5 utisaka sa Srbija-Engleska: Selektore, budite opet kapiten

EURO 17. jun 202417:29 45 komentara
Stojković Tadić
Pedja Milosavljevic/STARSPORT

Shodno prirodi duha i boji karaktera, ljubitelji fudbala u Srbiji podeljeni su na one koji su u porazu "orlova" u Gelzenkirhenu sinoć prepoznali pozitivne znake pred nastavak avanture po Nemačkoj i, one druge, kojima je nastup reprezentacije u duelu sa Engleskom samo potvrda utiska da nemamo čemu lepom da se nadamo.

www.winnerbet.rs – registruj se i oseti pobedu!

Iako bi i jedne i druge bilo mudro saslušati i izabrati šta je važno za uspeh na EURO 2024, najvažnije danas jeste da selektor i momci ne svrstaju sebe ni u među one kojima je život siv, ni one kojima je žut, već da kao u pesmi Bajage i instruktora ostanu u sredini…

…iako će biti u manjini.

NAŠ PUT NIJE NI SIV, NI ŽUT

reprezentacija Srbije orlovi
Lars Baron/Getty Images

Zašto u sredini?

Zato što sredina znači da nakon 90 minuta vožnje niste skrenuli ni levo, ni desno, već se nalazite na jedinom ispravnom putu. Putu koji vodi za Minhen, pravo prema utakmicama sa Slovenijom i Danskom za koje smo i selektor i momci i mi ostali još na žrebu znali da će odlučivati o nastavku putovanja ili povratku kući – bez obzira na sve što se moglo dogoditi u Gelzenkirhenu.

Baš zato, najveća greška koju bismo kao Srbi mogli da napravimo danas jeste da budemo Srbi i utakmici sa Engleskom damo sudbonosni značaj.

Naprotiv.

Bilo je i prošlo.

Međutim, propustiti priliku da se ne izvuče nijedna pouka sa otvaranja Evropskog prvenstva bilo bi glupo i da smo, kojim slučajem, pobedili. Nismo, a u četvrtak u 15 časova ćemo već morati, tako da nije loše još danas sabrati utiske o svemu što se dogodilo juče i onda se mirno okrenuti ka sutra.

STRAH OD SOPSTVENOG ODRAZA

Dragan Stojković Piksi
Kevin C. Cox/Getty Images

Fudbalska reprezentacija Srbije i njen selektor Dragan Stojković dobrovoljno su prihvatili da budu nemi posmatrači utakmice u kojoj nastupaju i tokom prvih pola sata na Evropskom prvenstvu izabrali ulogu pasivnog učesnika koji ne želi da se petlja u događaje na terenu, niti da na njih preterano utiče.

Timovi koji se odluče za takav pristup igri praktično postaju saučesnici u onome što će se neminovno dogoditi, samo je pitanje kada i kako. Dogodilo se već u 13. minutu, baksuznom samo za one koji bi sve u toj akciji Engleza po desnoj strani pripisali sreći, pa i to kako se lopta odbila od noge Strahinje Pavlovića pre nego što ju je Džud Belingem poput Kaspera u našem šesnaestercu zakucao u vođstvo.

Odbila se baš tamo gde smo sami krenuli 13 minuta pre toga – gde ne treba.

Postavljeni prenisko u formaciju 5-4-1, s dvojicom napadača a igračem manje na terenu, Piksijevi starteri tek su povremeno dolazili u dodir sa loptom i, kao po komandi, prvi pas odigravali unazad, da se mi saberemo, a oni postave gde treba, pa ćemo videti šta dalje. Taj fudbal je trebalo zakopati u temelje neizgrađenog „Nacionalnog stadiona“, a ne spakovati u prtljag pred put na fudbalski EXPO 2024.

VIŠE EVROPSKOG PRVENSTVA NA SPORT KLUBU:

SK anketa: Šta mislite o slučaju Tadić – Stojković?

