Superliga Srbije
Bundesliga
Premier League
Champions League
Europa League
Conference League
Eurobasket 2025
Euroleague
ABA liga
Srbija KLS
NBA
Eurocup
US Open
Australian Open
Roland Garros
Wimbledon
ATP
Masters 1000
Formula 1
MotoGP
WRC
Ime Vladimira Manislavića široj javnosti ne znači mnogo, ali se u Augzburgu izgovara sa uvažavanjem. Njegov životni i fudbalski put je poput filmske priče, čudan, komplikovan, praćen neverovatnim događajima.
Nesuđeni član omladinske reprezentacije Jugoslavije, bio je na radaru Crvene zvezde, kasnije postigao jedan od najlepših golova u istoriji Fudbalskog kluba Augzburg.
Bivši igrač OFK Beograda, Zvezdare, Radničkog iz Kragujevca, tokom karijere imao je osam operacija, oprobao se i kao trener, a danas je posvećen porodici, ali u svakodnevnom kontaktu sa fudbalom prema kojem je ljubav nasledio od oca, takođe nekadašnjeg fudbalera.
EURO 2024
„Moj fudbalski put je krenuo iz Benkovca, odakle potičem, ali sam rođen u Kragujevcu, gde je otac u to vreme igrao za Radnički. 1991. sam došao u omladince OFK Beograda. Potom sam jednu sezonu bio u Zvezdari, pa se vratio, igrao sa OFK Beogradom Prvu „B“ ligu. Posle odsluženja vojnog roka vratio sam se u klub i tada imao nesuglasice s trenerom Božom Milenkovićem i nisam mnogo igrao. Bila je to generacija Zvezdana Terzića, Švabe Đurđevića, Belog Milovanovića„, priseća se na početku razgovora za Sport klub Vladimir Manislavić.
Šumadiju će dugo pamtiti.
„Prešao sam posle u Radnički iz Kragujevca, trener je bio veliki Slavko Vojičić Džo. Posle odličnog pripremnog perioda, na prvoj domaćoj utakmici protiv Smedereva, povredio sam koleno i usledila je pauza od 14 meseci. Vratio sam se potom u Zvezdaru, borili smo se sa Čukaričkim za ulazak u Prvu ligu. Trener je bio, u beogradskim krugovima čuveni, nažalost pokojni Stavra. Zbog bombardovanja sezona je prekinuta.”
Vratio je film popularni Mani na vreme kada je među manjim beogradskim klubovima vladao veliki rivalitet.
Zbog tatinog sina nije igrao za omladinsku reprezentaciju
Iako je iza sebe imao svega nekoliko mečeva u OFK Beogradu, potencijal nije ostao neprimećen.
“Išao sam u 12. beogradsku gimnaziju i živeo kod tetke i teče u stanu. Po dolasku iz škole, jednog dana sačekao me je koverat Fudbalskog saveza Jugoslavije i poziv za omladinsku reprezentaciju, Slobodan Santrač je gledao utakmicu OFK Beograda i Crvene zvezde i samo pitao za mene, ko je ovaj mali? U toj generaciiji su bili Nebojša Krupniković, Savo Milošević, Dejan Žerađanin, Nenad Bjeković, Hibić, Šabič iz Čelika. Hrvati i Slovenci su se već bili povukli.“
Usledila je nepravda, koju Manislavić ni danas ne može da preboli.
„Sledeće kolo igrali smo sa Radom, nepromišljeno sam dobio dva žuta kartona. Posle utakmice, tadašnji trener Dragoslav Sredojević me vozio kući i rekao da zbog isključenja ne mogu na okupljanje reprezentacije, da su takva pravila saveza. Prava istina je da je umesto mene otišao drugi igrač OFK Beograda, čiji je otac igračka legenda.“
Nije Vlada na kraju želeo da otrkije ime.
Nije prošao kod Stepija, spas je doneo beli BMW
Sledi odlazak u inostranstvo i borba za egzistenciju. Posle početnog šoka, preokret.
„Dolazim na probu u Lokomotivu Lajpcig, trećeligaša, gde je trener bio Dragoslav Stepanović. Bilo je nas šestorica, između ostalih Ninoslav Milenković, sada član stručnog štaba Sergeja Barbareza. Jedini je ostao u klubu, nama je rečeno da idemo. U tom momentu imao sam 80 maraka u džepu i to mi nije bilo dovoljno da se vratim nazad. Čovek koji nas je doveo, nije se javljao na telefon i tada su nas izbacili iz hotela.“
Usledio je neslućeni preokret.
