Voljom žreba u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1984. godine reprezentacija Jugoslavije raspoređena je u Grupu 4 sa Velsom, Norveškom i Bugarskom. Meč za infarkt u poslednjem kolu kvalifikacija samo je bio uvod u kolaps sistema na završnom turniru.

Kvalifikacije su otvorene porazom od Norveške (3:1), nadovezana je pobeda na gostovanju Bugarskoj (1:0), a zatim i remi sa Velsom (4:4). Kada se „zavrteo“ drugi krug mečeva, Jugoslavija je savladla Norvešku u Beogradu 2:1, još jednom remizirala sa Velsom (1:1) i u meč poslednjeg kola sa Bugarskom ušla pod imperativom pobede.

Zoran Simović, Zoran Vujović, Miodrag Ješić, Srećko Katanec, Luka Peruzović, Ljubomir Radanović, Zlatko Vujović, Ivan Gudelj, Safet Sušić, Mehmed Baždarević, Marko Mlinarić, selektor Todor Veselinović

Igralo se na Poljudu u Splitu, a Bugari su golom Iskrenova poveli u 28. minutu. Hitro je odgovorio Sušić tri minuta kasnije, pa dodao i gol u 53. minutu za vođstvo 2:1. Sedam minuta su mogli da odahnu igrači Jugoslavije pre nego što je Dimitrov pogodio za izjednačenje.

I onda pola sata agonije sve do kultnog „ljudi moji pa da li je to moguće“ i gola koji ste videli možda i najviše puta u životu u najavi svake sportske emisije decenijama kasnije.

„Na velikom satu 44:46, 44 minuta i 46 sekundi. Slobodni udarac… Baždarević, prihvaća Safet Sušić.. Ne sam Safete… I sad još možemo primit’ gol… 45. minuta 12 sekundi i evo šanse za Bugare, sjajna šansa i Simović ima sreće… Kakva je to drama.. Evo, još jednom Simović… Nema više vremena za bilo šta, nema vremena, 45:38… Vujović, Vujović i evo šansa, GOL! Gol, ljudi pa je li to moguće?! Ludnica šta je ovo?! Šta će se ovo dogoditi?! 3:2, pa ljudi šta je ovo, šta je ovo! Radanović, Radanović, Radanović! Pa je li to moguće ljudi moji kakva sreća, ma je li to moguće, tresu se tribine! A šta ću vam reći poštovani gledaoci, vidite sve, Radanović, reprezentacija Jugoslavije ide u finale. Ovo je bilo za infarkt! Ma je li to moguće? Pa rekao sam da nikad ništa nije savršeno, ništa nije gotovo dok sudac ne da znak, neka to upamtimo svi pa i ja! Poštovani gledaoci 3:2! Svakog trenutka čekamo kraj, sudac Jamo Kastiljo gleda na svoj sat, sada je već to prošlo 46, 47 minuta igre, sudac je digao bio ruke, da vidimo i kraj sad ovog trenutka! Ma nemam šta drugo reći nego ludnica, šta ću, oprostite na toj riječi jer ovog trenutka ne znam nijednu drugu riječ“, tako je odjekivalo glasom Mladena Delića tog 30. septembra u svakom domu u Jugoslaviji.

„To je fudbal. Ako ne veruješ, neće se ni desiti“, rekao mi je 34 godine posle tog gola Radanović u Bijeljini. I kaže, bez obzira na sve što se dogodilo na prvenstvu ponovo bi taj gol postigao ako bi mogao.

A onda smo otišli na Evropsko. I bilo je „ono naše“, lako ćemo…

U pripremnom periodu Jugoslavija je pobedila Portugaliju i Španiju, šepurila se pobedama nad jakim ekipama bez mnogo napora. Činilo se da je tim u formi, da je sve posloženo kako treba, da je pitanje samo koliko daleko može da se dogura.

„Dilema više nema. Posao oko uigravanja ekipe pred prvu utakmicu sa Belgijom dovršen je i sve linije funkcionišu. Ono što smo tražili smo i našli, uz to smo postigli dva dobra rezultata“, izjavljivao je hrabro savezni selektor Todor Veselinović.

Pisao je posle Mihailo Janković (RTV revija iz juna 1984.) kako je Veselinović bio bahat u svom hazarderstvu, kako se uzdao u sreću koja ga je pratila zaključno sa golom Radanovića koji mu je produžio mandat. Pisao je:

„Ovom prilikom uopšte nije važno da li je naš nesrećni selektor poveo dvadeset dvojicu najboljih naših fudbalera. I da li je uopšte taj čovek bio sposoban za ovaj iskorak na evropsku scenu.