Kako dalje: Tadić ne dâ na sebe, ali Piksijev ego je jači!

Tadić: Najbolji sam igrač ovog tima, teško sam to prihvatio

Poraz Srbije posle 24 godine, plaćen ceh bojažljivog početka

Jer, niti smo stigli dalje od centra, niti odmakli dalje od trećeg pasa. Utoliko su loše postavljanje Filipa Kostića uz Bukaja Saku, čime je otvorena dubina za pas potpuno neometanog Kajla Vokera i neadekvatna kretnja Nemanje Gudelja kao desne „šestice“, u odnosu na ulogu koju ta pozicija podrazumeva u igri sa tri štopera, samo logične posledice kada grupa izađe na scenu da igra folkor, a ne fudbal, jer za prvo nije potrebna lopta…

Uzrok je isti – strah i zebnja pod kojim su „orlovi“ zakoračili na pozornicu uplašeni slikom koju vide na drugoj strani terena, a to je bio samo sopstveni odraz u ogledalu i pomisao da bi i u Nemačkoj mogla da se dogodi slična pustinjska oluja kao pre godinu i po dana na otvaranju u Kataru.

Nije mogla, jer svako ko malo poznaje Gareta Sautgejta kao igrača i trenera, mogao je da zna da on neće prirediti našem timu sličan maltretman od prvog minuta kakav su priredili Brazilci ili, relativno skoro, Rusi i Austrijanci. Sve što se dogodilo potom, naročito u drugom poluvremenu, samo doprinosi utisku da momci nisu imali koga da se plaše, osim sebe.

Za to su bili adekvatno kažnjeni.

NAPADAČA DVA, A IGRAČA DESET

Dušan Vlahović
Kevin C. Cox/Getty Images

Šta je tačno poenta u „igri sa dva napadača“, ako će samo jedan zaista igrati napadača, a drugi – slične fizičke konstitucije i fudbalskih veština – biti poslat udesno na nekih 65 metara od mesta gde stanuje još od pionirskih dana da glumi prijatelja i saigrača koji postoji na klupi za rezervne igrače?

Jedino logično objašnjenje je kompromis. Ništa drugo nema nikakvog smisla i to je moglo jasno da se vidi na terenu u nedelju uveče.

Za strategiju koja je izabrana za početak meča, izbor dvojice klasičnih „teškaša“ među 11 startera značio je i igrača manje na terenu. I upravo tako je izgledala igra Srbije, kao da je neko – daleko bilo – isključen još na zagrevanju.

Na kraju, ako je odluka bila da se utakmica počne u kompaktnoj zoni postavljenoj na 20 do 30 metara od „iznenađenja na golu“ zvanog Predrag Rajković (bar dok ne prođe oluja), onda je jedino pravo iznenađenje u startnoj postavi na „Feltins areni“ bio naš najbolji napadač u ovom trenutku, Dušan Vlahović. Postavljen na poziciju koja ga u isto vreme čini najlošijim ofanzivnim veznim u timu, dok su ovaj Stojkovićev trenerski nonsens sa klupe posmatrali kapiten Dušan Tadić i nedovoljno korišćena enigma Lazar Samardžić, Vlahović je mogao da bude samo problem.

Nikako rešenje.

Kao što ni Filip Kostić ne bi mogao da bude rešenje na poziciji Strahinje Pavlovića, iako je potrebno da se pomeri „samo“ 10-15 metara unazad. Taman toliko da se napravi problem.

I to ne problem samo na terenu, već i oko njega. Zamislite atmosferu pred duel sa, kako selektor voli da naglasi, „velikim Englezima“, gde se grupi inteligentnih, zrelih i uspešnih momaka na sastanku pred meč predstavlja povlačenje Kostića na levog štopera, a čuvanje Pavlovića za poslednjih 15 minuta, kao taktički manevar u ratu sa Sautgejtom i put do istorijske pobede.

