Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Turkey TBL
Roland Garros
Wimbledon
ATP
WTA
US Open
Formula 1
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
„Video sam rođake Tajsona Fjurija, oni su išli svuda sa njim – to su ogromni ljudi, kao da su Hercegovci“, govorio je za Sport klub bokser koji je prvi u karijeri na pod bacio aktuelnog WBC šampiona sveta u teškoj kategoriji. Pre Stiva Kaningema, pre Dionteja Vajldera. Desni ’overhend’ Sarajlije Nevena Pajkića umalo je potpuno promenio sliku svetskog boksa u poslednjih deset godina.
Fjuri će sa Entonijem Džošuom u dve borbe ugovorene za 2021. godinu podariti svetu boksa prvog neprikosnovenog šampiona u teškoj kategoriji u 21. veku. Imaćemo apsolutnog vladara prvi put još od Lenoksa Luisa, a moglo je i da ne bude tako.
Ako volite boks, pročitajte i:
Umalo je Pajkić, srpsko-kanadski bokser, stopirao karijeru „Kralja Cigana“ dok je Tajson Fjuri još bio lokalni fenomen Mančestera. Bio je prilično blizu pobede nad visokim rivalom, ali to danas nije bitno – meč sa Britancem samo je jedna u fantastičnom nizu priča ovog boksera, a potom holivudskog glumca i kaskadera, koji živi u Torontu.
Neven „No Surrender“ Pajkić nastupao je kao profesionalac od 2005. do 2012. godine – tokom tog perioda bio je prvak Kanade, a imao je priliku i da postane šampion Komonvelta. Povukao se sa skorom 17-1 u profesionalnom ringu posle jedne nesvakidašnje karijere.
U svakom trenutku bio je autentičan – od samog načina na koji je počeo da se bavi boksom, do metoda treninga, preko stila, do profesije koja mu je postala prevashodno zanimanje posle povlačenja. Velika je šteta što je svoj sportski vrhunac doživeo pre potpune eksplozije internet kulture jer je izvesno da bi zbog stila borbe, iskrenih i duhovitih izjava i racionalnog stava bio prava „onlajn“ zvezda. Alen „Savage“ Babić iza sebe ima armiju navijača na internetu, a ono što ga čini popularnim, krasilo je i Pajkića na još izraženiji način desetak godina ranije.
Za Sport klub je Pajkić govorio o tome kako je bio „prestar da trenira boks“ sa 18 godina, a nije sa 26, kako je udario Tajsona Fjurija znojavim peškirom, a nedugo zatim sarađivao na setu holivudskog filma sa zvezdama kakve su Rasel Krou i Vigo Mortensen.
***
Počeci
„U Kanadu sam došao sa talasom iseljenika kasnih devedesetih. Ja sam Sarajeva, tu sam odrastao, a potom sam živeo u Beogradu. Nismo se odmah bili u Torontu, već smo se malo kasnije tu preselili. Što se tiče toga kako sam počeo da se bavim boksom, u pitanju je jedna prilično smešna priča. Ja sam u Beogradu želeo da počnem da boksujem, inspirisan svojim stricem. On je bio sa jedne strane malo bitanga, a sa druge istovremeno i umetnička duša – dopadala mi se ta njegova kontradiktorna kombinacija. Došao sam u Partizan sa željom da treniram, iako sam bio navijač Zvezde – meni to iskreno i nije toliko bitno, svakako navijam za naše kada god da igraju sa nekim stranim timovima. Kada sam došao tamo, čovek koji je radio me je pitao koliko imam godina. Kada sam mu rekao da imam 18, on me je o’ladio i poručio da sam ’mator za to’, što je meni bilo šokantno. I eto, prošlo je skoro devet godina, a ja sam u Kanadi počeo da boksujem. Izgleda da tada više nisam bio mator“, pričao je za Sport klub o svom početku 43-godišnji Neven Pajkić.
„Taj gospodin iz Partizana mi je očigledno ostavio traumu, pa je prvo pitanje kada sam u Kanadi želeo da treniram bilo: ’Jesam li ja star za ovo?’ Naravno, rekli su mi da nisam, da ne pričam koješta. Tako sam ja prvi put ušao u bokserski klub sa 26 godina, a ambicija mi nije bila da budem profesionalac, već da budem u fizičkoj formi. To zaista jeste kasno, ali sam se i ranije bavio sportom, a mislim da mi je u velikoj meri pomogla naša balkanska drčnost.“
Kada počnete da trenirate kasno, to ima i neke benefite – npr. ne robujete ustaljenim šablonima koji često nisu toliko ni korisni.