Posle ovoga Todor Veselinović će otići da muti neke druge vode, ali, ostaje gorka spoznaja da naši fudbaleri, bez obzira na ime i prezime, bez obzira na ukuse, ni slučajno ne mogu da se sa uspehom bore u evropskoj konkurenciji.

Žašto? Zato što su koreni našeg neuspeha daleko dublji.

Nećemo se, poput mnogih u ovom trenutku, baviti deljenjem packi i saveta, koji ionako nište ne znače u postskriptumu. Najzad, za takve ocene nismo merodavni.

Međutim, za igru koji smo prikazali u Francuskoj, u stvari, za igru koju smo igrali u kvalifikacijama, nije zaista potrebno biti neki vrstan stručnjak.

Jednostavno, pojma nismo imali.

Da ne dužimo. U Francuskoj smo se osećali na svakom koraku jadno i bedno. Doživeli smo sažaljenje i saučešće na svakom koraku.

…

Da završimo: Todor Veselinović nema šta da traži u jugoslovenskoj reprezentaciji.

I drugi su nam, pre njega, prodavali maglu, ali on to radi bez stila.

Ali, stil nam je u ovom trenutku najvažniji. Mislimo, naravno, na izgrađeni stil igre naših fudbalera. Doduše, dugo ćemo, sasvim je sigurno, na to čekati. No, bolje je čekati nego se brukati“.

„Lako ćemo“ i „bolji smo“ protiv Belgije se pretvorilo u poraz 2:0. Bila je ta belgijska reprezentacija možda i ponajbolja do ove koju gledamo sada.

„Sve šanse ipak nisu propale. Mi bismo možda i bolje prošli da Belgijanci nisu imali toliko sreće“, rekao je Veselinović i to se protiv Danske pretvorilo u potpunu katastrofu i poraz 5:0.

Svedočili su novinari koji su te godine pratili reprezentaciju u Francuskoj da su domaćini, koji Jugoslovenima i nisu baš bili naklonjeni, nakon te druge utakmice uz „izraz lica kakav imaju ljudi na sahranama“ sklanjali novine sa stolova da ne sole ranu.

I na sve to došao je meč sa Francuskom.

Jugoslavija je igrala dobro u prvom poluvremenu i povela nakon pola sata igre odličnim golom Miloša Šestića. Ipak, bilo je ovo prvenstvo na kome je glavni junak bio Mišel Platini pa je to i potvrđeno het-trikom u drugom poluvremenu. Konačan rezultat postavio je sadašnji selektor Srbije Dragan Stojković u 80. minutu sa penala.

Potonuće na terenu na sva tri meča prekrila je i velika tragedija jer je tokom samog meča pored terana srčani udar doživeo fizioterapeut Jugoslavije Božidar Milenović.

Ni na momenat meč nije prekinut. Milenović je pomagao Ivanu Gudelju u momentu kada mu je pozlilo. Igrači Jugoslavije gledali su kako čoveka koji je zadužen da pomaže njima pokušavaju da ožive nakon srčanog udara dok se sudija pravi da ništa ne primećuje.

„On je potrčao sa klupe ka meni nakon jednog faula i tada mu je pozlilo. Pomogli su mu na terenu koliko su mogli i onda su ga odvezli u bolnicu. Istina, meč nije prekidan. U tom momentu niko nije ni mogao da nasluti o kakvom se tačno problemu radi i koliko je to ozbiljno, a i druga su vremena bila, nije kao sada. Nažalost je on uveče preminuo“, potvrdio mi je za potrebe ove priče Ivan Gudelj.

Malo gde je to zabeleženo. Ima i onih koji su tu utakmicu gledali da i ne znaju šta se dogodilo i na koji je način zacrnjen ovaj odlazak reprezentacije na evropsku smotru fudbala.

Gde gledati EURO 2020?

Sve utakmice Evropskog prvenstva u fudbalu možete da pratite na kanalu Nova S. Gledaoci koji nisu na SBB mreži, takmičenje najboljih evropskih reprezentacija mogu da gledaju bilo gde i preko bilo kog interneta u Srbiji uz specijalni EON TV paket – EON Evropsko. (PROMO)