Verovatno bi i povučeni Fića Mladenović pomislio da izusti: „Šefe, ali…“ pre nego što bi zaćutao i pomislio „šta je, tu je“.

„Idemo da poginemo, pa šta nam Bog da“.

Ako Bog da, dok je „živog“ kapitena, ali i tog dečka Lazara što k’o zapeta puška čeka da pokaže šta zna, a zna, nikada i nigde nakon Gelzenkirhena nećemo više od jednog Vlahovića tražiti da izigrava nekakvu „mecalu“. Jer, niti ima potrebe, niti zna.

ISTO BI REKAO I PIKSI KAPITEN

Dušan Tadić
Pedja Milosavljevic/STARSPORT

A, kad smo već kod toga ko bi šta rekao na odluke koje nemaju nikakvog smisla, reči Dušana Tadića u više različitih kamera nakon utakmice, pa i u prisustvu samog selektora Stojkovića, deluju poput obaveze za jednog kapitena.

Ne zato što bi isto rekao i Piksi kapiten, da ga je selektor Stojković ostavio na klupi da gleda kako Savo „kao“ igra gore, a Darko „kao“ deluje od pozadi, već zato što je uloga kapitena da pozove na zdrav razum onda kada se ekipa od razuma udalji. U ovom našem slučaju ta poruka ne odnosi se na mlađe saigrače, koji su uprkos svemu odigrali pošteno, snažno, odgovorno i do kraja, već na šefa čija je odluka jedino razumnjiva ako se radilo o kompromisu.

Obaveza kapitena je da do sličnog kompromisa ne dođe, jer bi to bila nova greška, a prvu nismo dovoljno skupo platili.

U isto vreme, obaveza selektora je da igrače koje po adresi rođenja nasleđuje, dobija na čuvanje i vodi dalje kroz život postavi na pozicije sa kojih su najopasniji i mesta na kojima su rasli i fudbalski sazrevali. Uostalom, najuspešniji treneri današnjice upravo su u tom segmentu divne igre nepogrešivi.

Igra sa Vlahovićem i Mitrovićem od starta bila je i ostala greška i Tadićeva obaveza je bila da na to ukaže. Srećom, vremena za izvlačenje pouka i dalje ima, ali je šansi za ispravljanje grešaka ostala još jedna, eventualno dve.

SELEKTORE, BUDITE (OPET) KAPITEN

Dragan Stojković Piksi
Kevin C. Cox/Getty Images

Pošto smo pomenuli broj šansi, fer je reći da je Srbija u nedelju uveče stvorila ukupno nijednu. Osim, ako udarac Vlahovića sa 22 metra po sredini gola ne računamo kao šansu.

To bi verovatno rekli ovi kojima je ponedeljak više siv u debati sa „žutima“ oko toga koje je boje ram portreta slikanog tokom 96 minuta bitke, odigrane na taj „crni“ 16. jun, u tom „prokletom“ Gelzenkirhenu.

Međutim, za razliku od rama, slika je puna boja i nijansi i definitivno prikazuje kako se jedna unapred poražena vojska izdigla i uzvratila hrabro i odvažno onda kada je poraz postao izvestan.

Taj utisak nam daje za pravo da verujemo da se nećemo uplašiti sopstvenog odraza u ogledalu kada se sledeći put nađemo oči u oči sa njihovih 11, ali još manje daje za pravo Stojkoviću, da u maniru prosečnog političara osuđenog na kompromis, taj zrak optimizma koji je umetnik ostavio na platnu predstavi narodu kao novu istorijsku nepravdu prema Srbima.

Sa željom da nikad više ne čujemo:„Razmišljam kako nismo pobedili“, nakon što nismo stvorili šansu, poručili bismo selektoru da se život odigrava između krajnosti da se, zato, više ugleda na kapitena.

Dok još ima priliku, čast i zadovoljstvo.

Winnerbet EURO 2024 promo
SK

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare