Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Europa Conference League
ULEB Evrokup
NBA
ABA League
Španija
Turkey TBL
Roland Garros
Wimbledon
ATP
WTA
US Open
Formula 1
MotoGP
WRC
Moto 2
Moto 3
Mnogima je 2020. godina bila problematična, sportski gledano bila je zaista nezampamćena, ali čini se da nijednom profesionalnom sportisti nije toliko drastično srozala reputaciju kao što je to slučaj sa jednim od nesumnjivo najznačajnijih teškaša sadašnjice – Diontejem Vajlderom.
Usled pandemije, zaključavanja i višemesečnog nestanka sporta, deluje da je 22. februar 2020. bio pre pola decenije. Šokira činjenica da smo u tekućoj godini gledali za sada poslednji bokserski “blokbaster” pred prepunom halom – prizor koji sa devet meseci razdaljine deluje praktično nezamislivo.
Ne treba zaboraviti, Vajlder je u taj duel sa Tajsonom Fjurijem ušao kao favorit i legitimna bokserska superzvezda, bez obzira što ga mnogi ljubitelji ovog sporta u najmanju ruku nisu cenili. Međutim, iz borbe sa “Kraljem Cigana” izašao je ne samo bokserski deklasiran, već i u potpunosti lišen šampionske aure.
Ako volite boks, pročitajte i:
Kada sam napisao da Vajldera “nisu cenili” – to je jedan žestok eufemizam. Nekadašnji prvak bio je najčešća meta bokserskih čistunaca, čak vrlo često i onih iz SAD, uprkos tome što je 2015. godine postao prvi Amerikanac-šampion teške kategorije posle čak devet godina. To je bio najduži takav period u istoriji “kraljevske divizije” i za očekivati je bilo da će ga američka javnost, ako već nijedna druga, proglasiti za “mesiju” koji će povratiti ugled najuspešnijoj naciji u istoriji profesionalnog boksa.
Vajlder je postao prvi kralj teškaša još od Hasima Rahmana, a potom je branio pojas dvocifren broj puta – kako je moguće da nije bio legenda, makar u svojoj zemlji?
Sve potiče od Vajlderove tehnike, koja je za nivo svetskog šampiona na veoma niskom nivou. Začuđujuće niskom, toliko da bokserski radnici, oni koji su od malih nogu drilovani kako bi ispolirali svoje udarce i kretanje, naprosto kipte od besa. Razlog za to je očigledan – Vajlder ima tako eksplozivnu desnu ruku da je mnogi smatraju najsnažnijom u istoriji boksa. Vajlder nije najbolji “finišer” u istoriji, definitivno nije najraznovrsniji, ali kada bi se taj zadnji direkt gledao izolovano od svega ostalog – teško je naći ubitačniji.
I baš zbog te “bazuke” u desnoj šaci, Amerikanac je imao mečeve u kojima ga je taj nesvakidašnji prirodni talenat spasao. Najilustrativniji je duel sa Luisom Ortisom u kojem je iskusni Kubanac bio u vođstvu na sve tri sudijske kartice, ali ga je Amerikanac u sedmoj rundi probušio “laserom” koji čak nije pogodio Ortisa ni u bradu. Udarac je “sevnuo” u Ortisovo čelo, a “King Kong” se urušio i uputio pogled koji najbolje opisuje silinu koju Vajlder generiše:
“Šta me bre ovo snađe?”, kao da je poručivao Ortisov izraz lica dok je prekaljeni bokser bespomoćno ležao na podu ringa, samo nekoliko sekundi pošto je bio u potpunoj kontroli meča za svetsku titulu. Nije Ortis jedini – mnogi protivnici su znali da Vajlder ima “dodir smrti”, pa su opet bili frapirani time šta im se dogodilo kada bi ih pogodio.
Koliko god ti nokauti bili atraktivni, mnogi su samo čekali da se spotakne kako bi mogli da nastave sa “antivajlderovskim” argumentima. Nije da nisu na mestu – kada dugogodišnji WBC šampion “namiriše krv”, on ne prilazi protivniku odmerenim pokretima i ne pokušava oprezno da zada završni udarac. Ne, Vajlder “maše” rukama suprotno svakom bokserskom kanonu pokušavajući da stvori što je moguće veću silu i ponekad to izgleda možda i amaterski. Jednostavno, nema bokserske osnove.
Drugi aspekat je Vajlderova ličnost. On je prilično nadobudan, lajav, preterano samouveren, sklon liniji manjeg otpora pri biranju protivnika… Baš kao i mnogi drugi bokseri današnjice, reklo bi se. Sve u svemu – brojni razlozi za kritiku 35-godišnjeg Amerikanca su na mestu.
