Treća epizoda našeg serijala UKV (Utorkom kod Vlade) malo kasni, ali će se to isplatiti, jer ćete u ovom tekstu videti i jednu direktnu referencu na događaj koji se po našem vremenu zbio u sredu.

U tebe gledamo, Deni.

Početkom ove decenije nemački fudbal bio je u nezamislivom naletu. Više od deset godina posle plana obznanjenog u Bundesliga Reportu 2000, kockice su se složile. Posle U21 Eura 2009 i brutalno osvojene titule red je došao na klubove. U decembru 2012. svih 7 nemačkih klubova prošlo je grupe u LŠ i LE. Iako je Bajern bio dominantna snaga i dvaput stizao do finala LŠ u prethodne tri sezone, Bundesliga je imala 4 različita prvaka u šest godina. Upravo tog meseca u opširnom tekstu detaljno sam objasnio kako je i zašto došlo do uspona nemačkog fudbala, zašto će Nemci stići do samog vrha i da je ponavljanje Bajernove kanibalizacije lige jedina pretnja.

Šest meseci kasnije u finalu LŠ igrali su Bajern i Dortmund, a još 13 meseci kasnije Jogi Lev i njegov tim postali su prvaci sveta prvi put posle 24 godine. Međutim, još pre te nemačke invazije na Vembli sasečen je uspon Bundeslige, a u centru pažnje bio je protagonista oba najveća uspeha modernog fudbala – Mario Gece.

Na sâm dan prve polufinalne utakmice LŠ 2013, 23. aprila 2013, bavarski klub objavio je da je sa mladom zvezdom najvećeg rivala sklopio dogovor i da će platiti izlaznu klauzulu (37 miliona evra, u tom trenutku nemački rekord). Gece neće moći da pomogne saigračima u finalu, ali će godinu kasnije rešiti finalni meč SP u Brazilu jedinim pogotkom u produžetku.

Mariova karijera u Bavarskoj je udarila u zid, pa će se tri godine kasnije uz mnogo manje pompe vratiti u Bajern, ali je u međuvremenu odliv talenta ka najbogatijem klubu lige nastavljen transferima Levandovskog i Humelsa. Povratka nije bilo.

Najuspešniji pokušaj uspostavljanja ravnoteže spektakularno je srušen, a BuLi je postala Bajernovo dvorište. Bavarci se šetaju do titula, sada već pet u nizu, a bez adekvatne konkurencije nemaju snage za iskorak u Evropi, pa posle tri finala u četiri godine, sada već četiri nisu stigli do završne predstave.

U današnjem nemačkom fudbalu nema ni privida ravnopravnosti, Bajern je pet titula u nizu osvojio sa dvocifrenom razlikom, u proseku 15.8 bodova, a svaki put je već do polovine proleća nestala i teoretska šansa svih rivala.

To ne treba ni da vas čudi, jer je finansijska neravnopravnost ostatka lige sa odbeglim liderom upadljivija nego u bilo kojoj od tri preostale najjače lige kontinenta.

Istraživanje plata u elitnom sportu širom sveta, koje od 2010. svake godine sprovodi sportingintelligence.com, pokazalo je da je u sezoni 2016/17 prosečni prvotimac Bavaraca zarađuje dvostruko više od svog najvećeg rivala iz Dortmunda: prosečna plata Bajernovih fudbalera je 5,083 miliona evra, dok momci iz Vestfalije zarađuju u proseku 2,451 miliona.

Procentualna razlika između FCB i BVB je 107%, značajno veća nego onaj između Juventusa i Rome(35%), Barse i Reala (12%) ili Junajteda i Sitija (6%).

Prednost kluba iz minhenskog Zabener štrasea nije samo srazmerno velika u poređenju sa drugim po zaradi timom u Nemačkoj. Ako pogledamo po dubini i uzmemo za primer timove na šestom, jedanaestom i poslednjem mestu liste prosečnih plata, Bajern ima veću prednost nego Juventus u Seriji A.

U odnosu na Junajted u Premijer ligi ona je dramatično veća: Bajernov prvotimac zarađuje 4.27 puta više nego kolega iz šestoplasiranog Gladbaha, dok Crveni đavoli imaju manju prednost u odnosu na igrače šesnaestog Svonsija (4.09).

