Intervju koji je Robi Fauler uradio sa Jirgenom Klopom jeste opširan, ali "pokriva" veoma zanimljive teme i biće zanimljiv navijačima Liverpula, ali i onima koji naprosto vole fudbalske priče "iza kulisa".

O onome što ne vidimo kada gledamo utakmice, o svom stilu i filosofiji i taktici koja je Liverpul dovela u Kijev, u finale Lige šampiona Klop je pričao na zanimljiv i opširan način.

U čemu je tajna?

„Nemam tajnu. Ja sam veoma srećan čovek. Jedino što sam iskreno želeo da radim u životu je posao u fudbalu. Znao sam da je to jedino u čemu mogu da budem dobar. Očigledno, ne kao igrač. To je bio moj problem tokom igračk karijere, jednostavno nisam bio dovoljno dobar. Imao sam veoma prosečnu karijeru, ali skoro celog života sam želeo da budem trener. Počeo sam sa 20 godina. Još sam studirao i igrao, a trenirao sam mlađe kategorije. Uživam u ovome od prve sekunde. Ta deca su sa 10 godina već bila bolji igrači nego što sam ja ikada bio. Stvar je u tome da sam i kao prosečan igrač igrao na prilično viskom nivou – druga liga u Nemačkoj je ozbiljan nivo i to znači da razumeš igru bolje nego neki drugi igrači. To je ono što sam umeo – jako dobro sam razumeo igru. Druga stvar je to što sam oduvek ovakva osoba – uvek sam želeo da budem deo grupe. Voleo sam to i kao igrač i volim to kao treber. Jedina razlika je što sada oni moraju da rade ono što ja kažem. Ako mi kažu da moji igrači vole da igraju za mene, ja moram da kažem da ja volim što sam njihov menadžer. Oni su tako sjajna grupa i lako je voleti ih i to čini moj život mnogo lakšim. A što se tiče fudbala, radim ovo već 20 godina tako da mislim da znam ponešto o onome što radim. Fudbal se mnogo promenio u poslednje vreme, ali čini mi se d ajoš uvek znam šta radim“, rekao je Klop.

Sjajna saradnja sa igračima i van terena?

„To mi je oduvek dolazilo prirodno. Nikada nisam morao da razmišljam o načinu na koji se odnosim prema igračima. Naravno da razmišljam o njima kao ljudima, pojedincima, ali nikada ne planiram kako sa kim od njih da se ponašam. Svako od njih ima posebne potrebe. Sa fudbalske tačke gledišta, kao trener omladinaca 80 odsto vremena posvetiš tehničkim stvarima, učiš ih kontroli lopte, udarcima glavom, volejima, svemu i voleo sam to. Ali, kada počneš da radiš sa profesionalcima, sve se svodi na organizaciju. I to organizaciju odbrane – to se nikada ne menja, uvek počneš od toga. Malo je mendžera koji su karijeru počeli u vrhunskim timovima, obično dođeš u ekipu kojoj prethodno i nije išlo kako treba i moraš da organizuješ tim. I ja to volim. Van fudbala baš i nisam najorganizovanija osoba. Hvala bogu, moja žena sve to radi. Ali na terenu sve je u organizaciji. Kada to izgradiš, možeš da uradiš šta god poželiš, ali to funkcioniše samo ako imaš igrače koji to mogu da iznesu“, objašnjava Nemac.

Kako se razvijaju igrači i kako je Aleksander Arnold Trent postao zvezda?

„Veštine koje imaju mladi igrači ne možeš da učiniš boljim, to nose u sebi. Ono što možeš je da na pravi način usmeriš njihov potencijal. Da unaprediš i razviješ ono što već imaju. Što se tiče Trenta, za njegove veštine ja nisam zaslužan, imao ih je i sa 16 godina kada sam ga prvi put video. Fizički nije bio spreman, jer je bio dečak od 16 godina. Tada morat eda budete strpljivi i spremni da zaštitite igrača od prevelikih očekivanja koja ga pritiskaju iz spoljnjeg sveta. Navijači očekuju savršenog igrača od prvog dana na terenu. Moram da kažem, da su jedna ili dve greške koje je Trent napravio protiv Junajteda, na tako velikoj utakmici, navele ljude da pitaju ‘kako on može da igra’. Da li jeznao da mora da zatvori prostor? Jeste. Znao je. Ali, nije to uradio u tom trenutku i to je normalno. To kod mene ne stvara bilo kakvu sumnju u njegove spšosobnosti. Nisam čak ni pričao sa njim o tome jer znam da on i sam vrlo dobro sve zna. Loše se postavio, ali to je samo deo cele slike. Moraš imati strpljenja i vere u igrače. Ako odlučim da je neko dobar za mene, onda je 100 odsto dobar za mene tokom cele sezone i to znači da ću uraditi sve što je potrebno da u toj godini igrač ispuni svoj potencijal. To je kao neki dogovor, od trenutka kada se igrač priključi mom timu, od tog trenutka ja sam bar 50 odsto odgovoran za njegovu igru. Ako podbaci, to je i moja krivica“, jasan je menadžer Redsa.