„U tom monentu ispred mene se zaustavio beli BMV džip, a unutra Branko Marčetić, moj sadašnji kum i izvesni Mića koji nas je odvezao u Drezden. Platio nam je smeštaj i ujutro mi rekao – mali ti nisi loš, popodne imaš trening u Dinamu. Bez lažne skromnosti, bio sam najbolji na treningu. Trener je bio Englez Kolin Bel, sin mu je igrao u Majncu. Posle treninga taj Mića mi reče da su oduševljeni, imao sam još tri treninga sa ekipom i onda su hteli da me vide na prijateljskoj utakmici koja je već bila zakazana. Posle meča sam potpisao i ugovor”, ističe Vlada.
SK analize na EP
Posle bajkovitog početka, usledilo je novo razočaranje.
„Tokom jednog treninga dok smo bili u karantinu, povredio sa isto koleno, opet pauza od nekoliko meseci. Čim se vratio, zaigrao sam, ali tada je bila reorganizacija treće lige, ispali smo u četvrti rang. Potom je došao i novi trener, Holanđanin. Često me je provocirao jer je imao animozitet prema Srbima. U jednom.trenutku me pita da li mogao da igram špica, iako sam do tada igrao štopera. S obzirom da sam u mlađim kategorijama takođe igrao kao napadač, nije mi bilo teško da se adaptiram i te sezone postigao sam 13 golova“, objašnjava sagovornik Sport kluba.
Susret sa Mikijem Stevićem i transfer u Augzburg
Iako Manislavić nije imao ambiciju da menja klub, opet slučajan susret doneo je novo poglavlje u karijeri.
„Legenda Dortmunda Matijas Zamer, rodom iz Drezdena, organizovao je humanitani meč između Dinama i Borusiije. U tom vreme u Borusiji je bio Miroslav Stević. Posle jednih mojih makazica, on mi kaže, druže smanji doživljaj, prijateljska je utakmica. Posle meča mi je prišao i rekao da mu se javim. Bilo mi je to čudno i pomalo neprijatno, ali uđem posle u njihovu svlačionicu i ostavim mu broj“, kroz osmeh priča Manislavić ne očekujući rasplet koji sledi.
I:
„Nekoliko dana kasnije pozvao me izvesni Čeda Gospić iz Minhena čiji je prijatelj Italijan trener u Augzburgu i treba mu napadač. Dolaze oni da me gledaju u derbiju Dinamo – Lokomotiva i ja na tom meču postignem dva gola. Već za tri dana sam bio u Augzburgu sa ugovorom u džepu. Prve sezone sam bio prvi strelac lige sa 23 gola, i ekipa je ušlu u treći rang takmičenja”, zadovoljno rekapitulira Vladimir Manislavić.
Augzburg je tada igrao na „Rozenau“ stadionu, a na prvom meču kada je stigao na tribinama je bilo nešto više od dve stotine ljudi. U poslednjem u sezoni blizu 30 000, Manislavić je dobio kapitensku traku, što ovde nije često, kada ste stranac, ali agonija se povredama se nastavila.
„Povredio sam Ahilovu tetivu, pa koleno. Ponovo sam pauzirao više od godinu dana. Kada sam se vratio jednostavno telo više nije moglo da prati taj intezitet i zahteve. U decembru 2005. godine, pre nego što će ući u drugu ligu, ugovor je raskinut“.
Nije to demoralisalo Manislavića.
„Imao sam 31 godinu i osećao sam se solidno na terenu i tada dobio poziv od Ulma, koji je trenirao nekadašnji pomoćnik Joakima Leva. I tu je početak bio kao iz snova. Prvih deset utakmica 12 golova, i onda opet povreda, ovoga puta Ahilova tetiva na desnoj nozi.
To je značilo definitivan kraj karijere, ali kao i kod većine profesionalnih fudbalera, sledi pitanje, šta posle kopački.