Na identičan način kao Bundesliga, samo još malo ekstremnije, francuska Liga 1 trpi zbog dominacije PSŽ. Prednost kluba finansiranog katarskim kapitalom veća je u odnosu na bilo koju poziciju u ligi nego ona koju ima bilo koja druga ekipa u ligama petice.

LaLiga je u tom pogledu veoma interesantna, jer dok je razlika prva dva i vodećeg u odnosu na top 6 manja nego u Bundesligi (odnos Barse i šestog Viljareala je 4.15, takođe veći nego Junajted-Svonsi), ona dalje kroz ligu toliko raste, da se do začelja sasvim približava astronomskim francuskim standardima.

Sada ćemo se detaljno pozabaviti, uz osvrt na još nekoliko fudbalskih i elitnih takmičenja u ostalim sportovima.

Brexit i NBA izgurali fudbal iz vrha

Pre samo dve godine fudbaleri su dominirali listom najbolje plaćenih sportista na svetu, ali su dva istovremena događaja uticala na potpunu promenu na vrhu.

U 2015. četiri kluba koja su najbolje plaćala igrače u svetskom sportu bila su redom: PSŽ, Real, Mančester Siti i Barselona, a na top 10 listi bilo je osam fudbalskih klubova, a preostala mesta zauzimali su LA Dodžers i Njujork Jenkiz.

Pozicije fudbalskih klubova poremetio je Brexit, tačnije reakcija tržištana njega: osetni pad funte (preko 25 posto u odnosu na dolar, duplo manje u odnosu na evro) direktno je naškodio engleskim klubovima upravo u trenutku kada su zbog novog TV ugovora bili na korak od preuzimanja potpune kontrole na tržištu.

U isto vreme veoma unosan TV ugovor potpisala je i NBA, u kojoj je prelivanje novca od gledalaca direktno ka igračima išlo još mnogo brže (setite se kakvi su ugovori potpisivani prošlog leta). Dok su u 2015. najveći budžet za plate u svetskoj košarci imali Bruklin Netsi, dovoljno tek za jedanaesto mesto, godinu kasnije čak 14 od 20 timova sa najvećim prosečnim platama igra u NBA.

Top 4 se potpuno promenio, u njega su se popeli Jenkizi, jedini predstavnik fudbala je sada Mančester Junajted, a košarku predstavljaju LA Klipersi i, prikladno, šampioni Kavalirsi. Interesantno je da su obe NBA ekipe tokom ovog leta smanjile budžet za plate odlaskom startnih plejmejkera, a sveži trejd Kajrija Irvinga u Boston smanjio je za skoro 30 miliona dolara taksu na luksuz koju je klub iz Ohaja plaćao da bi mogao da napada titulu tri sezone u nizu.

Još neki od trejdova obavljenih u NBA i MLB u poslednja dva meseca mogli bi da potpuno promene izgled vrha liste za 2017, a budite sigurni da ćete detaljni izveštaj SI izveštaja za ovu godinu naći na ovom mestu čim bude objavljen.

Izdvajanje elite

Kada bi se na osnovu finansija iz sezone 2016/17 napravila evropska Superliga od 20 timova, crta bi bila na oko 64 miliona evra godišnje, a polovinu bi činile engleske ekipe, četiri predstavnika imala bi Serie A, tri La Liga, dva Bundesliga i jednog Liga 1.

Malo dublji ulazak u temu nam pokazuje da se izdvojila elita od osam klubova, da ih je šest na razuđenom prelazu, a od petnaestog Vest Hema (72 miliona) razmak se sasvim briše, a nagurani premijerligaši prave ozbiljan šum.

Vodeću osmorku evropskog fudbala u 2016/17 predstavljali su: Mančester Junajted, Mančester Siti i Barselona (između 170 i 185 miliona po sezoni), Real Madrid, PSŽ i Čelsi (145 do 155 miliona), Bajern i Juventus (preko 130 miliona).

Bajern i Juve su vidljivo iza ostalih 6, ali drže pod puno kontrolom svoje lige, štoim omogućava da igrače (i treansfere i plate) plaćaju nešto manje, jer dolazak u te klubove gotovo izvesno znači domaće trofeje i mesto u završnici LŠ. Od ovih osam klubova utisak je da će u sezoni 2017/18 troškovi opasti Barseloni, a porasti verovatno svim ostalim klubovima sa spiska.

