Sve sličice uredno su zalepljene u mom trećem albumu u životu, a čak sam preboleo i što se neki igrači ne vide lepo – Ditmaru Hamanu pola glave odsekli. Mi u grupi sa Slovencima, Špancima i Norvežanima, po meri, loženje na Euro 2000. moglo je da počne.

www.winnerbet.rs – registruj se i oseti pobedu!

Tih godina naša reprezentacija, tada u inkarnaciji SR Jugoslavija, imala je odlične igrače, ali kao što ću, ne svojom voljom, naučiti i dobro utvrditi u naredne dve decenije – to apsolutno ne znači ništa kada je reč o fudbalskoj reprezentaciji.

EURO mog detinjstva

EURO 1996: Album bolji od svakog Paninijevog

EURO

13. jun 2024 4

EURO

13. jun 2024 4

Kako sam prestao da baksuziram i pomogao Jugi da stigne 0:3

EURO

19. jun 2024 2

EURO

19. jun 2024 2

Favoriti smo u prvom meču sa Slovencima, sa bratom i ćaletom iz nekog razloga gledam u maloj sobi, umesto u dnevnoj, a Ivan Dudić na desnom beku tema je koju žvaćemo, govorilo se dosta o tome u medijima prethodnih dana. Čak ni poslovično pesimistični ćale kada je o našem fudbalu reč nije očekivao da gubimo 3:0.

Činilo se da će biti gotovo pre nego što je i počelo, pogotovo kada je plavokosi Siniša Mihajlović dobio crveni karton. Boškov konačno ubacuje Savu Miloševića i, baš kao u kvalifikacijama sa Češkom, prorađuje njegova veza sa Ljubinkom Drulovićem.

Potpuno nerealno, u roku od šest minuta dajemo tri gola, brat izlazi na prozor i urla, ali njegov urlik ostaje u senci drugih, još glasnijih, i petardi.

Gde gledate bitne mečeve?

Sa ovom pameću, važne utakmice, onih do kojih mi je mnogo stalo, ne gledam nigde drugo do kući, pod uslovom da mi posao dozvoljava. Jednostavno, gledam sa ljudima koji se jednako lože, to je jedina sigurna brana od „stručnih“ komentara i „duhovitih“ opaski, kao i od generičkih izjava „to je sport“ i „ti se nerviraš, oni zarađuju pare“, izjava koje se pojavljuju u začuđujućem broju varijacija.

Međutim, sa nepunih dvanaest godina, bilo je baš kul gledati napolju. U bloku 70, u onome što je danas kineski tržni centar, tekmu s Norvežanima pratio sam u jednom malom kafiću koji je gledao ka ulici.

Plastični zastori, sećam se da je nekako uspelo da bude zadimljeno iako smo de fakto napolju, a bio je tu i projektor. Mnogo mutnija slika nego što bi trebalo, ali kao klincu mi je taj projektor delovao baš važno i veliko. U tvrdom meču, Savo ga meće u ranoj fazi, a mi izdržavamo 1:0. Kežman dobija crveni karton posle 34 sekunde, čisto da razgali ekipu po kafanama, da ima ko da se pljuje.

U danima između utakmica, nalazimo se na „belim golićima“ u kraju i pikamo fudbal. Tu, kod Centroproma, ili na početku bloka, kod Kamela – prvo je tu bilo neko mesto u kojem su se prodavale cigarete, otuda naziv. Posle video klub, ali naziv je ostao. Isto kao što i sada cvećarom zovem menjačnicu koja je to već dobrih petnaestak godina.

I stiže Žil Vesije…

Dočekasmo i Špance, oni su tada bili jedan od poželjnih favorita, oni koji ne igraju na nivou potencijala.

Opet sam sa drugarima u kafiću u današnjem kineskom tržnom centru, ali s druge strane, Režiser se zove – na stolicama poput one kojima režiseri sede na snimanjima ispisana su neka od najpoznatijih imena te profesije.

Tog dana naučiću još jednu… Ne zakonitost, ali pravilnost kad je reč o našoj reprezentaciji – često najbolje odigramo protiv najjačih, ali nismo dovoljno dobri da njima naštetimo, da bismo onda za..ali protiv slabijih. Čak i 2010, kada smo dobili Nemce, našli smo način da ne prođemo grupu. Ima li boljeg primera od ovog sada – tučeš Norvešku u gostima, pa ispadneš od Škota kod kuće.

Ipak, toga dana stvarno nije bilo do nas. Igrali smo junački, vodili sa 3:2 (golčina Govedarice!), a čovek po imenu Žil Vesije sve vreme je na sitno navlačio za Špance. Kraduckao. Kada je bilo izvesno da ćemo pobediti, od kraduckanja se brzo prešao put do bezočnog otimanja – u 93. minutu, Abelardo kao nešto pada u šesnaestercu, a Vesije pokazuje na penal.