“Zapostavio sam drugi deo priče. U Augzburgu su mi obećavali i mesto u omladinskoj školi i direktorsko mesto, ali od svega nije bilo ništa. Tada se pojavio čovek koji je imao privatnu firmu i vodio amaterski lokalni klub. Dao mi je posao i istovremeno sam igrao za njegovu ekipu. Takođe, počeo sam da treniram „B“ tim i imao želju da budem trener i vrlo brzo završio za B licencu i upisao naredni stepen. Vodio sam ekipe iz šestog i sedmog ranga takmičenja, ali ni na tom polju nisam uradio nešto posebno kvalitetno, naravno da ima i mojih grešaka.“
Realno sagledava stvari Manislavić i dodaje:
„Bio sam u stručnom štabu i juniorskog tima Augzburga koji je igrao Bundesligu. Bilo mi je naporno, a i bio sam nestrpljiv, a ni sa prvim šefom nisam baš imao dobru komunikaciju. Imao sam dosta predloga kako da unapredimo neke stvari, a on je sve odbijao. U ekipi je bio Marko Rihter, sada igrač Majnca, ranije Herte, a ja sam sa njim radio individualno i imali smo dobar odnos. Na sastanku svih trenera mlađih kategorija predložio sam da jednom nedeljno na treningu u jednoj grupi igraju napadači protiv štopera, da im se prave situacije koji ih čekaju utakmicama. To je odbijeno i tada sam odlučio da odem. Nedugo zatim, Marko me zvao i rekao: “šefe, radili smo baš ono što ste vi predlagali“. I to me povredilo.”
Kajzer, mašina i doktor Miler Volfart
Posle osam operacija malo ko bi bio sposoban da se opet vrati fudbalu. Pokazao je Manislavić izuzetnu mentalnu snagu i posle svega priznaje da, iako ima za čim da žali, oseća se kao ispunjen čovek, zahvaljući supruzi Vanji koja je bila i ostala konstantna podrška.
„Imao sam veliku perspektivu. U OFK Beogradu su me zvali Kajzer. U tome vreme sam bio interesantan i Zvezdi i Vojvodini i аli oni tada nisu dovodili igrače koji nisu odslužili vojsku. Problemi su kolenom su krenuli još iz perioda dok sam bio Zvezdari. Načelnik u KBC Zvezdara, moj venčani kum mi je priznao da je tih godina znanje o kortizonima bilo zaista minimalno. Pomagajući su mi praktično odmagali, jer kortizon smanjue bol, ali tanji tetive i razara koleno. Učinio sam sve što je do mene, vodio sportski život. U Augzburgu sam dobio nadimak mašina. Na teren me svojim metodama vrati čuveni Miler Volfart, doktor Bajerna i nemačke reprezentacije”.
Konačno je i otkriven razlog čestih povreda.
„Ispostavilo se da su mi čašice, a to je bila urođena mana, za dva milimetra podignute gore. Za svoju visinu sam bio pokretljiv i hitar i praktično je telo samo sebe kidalo“, pojašnjava na kraju Mani.
U Nemackoj živi već dve i po decenije.
„Trenutno, povratak nije opcija, dokle god se neke stvari u Srbiji ne promene. Poznavajući svoj temperament, teško bih podneo sve šta se dešava. Ono.što mi.najviše nedostaje je socijalni život.“
Priznaje Manislavić i jasno stavlja do znanja koja mu stvar kao Srbinu u Augzburgu najviše smeta.
“Jedina smo inostrana zajednica u Augzburgu koja nema svoj klub. Jedno vreme sam trenirao taj klub, ali cela priča se brzo ugasila. Albanci sa Kosova imaju dva fudbalska kluba u Augzburgu, takođe, postoje klubovi koje su osnovali ljudi poreklom iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Srbi su uvek podeljeni i mislim da je to velila sramota“, zaključuje Vladimir Manislavić.
Za kraj, neizostavna tema, fudbalska reprezentacija Srbije.
„Dobro drugo poluvreme protiv Engleske, dovoljno da se pojavi nada, ali onda protiv Slovenije opet razočaranje. Loše je sve to izgledalo, ako pogledate na kom nivou naši igrači igraju u klupskom fudbalu, zaista su malo toga pružili. Kao navijači, bodrićemo ekipu i uvek se ponovo „ložiti“i piti tablete za glavovolju“, u šaljivom tonu završio je razgovor za Sport klub Vladimir Manislavić.
Istinska ljudina i čovek koji je mnogo više od običnog gastajbajtera.
Bonus video
Koje je tvoje mišljenje o ovome?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare