlači dragulj iz rane faze svoje NBA karijere.
„Igrali smo protiv Bruklina i baš sam bio dobar. I šta se dešava? U poslednjih dva-tri minuta Garnet ulazi i kaže: ’Sad je moj’. Bio sam mlad, reagovao sam u stilu: ’Uuu, Garnet će sada da me uzme’. I stvarno nisam dao koš do kraja utakmice, mada sam imao lopti. Baš je bio naoštren, nije mi bilo svejedno i bilo mi je teško da išta uradim,. S druge strane, bilo mi je drago da je došlo do toga da je Garnet osetio da mora on da me preuzme, to mi je dalo dodatnu motivaciju“.
Dirk – ćošak table, pa kao suza u koš
Anegdota sa Kevinom Garnetom otvara nam paralelnu stvarnost. U jednoj je Nikola Vučević vrhunski NBA košarkaš, ali u paralelnoj je i navijač, dečak zaljubljen u košarku. Zato se i priče nižu lako, a sećanja su oživljena.
„Uh, u ruki godini je bilo nerealnih momenata. Kobiju je trebalo dvadesetak poena da prestigne Šeka na listi najboljih strelaca, a baš su igrali u Filadelfiji, u kojoj je Brajant rođen. Prestigao ga je već u prvom poluvremenu, i to na neverovatan način: tri-četiri trojke u nizu, i to preko dvojice. Ono njegovo, samo se digne, pa fejd-avej… Bio sam u igri, udvojim ga, on preko nas, u jednom trenutku smo se Iguadala i ja gledali u stilu ’šta je ovo’ Ne možeš tu ništa da uradiš, jedino da staviš trojicu na njega, ali onda je sve drugo otvoreno“.
Jedan od igrača koji je Vučeviću bio uzor godinama jeste Dirk Novicki – ikona Dalas Meveriksa i čovek koji je sa timom iz Tekasa osvojio NBA prsten 2011. godine. Utakmice sa Dirkenštajnom uvek su za Nikolu bile nešto posebno, ali jedne se naročito seća.
„U prvom poluvremenu je slabo igrao, samo dva poena, a u drugom 28 – nekoliko onih njegovih šuteva s jedne noge. Jednog šuta ću se sećati čitavog života: s desne strane igra leđima, onda dribling ulevo i samo se bacio i pogodio ćošak table, posle čega je lopta ušla kao suza u koš. Tada sam bio na klupi, u čudu kakav je to osećaj…. I to je još bitan koš bio, nisam mogao da verujem šta gledam“.
Lebronovo „e, sad sam se probudio“
Ove sezone u središtu pažnje je ponovo Stef Kari, koji pravi čuda sa Golden Stejt Voriorsima. U karijeri Kari ima deset utakmica sa 50 i više poena, jednu od njih upravo protiv Vučevića i Orlando Medžika.
„Tada nam je dao jednu trojku samo što je prešao centar. Već se bio ’zapalio’ i trener nam je rekao da mu priđemo još više. Čekali smo ga na deset metara, a on se sa jedanaest digne i ubaci“.
Kada farmerke plutaju…
Poznato je da rukiji u NBA ligi imaju posebne zadatke, a Vučević se još seća šta se dogodilo kada je Lavoj Alen, njegov kolega-ruki u Siksersima, zaboravio da donese doručak za ekipu na šuterski trening.
„Stižem, pitaju me gde je doručak, a ja odgovaram: ’Zaboravili smo’, neću da budem tužibaba. To veče smo igrali utakmicu, istuširao sam se posle, i nema mi farmerki i patika. Pitam gde su, svi se naravno prave ludi. Tražio sam sigurno petnaest-dvadeset minuta, pa sam našao jednu patiku kod fizioterapeuta, drugu isto tu negde. A slušaj za farmerke: stavili su ih u kutiju i ubacili je u onaj hladan bazen. Prošao sam tuda tri-četiri puta, nisam ni obratio pažnju da kutija pluta. Tek sam posle shvatio, a srećom, farmerke nisu bile mokre. Navukao sam ih i otišao kući“.