Arsenal stoji sâm sa skoro 120 miliona. Njihov položaj je najkompleksniji, jer su tako blizu elitnih osam, ali znatno zaostaju za vodeća tri rivala u svojoj ligi (za prvim ispred sebe Čelsijem 25 miliona). Taman toliko im nedostaje da mogu da uvek bez problema ponude svojim zvezdama 250 hiljada funti nedeljno.Oba mančesterska kluba imaju za po oko 50% veće budžete i neznatna ograničenja.

Ispod njih je petorka koju predvode Roma i Liverpul sa po malo manje od 100 miliona, Totenhem, Inter i Atletiko sa između 80 i 85. Svi ovi klubovi su praktično u limbu, jer imaju rivale u istom takmičenju sa kojima ne mogu da se takmiče ravnopravno. Činjenica da su Spursi sa ispod polovine budžeta iza sebe ostavili oba mančesterska tima, a Klopovi momci gotovo duplo bogatiji Junajted zaista je fascinantna.

Ispod njih ređaju se Vest Hem, Everton, Lester, Sautempton, pa tek onda na red stižu Dortmund, Napoli i Milan.

Ovo je trenutak da objasnim da je prosečna plata prvotimca izabrani kriterijum da bi se ujednačio pogled na timove u različitim sportovima sa različitim brojem članova prvog tima (od 15 u NBA preko 25-30 u NHL, MLB i fudbalu do 53 u NFL).

Lige petice: Sanderlend u LŠ

Verovatno vam je dobro poznato da je Premijer liga najujednačenije elitno fudbalsko takmičenje na kontinentu, a ta ravnoteža vidi se na svakom nivou. Prvi na plate daje samo 2.15 puta više nego šesti (već smo videli da je u Španiji i Nemačkoj odnos preko 4 na 1), a raspon od Junajteda do osamnaestog Hala je samo 4.7 prema 1.

To čini da su skoro svi premijerligaši (svi osim Bornmuta i Burnlija) u grupi klubova koji su u 2016/17 prosečno plaćali igrače preko jednog i po miliona evra po sezoni. Takvih klubova je ukupno 38 u Evropi. Englezi imaju prva dva, šest od prvih 12, deset od 18 timova sa najvećim platama na svetu.

Prebogati Šandong, najveći platiša van Evrope, u Engleskoj bi stigao tek na 16. mesto, Marsej bi bio devetnaesti, a čak ni Dortmund ne bi prošao u top 10. Sa druge strane Sanderlend bi u Španiji bio četvrti, Kristal Palas u Italiji na istom mestu, a Vest Brom bi bio treći u Nemačkoj. Daleko najskromniji tim lige Burnli (30 miliona evra po sezoni) u Seriji A bio bi osmi, u Ligi 1 peti, u Bundesligi sedmi, a u La Ligi deveti.

Španski klubovi su jasno raslojeni. Ispod bogate trojke nalaze se u opadajućem nizu Valensija, Sevilja, Viljareal, Bilbao i Sosijedad, od 55 do 30 miliona. Espanjol je na sredini sa 23 miliona, a od Deportiva sa 20 do Leganesa i Las Palmasa, koji troše po manje od osam i po miliona teče neprekinuti niz. Razlika u odnosu na vodeći tandem je već kod Espanjola na 7 prema 1, a devet najslabijih je od 10 do 21 put siromašnije od Barse.

U Seriji A i dalje traje postepeni uspon posle dva teška udarca u vidu Kalčopolija sredinom prošle i krize milanskih klubova početkom ove decenije. Vodeća petorka je znatno izdvojena, mada je razlika i među njima povelika (osim Milana i Napolija, koji su između 60 i 65), na pregibu su Lacio i Fiorentina sa 35 do 40 miliona, a svi ostali se postepeno spuštaju od 25 miliona, koliko daju Đenoa i Torino, do Krotoneovih 10 miliona.