Uprkos tome, treba zaista biti zlonameran, pa o Vajlderovoj karijeri suditi isključivo kroz prizmu njegovih nedostataka. U inat tehničkim nesavršenostima, Vajlder je zaista imao šampionski duh, koji je dokazivao češće nego što se čini.
Istina, lako je uljuljkati se u samozaljubljenost i zapostaviti rad na razvijanju veština kada imate udarac koji u svakom momentu može da reši meč. Ipak, Vajlder je tokom godina prilično napredovao i razvio nekakav prednji direkt. Doduše, on je imao samo jednu svrhu – da “namesti” tu čuvenu desnu ruku i okonča borbu.
U nekim mečevima je Vajlder, uglavnom protiv slabije konkurencije, vodio u poenima pre nego što je stigao do prekida, a u onima u kojima je gubio imao je dovoljno samopouzdanja, mirnoće i upornosti da ne odstupi od svoje taktike i dočeka svoju šansu.
“Moji protivnici moraju da budu savršeni tokom čitavog meča, a ja moram da budem savršen jednu sekundu”, rekao je pre prvog okršaja sa Tajsonom Fjurijem Diontej Vajlder, aludirajući na svoj pakleni udarac. I u trenutku kada je to izgovorio, krajem 2018. godine – nije pogrešio.
Osim toga, Vajlderov uspon od sirotinje američkog juga do svetske slave je sam za sebe jedno neverovatno putovanje, koje zaslužuje duboko poštovanje i u velikoj meri objašnjava zašto je on danas baš ovakav bokser. Verovatno znate podatak, toliko je neverovatan da ste ga izgledno negde “pokupili” – Vajlder je boksom počeo da se bavi 2005. godine, tek sa svojih 20. Razlog je bio to što više nije znao kako da zaradi za bolesno dete, ali impresivna je činjenica da je tri godine od svog bokserskog početka došao do bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Pekingu i time zaradio nadimak “Bronzani Bombarder”, kao omaž velikom Džou “Smeđem Bombarderu” Luisu.
Jednostavno, kada počnete sa 20 godina, tehnički ne možete da dostignete sve one boksere koji su udarce i rad nogu uvežbavali otkad su bili dečaci. Vajlder je fizički uvek bio izvanredan, ali je iz njegovih poraza u amaterskoj karijeri dostupnih na Jutjubu taj nedostatak umešnosti očigledan. Pogledjte poraz sa OI od Klementea Rusoa ili neuspeh protiv Rusa Jevgenija Romanova, dvojice fizički inferiornih boksera u odnosu na Vajldera, pa će vam biti jasno koliko je momak iz Alabame napredovao.
Otkad je postao profesionalac sa progresom je nastavio, a protivnici su pod naletima njegovih pesnica padali jedan po jedan. Uzeo je i pojas protiv Bermana Stiverna, a u međuvremenu je, može se bezbedno reći, zaradio dovoljno novca da izdržava potomstvo – trenutno ima osmoro dece. Nema tu neke prevelike analize, samo preporuka – pravac Jutjub i unesite “deontay wilder” u “search bar” ako vam se gledaju brutalni nokauti. Da je nivo kvaliteta protivnika tokom WBC vladavine mogao da bude viši, mogao je, ali daleko je Vajlder od jedinog krivca za takvo stanje stvari u današnjem boksu.
***
I tu dolazimo do početka priče, tj. starta 2020. godine i poraza od Tajsona Fjurija, prvog u karijeri “artiljerca” iz Alabame. Kada je Fjuri nekoliko nedelja pred revanš sa Vajlderom raskinuo saradnju sa Benom Dejvisonom, čovekom koji ga je fizički i mentalno vratio iz ambisa u koji je zapao nakon pobede nad Kličkom, delovalo je da je Fjuri van svoje unutrašnje ravnoteže.
Ako volite boks, pročitajte i:
To nipošto nije bio slučaj – kada je objavio da mu je novi trener “Šugarhil” Stjuard, štićenik legendarnog Emanuela Stjuarda, i da će tražiti nokaut protiv Vajldera, mnogi nisu verovali. Bokser iz Mančestera je navalio na Amerikanca, zlostavljao ga je pritiskom i brojnim udarcima, a da bi ga dodatno izmorio, kada je shvatio da je njegova energija na izdisaju, čestim forsiranjem klinča ga je opteretio sa svoja 124 kilograma. Vajlderu su noge “otišle” i momak iz Mančestera je došao do više nego impresivne pobede.
