Zvuči neverovatno da je neko čitavu karijeru, ukupno 13 godina, igrao za slavni minhenski Bajern i za to vreme tri puta bio klupski prvak Evrope, pet puta osvajao Bundesligu, dva puta DFB Kup Nemačke i jednom Intekontinentalni kup za klupskog prvaka sveta, a da nijednom nije zaigrao za reprezentaciju Nemačke! Tačnije, Zapadne Nemačke u to vreme.

Legende Bundeslige

Legende Bundeslige: Tomas Helmer, strelac fantomskog gola

Bundesliga

15. okt 2023 2

Bundesliga

15. okt 2023 2

Legende Bundeslige: Tamnoputi igrač u timu Nemačke, ludo!

Bundesliga

8. okt 2023 1

Bundesliga

8. okt 2023 1

Legende Bundeslige: Taj dribling svet više nikad nije video

Bundesliga

1. okt 2023 1

Bundesliga

1. okt 2023 1

Legende Bundeslige: Srpski trener otkrio Magata i Klinsmana

Bundesliga

24. sep 2023 2

Bundesliga

24. sep 2023 2

E, ta sudbina zadesila je Bernharda „Bernda“ Dirnbergera. Ovaj bivši fudbaler Bavaraca ušao je u istoriju nemačkog fudbala kao jedini igrač, koji je učestvovao u osvajanju sva tri Kupa šampiona sa Bajernom zaredom (od 1974. do 1976), a da za to vreme, ni pre ni kasnije, nikad nije obukao dres nacionalnog tima. Tačnije – A reprezentacije.

Naravno, bilo je još fudbalera iz te generacije koji nisu dobili priliku da zaigraju za Pancere. Rajner Cobel, kasnije uspešan trener, igrao je u dva od tri finala (1974, 1975), po jednom su igrali Sep Vajz (1975) i Udo Horsman (1976), ali samo je Bern Dirnberger igrao u sva tri.

Ne računajući strance (Hansen, Torstensen, Anderson) svi ostali fudbaleri Bajerna godinama su bili okosnice i glavni igrači u timu Zapadne Nemačke (Franc Bekenbauer, Gerd Miler, Sep Majer, Paul Brajtner, Uli Henes, Karl Hajnc Rumenige, Hans-Georg Švarcenbek…).

Neki su povremeno pozivani u nacionalni tim poput Franca Rota, junaka finala iz 1976, ali Bernd Dirnberger – nikad!

Savladao Ćurkovića

U Kupu šampiona ukupno je odigrao 48 utakmica i postigao devet golova. Neki su bili izuzetno važni kao onaj protiv Sent Etjena u pobedi od 2:0 u polufinalu 1975. kada je savladao Ivana Ćurkovića. Takođe i protiv Benfike i Ajaksa u ranijim fazama takmičenja tih godina…

Zašto nikad nije zaigrao? Teško je objasniti, ali odgovor bi mogao da bude to što je mogao bukvalno da igra na svakom mestu u timu, ne računajući poziciju golmana. Ta polivaletnost mu je nekad davalo prednost u odnosu na druge igrače, ali i pravila realan problem kod selektora. Za koju ga poziciju pozvati u nacionalni tim?

O tome će vam sigurno najbolje reći igrači koji su imali slične sudbine. Jedan od njih je recimo i nekadašnji igrač Crvene zvezde, Zdravko Borovnica. U nezaboravnoj generaciji Vladimira Petrovića Pižona, Duleta Savića i Miloša Šestića, koja je stigla do finala Kupa UEFA 1979, igrao je kod trenera Branka Stankovića po potrebi u odbrani i veznom redu i u napadu i uvek je bio pouzdan, ali kad je recimo trebalo da se nađe na spisku reprezentativaca za Svetsko prvenstvo 1982. u Španiji – nije dobio poziv.

Slično je bilo u slučaju Bernada Dirnbergera iako je on u mlađim kategorijama bio redovan član nacionalne selekcije. Od 1971. do 1972. odigrao je 15 uzastopnih utakmica i postigao osam golova za omladinsku selekciju. Posebno se pamti utakmica na turniru u Španiji protiv vršnjaka iz Sovjetskog Saveza kada je u pobedi od 4:0 postigao – sva četiri gola!

Predviđali su mu veliku karijeru. Iste godine debitovao je za prvi tim Bajerna. Bilo je to 16. septembra ’72, dan pre njegovog 19. rođendana, u pobedi nad Rot Vajsom iz Oberhazuena. Ušao je u igru u drugom poluvremenu umesto Vilija Hofmana i pojačao napad svog tima.

Prve dve sezone igrao je u napadu, da bi narednih godina prvo bio korišćen u veznom redu, onda i u odbrani. I tako svih 13 godina u dresu Bajerna. Odbrana, vezni red, napad. Nikad nije bio standardan na jednoj poziciji, ali je uvek igrao u startnoj postavi kad god bi neko od „standardnih“ izostao zbog povrede, kartona ili nečeg trećeg.

U to vreme mediji su ga poredili sa „vrednom pčelom“, uvek je radio za ekipu, ali nije profitirao kada je reč o reprezentaciji.

Na kraju je jedini iz čuvene generacije „Zlatne sedamdesete“ („goldene Siebziger“), zaigrao i u finalu Kupa šampiona 1982, ali je tada Bajern neočekivano poražen u finalu od ekipe Aston Vile.

Takođe, jedino je Toni Kros od nemačkih fudbalera igrao u više finala za prvaka Evrope (pet). Četiri kao Bernda Dirnbegera igrao je još samo aktuelni veteran u timu Bajerna, Tomas Miler. Iza su njegovi bivši saigrači i legende poput Franca Bekenbauera, Gerda Milera, Sepa Majera, Ulija Henesa…

Slaba mu je uteha da je zajedno sa nekadašnjim golmanom Ajaksa, Holanđaninom Hajncom Stajom, ušao u istoriju kao igrač sa najviše osvojenih trofeja među fudbalerima koji nikad nisu zaigrali za nacionalni tim svoje zemlje.

U tom periodu tri godine mu se saigrač bio i nekadašnji jugoslovenski reprezentativac Brane Oblak.

Sa Bajernom je pet puta osvojio Bundesligu (1973, 1974, 1980, 1981, 1985), tri puta Kup šampiona (1974, 1975, 1976), dva puta DFB Kup Nemačke (1982, 1984) i jednom Interkontinentalni kup (1976).

Tokom 13 sezona provedenih u dresu Bajerna (1972-1985) odigrao je ukupno 511 utakmica, od kojih 375 u Bundesligi i postigao 52 gola, 37 u elitnoj nemačkoj ligi.

Nakon završetka karijere, nekoliko godina je radio u prodaji za Adidas pre nego što je 1996. sa suprugom osnovao sopstveni biznis i osnovao kompaniju za štampanje tekstila pod nazivom „Tekstildruk DurnBerger“.

Bonus video