Nemcima smo se bavili iz ugla Bajerna i Dortmunda, a sada ćemo pogledati malo dalje po ligi. Šalke, Volfzburg i Leverkuzen prate vodeći tandem sa 45-55 miliona po sezoni, a ostatak lige je znatno iza, do 30 miliona. Na samom dnu su izdvojeni Frajburg, i Ingolštat sa po 10 i Darmštat sa samo 9 miliona. Poslednjih osam zajedno ne dobacuje do jednog Bajerna.

Majncovih 18 miliona dovoljno je za 14. mesto u Nemačkoj, u Španiji bi bili ispred trinaeste Granade, u Francuskoj odmah ispod osme Nice, ali u Italiji bi nadmašili tek 16. Kjevo.

Finansijska struktura francuske lige malo podseća na samu francusku državu, čija jedina metropola Pariz odskače u svako pogledu od čitavog niza malih i srednjih gradova širom zemlje, koji su međusobno prilično urvanoteženi. Igrači PSŽ su i pre dolaska Nejmara zarađivali trostruko više od prvog pratioca Monaka, šest puta više od petog (Bordo) i više nego 12 najslabije plaćenih timova u ligi zajedno. Parižani su odlaskom Zlatana smanjili troškove, ali i ostali bez titule, pa su rekordnim transferom rešili da situaciju vrate na staro.

Uzgred, iako su Kneževi često opisivani kao autsajderi u evropskom vrhu, njihov budžet je sličan onom koji imaju Sevilja, Viljareal, Milan, Volfzburg ili Leverkuzen, a kada se u obzir uzmu i ogromni nameti u Francuskoj (o tome više u drugoj polovini ovog teksta), jasno je da su ulaganja Dmitrija Ribolovljeva u igračke plate manja samo od tri španska, tri italijanska i jednog nemačkog kluba (Monakov ukupni trošak za plate je veći od Dortmundovog). Za to je u velikoj meri zaslužan Radamel Falkao, koji se po zaradi sâm uspešno nosio sa tri petine klubova u Ligi 1.

Ispod Monaka su dobrostojeći Lion i Marsej, posle kojih je velika rupa i relativno ravnopravni ostatak lige, u kojem Bordo ima prednost u odnosu na Lil, Sent Etjen i Nicu. Ispod njih 11 klubova živi ujednačenim životom (10 do 14 miliona za neto plate celog tima), a siromaštvom odudara samo Nansi. U takvim okolnostima logično je da igrači koriste svaku priliku da se presele u neku bogatiju ligu, a Ostrvo vide kao dobitak na lotou.

Ostatak sveta: Piksi čudotvorac

Na tren ćemo se pozabaviti ostalim vodećim ligama širom sveta. Kineska Superliga je ekstravagantnim trošenjem uzdrmala svetsko tržište prethodnih godina. U proseku klubovi u CSL za plate izdvajaju oko 22 miliona evra neto, ali su unutrašnje razlike ogromne, već i zbog toga što je koncentracija bogatstva u nekoliko igrača: u CSL igraju trojica od 10 i petorica od 14 sa najvećim platama na svetu.

Šandong Luneng plaća igrače oko 57 miliona, više od 14 bundesligaša, 15 timova La Lige i 18 francuskih prvoligaša. Šangaj SIPG, Đijangsu Suning i Guangdžou Evergrande prelaze 50 miliona po sezoni. Hebej Čajna Forčun zaostaje za vrhom, ali ulaže 40 miliona, Bejđing Guoan i Šangaj Šenhua su na po oko 25, a tačno pola lige troši od pet do devet miliona po sezoni.

Uspeh Piskijevog Guangdžou R&F tim je veći, jer se za Azijsku ligu šampiona bori sa budžetom manjim od 5 miliona, duplo manjim od Nansijevog, dok mu rivali troše koliko i Monako. Daleko na dnu je Janbijan Funde, koji je opstanak izborio sa samo 3,2 miliona po sezoni.

Situacija je nešto manje drastična u MLS, gde je prosek oko 9 miliona po sezoni, a razlika između prvog i poslednjeg (Njujork Siti i Dalas) 5.2 prema 1. Američka podružnica Siti grupe troši koliko i Bejđing Guoan, Deportivo, Verder ili Sent Etjen, tj. oko 25 miliona evra neto. Toronto im je veoma blizu, a LA Galaksi je posle velike seče troškova pao na treće mesto sa ispod 20 miliona. Četrnaest klubova ulažeu plate ispod 10 miliona evra, a Dalas na dnu liste daje oko 4,5 miliona.