Nije mudro iznervirati Lebrona Džejmsa ni sada, kada je Kralj u 38. godini života, a kamoli ranije. To je na teži način naučio Tobajas Heris, nekadašnji Vučevićev saigrač iz Medžika.
„Igrao je Lebron toplo-hladno na toj utakmici, a onda su se pokačili. Heris mu je nešto dobacio, Lebron je rekao ’molim, izvini?’, a Heris opet. Lebron mu je samo rekao: ’U redu, sada sam se probudio’. Dao nam je 12 poena za dva i po minuta, pritisak na pleja, tri ukradene lopte, ma sve…“
Zašto ne bi bio trener i do kad će igrati?
Košarkaški vek sve je duži, pa više nije ni toliko čudo kada su i u NBA košarkaši aktivni blizu pete decenije života. Ipak, Vučevićev način razmišljanja nije takav, barem ne trenutno. Ako se već žrtvuje vreme sa porodicom, onda uloga mora da bude ona prava.
SK Paketić:
„Ne bih voleo da samo budem broj, već da imam značajnu ulogu dokle god igram. Ne mora to da bude kao sada, ali da imam dobru minutažu, ne da budem 12. igrač koji ulazi s vremena na vreme. To pogotovo važi otkad su mi se rodili sinovi. Dosta vremena sam odsutan i mnoge stvari u njihovom odrastanju propuštam, pa dosta toga pada na suprugu. Igrao bih ako sam na visokom nivou, ali kad osetim da nisam više tako dobar i da to nije to, pre bih izabrao da budem s porodicom i da s njima provodim vreme. Da budem odsutan od kuće, a da ne ulazim u igru, to ne bih radio. Ali pusti to sad, smatram da imam još mnogo dobrih godina pred sobom“.
Nema sumnje u to uopšte, igraće Vučević sigurno još nekoliko sezona, a posle karijere će sigurno uslediti period odmora. Da odahne čovek malo u jednom mestu i da uživa s famlijom i prijateljima. Šta posle toga?
„Posao trenera je nezahvalan. Nije jednostavno baviti se profesionalnim igračima, jer ima stvari koje nisu toliko u vezi s košarkom: uklapanje različitih ličnosti u timu npr. Takođe, treneri mnogo vremena provode u dvorani, skautiraju protivnike, analiziraju sopstvene utakmice. Ako je trening u 11, mi dođemo oko 9-9.30, a treneri su tu već sat-sat i po, i ostaju posle nas još toliko. Ne znam da li bih to mogao, ali ostaću u košarci“, kaže Vučević i obrazlaže:
„Organizovao sam kamp u Baru, koji je trenutno pauziran zbog korone, ali ispunjava me rad s mlađim kategorijama, s decom. Vidim sebe kako vodim neku mladu ekipu i razvijam je, da prenosim znanje koje sam stekao tokom karijere. U tome bih uživao i u tom smeru razmišljam. Možda i u nekom klubu kao savetnik koji je vezan za igrače – ne bih da budem generalni menadžer npr, tu ima dosta posla van košarke“.
Menadžer, kaunter-strajk: ko je bolji, Vučević ili Jokić?
Na pitanje „s kim igraš“ van bilo kakvog konteksta, teško je znati na šta se konkretno misli. Tj. teško je ukoliko taj neko nije ljubitelj igrice Football Manager. To se za Nikolu Vučevića ne bi moglo reći, stoga:
„Sa Juventusom. Voleo bih da ih dovedem do trofeja Lige šampiona, pošto već neko vreme ne ide u realnom životu. Oni su trenutno u fazi obnove tima, kao što ekipe u NBA često rade, pa sam hteo da budem deo toga. Dobro mi je krenula sezona, mada nisam doveo mnogo pojačanja – Luisa Dijaza iz Porta, koji mi se povredio doduše, i još jednog štopera na pozajmicu da popuni broj, nije veliko ime“.
Hamilton je pokraden!
