Veliki klubovi žele non stop da pobeđuju. Iz te želje proističu angažmani najboljih fudbalera i trenera, kako bi se osigurali dobri rezultati. Međutim, ova druga decenija 21. veka, pokazala je da poznato i dobro plaćeno trenersko ime nije garant uspeha.

Od 2013. kada je sa Jupom Hajnkesom Bajern osvojio triplu krunu, na klupi Bavaraca smenjivali su se Pep Gvardiola, Karlo Anćeloti i Niko Kovač. Svi oni su dovedeni planski, kao garant za nizanjem trofeja. I bilo ih je, ali samo domaćih. U Evropi, maksimum je bilo polufinale. A onda je kao vatrogasac Hans Diter Flik, asistent Nike Kovača, preuzeo vođenje tima i doveo ga do evropskog trona.

Lazar Jovanović je lepo i studiozno analizirao sve vezano za preporod Bajerna pod Flikom, pa se ne bismo zadržavali previše na tome. Mnogo je zanimljivije to što je Bajern do velikog uspeha došao sa čovekom iz „svoje kuće“ za koga nisu date velike pare, već je igrom slučaja došao na to mesto. Neki bi rekli da je to slučajnost, ali kada se pogleda čitava decenija od 2011. do 2020. i ko je stizao do najvrednijeg trofeja, onda se može doći do zaključka da slučajnost prevelika i previše učestala. Toliko, da možda možemo govoriti o nekom standardu.

Povezano

Najtrofejniji treneri u istoriji

Skener

31. maj 2020

Skener

31. maj 2020

Bajern opet melje, ipak je bilo do trenera

Skener

25. nov 2019

Skener

25. nov 2019

Trener

Skener

6. feb 2018

Skener

6. feb 2018

Odmah na početku te decenije trofej je osvojila Barselona vođena svojim čovekom Pepom Gvardiolom. Pre Gvardiole na klupi Barselone sedeli su Lui van Gal, Radomir Antić i Frenk Rajkard. Van Gal je doveden kao trofejni trener Ajaksa, Rajkard kao čovek koji je bio selektor Holandije, kao pravi predstavnici Barsine omiljene holandske škole. Rajkard je uspeo u nameri da vrati klub na evropski tron, ali je onda usledio pad i sezona 2007/8. u kojoj je izgubljena titula. I ne samo to, ekipa se gotovo raspala i atmosfera je bila u stanju vrenja. A onda je došao domaći kadar, koji je vodio Barselonu B Pep Gvardiola i ne samo da je doneo stabilizaciju, već ono što je malo ko očekivao, najbolju eru u istoriji Barselone.

Kada je Roman Abramovič preuzeo Čelsi, nije žalio novca da se najbolji fudbaleri dovode na Stamford Bridž. I ne samo fudbaleri, već i treneri. Cilj je bio da se napuni trofejna sala i uzme prva Liga šampiona. Krenulo se od Murinja, potom svetskim šampionom sa Brazilom Skolarijem, pa Anćelotijem, Viljas-Boašom koji je sa Portom uzeo Ligu Evrope. Ali niko od njih nije uspeo da donese ušati trofej. Doneo ga je Roberto Di Mateo, koji je upravo od Portugalca preuzeo kao privremeno rešenje vođenje ekipe, kao njegov asistent. To mu je uzgred bio i prvi samostalan posao. I došao je trofej. Zanimljivo, do prethodnog, prvog finala u istoriji kluba 2008. Plavce je doveo takođe privremeni menadžer Avram Grant. Kao i Di Mateo, ljudi za koje nije potrošeno ni približno toliko novca kao za sve navedene prethodnike.

Bajern 2013. nije primer početnika koji osvaja trofej, pošto Jup Hajnkes to tada definitivno nije bio. Ali je Jup već tada bio praktično deo Bajernovog inventara i neko ko je bio pozivan da bi klub spasavao i vraćao na put sa kojeg je skrenuo. Posle gubitka titule pod Van Galom 2011. Hajnkes se vratio u Minhen. U prvoj sezoni je doveo klub do finala Lige šampiona, ali je ono izgubljeno u Minhenu od Čelsija. Mnogi to ne bi preživeli, ne bi ni Bajern sa bilo kojim trenerom. Osim Hajnkesa. Uspeo je Jup da podmaže mašineriju i naredne sezone, u potpunosti je detronizovao Klopovu Borusiju, koja je te sezone prestala da bude vladar u Nemačkoj i izgubila finale Lige šampiona upravo od Bajerna.

Posle Heralda Martina Barselona se vratila korenima i angažovala polaznika svoje trenerske škole Luisa Enrikea. I došla je već u toj sezoni do poslednje triple krune. A onda je usledio Realov niz od tri titule Lige šampiona sa Zinedinom Zidanom na čelu. Velika igračka legenda madridskog Reala seo je na klupu kraljevskog kluba kao privremeno rešenje posle otpuštanja Rafe Benitesa i prekomandovan je iz drugog tima Real Kastilje. Između Del Boskea koji je 2002. doneo titulu Lige šampiona i Karla Anćelotija koji je to učinio 2014. sa Zidanom kao pomoćnikom, Real su vodili, bez evropskog uspeha Vanderlei Luksemburgo, Karlos Keiroš, Fabio Kapelo, Bernd Šuster, Huande Ramos, Manuel Pelegrini, Žoze Murinjo, a posle Anćelotija i Rafa Benites, ali niko od njih, iako je bio projektovan da vrati Real na evropski tron, nije imao uspeha. A imao ga je Zidan, koji je silom prilika seo na tu klupu.

Između Zinedina Zidana i Hansija Flika udenuo se Jirgen Klop, jedini menadžer pored Anćelotija, koji je u ovoj deceniji planski doveden i u skladu sa tim plaćen, da donese uspeh. Gledajući pet evropskih šampiona i najmoćnija evropska kluba ove decenije, samo u dva slučaja velika trenerska investicija se isplatila. Kod ostalih slavu, koja je bila projektovana za skupe prethodnike, donosili su ljudi iz kluba, spremni da u svakom trenutku pomognu da njihova kuća ne izgori.