Ako volite boks, pročitajte i:
„Ja sam trenirao malo drugačije od ostalih – bio sam na neki način pionir ovde u Kanadi. Sve što mi je palo na pamet, ja sam testirao na sebi. Na primer, svi bokseri koje sam poznavao su trenirali dvaput dnevno, neki čak i tri puta, što je meni bila katastrofa. Ja sam im rekao: ’Ljudi, jeste li normalni, što trenirate toliko? Sagorećete tako, treba da se trenira pet puta nedeljno, možda šest!’ To i dalje mislim, četiri puta boks, dvaput kondicija. Borac apsolutno mora da se odmori, može da se dogodi u protivnom da bude nespreman za borbu, ako ne pazi. Mnogi nisu to uzimali za ozbiljno, ali sam tokom sparinga primetio da sam ja uvek imao više energije – oni bi ’crkli’ za pet-šest rundi, a ja bih se tek zagrejao u tom trenutku. Doduše, ja sam svoje treninge odrađivao muški – dva sata stopostotnog intenziteta. Naravno, ne može nijedan čovek da bude konstantno na sto odsto fizički, to je vidljivo u svakom sportu, pa i u boksu. Zato se i pravi plan treninga kako bi za određeni datum, za momenat meča, bio na maksimumu. Pre meča lagano treba da se trenira – džoging, mnogo istezanja i slične stvari“, objasnio je Pajkić.
U teškoj kategoriji uvek „pljušte“ najjači udarci, ali dileme nije bilo.
„Mnogi mi govore da sam nizak za teškaša, a ja sam visok 191 centimetar. Svi kažu da sam ’mali teškaš’, a ja imam 110 kila. Ja na 90 kilograma nikako nisam mogao da ’siđem’, pa je kruzer kategorija odmah otpala kao opcija. Često sam boksovao sa daleko višim protivnicima, ali mi to zaista nije predstavljalo veliki problem. Istina, teže je sa gorostasom koji ima duži domet, ali imaš i ti neke prednosti u tom duelu. Sigurno su opasniji na dužoj distanci, ali u bliskoj borbi je retko ko mogao da se nosi sa mnom.“
Pajkić se povukao sa skorom 17-1 u profesionalnom ringu.
„Formirao sam svoj stil usput, tokom treninga i mečeva. Možda je za neke iznenađenje, ali ja najviše volim kako boksuje Flojd Mejveder. On je jedan od najpametnijih boraca svih vremena, a neki kažu da je dosadan. Meni nije jasno kako nego može da ga smatra dosadnim – to je umetnost šta on radi, njega protivnici ne dotiču. Mnogi fanovi, ali i sami bokseri vole jednostavno pesničenje, ali to nema poentu. Na nekim sparinzima su mi dolazili ljudi koji su želeli masakr na treningu, ali tako ne treba da se radi. ’Krljanje’ ti ništa dobro neće doneti. Pa jedan Džo Kalzage, neporaženi prvak, nikada nije na treninzima radio sparing. Dobro, jasno je meni, svi smo mi temperamentni i ponekad ćeš ti krenuti polako, ali će te neki udarac isprovocirati, pa će sparing postati malo intenzivniji. Ipak, nikako ne treba preterivati.“
Bokserska karijera i borba sa Fjurijem
Bokserska karijera je Sarajliji krenula veoma dobro, uprkos kasnom početku – posle pet godna imao je skor 11-0 i borio se za titulu šampiona Kanade, koju je osvojio i prvi put odbranio protiv Gžegoža Kjelse. Posle još tri pobede sledila je kruna dotadašnje karijere, meč sa velikom nadom britanskog boksa – Tajsonom Fjurijem.
„Imali smo mi kontakt i pre mog putovanja u Mančester. On je zapravo došao kao gledalac na moj raniji meč i počeo je da me proziva. Meni je to sve okej, volim taj ’šoubiz’ momenat, ali bih voleo da su mi rekli, da sam bio upoznat sa celom situacijom. Fjuri je posle meča počeo da mi govori da sam nikakav, a ja sam zaista hteo da ga udarim, ali je bio daleko od mene. Zato sam mu bacio na glavu znojavi peškir prljav od vazelina.“
Meč sa Fjurijem bio je jedini koji je Pajkić odradio van Kanade.