Japanska J-ligaje srazmerno mnogo siromašnija od suseda i ulaže manje od rivala sa druge strane Pacifika, ali je veoma ujednačena. Prosek klubova je oko 6 miliona po sezoni, a vodeća Gamba sa oko 11 miliona bila bi na sredini CSL i nešto je boja od Las Palmasa i Leganesa. Ventforet Kofu je opstanak izborio sa samo 2,2 miliona, najmanje od svih do sada pobrojanih, ali dovoljno da u Škotskoj sitgnete u top 5. Kuriozitet J-lige je da su šampion Kašima i Nagoja koja je ispala jedni do drugih po platama, na osmom i devetom mestu, Grampus je tačno na proseku lige, a Antlersi ulažu pola miliona više.

Kad smo već pomenuli Škote, Seltik tamo potpuno dominira sa 22 miliona po sezoni, što ih na evropskom nivou smešta negde kod Atalante, Selte ili Red Bul Lajpciga, timova koji su imali sasvim pristojnu sezonu. Na domaćem planu Kelti bukvalno nemaju rivale – Rendžers na plate ne troši ni 10 miliona, a ostalih deset klubova plaćaju igrače između 16 i 17 miliona –zajedno! Sedam od 12 ekipa snalazi se sa 1,3 do 1,6 miliona po sezoni. Ceo SPFL zajedno ne bi dobacio do petog mesta u kineskoj Superligi.

Sve sume pomenute u ovom pasusu su neto plate, ako nije izričito pomenuto drugačije. Da biste znali koliko igrači koštaju klubove, morate na plate da dodate poreze i ostale namete. To ćete pročitati u nastavku teksta.

Poreska pitanja

Pitanje poreza izuzetno je važno za razumevanje ove priče. Kada na našem kontinentu čitate o tome koliku platu će imati neki sportista, radi se o njegovim neto prihodima, baš kao što kada nekog od nas pitaju za platu, odgovor je ona suma koja nam svakog meseca leže na račun. Međutim, vaš poslodavac na to gleda drugačije.

Uzmimo na primer da živite u Srbiji i radite za 50.000 dinara mesečno (nešto preko 400 evra, približno prosečnoj plati u Srbiji, ako je verovati zvaničnoj statistici), izabrani broj je okrugao zbog lakšeg računanja. Standardna poreska stopa u Srbiji je 68 posto, što znači da poslodavac uz platu mora da plati porez od 34 hiljade dinara. U prevodu, vaša plata od 50 hiljada poslodavca košta 84 hiljade. Ne mogu da garantujem, ali verujem da je ova „sitnica“ mesto na kojem su u probleme upale mnoge ovdašnje uprave sačinjene od dojučerašnjih asova.

U Americi prihodi se objavljuju drugačije – tamo se i sportistima i civilima dodeljuje bruto iznos, a njihova dužnost je da obračunaju porez i plate ga. Zato kada čujete koliko novca je za novi ugovor dobio NBA košarkaš ili NHL hokejaš, to zapravo znači koliko je klub platio, a suma koja dolazi do igrača značajno je manja.

Unutar evropskih zemalja poreska stopa je po pravilu ista na celoj teritoriji, ali nacionalne lige ne prate granice baš uvek – lihtenštajnski Vaduc igra u švajcarskoj ligi, Deri Siti sa teritorije Severne Irske nastupa u ligi Republike, a San Marino i Andora sa jedne strane imaju svoje lige, ali i po jedan tim u ligaškom sistemu susedne velike države (Italije/Španije).

Najpoznatiji primer pomešane jurisdikcije na tlu Evrope je klub koji je bio hit prošle godine, AS Monako. Smešten na tlu kneževine koju nemali broj bogatih Evropljana koristi kao privremeni ili stalni dom upravo zbog povoljne poreske politike, ASM je godinama bio u povlašćenom položaju u odnosu na rivale iz Lige 1 (ili Lige 2, dok su bili dole), koji su plaćali francuske poreze (malo kasnije ćete shvatiti šta to znači). Posle omanjeg haosa ta situacija je sređena tako što su „Kneževi“ morali da prijave adresu van svoje matične zemlje, na francuskom tlu, da bi podlegli zakonu zemlje u čijoj ligi nastupaju.