I to nije problem samo po sebi – mnogi su šampioni tokom karijere gubili i vraćali se – to ih je i učinilo velikima, zar ne? Problem je Vajlderova reakcija nakon neuspeha, koja je zapravo, mnogo više nego sâm poraz, doprinela urušavanju njegovog ugleda. Amerikanac kao da se potrudio da što je moguće neprimerenije podense neupitan poraz, a za njega je krivio bukvalno sve osim svoje loše partije.
Vajlderovi izgovori su redom bili:
1) Osoba iz njegovog tima mu je sipala nešto u vodu, zbog čega je bio ošamućen;
2) Kostim u kojem je izašao na meč bio je pretežak i umorio ga je, pa tokom meča nije bio na uobičajenom nivou;
3) Trener Mark Brilend, koji je ubacio peškir i predao duel, a koji je potom otpušten, u Vajlderovim očima je bio “nelojalan” i tako doprineo da Britanac pobedi;
4) Sudija Keni Bejles je pretio Vajlderu da će mu oduzeti poene zbog nedozvoljenih udaraca, a nije prigovorio Fjuriju kada je on zadao udarac u potiljak;
5) Vajlder je izgubio zbog povrede, u ringu sa Fjurijem bio je onemogućen da pruži najbolji predstavu povredom levog bicepsa;
6) Fjuri je imao nešto “tvrdo i u obliku jajeta” u svojoj rukavici, prema Vajlderovim rečima.
Uh… Iako deluje pomalo komično, Diontej Vajlder je zaista sve ovo izjavio i u različitim prilikama naveo kao razlog svog poraza.
Lično sam uvek bio neko ko je “branio” Vajldera, tj. govorio da i pored očiglednih mana ljudi često prenebregavaju njegove kvalitete i mentalnu snagu i da bi trebalo da mu pruže više poštovanja. A posle ovih izjava… “Provajlderovske” argumente uvek bih izabrao da prećutim, a mislim da razumete zbog čega.
A možda je zaista Vajlder bio povređen u trenutku kada je stupio u ring sa Fjurijem? To je sada potpuno nebitno jer je svoj kredibilitet nepovratno rasprodao. Sve i da ima “crno na belo” da je uprkos povredi izašao na megdan Fjuriju, ljudi bi bili nepoverljivi. Niko i ništa ih posle svih ovih “pas mi je pojeo domaći” izgovora neće ubediti da je ono što Vajlder govori istina.
Da nije bilo izgovora, možda bi Vajlder i mogao da ukaže na to da je u prvom duelu sa Fjurijem potencijalno i mogao da slavi nokautom da sudija nije brojao malo presporo. Možda bi mogao da kaže da je nekorektno da ne dobije priliku za direktni revanš u kojem bi povratio pojas, koji je branio dvocifren broj puta. Ovako – nikoga zaista nije briga.
***
Naposletku smo stigli do raspleta u teškoj kategoriji – Entoni Džošua je “razmontiravši” Kubrata Puleva odbranio titule i pokazao da zna kako se boksuje strpljivo i da je mnogo naučio iz poraza sa Endijem Ruisom Juniorom.
Fjuri se nije borio otkad je Vajldera nokautirao u Vegasu, ali je ona bila toliko nadmoćna da ga je lansirala u „stratosferu“ i treći duel Amerikanca i Britanca sve je dalji od ostvarenja. Promocije sarađuju na meču dvojice britanskih šampiona i deluje da je jedina trenutna prepreka činjenica da zbog virusa ne mogu da napune Vembli i ostvare maksimalnu zaradu.
Budućnost divizije? Ne možemo znati zasigurno, ali prilično je jasno da Vajlder postaje samo jedan u nizu potencijalnih konkurenata za tron kada rasplet, nadamo se što pre, donesu Fjuri i Džošua. Ne treba zaboravi da Aleksandar Usik ima ozbiljnu nameru da postane prvak i u teškoj kategoriji, da se Endi Ruis nije borio otkada je ostao bez titula, da se Džo Džojs nametnuo zaustavivši Danijela Dubou, da je tu uvek Džozef Parker…
Jasno je, “Bombarder” je propustio priliku ne sastavši se na svom vrhuncu sa Džošuom i, mada je daleko od toga da je gotov, uspeo je kombinacijom loše predstave u ringu i katastrofalnih izjava van njega postane sportista koji je možda i najviše nazadovao u ovoj čudnoj 2020. godini.
Da je želeo da prođe gore, teško da bi uspeo.
Nikola Novaković (@nikolanvkvc)
Komentari (4)
Vidi sve komentare