Budimpešta je jedan od 11 gradova domaćina utakmica Evropskog prvenstva u fudbalu i verovatno jedini gde ste mogli da osetite pravu euforiju vrednu tog takmičenja i doživite adekvatan ambijent i na ulicama i na tribinama.

Odlazak u glavni grad Mađarske bio je izvestan daleko pre početka turnira, a potvrda je stigla u vidu odobrene akreditacije za meč Francuska-Portugal. Prethodno sam sa istim kolegom (snimatelj Dušan Vučković) bio na otvaranju šampionata u Rimu i koliko god da je bilo naporno, sada smo uigran tandem i ovo putovanje i izveštavanje trebalo bi da bude rutina. Tako je i bilo, bar kada je posao u pitanju.

U Budimpeštu krećemo 23. juna. Idemo preko agencije koja se bavi prevozom putnika. Nas dvojicu je ćutljivi vozač Rade pokupio prve u 05.00. Mislio sam da ćemo već do 08.00h biti na granici, ali umesto toga tek tada je grupa bila kompletirana. Bilo je nas osmoro.

Upoznajte Budimpeštu

Kraljica Dunava

EURO

14. jun 2021 1

EURO

14. jun 2021 1

Gastro kutak – Budimpešta

EURO

19. jun 2021 0

EURO

19. jun 2021 0

Kao novinarska ekipa koja prenosi televizijsku opremu, dužni smo na obe carine da popunimo ATA karnet. To ume da potraje, u zavisnosti od gužve i raspoloženja carinika. S obzirom na to da smo se zadržali, počelo je glasno negodovanje ostatka grupe i posebno starijeg bračnog para koji je žurio na aerodrom „Ferenc List“.

Mislio sam da je to jedina neugodnost koja će mi se dogoditi, ali prava je tek usledila. Rade nas je dovezao do hotela koji smo imali rezervisan, ali umesto pića dobrodošlice, sačekalo bas je obaveštenje da je hotel zatvoren.

Ulazna vrata okovana su lancima. Nadljudskim naporima dozvah ženu koja je bila unutra. Pokazao sam vaučer za taj hotel, ali sve što sam dobio bilo je uporno ponavljanje „hotel is closed“! Nije mi bilo svejedno, ali odlučih i ja, uz Duletovu podršku da budem drzak. Izvadio sam akreditaciju i pozvah se na UEFA. Odjednom je Silvija (posle se i predstavila) postala umiljata Mađarica. Telefonirala je i u roku od nekoliko minuta pojavio se Ištvan. On perfektno govori engleski i zadužen je za prevoz visokih zvanica UEFA. Govori kako bi voleo da vodi Silviju na večeru, otkriva nam kako je vozio Lizarazua i Karembea prethodnih dana od aerodroma. Bila je to ustvari kupovina vremena dok nam Silvija nije pronašla drugi smeštaj. Taj drugi smeštaj nije mogao da bude bolji za nas. Hotel preko puta stadiona „Puškaš arena“. Nisam siguran da bi nas tamo uputila da nismo akreditovani novinari. U međuvremenu me zovu iz beogradske agencije koja je organizovala aranžman. Nude četiri druge solucije za boravak.

„Nemojte molim Vas! Snašli smo se“, je sve što sam rekao.

Već je popodne i aklimatizovali smo se. Idemo do centra grada koji nije daleko. Sve je u znaku Evropskog prvenstva. Od reklama, prodavnica u kojima se ističu fudbalski dresovi, lokala gde su veliki ekrani na kojima se gledaju utakmice do velikog broja navijača Francuske i Portugala koji pristižu u grad. Euforiji je doprineo i dobar nastup Mađarske selekcije u susretu sa Francuskom.