„Pred taj duel u Engleskoj između nas dvojice on nije bio globalna zvezda kakva je sada, jasno, ali je u Mančesteru već bio ogromno ime. Nisam mu ni ja ostao dužan u najavama duela – provocirao sam ga, a on je mislio da ću se uplašiti. Video sam Fjurijeve rođake koji su išli svuda sa njim – to su ogromni ljudi, kao da su Hercegovci! Stvarno su bili veliki i nešto su se mrštili sve vreme, ali znao sam ja kako sa takvima, znam i ja gde sam odrastao.“
Odnosi dvojice boksera nisu bili baš prijateljski, ali ni u jednom trenutku nisu prešli granicu dobrog ukusa.
„Zanimljiva situacija se dogodila jedan dan pred našu borbu – ušao sam u hotelski lift, a u njemu igrom slučaja baš Fjuri, i to sâm. Razrogačeno me je gledao, a ja sam samo ušao i prisinuo dugme za svoj sprat. Onda sam ga pitao: ’Šta ćemo sada?’, a on se samo smejao, mislim da se baš iznenadio. Sve u svemu, iako je tu bilo sukoba između nas dvojice, moram da kažem da je jako simpatičan momak. Danas navijam za Fjurija kada boksuje, ne mogu ništa loše da kažem za njega.“
Veče pred meč donelo je velike probleme srpsko-kanadskom bokseru.
„Ubeđen sam da mi je nešto stavljeno u hranu pred meč. Ja jedem najljuću hranu koju možete da zamislite – indijsku kuhinju, feferone, šta god, i zaista nikada nemam stomačnih muka. Međutim, noć pred meč sam imao takve probleme, da sam jedva spavao. Ipak, na kraju je sve to deo sporta.“
You’ve seen Cunningham, and you’ve seen Wilder, but have you seen Tyson Fury be knocked down by Neven Pajkić? pic.twitter.com/7O54botbja
— AJ live and direct (@AJLiveandDirect) January 6, 2021
Pajkić je izašao prilično samouvereno pokušavajući da što više skrati distancu i neutrališe najveću prednost Britanca – duge ruke. U drugoj rundi je uspeo da zabeleži nokdaun, ali se tada 23-godišnji Fjuri pridigao i u narednoj rundi zadao nekoliko jakih udaraca Pajkiću ostvarivši dva nokdauna. Posle drugog je sudija prekinuo meč, iako je utisak da je mogao još malo da sačeka.
„Ja sam mesecima vežbao tu kombinaciju – desni ’overhend’, pa levi kroše da ga završim. Ja sam ga pogodio desnom, a on je već pao. Iskreno, vrlo sam se iznenadio jer je tek trebalo da završim kombinaciju najjačim udarcem. Primetio sam da, pošto ispali prednji direkt, svaki put spusti ruku i da je ranjiv. I nekoliko puta mi je u tim trenucima prošao udarac, ali mi je u drugoj rundi baš naleteo. Zatim sam pokušao da ga levim krošeom završim, ali je on već pao – vidi se i na snimku kako zamahujem levom u prazno po inerciji. Posle je on preokrenuo meč, ali mislim da je bio preran prekid. Mada, moram da kažem da sam već počeo da gubim meč. Možda bih uspeo malo da se povratim da me je sudija pustio do kraja runde, ali to ne možemo da znamo. Ja znam da podnesem poraz, to je bilo to.“
Do kraja karijere Pajkić je imao još samo jedan meč i rešio je stavi tačku na samo sedam godina dugu profesionalnu karijeru.
„Moj poslednji meč u profesionalnoj karijeri bio je protiv Šejna Andresena, ali je jednu godinu kasnije trebalo da imam novu borbu. Međutim, baš sam se povredio na sparingu, a onda sam osetio i da mi je prestala ljubav prema sportu. Kada počneš da radiš nešto samo zbog para, onda to gubi svu draž.“
Druga karijera
Međutim, sve ovo bio je samo jedan manji deo priče o ovom bokseru. Uporedo sa sportom koji u SAD nazivaju „sweet science“, Pajkić je gradio još jednu karijeru koja je i dalje aktuelna – bio je član ekipe brojnih veoma uspešnih holivudskih filmova.
