Mučenju „orlova“ u 2011. je došao kraj. Srpski reprezentativni fudbal ipak će morati da sačeka neku drugu priliku da vaskrsne pošto je nakon izleta u Srednjoj Americi jasno da je i dalje u dubokoj komi sa velikim izgledima da u tom stanju ostane još neko vreme. Nakon Meksikanaca pre tri dana, i Honduras je pobedio „Brazilce sa Balkana“ – 2:0, usput je održao lekciju iz modernog fudbala „orlovima“, tako jednostavno i tako prosto, baš kao što to naši igrači već duže vreme nikako ne umeju u duelima sa svojim rivalima. 

Opasni Džeri Bengston, apsolutna zvezda utakmice, bio je dvostruki egzekutor, u 5. i 30. minutu, a mogao je i da se proslavi da je iskoristio još dve izrazito povoljne šanse. Srbija je, ruku na srce, odigrala mnogo bolje nego protiv „sombrerosa“. Najzapaženiji igrač, i najopasniji u našem timu, Boško Janković, sam je mogao barem dva puta da zatrese mrežu odličnog Valjaderesa. Vezista Đenove pogodio je prečku u prvom poluvremenu, a u nastavku je dva puta golman Hondurasa sjajno čitao njegove udarce. Da maler po Boška bude kompletan, povredio se desetak minuta pre kraja i izašao sa terena.

Vezni red naše selekcije možda i zaslužuje prelaznu ocenu za prikazano u San Pedro Sulu. Možda! Ali, ono što je sigurno je da je odbrana bila, rečju, katastrofalna. Srbija je upravo posle nedopustivih grešaka defanzivaca primila oba gola. Najpre je, već u petom minutu, posle pasa De Leona ka Džordžiju Velkomu potonji lako dobio duel sa Ivanovićem, pretrčao je zatim i Kahrimana, i onda „spojio“ Bengstona sa golom. Volkov je zakasnio, a Rajković „zalepljen“ za stativu nemoćno posmatrao ulazak lopte preko gol-linije.

Isti grač nam je „došao glave“ na isteku pola sata igre, mada je naš tim do tog trenutka gospodario na terenu. Momak koji predvodi napad Motagve (!?) izigrao je kompletnu odbranu „orlova“, našao se između četvorice igrača, ali to mu nije smetalo da sam, na efektan način neodbranjivim udarcem sa 17 metara završi akciju i, ispostaviće se, „upiše“ konačan rezultat. 

Treba napomenuti da su do kraja utakmice domaći dva puta pogađali prečku gola Srbije, oba puta u drugom poluvremenu. Jednom, istina, nehotice, i da je stopostotnu priliku propustio da realizuje opet ta napast Bengston, pa da nas potpuno nokautira.

Šta reći za predstavu Srbije. Ostaje gorak utisak da na dva meča naši reprezentativci nisu uspeli da postignu gol, da to već ne umeju na tri uzastopne utakmice, a da četiri vezana duela nisu pobedili. Alarmantno zvuči i podatak da su „orlovi“ u poslednjih deset duela slavili bedna dva puta, i to oba protiv Severne Irske.

A i kako bi, kada  protiv Hondurasa usamljeni Nikola Žigić dobije jednu jedinu upotrebljivu loptu dok je bio u igri, od Tomovića u prvom poluvremenu, kada je napravio probleme golmanu Hondurasa. Pre i posle toga, nije dočekao da ga saigrači „nahrane“ loptama. U nastavku, vršilac dužnosti selektora, Radovan Ćurčić, uveo je, odmah na početku, Jovanovića, Krasića i Ninkova, ali, avaj, malo toga se promenilo u igri našeg tima. Istina, da je Ninkov, na pas Jovanovića savladao Valjaderesa, kada je bio „oči u oči “ sa golmanom domaće selekcije mogli smo se, možda, ponadati pozitivnom ishodu meča. 

Ovako, ostaje zabrinutost za budućnost reprezentacije, koja tone sve dublje sa zavezanim tegom problema koji je nezadrživo vuče u ambis.