Ako je ljudski grešiti, onda je gospodski priznati grešku i izviniti se. Jasno je šta je tu lepše. Samo, ovo prvo radimo svakog dana, svesno ili ne, dok za drugim jako retko posežemo. Najčešće svesno.

Valjda zato što u ljudima ima malo toga gospodskog, a najvažnija stvar na svetu je biti u pravu. Pa kada nisi, vodiš se time da je ćutanje zlato u nadi da će neopaženo proći činjenica da si pogrešio. Jer, što bi, pobogu, sam otkrio da si bio u krivu i skinuo oreol nepogrešivosti koji si sebi nadenuo.

Nekada se, međutim, dogode stvari tako dobre, a toliko suprotne od tvog predviđanja, da potreba za priznavanjem greške i izvinjenjem počinje da te izjeda. Tada ne preostaje ništa drugo nego da načiniš taj gospodski potez. Sa velikim zadovoljstvom.

Izvinjenje jednom Robertu.

Kada je u maju 2018. imenovan za selektora, Italija je bila na istorijskom dnu, pošto nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo posle tačno 60 godina. Njegov prethodnik Đan Pjero Ventura razorio je četvorostrukog prvaka sveta na svim nivoima ostavivši iza sebe ruinu od reprezentacije.

Povezane vesti

Italija je šampion Evrope!

Vesti EURO

12. jul 2021 58

Vesti EURO

12. jul 2021 58

Manćini: Momci su fantastični! Uvek je potrebno i malo sreće

Vesti EURO

12. jul 2021 0

Vesti EURO

12. jul 2021 0

Uplakani Donaruma: Ovaj osećaj ne može da se opiše

Vesti EURO

7. jul 2021 1

Vesti EURO

7. jul 2021 1

„E, ovaj će ih sada dokusuriti. Neće se oporaviti još 60 godina“, bila je prva reakcija na izbor novog predvodnika Azura.

Iz nekog razloga sam izgradio izuzetno loše mišljenje o trenerskom umeću Roberta Mančinija. Iz ove perspektive, nisam ni siguran zbog čega, pošto je u pitanju trofejan trener – tri Serije A i dva kupa Italije sa Interom, Premijer liga, FA kup i Komjuniti šild sa Mančester Sitijem, prethodno italijanski kup sa Fiorentinom i Lacijom, na kraju i turski kup sa Galatasarajem – ali je jednostavno bilo tako.

Možda zbog neslavne poslednje dve epizode u Interu i Zenitu, okončane bez osvojenog pehara. Ili možda zato što mi jednostavno celokupna njegova pojava nije odavala utisak čoveka koji zna šta radi.

Biće da je ovo potonje glavni razlog što sam sve uspehe više pripisivao srećnoj zvezdi nego njemu. Zapravo, njemu nisam pripisivao nikakve zasluge. Smatrao sam ga primerom da se u svakom poslu može uspeti samo ako imate sreće, a da znanje i nije toliko bitna stavka.

Mančini je predstavljao sinonim za uspešnog lošeg trenera. Otuda i onakva pomisao kada je postavljen za selektora Italije.

*Sve tekstove iz EURO Boki specijala možete pronaći na ovom linku.

Njegovi pređašnji timovi su stvarani da osvajaju trofeje, pre svega Inter i Mančester Siti. S obzirom na jasnu razliku u kvalitetu u odnosu na rivale, Neroazuri i Građani su delovali kao da bi i bez trenera osvajali titule. Azuri su, međutim, svetlosnim godinama bili daleko od takve ekipe u trenutku kada ih je preuzeo Mančo.

Dakle, loš sastav i još gori selektor – novi krah je neminovan.

Strateg iz Jesija mandat na klupi započeo je tesnom pobedom u prijateljskoj utakmici sa Saudijskom Arabijom (2:1),  pre nego što je usledilo pet mečeva bez trijumfa, uz poraze od Francuske i Portugalije. Više nego jasna potvrda da to sa njim neće izaći na dobro…

Dok sam ja slepo verovao da sam u pravu, Mančini je polako i neprimetno sklapao kockice. Iz dana u dan kreirao je mozaik po svojoj meri, potpuno drugačiji od tradicionalnog italijanskog, koji će zablistati nepune tri godine kasnije na najvećoj pozornici.

Suprotno svim očekivanjima, pod ogromnim prtiskom zasnovanim na sumnjama u njegovu stručnost, ujedinio je celokupnu naciju uverivši je da se dani slavne prošlosti mogu vratiti ukoliko svi budu sledili jednu ideju. A Mančinijeva ideja bila dijametralno suprotna od onoga što je javnost na Čizmi navikla kada je u pitanju državni tim.

Nije se libio da sprovede revoluciju. Kod reprezentacije tradicionalno okrenute defanzivi, sa malo ili nimalo lepršavog fudbala, napravio je potpuni zaokret. Italija je pod njim postala ofanzivna sila, spremna da igra na gol više, pred kojom padaju i najsnažniji rivali poput Belgije i Engleske.

U izostanku prave zvezde, zajedništvo je postalo najveća snaga Azura. Mančo je uradio maestralan posao ubedivši i kapitena i poslednjeg igrača na klupi i ekonoma da su jednako važni za uspeh.

Ne pamti se kada je neka reprezentacija u tolikoj meri disala kao jedno… A kada je tako, onda je put ka vrh Evrope veoma prohodan.

Na njemu nijedna prepreka nije vratila Italijane korak unazad. Sve vreme se koračalo napred. Zato što je izgubljeni duel od Portugalaca 10. septembra 2018. poslednji put kada su Azuri posrnuli.

Od tada je krenula neverovatna serija – tri godine i 34 meča bez poraza, uz 15 uzastopnih trijumfa. Zaključno sa svih sedam na Evropskom prvenstvu. Zaključno sa finalnim okršajem protiv Engleske.

Kakva dominacija, kakav rezultat, kakav način da se postane šampion Evrope!

Roberto Mančini je u nedelju na krcatom Vembliju stavio pečat na svoj trenerski rad i dokazao da je veliki.

Evropska titula pripada svakom italijanskom fratelu, ali najviše Manču. Ono što je učinio sa Azurima predstavlja istinsko čudo za koje ubedljivo najveće zasluge idu njemu.

A još je veće čudo što je u čoveku, tom do srži sujetnom biću, uspeo da probudi gospodsku potrebu da prizna grešku i kaže izvini.

Zato, Roberto, izvini.