„Veoma je slatka priča o tome kako sam postao kaskader i glumac. Bila je 2002. ili 2003. godina, a ja sam tek počeo da treniram boks – nisam imao nijedan meč, ni amaterski ni profesionalni. Radio sam ovde u Kanadi na gradilištu, iako sam završio arhitekturu – mora nešto da se radi. Pre jednog treninga u klubu sam na oglasnoj tabli ispred sale video da se traži bokser za film koji se snima u blizini. Ja sam rešio da se prijavim na kasting i da odem sa posla ranije – svesno sam odlučio da smanjim sebi dnevnicu jer su plaćali po satu. Otišao sam na audiciju, kad tamo – 300 crnih momaka, tri belca i ja. Odjednom, prilazi mi direktor tog kastinga i kaže mi da ne odgovaram opsiu uloge i da gubim vreme. Ja sam se tu iznervirao i počeo da vičem kako sam izgubio vreme i 80 dolara, stavim torbu na leđa i krenem da idem, kad odjednom onaj čovek dolazi po mene. Rekao mi je da me je režiser video i da sam mu se svideo. Ja tu odradim kasting i svidim se režiseru Čarlsu Datonu. Kada sam primio poziv da sam izabran, a potom dobio svoj prvi honorar za posao koji sam uradio na setu – znao sam da je to ono što želim.“
To je bio tek početak jednog neverovatnog putovanja.
„Posle tog filma mi je tako krenulo da sam bio veoma iznenađen jer ja nisam išao u školu za glumca. Imao sam sreću da preko ovog posla upoznam mnoge svetske filmske zvezde – Rasela Kroua, Viga Mortensena i mnoge druge i redom su ostavljali jako lep utisak. Imao sam i neke kontakte u Srbiji sa Draganom Bjelogrlićem, ali se to na kraju nije realizovalo. Zaista bih voleo da radim i na nekom srpskom filmu.“
Boks je prošlost, ali i dalje lepo sećanje za Nevena Pajkića.
„Danas iskreno ne pratim mnogo boks, ne idem u ring, rukavice nisam stavio pet godina. Mislim da sam na vreme prestao sa svim, ta priča se završila. To je deo mog života na koji sam ponosan, ali je samo to – deo života. To me ne identifikuje kao oca, muža, brata, sina… Mnogi ne uspevaju da završe karijere na vreme, ali sa druge strane, svestan sam da sam blagosloven zbog glume. Uvek ću imati poštovanje prema boksu kao sportu – na kraju krajeva, on mi je započeo i drugu karijeru. I danas mi pomaže u životu to što se neki sećaju mojih sportskih dana“, kaže Neven Pajkić, koji je i dalje u blizini vrhunskog sporta.
„Imao sam i neke ponude da radim kao menadžer, ali nisam se za to opredelio. Imao bih dobre kontakte i mogao bih da se snađem, ali to je veom težak posao na mnogo nivoa. Sećam se kada sam bio bokser, osećao sam prosto olakšanje na kraju kada uđem u ring. Tu je prava istina, uživao sam u tome – ja i protivnik, pa da vidimo.“
Strast za borbom danas mu kao gledaocu ipak više pružaju sport MMA i promocija UFC.
„Volim da gledam UFC, naročito kada naši borci imaju mečeve. Odlični su, mnogo mi se dopadaju, imaju tu sportsku drskost koja je neophodna, ali mislim da im nedostaje još malo na psihološkom aspektu da bi bili još bolji. Taj sportski bezobrazluk je izuzetno bitan, naročito u borbama, a mislim da to naši momci imaju u većoj meri od konkurencije. Mnogo mi je drago i simpatično kada vidim da naš mlad momak bez straha gleda protivnika, baš navijam za njih. Upoznao sam Darka Stošića kada sam bio u Beogradu – veoma fin momak. Krivo mi je što nije napravio bolji rezultat u UFC, mislim da je daleko bolji nego što je pokazao. Ne znam u čemu je bio problem, da li u načinu treninga ili u nečemu drugom. Voleo bih da radim sa našim borcima, mislim da bih mogao da im pomognem svojim iskustvom i savetima vezanim za ring, ali i van njega.“
***
Borilački sport je u Srbiji u malo boljoj situaciji nego što je bio pre nekoliko godina, ali je i dalje veoma daleko od fokusa javnosti.
Ključni problem za to je loša reputacija sportista u ovoj vrsti nadmetanja. Mnogi fanovi boks, kik-boks, MMA, rvanje i ostale veštine poistovećuju sa ljudima sumnjivih biografija koji su se u njima oprobali, što zaista ne pruža pravu sliku o realnosti.
Za dalju popularizaciju potrebni su ljudi koji na ispravan način shvataju benefite i lepotu borilačkih sportova. Jedan od njih je svakako i Neven Pajkić, vlasnik jedne od najmanje konvencionalnih karijera u modernoj istoriji boksa.
Nikola Novaković (@nikolanvkvc)
Komentari (3)
Vidi sve komentare