Obožava Vučević košarku, ali kada se razgovara s njim, utisak je da jednako voli i druge sportove. Možda i najemotivniji tokom celog intervjua bio je kada smo razgovarali o završnici šampionata Formule 1.
„Navijač sam Mercedesa, ali ne samo otkad su oni dominantni, to traje od 1999-2000, kada su još bili Meklaren-Mercedes i kada je za njih vozio Mika Hakinen. Voleo sam uvek mercedesove automobile, posle sam navijao za njih kada su se odvojili, čak i kada nisu bili dobri sa Rozbergom i Šumaherom“, kaže Vučević i počinje da „puca“:
„Hamilton je pokraden, po mom mišljenju. Ne može onako nešto da se dozvoli, potpuno van pravila. Mi smo s puta došli u tri, a ja sam ustao u šest-sedam kako bih gledao trku. Sve super, Hamilton vodi, a znao sam da će nešto da se desi kada je Latifi udario… Bio sam šokiran onim što se desilo, definitivno nije fer, nije bila poštena trka – Hamilton je imao tvrde gume stare četrdeset krugova, a Ferstapen je stavio nove, meke gume. Bilo mi je baš krivo, jer je poslednje četiri trke Hamilton vozio kao lud. Iako je osvajao sedam puta, siguran sam da mu je dosta teško palo“.
Nedavno je Nikola Jokić otkrio da Vučević i on igraju i kaunter-strajk. Vučević ne želi da otkrije koji su im nadimci („da nas ne prepoznaju ljudi na serverima“), ali priznaje da je Jokić malo bolji od njega.
„Počeli smo da igramo na početku pandemije, tokom karantina. Moj venčani kum, koji živi u Los Anđelesu, zvao me je nekoliko puta da igram s njegovim drugovima. Onda sam ja zvao Jokića, igrali su i Bobi (Marjanović) i Teo (Miloš Teodosić), mada je s Teom bilo malo teže zbog vremenske razlike. Na kraju smo igrali skoro svako veče dok nije krenuo ’NBA mehur’. Kaunter je postao obavezan, tradicija, u tačno određeno vreme. Bio je to dobar način da se družimo tada, jer sve je bilo blokirano i zaustavljeno. Primarno zabava, mada uvek hoćeš da pobediš, pa smo se i svađali, ha-ha“.
„Jokić je objasnio svima kako stvari stoje“
Kad smo već kod Jokića, utisak je da njegova nova istorijska sezona ne prolazi toliko zapaženo, pošto ga novinari ne svrstavaju u uži krug kandidata za MVP nagradu.
„Ne bih rekao da je potcenjen u poslednje dve godine, pre možda jeste bilo tako. Trebalo je ljudima vremena da prihvate da je jedan od najboljih igrača na svetu. Sada su ljudi shvatili da je jedan od petorice najboljih u NBA, bez ikakve dileme, i pričaju o njemu na taj način. Ove sezone Denver ima nešto slabije rezultate, mada im nedostaje mnogo igrača zbog povreda“, kaže Vučević i dodaje:
„Uz to, Denver je manje tržište, a i Jokić igra centra – kad je tako, uvek malo teže ide, ali mislim da ga ljudi cene i da dobija pažnju medija. Prošle sezone je Nikola objasnio svima kako stvari stoje, više nisu imali kud“.
Za kraj, pitali smo Nikolu zamišlja li se nekada u dresu Crvene zvezde, čiji je veliki navijač i rado viđen gost u hali Aleksandar Nikolić, a odnedavno i član Skupštine kluba.
„Kada čovek odrasta na našim prostorima, zna se: ili Crvena zvezda ili Partizan. Navijač sam veliki i tu sam uvek kad mogu, ali nije realno da ikada zaigram za Zvezdu, jedino ako bude neki lokaut. Utakmice gledam koliko mogu – nemam uvek sve kanale, a i vremenska je razlika – ali pratim izveštaje, gledam posle na jutubu snimke i upućen sam u sve“, zaključuje Vučević za Sport klub.
Proletelo je 45 minuta – nama, a verujemo i vama dok ste čitali.
Komentari ()
Vidi sve komentare