Taktika i zašto Salah ima slobodu i kada ne može u odbranu?

Ponovo se razgovor vratio na Trenta i probleme u prvih 10 minuta meča sa Mančester sitijem u Ligi šampiona. Bio je izolovan i izgledalo je kao da će sam izgubiti meč. Posle se sve promenilo.

„Mo se nije vraćao u odbranu“, kaže Klop koji je na probleme reagovao uvođenjem Aleksa Okslejd – Čemberlena.

„Potpuno smo promenili sistem. Stavili smo Manea na tu stranu, Firmina levo i to je bila ideja. Mi svi volimo Salaha. Neverovatan, fenomenalan igrač. Ali, tog adana, nije bio najbolji kada je trebalo da bude defanzivan. To je značilo da je Trent konstantno izložen i da igra sam protiv dvojice, a to nikada nikome nije pošlo za rukom da izdrži ceo meč. Promenili smo stvari i sve je bilo u redu. I to je posao menadžera – da pomogne igraču sa takvim stvarima. Kada na kraju napraviš analizu jasno je zašto se dešavalo sve što se dešavalo“, priča Klop.

„Važno je imati poverenje u igrače. Kada imaš podršku, to ti daje sigurnost da na najbolji način i igraš i grešiš, jer je fudbal koji se igra bez prava na grešku nešto što ne funkcioniše. Moraš da budeš svestan da će se greške dešavati čak i pre prvog zvižduka sudije. Ako to prihvatiš, možeš da ‘kopaš’ dalje i tražiš rešenja, da se fokusiraš na ono što je bitno. Kao igrač moraš tako da razmišljaš, moraš da znaš da će saigrač biti tu da ti pomogne. To je jednostavna filosofija. Meč sa Sitijem je jako dobar primer. Ta mala promena je bila očigledna za samo pet minuta“, dodao je menadžer Liverpula.

Treninzi i taktičke tajne?

„Voleli bismo da imamo vremena da isprobamo različite scenarije na treninzima pred svaki meč. Ali, u fudbalu za to nemate vremena. Između dva meča sa Sitijem smo imali Mersisajd derbi. Igrali smo taj meč sa pet, šest izmena i morali smo da se pripremimo za njega. Nismo ni trenirali te nedelje. Sadio je cele sezone igrao desno, Bobi je često igrao desetku, levo ili devetku. Znali su i sami zašto menjamo, nismo kompaktni toliko da možemo jednog igrača da ostavimo samog“.

Kako naučiti igrače da igraju bez straha?

„Uvek moraš da razmišljaš o drugom timu. To je neophodno. Ali, nikada ne pričamo o jačini rivala, uvek pričamo o onome šta oni rade na terenu. Nikada ne kažemo ‘oni su svetska klasa i nemamo šanse’. Ako imaš plan koga ćeš se držati, moraš da znaš koje praznine je potrebno zatvoriti i gde moraš da budeš. Naša tri ofanzivca u normalnim okolnostima igraju bar protiv petorice u odbrani. Ali i protiv ostatka tima. To praktično znači da Bobi na primer stalno igra protiv osam igrača. Imamo trojicu u veznom redu, to znači da igramo malo dublje protiv šestorice, ali tada ko god igra na tom mestu zna gde treba da se pomeri i gde treba da priskoči u pomoć. To je nešto što zahteva pripremu. A ko je najbolji u takvim stvarima? Siti. Pep. Imaju toliko ideja, toliko načina da ih izvedu, da povuku bekove. Imaju mnogo varijacija. Ali, mi se ne koncentrišemo na igrače već na loptu tako da na taj način postižemo maksimalan uticaj na igru. Ali, samo propustiš jedan pas i oni su već tu, pred tvojim golom. Ono što nam je uvek važno jeste da moramo da se uverimo da naš rival nije nepobediv. Zato služe video snimci. Da možemo igračima da pokažemo kvalitet rivala, ali i njihove slabosti. Uvek naglašavamo igračima na tim sastancima – oni to rade dobro, ali još nisu igrali prptiv nas. To je razlika“, poručuje Klop pred meč finala Lige šampiona sa Realom iz Madrida.