Tursko čudo iliti institucionalna podrška

Ako su unutar jedne lige pravila igre(makar one koju igraju sa poreskim organima) ista za sve, svaka državna granica donosi nove stope. Razlike mogu da budu i dramatične i potpuno promene odnos snaga.

Najnovije pojačanje u Sportklubovoj ponudi je Superliga Turske, koju gledate od ovog meseca kao i gledaoci u više od stotinu zemalja širom planete (ovo je prvi put da je TSL ponuđena globalnom tržištu). Svakako ste primetili navalu zvučnih imena koja su klubove u tradicionalno vodećim ligama Zapada zamenila ekipama i gradovima koje donedavno nisu umeli da nađu ni na atlasu.

Zanemarimo zvezdama popunjenu veliku trojku ili ambiciozni Trabzonspor, koji je pre tri nedelje proslavio 50. rođendan i želi da ponovo razbije istanbulski monopol. Nećemo se osvrnuti ni na manje istanbulske klubove, ili one koji igraju u metropolama Ankari i Izmiru, kao Genčelerbirli, Osmanlispor ili Geztepe.

Ono što nas tera na razmišljanje je činjenic da koji god tim u ligi da pogledate, u njemu se nalaze brojna poznata imena. To važi i za one superligaše iz duboke provincije – Vagner Lov jeu Alanji, na mediteranskoj obali; Aruna Kone i Asamoa Đan igraju za stare rivale Sivas i Kajseri, smeštene usred Anadolije; Ali Sisoko novac zarađuje u Malatji, gradu koji je bliži Iranu, Iraku i Siriji nego Ankari, da Istanbul i ne pominjemo; u malenom Karabiku, nedaleko od crnomorske obale, igra pet Rumuna uz tri Ukrajinca, svi sa bogatim iskustvom iz Lige šampiona.

U čemu je trik?

U većini zemalja zapadne Evrope nameti na plate fudbalera kreću se od 90 posto naviše (progresivno oporezivanje, na koje ću se vratiti, u Francuskoj stopu dovede skoro do nestvarnih 200 posto). U Turskoj radi se o sasvim umerenih 18 do 19 posto.

Porez nije jedini namet koji se dodaje na plate. Kada pogledate same poreske stope, razlike su velike, ali ne i drastične: turski superligaški igrači plaćaju 15 posto (drugoligaši 10, nižerazredni 5), baš koliko i recimo Česi. Bugari uzimaju još manje, samo 10 posto. Na drugom kraju skale su Šveđani (56,9 posto), Portugalci (56,5%), Danci (55,6%), Belgijanci (53,7%).

Među vodećim nacijama britanski porez je 45 posto, nemački 47,5 posto, italijanski 47,9, francuski 50,3 posto, a španski 52 posto.

Međutim, tu na scenu stupaju ostali nameti, koji značajno uvećavaju sumu koju država uzima od fudbalera. U Turskoj njihov iznos je gotovo beznačajan, pa je konačni trošak kluba za samo petinu veći od neto plate igrača. U zemljama kakve su Portugal i Velika Britanija

U praksi to znači da ako istog igrača jure npr. Nica, Šalke i Galatasaraj i mogu da priušte da izdvoje istu sumu od npr. po 10 miliona evra po sezoni, igrač bi u Nici inkasirao 3,51 milion, u Gelzenkirhenu 5,26, a u Istanbulu 8,47 miliona!

Tolika razlika čini Turke konkurentnim na svetskom tržištu, jer čak i kada je ukupni budžet kluba manji, on može da dovodi skuplje igrače od svojih rivala iz zapadnih zemalja. Kada je Hamit Altintop, posle neuspele epizode u Realu, prešao u Galatasaraj porez mu je sa 4 miliona po sezoni pao na 525 hiljada.