U knjizi „Fvonk“ Erlenda Lua, glavni lik je bivši premijer Norveške Jens Stoltenberg. On je, provodeći vreme u našim krajevima, naučio brojne psovke, a u jednom trenutku ih se priseća, i to tako što se psovke ređaju i ređaju – mislim u šest redova knjige. E, posle tog penala, samo u narednih tri minuta, mogli smo da ispišemo celu knjigu tom Vesijeu.

Pred pisanje teksta, poslao sam na nekoliko grupa poruku: „Znači li vam išta ime Žil Vesije?“ Približno 80 procenata setilo se na keca, postao je čovek sinonim za krađu u sportu.

Mendijeta daje gol za 3:3, a mi ne bismo mi bili mi kada ne bismo do kraja us..li motku. Alfonso Perez u 95. minutu, 4:3 za Španiju. Morali smo da sačekamo vest o nuli u duelu Norveške i Slovenije kako bismo znali da smo se plasirali u četvrtfinale.

Od „Edgar Davids, 93. minut“ do laganih 1:6

Pošto nas je pokralo, išli smo na Holanđane, umesto na Francuze. Nema garancija da bismo bolje prošli sa Zidanom, Trezegeom, Dešanom, Tiramom i ekipom, ali barem se ne bi tako brzo obnovila trauma od pre dve godine.

Još mi je u glavi natpis na jednom od zidova u bloku, gustim crnim sprejom: Edgar Davids, 93. minut. Koliki sadista moraš da budeš, čoveče.

Taj meč gledao sam kod kuće. Sve znate, dobro smo počeli, Mijat propustio šansu, Kralj rešio da nogom pokuša da odbrani Klajvertu, a do kraja smo pukli 6:1.

I svi smo se osećali kao Savo u trenutku kad je postigao gol, taj izraz lica sažimao je emocije svih nas. Bila je to prva, ali ne i poslednja slična katastrofa u mom stažu navijača fudbalske reprezentacije.

Ma kakvi Figo i Rui Košta, samo Nuno i Žoao

Nije Euro bio gotov za mene. Kakvi, bio sam zaljubljen u reprezentaciju Portugala. Kada bismo igrali fudbal u kraju, moja ekipa je uvek bila Portugal, a sa mnom se bilo lako dogovoriti – nisam žudeo da budem Figo ili Rui Košta, kao većina drugih. Ne, uvek sam delovao iz drugog plana kao Žoao Pinto, a to da budem Nuno Gomeš čuvao sam za važne mečeve.

Dogurali su moji Portugalci do polufinala i ispali na najgluplji mogući način: lopta pogodila u ruku Abela Ksavijera (sećate li se te glave?), sudija svirao penal, a Zidan zlatnim golom u 117. minutu poslao Francuze u finale.

Imali smo neki zakazan pregled za vreme duela Holandije i Italije, ali ćale je to rutinski izignorisao – ‘de da ne gledamo polufinale EP? Igrač više od 34. minuta (isključen Zambrota), čak dva penala (Frank de Bur i Klajvert), oba promašena, i Toldo koji je izrastao u jednog od junaka turnira, a branio je umesto povređenog Bufona.

Ko je selektor šampiona Evrope?

Veliko finale – Italija gubi onako kako Italija obično dobija. Vodili su golom Delvekija, mogli da omirišu titulu, a onda Viltor u 90. minutu izjednačuje. Da li je Toldo mogao bolje? Jeste, ali nije samo njegova krivica. I onda trenutak koji se i više od dve decenije kasnije uvek negde vrti, s razlogom – Pires prolazi po levoj strani i centrira, a Trezege hvata nestvaran drop-kik i zakucava loptu u mrežu za titulu Francuza.

Sećate li se ko je tada bio selektor? Evo, dajem vam pet sekundi. Pet, četiri, tri, dva, jedan… Rože Lemer! Priznajem, teško bih se setio bez provere, dok mi je npr. Eme Žake, koji ih je dve godine ranije vodio do svetske titule, uvek u glavi. Verovatno zbog sličice koja mi se urezala, čudno je kako kao klinac neka stvari upamtiš, a neke kao da se nikada nisu ni desile.

Evo ko je igrao za Jugoslaviju, po brojevima: Milorad Korać, Ivan Dudić, Goran Đorović, Slaviša Jokanović, Miroslav Đukić, Dejan Stanković, Vladimir Jugović, Predrag Mijatović, Savo Milošević, Dragan Stojković, Siniša Mihajlović, Željko Cicović, Slobodan Komljenović, Niša Saveljić, Goran Bunjevčević, Dejan Govedarica, Ljubinko Drulović, Darko Kovačević, Jovan Stanković, Mateja Kežman, Albert Nađ, Ivica Kralj.

Bilo je odličnih utakmica, još boljih igrača, ali kad god mi neko spomene to evropsko, prvo što mi padne na pamet jeste: prokleti Žil Vesije.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen za EURO 2020.