Na dan utakmice u Budimpešti, a uveče i na stadionu je bilo oko 30.000 Portugalaca i približan broj Francuza. Došli su i ljudi iz drugih, ne samo okolnih zemalja. U čuvenoj „Váci utca“ mi prilazi čovek iz Valjeva. Kaže kako je davno za sina i sebe kupio karte za ovaj duel, ali da dečak, inače strastveni zaljubljenik u fudbal, koji i trenira, baš danas ima malu maturu i nije mogao da dođe, pa je poveo kolegu.

Kada vide kameru, mnogi fanovi, posebno nakon nekoliko piva, rado prilaze i žele da pričaju o fudbalu. Svi su veseli, nadahnuti, šaljivi. Francuze zanima samo njihova selekcija. Nisu se pokazali kao dobri u prognozama. Portugalce sam uspeo da navedem da pričamo o srpskim igračima. Dvojica momaka iz Lisabona (jedan navija za Benfiku, drugi za Sporting) se odlično sećaju svih igrača sa ovih prostora koji su nastupali za te klubove.

U Mađarskoj nema nikakvih ograničenja kretanja. U zemlju se može ući sa potvrdom o vakcinaciji (bilo kojom vakcinom). Za razliku od većine ostalih gradova, kapacitet stadiona je bio u potpunosti otvoren. U poređenju sa drugim evropskim metropolama, Budimpešta nije skupa. Ljudi su se uželeli putovanja, druženja, provoda. Utakmica je samo dobar povod i šlag na torti za dolazak ovde.

U četvrtak uveče smo krenuli nazad za Beograd. Pred sam polazak dobijamo informaciju da ćemo iz Budimpešte izveštavati i sa meča osmine finala Holandija – Češka koja se igra u subotu. Nije bilo moguće produžiti boravak u tom trenutku. Dule je srećan što opet idemo zajedno. Te nedelje smo više delili sobu nego sa svojim suprugama. Kaže mi da od svih kolega (a sa gotovo svim je negde bio) najtiše spavam.

Dakle, posle petka kod kuće, u subotu ponovo put Budimpešte. Hotel ne menjamo, ali poučeni prethodnim iskustvom, odlučujemo se za sopstveni prevoz. Strateški odlučujemo da ne idemo na granični prelaz Horgoš, već na Kelebiju gde je po pravilu manja gužva. Ispostavilo se kao dobar potez. Jedan od benefita u ovom poslu je što te ljudi prepoznaju i ponekad ti to olakša određenu proceduru. Uz hvalospeve o Sport klubu i Andrijaševiću, Viškoviću, Lončareviću i ostalima lepo se ispričasmo sa srpskim carinicima. Eh, da ne vozim, pa da i popijemo po jednu.

Kad smo stigli, grad je već bio pun holandskih navijača. Gde god da pogledate dominira narandžasta boja. Posebno impresivni bili su u navijačkoj zoni. Česi su bili nenametljivi. Uglavnom su u sopstvenom aranžmanu došli na meč.

Nisu bili previše uzbuđeni ni posle velike pobede. Seli su u automobile i vratili se kućama. Doduše, tokom samog duela svedočio sam pokušaju pesničenja vidno alkoholisanih starijih Holanđana (teško su podneli rezultat) i dvojice Čeha, ali redari su brzo reagovali. I to je, računajući i naš prvi boravak ovde, jedina incidentna situacija.

Dan posle utakmice, Budimpešta više nije bila isti grad. Zbog prirode posla ostali smo duže i videli kako se sve vraća u neku uobičajenu kolotečinu. Sa i oko stadiona su uklanjane reklame koje imaju veze sa Evropskim prvenstvom. U gradu je bilo mnogo manje ljudi i buke.

Budimpešta je nekoliko dana bila centar fudbalskih (navijačkih) zbivanja. Grad je živeo za fudbal i od fudbala. Žitelji glavnog grada Mađarske će se sigurno dugo sećati da je tu kod njih igrano Evropsko prvenstvo. Nisam siguran da će to biti slučaj u Bakuu ili Sankt Peterburgu.