Ovde je bitno pomenuti da fudbaleri u Turskoj uživaju posebne privilegije, jer je državni vrh odabrao sport kao bitan faktor nacionalnog imidža.Standardni porez u toj zemlji plaća se u četiri razreda, oni sa najnižim prihodima plaćaju 15, zatim 20, 27 i konačno 35 posto (donja granica ovog najvišeg iznosa je oko 25 hiljada evra godišnje, što znači da bi svi superligaški fudbaleri ušli u tu klasu).

Totalno suprotna je situacija u Francuskoj, gde je socijalistički predsednik Fransoa Oland uveo posebnu taksu od 75 posto za sve sa prihodima većim od jednog miliona, što je izazvalo revolt i masovno preseljavanje najbogatijih u susedne države. Krajem 2014. ta je taksa ukinuta, ali Francuzi i dalje oporezuju progresivno, stope su 0-14-30-41-45 posto,uz dodatnih 4 posto za prihode preko pola miliona. Sa dodatnim nametima razlika se dalje povrćava što je zarada viša, pa su obaveze fudbalera koji godišnje prima 5 miliona za 10 posto veće nego one koje plaća igrač sa zaradom od 1 miliona.

Koliko klubove košta plata od jednog miliona evra u odabranim zemljama:

Turska : 1,19 miliona
Kina : 1,78 miliona
Nemačka: 1,90 miliona
Španija: 1,91 milion
Italija: 1,97 miliona
Engleska: 2,12 miliona
Portugal: 2,46 miliona
Francuska: 2,74 miliona
(izvor KPMG)

Mi vas hranimo, vi nas bijete

Različitost poreskih sistema jedan je od dva ključna razloga koja trajno onemogućavaju bilo kakvu primenu seleri kepa u fudbalu, čak i kada bi se izvršila potpuna reforma sistema takmičenja. Drugi razlog je stara evropska tradicija promocije/ispadanja, jer seleri kep je moguć samo tamo gde su učesnici nekog takmičenja stalni, no o seleri kepu, Superligi i sličnim temama više nekom drugom prilikom.

Ovu priču zaključiću upozorenjem o tome da porez različite države tretiraju različito. Neke od njih tolerišu poprilična odlaganja (mada se UEFA u poslednje vreme trudi da to drži pod kontrolom bar za one koji igraju evrokupove), a najdalje su stigli Španci.

Klubovi Primere i Segunde u jednom trenutku dugovali su na ime poreza oko milijardu i po evra, na spisku dužnika bilo je oko dve trećine klubova dva najviša ranga, a neki su godinama kasnili. To je u nedavnoj ekonomskoj krizi bila jedna od tački sporenja između nemačkih i španskih vlasti.

Nemci su isticali da je nedopustivo da rupe u španskom budžetu iz godine u godinu popunjavaju oni, dok se sama španska država ne trudi da naplati zaostali porez od sopstvenih klubova, koji uz to i dalje troše desetine i stotine miliona evra i tim novcem pobeđuju nemačke klubove.

Na suprotnoj strani su Škoti. Dobro poznati slučaj izbacivanja Rendžersa iz prvog u četvrti rang nije se dogodio zato što je klub bio dužan skoro 150 miliona funti, nego zato što nije bio u stanju da plati porez manji od 5 miliona.

Gašenje klubova (obično znatno manjih) ili njihovo prebacivanje u niži rang zbog poreskih dugova dešavalo se u mnogim evropskim zemljama, mada je neretko razlog bio i ukupan dug, koji ekipeviše nisu mogle ni da održavaju, da vraćanje ine pominjemo.

Pesma nedelje

Za sâm kraj ove priče počinjemo sa novom tradicijom uključivanja prikladne muzike u tekstove. Čast da otvori seriju ima moj omiljeni bend – Inspiral Carpets. Petorka iz Oldama obeležila je serijom hitova kasne osamdesete i prvu polovinu devedesetih, a jedan od najuspelijih singlova bila je pesma This Is How It Feels, sa prvog albuma Life. Pesmu će kasnije obrađivati navijači na Ostrvu, posebno dva mančesterska kluba, a njena poruka odzvanja baš kao i misli bar polovine od 98 klubova u ligama petice.

Sledeće nedelje nova pesma za novu priču. U naredna dva utorka bavićemo se transferima, obećavam da će tekstovi biti znatno kraći od ovoga.